За закон о ћирилици Отворите званичну презентацију Европске уније: она се нуди на 23 званична језика, укључујући од скоро и ирски галик иако је он и у Ирској још много слабије заступљен од енглеског
Није разумљиво зашто у Србији своје снаге не концентришемо на оно што јесте у домену могућег и о чему би у принципу требало суверено да одлучујемо. У таква питања спада демографска политика, али и политика идентитета која би уз озбиљну економску развојну политику морала да буде темељ преживљавања и народа и државе. Проста логика говори да у тренуцима јаких спољних притисака, снагу треба усмерити на снажење основе идентитета која би у неким бољим геополитичким условима омогућила да из фазе контракције пређемо у фазу ширења. Нажалост наша политичка елита се према овом склопу питања понаша крајње неодговорно. Сетимо се на пример да када се преговара о саставу владе последња министарства која се деле јесу министарства културе, вере, науке и дијаспоре. Тек нешто боље стоји образовање због велике суме новца којом министарство располаже. А посматрано из идентитетске перспективе то би требало да буду министарства око којих данас треба градити већи део укупне државне и националне политике. Ево једног доброг примера сектора у коме би много и могло и требало да се уради. Ћирилично писмо је током последњих десет векова представљало основу идентитета српског народа. До Вукове реформе преко њега је наша култура била уско повезана са културама других православних народа. Од тада па све до Скерлићевог предлога о усвајању латинице, из политичких разлога почиње кокетирање са западним писмом како би се нашао начин за приближавање „западној словенској браћи”, што је у пракси значило постепено одаљавање од наше православне културне матрице. Но у сваком случају све до Првог светског рата српско ћирилично писмо било је доминантно и заправо једино распрострањено у Србији, Црној Гори, па чак и у окупираној Босни и Херцеговини где је Калајева администрација упркос пропагирању латинице морала управне акте да издаје на ћирилици како би их народ разумео. Након капитулације Србије крајем 1915, и Црне Горе почетком наредне године, по истом рецепту окупатор је забранио ћирилично писмо и отпочео издавање првих новина на латиници. У Београду су излазиле Београдске, а на Цетињу Цетињске новине. Након формирања Краљевине СХС почиње историја постепеног потискивања ћириличног писма. Овај процес своје убрзање добија после 1945. када су комунисти посебно у рубним етничким крајевима српства јачали све процесе подстицања сепаратног идентитета и одвајања од српске културне матрице. Ово је посебно видљиво у Црној Гори која је током датог периода де факто увела латиницу да би Уставом из 2007. прогласила за свој званични језик црногорски језик латиничног писма, који је по Никчевићевој заоставштини добио још два слова. Босански муслимани који су некада, такође, користили ћирилицу одавно су усвојили латиницу. Но ситуација није боља ни у централној Србији. Ако прођете централним београдским улицама веома ретко ћете наићи на натпис фирме истакнут на ћириличном писму иако је оно службено, уставом прописано писмо ове државе. Како протумачити чињеницу да Мекдоналдс у Русији или Бугарској има комплетан мени, али и назив фирме написан је на ћирилици док у Србији све то пише на латиници? Или зашто Рајфајзен банка у Софији сматра да свој назив треба да истакне на ћирилици, а у Београду на латиници? Да ствари буду још луђе, и руске компаније у Србији следе слично понашање западних колега па је тако Московска банка овде усвојила латиницу. Посетиоци Звездиних фудбалских утакмица знају да је нови спонзор клуба са Маракане руски Гаспром свој велики лого на стадиону такође написао латиницом. Очигледно је да снага Интернета, популарна култура и тржишно понашање код нас воде популаризацији страног и потискивању домаћег писма које за сваку значајну европску нацију представља стуб идентитета. Отворите на пример званичну презентацију Европске уније па ћете видети да се она нуди на сва 23 званична језика, укључујући од скоро и ирски галик иако је он и у Ирској још много слабије заступљен од енглеског. Дакле, промоција и развој ћирилице мора да буде један од приоритета званичне државне политике. За почетак, треба преиспитати члан 26 Статута Војводине, који уводи српски језик латиничног писма, што је супротно члану 10 Устава Србије. Затим треба донети закон о ћирилици који ће разрадити мере за промоцију и примену ћириличног писма у Србији. Лако је прописати истицање фирми на званичном језику, осим за припаднике мањина, или увести посебну таксу за истицање фирме на латиници. Радиодифузна агенција би требало да пропише свим телевизијама да свој лого истичу такође на ћирилици као и да се филмови титлују само на том писму. Такође, Министарство иностраних послова и дијаспоре, али и председник морали би нешто да ураде како би наш народ у околним земљама имао право да заштити своје писмо и језик. виши научни сарадник у Институту за европске студије Миша Ђурковић, објављено: 04.11. 2010. http://www.politika.rs/pogledi/Missa-Djurkovich/Za-zakon-o-cirilici.sr.html
_______________________________________________ SIM mailing list SIM@ANTIC.org http://lists.antic.org/mailman/listinfo/sim
