Vojislav Koštunica - Predsednik SRJ Velika je cena i ovakve saradnje sa Hagom
Haški sud sam, na neki način, svario i prosto video kao nešto sa čime se moramo poneti, sa čime moramo izaći na kraj, sa čime moramo živeti. Kao što čovek živi sa bolešću, pa uspe na kraju da je savlada, mislim da i Haški sud u nekom pogledu možda ima neke elemente bolesti; nekad ima nečeg pozitivnog i u bolesti, čovek može izaći čvršći i jači pošto se nje oslobodi Veliborka Staletović, Vladimir Radomirović U prvom intervjuu za Reporter posle 5. oktobra 2000, a dva dana pred 31. mart 2002, predsednik SRJ Vojislav Koštunica govorio je o stvaranju nove države, neminovnoj saradnji sa Hagom, o odnosima u DOS-u, izborima koji dolaze, ali i o trenucima u kojima mu je kao predsedniku bilo najteže, a bilo ih je mnogo. Ipak, najvažnije u ovom trenutku, kaže predsednik, jeste pitanje rešavanja državnog statusa. "Jedan deo javnosti, i to je ono što me zaista iznenađuje, smatra da to pitanje nije važno. I da se mnogi problemi mogu rešavati poput ekonomskih, ili pitanja unutrašnjeg uređenja države a da pritom nemate neke osnovne konture te države, da ne znate šta je čini, koje su joj granice, kako je uređena, u kakvim je odnosima sa drugim državama. Zaista smo pod jakim utiskom jednog provizorijuma kroz koji smo prolazili jako dugo, decenijama. Skoro da nije bilo, od Brionskog ustava 1974, nijednog ustavnog rešenja koje je nagoveštavalo nekakvu sigurnost. Pravo traži, podrazumeva sigurnost, izvesnost, predvidljivost, a pogotovu nešto što je osnov svakog prava i pravnog sistema, a to je Ustav. Mi to nismo imali. Imali smo jedan Ustav iz 1974. za koji ne mogu reći da je direktno doprineo rasturanju države u kojoj smo nekad živeli, ali indirektno svakako jeste. Tačnije rečeno, stvorio je institucionalne pretpostavke za krizu i rasturanje te države. Zatim je došao jedan drugi Ustav koji se zasnivao na jednoj partijskoj, do kraja neusaglašenoj pogodbi. Govorim o Ustavu iz 1992, 'žabljačkom Ustavu'. U trenutku kad mnoge od država u našem susedstvu koje doslovno prave prve korake - poput malog deteta, toliki im je vek, toliko dugo postoje - nemaju nikakvih glavobolja oko toga, oko definicije države, njenog statusa, mi se nalazimo pred rešavanjem tog pitanja. Za mene je to pitanje veoma važno jer se prosto mnoga druga ne mogu rešiti, iz dana u dan smo sa tim suočeni. Potrebne su reforme, od ekonomije do vojske, ali da bi se u neke od tih reformi dublje zagazilo potrebno je znati da li će država opstati u ovom obliku, kako će biti uređena", kaže predsednik Vojislav Kostunica. Reporter: Da li su pitanja kojima se mediji u poslednje vreme bave počev od hapšenja bivšeg potpredsednika Vlade Srbije Momčila Perišića, do generala Ace Tomića i Haga, manje bitni problemi i u koji korpus ona, u stvari, spadaju? Kad govorim o prevladavanju nevažnih nad važnim pitanjima, ne mislim na ove slučajeve koje ste pomenuli. Mislim na zaokupljenost strankama i stranačkim odnosima, na jednu fasciniranost strankama, tako da i kad više ne stoji sve u znaku jedne stranke opet kao da su se obnovili neki elementi partijske države. Stvari se rešavaju na partijskom nivou, makar taj partijski nivo činila ovog puta koalicija stranaka, odnosi između tih stranaka kao da su važniji od bilo čega u državi, kao da su važniji i od same države. Kao da su izjave, mišljenja, ocene pojedinaca na čelu tih, inače sićušnih stranaka, nešto što je od istorijskog značaja. To sam zaista uočio u medijima, jedan neverovatan nesklad i disproporciju između nečega što bi trebalo da bude bitno i što nikako nije bitno. I onda dolazimo opet do drugog obeležja nečega što je naš politički trenutak a to je jedna neverovatna količina neodgovornih izjava i istupa ljudi koji bi u jednom teškom vremenu, dakle, vremenu koje zahteva odgovornost, trebalo da krasi odgovornost. To su neke stvari koje uočavam. Političari i mediji su tu da javnost obrazuju. To obrazovanje je potrebno prosto zato što smo ostavili za sobom više od pola veka kad se neka osnovna pravila parlamentarnog života, demokratije nisu znala. Međutim, činjenica je da se, i to u velikoj meri zaslugom političara, lidera stranaka, stvara jedna slika koja prosto kao da građane gura u tom pravcu da se bave nebitnim, i da na neki način ne prolaze kroz jedan neophodan proces osvešćenja, kad je reč o značenju demokratskih institucija, stvaranju demokratske građanske kulture. Da li stanje u medijima može da bude bolje nego što je u pravosuđu, ekonomiji, politici, društvu uopšte i kako biste ocenili stanje u tim segmentima društva? Ta kriza koja pogađa nešto što je javni život i što su institucije u najširem smislu reči ne može se zadržati samo na medijima. Postoje neki drugi, i te kako važni segmenti društvenog života u kojima je stanje zaista nezadovoljavajuće i onespokojavajuće. Kad je reč o zemljama u tranziciji po pravilu se sve fokusira na medije i institucije. To je taj krug: izbori, mediji, institucije. Međutim, postoje neki drugi segmenti života i neke druge institucije koje su jako važne u ovakvim društvima. Pomenuli ste pravosuđe. Ono je izuzetno važno, zato što je zemlja poput ove, dakle postkomunistička, sa jednim zaostajanjem u razvoju i sa izlaskom iz nečega što je komunizam, zapravo izlaskom iz nečega što je bila partijska država, bila zemlja zasnovana na nepravdi a ne pravdi. Samim tim, njoj su nasušno potrebne one jake i čvrste pravosudne institucije koje bi se obračunale sa tim ostacima prošlosti. Njih nema i to je nešto što izuzetno zabrinjava - pitanje ratnih zločina i odgovornosti za zločine, koje, kako god da okrenete, ma šta mislili o Haškom tribunalu i ma koliko se računalo s njim, ne može da se završi samo na radu tog suda. Možemo se vratiti i na pitanje korupcije, njenih ostataka, novih oblika korupcije i kriminala, s kojima pravosuđe mora da se obračuna; u svemu tome ono jako zaostaje. Nažalost, od onih delova države i zvaničnika koji bi trebalo s tim pitanjem da se ponesu, ono nije praktično ni pokrenuto niti se na to obraća dovoljna pažnja. Zašto mislite da mi kasnimo, da se nismo dovoljno očistili od korupcije i drugih pošasti društva? Mislim da ćemo - i ako imamo u vidu sve ono što je bilo za nama, napravimo li jedan saldo zaista nepojamnog kriminala i korupcije kojeg je bilo u proteklih deset i više godina, izazvanih što jednim autoritarnim režimom, što činjenicom da je zemlja bila u izolaciji, pod sankcijama, s ratom koji je na kraju krajeva zadesio jedan deo naše teritorije, iako je prvo bio samo u okruženju - videti da se nismo obračunali sa svim tim oblicima kriminala i korupcije zahvaljujući kojima je režim opstajao i objektivno i kojima se subjektivno težilo. Zašto nije bilo moguće to preseći? Očigledno da su se problemi javili u našem pravosuđu i kadrovski i materijalno, a s druge strane, oni koji su trebali da podstaknu ili, kako je to danas moderno reći, ohrabre sudove, sudije i tužioce da se sa tim poslom ponesu, na tome iz različitih razloga nisu ništa uradili, ili nisu uradili dovoljno. Iz kojih razloga? Deo razloga je prosto jedna inercija, zaokupljenost, da se vratim na početak našeg razgovora, nevažnim umesto važnim pitanjima. Drugi deo je prosto strah od toga da bi se zakon koji mora da bude jednak za sve mogao odnositi na nove vlastodršce. Mi smo se sa tim problemom suočili. Negde krajem 2000. godine sam, zalažući se za očuvanje savezne države i za afirmaciju principa pravne države, govorio o tome da se taj princip pravne države i zakona jednako nemilosrdno, prema svakome i onima koji su na vlasti i onima koji nisu na vlasti, mora odnositi i na stanje pre i posle 5. oktobra. To je bio jedan od uslova koje sam postavio da bi se moje ime, kao ime nosioca, našlo na listi DOS-a za republičke izbore. Ispostavilo se da jedan deo tog novog vladajućeg establišmenta nije baš bio rad da bude suočen sa zakonom pošto je došao do vlasti. Dva dana nas deli od famoznog 31. marta. Izjavili ste da vam se stomak prevrće pri pomisli na taj sud. Vlada Srbije donela je novu uredbu o saradnji sa Hagom. Ko je sledeći putnik za Hag? Hag sa jedne strane predstavlja neminovnost i kad sam, u jednom trenutku, krajnje spontano rekao da mi se stomak prevrće pri pomisli na taj sud, onda sam mislio na tu celu raspravu koja se vodi u Haškom sudu, a ne na sam Haški sud. Haški sud sam, na neki način, svario i prosto video kao nešto sa čime se moramo poneti, sa čime moramo izaći na kraj, sa čime moramo živeti. Kao što čovek živi sa bolešću, pa uspe na kraju da je savlada, mislim da i Haški sud u nekom pogledu možda ima neke elemente bolesti, nekad ima nečeg pozitivnog i u bolesti, čovek može izaći čvršći i jači pošto se nje oslobodi. U tom smislu Haški sud vidim kao zaista jednu instituciju koja se ne može izbeći, i bez koje se ne može uspostaviti saradnja sa svetom koja nam je preko potrebna. U nekom elementarnom smislu reči, a i zbog onoga što imamo iza sebe, jer prosto zaostajanje u razvoju možemo koliko-toliko da nadoknadimo, ali kad kažem da mi se prevrće stomak, mislim na jednu prostu činjenicu da mi je do dana današnjeg ostalo neobjašnjivo kako se nije moglo naći jedno rešenje kojim bi se odnosi sa Haškim sudom uredili na jedan takav način da se zaštite interesi države, i da se zaštite interesi svih pojedinaca, da nam se svake godine ne događa 31. mart. To je, zaista, meni neobjašnjivo. Postojale su dve mogućnosti. Jedna je bila da se donese celovit zakon o saradnji sa Haškim sudom, uključujući apsolutno i materiju izručenja. Za mene je to potpuno jasno. Crnogorske stranke, ili tačnije rečeno SNP, nisu bile za donošenje jednog takvog zakona. Predložili smo drugo rešenje: da se donese zakon na nivou savezne države od saveznog parlamenta kojim bi se, na neki način, manifestovala spremnost na saradnju sa Haškim sudom a da se osetljiviji deo materije prepusti republikama, u ovom slučaju Srbiji. Za mene je i to bilo prihvatljivo. U razgovoru sa stranim sagovornicima takođe sam dobio potvrde da je takvo rešenje prihvatljivo. Ni jedno ni drugo nije prošlo i kad kažem da osećam mučninu kad je reč o Haškom sudu onda je osećam zbog 31. marta koji nam se stalno ponavlja i zbog toga što se interesi države dovode u pitanje. Postavlja se i pitanje ljudskog dostojanstva. Mučno je što se ta saradnja svodi na 31. mart, na ono što se mora i što ta saradnja biva jednosmerna i redukovana isključivo na transfer, izručenje ljudi o kojima se radi. A zašto se stvar ne bi mogla posmatrati sa druge strane? Šta je to što bismo mi mogli, a mogli bismo štošta da preuzmemo, da postoji zakon u smislu procesiuranja pred našim sudovima, snabdevanja Haškog tribunala na jedan koordinisan, jasan, organizovan, planski način svim onim dokumentima koji mogu biti u našem interesu da dospeju do Haškog suda. Na to mislim. Dokle god Haški sud postoji - a postojaće još određeni broj godina - čini mi se da tu materiju treba čvrsto urediti, da saradnja mora da bude dvosmerna, da treba voditi računa o interesima države, o interesima optuženih, njihovih porodica, i da to sve treba da se nađe u zakonu. Umesto svega toga imamo 31. mart i pitanje ko je taj ko će do 31. marta jednostavno biti uhvaćen na ulici ili na neki drugi način "umoljen" u poslednji čas da se preda Haškom sudu. Ali ko je sledeći putnik za Hag? Rekao sam vam sve. Sa ovakvim pristupom i sa ovakvim gledanjem na stvari ne spadam u one koji mogu predvideti ko će, nažalost, biti sledeći. Pojedini lideri DOS-a sve češće Vas optužuju da će se zbog Vas lično zemlja vratiti tamo gde je bila pre 5. oktobra, jer ne dozvoljavate pregled arhiva Vojske Jugoslavije i blokirate saradnju sa sudom? Ne, to nije tačno. Postoje propisi koji se primenjuju kad je reč o arhivama, bilo državnim, bilo vojnim i sve što je potrebno jeste da se ti propisi poštuju. Na kraju krajeva, neka pravila, kad je reč o stvarima koje imaju status državne tajne, definisana su i na pretposlednjoj sednici Vrhovnog saveta odbrane. Tu apsolutno ne postoje nikakve smetnje. Mi imamo pravila takva kakva jesu, moramo ih poštovati i u tom pogledu apsolutno niko ne sprečava tu saradnju. Bolje bi bilo da postoji zakonski okvir za saradnju, i kad se radi o ljudima, i kad se radi o papirima. Zašto bi stvari u Hag išle na pritisak dugmeta bilo da je reč o čoveku, bilo da je reč o papiru? Zašto ne bi bile podstaknute i sa naše strane, bilo da je reč o čoveku bilo o papiru, nekoj dokumentaciji koja tamo treba da se nađe. To bi zakon omogućio, postojala bi neka pravila. Kolika je cena nesaradnje sa Hagom, za nas kao građane i za čitavu državu? Nesumnjivo je da je cena velika, ali velika je i cena "saradnje" na ovaj način. Ta cena je destabilizacija zemlje saradnjom koja nije pravno regulisana. Pri tom, naravno, ako je 31. mart već postao toliko važan datum da se upisao u našu istoriju, postavljam pitanje, sa stanovišta te priče, šta je urađeno da bismo sad bili "sertifikovani". Evo šta smo uradili, ili, što bi se modernim jezikom reklo, šta smo isporučili: jedan spor unutar zemlje između Srbije i Crne Gore, Crne Gore i saveznih vlasti, na jedan civilizovan način, dijalogom u kome je učestvovala i EU, poveli smo ka raspletu koji može biti od interesa i za sve naše građane i za Evropu. Ono što smo uradili jeste i da jedno nesumnjivo nasilje i niz terorističkih akcija na jugu Srbije kontrolišemo i suzbijemo na taj način da zasad te nestabilnosti nema, a da s druge strane pokušamo ne samo da iskorenimo terorizam nego da organizujemo normalan život Srba i Albanaca na jugu Srbije. Ono što smo uradili jeste da na Kosovu i Metohiji privolimo Srbe da na izbore na kojima su mogli izgubiti glavu, a ne samo izgubiti na izborima, ipak izađu, da učestvuju u radu kosovskih institucija, iz kojih će im stalno od strane albanskih lidera dolaziti poruke, i pre i posle izbora, da Kosovo mora biti nezavisno. Učinili smo i to da se odnosi sa našim susedima obnove, da u svemu podržimo dobre odnose sa BiH kao međunarodno priznatom državom, a da odnose sa jednim, za nas veoma važnim delom BiH, Republikom Srpskom, razvijamo isključivo unutar nečega što je Dejtonski okvir. Da čak i na sasvim konkretne primedbe i reagovanja visokog predstavnika za BIH Volfganga Petriča reagujemo na taj način što smo eliminisali neke sporne elemente, recimo kad je reč o finansiranju Vojske Republike Srpske. Što je takođe bio jedan do zahteva međunarodne zajednice? Da, a kad je reč o manjinskim i ljudskim pravima, tu je posebno u američkom zakonu i zahtevima koji su nam dolazili iz Evrope potencirano pitanje albanskih zatvorenika u srpskim zatvorima. Oni su oslobađani, najzad su u celosti premešteni na Kosovo i Metohiju. Pri tom smo, s druge strane, dobili dosta osiona uveravanja da slična prilika neće biti data srpskim zatvorenicima na Kosovu i Metohiji. Dakle, to smo sve uradili za nepune dve godine, za jedan 31. mart po meni je to više nego dovoljno. Uz jedno očekivanje da nema stalno te nervoze, i stalnog postavljanja zahteva da se još nešto isporuči, jedno očekivanje da smo ipak mogli to pitanje da rešimo kroz zakon o saradnji sa Haškim sudom, a da nam neko ne drži stalno nož pod grlom. Mogli smo uspostaviti neku normalnu i civilizovanu saradnju. Mislim da za nas nije bilo razumevanja. Mislim da je, za razliku od većine evropskih država, u nekim svojim segmentima i u nekim porukama američka politika, pre svega ona koju diktira Kongres, ostala nepromenjena, kao da se u SRJ ništa nije promenilo. I da pomenem još nešto - donet je Zakon o zaštiti nacionalnih manjina, jednom vrstom konzensuza u Saveznoj skupštini, čak na moje iznenađenje. Imamo jednu zemlju, SRJ, u kojoj postoji Zakon o zaštiti nacionalnih manjina, jednu susednu zemlju koja taj zakon nije donela, Hrvatsku, a i jednu drugu susednu zemlju, Mađarsku, koja je donela Zakon o manjinama ali na taj način da garantuje velika prava svojoj nacionalnoj zajednici u drugim državama, mešajući se, u pravnom smislu, u pitanja tih drugih država. Imamo sve to, a neko opet kaže da to nije dovoljno - Jugoslavija nije ispunila uslove. Za to vreme pokvarili su se odnosi u vladajućoj koaliciji. Kakav je danas Vaš odnos sa premijerom Đinđićem? Viđate li se, ili su se i Vaši kontakti sveli na komunikaciju preko medija? Stvari su više nego jasne. Pre nekoliko dana sam to rekao: mi se možemo u mnogo čemu neslagati a naše neslaganje je neuporedivo veće nego što je bilo pre dve godine. Onda ga nije bilo, u kampanji koju smo tada vodili, ali to neslaganje nam ne daje pravo da ne sarađujemo. To je moj stav koji se, zaista, ni u čemu neće promeniti. S moje strane će uvek postojati ta spremnost na saradnju na onaj isti način na koji francuski predsednik i premijer iz dveju različitih stranaka sarađuju u okviru nečega što je tekući državni život, istovremeno se suprotstavljajući jedan drugom kao takmaci na predsedničkim izborima u Francuskoj. Ali Vi ne dolazite više na sednice Predsedništva DOS-a? To nema nikakve veze sa premijerom Đinđićem kao premijerom. Ima veze sa jednim savezom stranaka koji je, po meni, s jedne strane uzeo na sebe ulogu koju ne bi mogao da uzme u nečemu što treba da bude demokratska i pravna država, mešajući se u one stvari koje su stvar države. S druge strane imamo posla sa jednom koalicijom koja je na neki način, bez obzira na volju birača, istisnula ili lišila bilo kakvog uticaja, kad je reč o izvršnoj vlasti, stranku čiji sam predsednik a čiji je uticaj u ovom trenutku u Srbiji najveći. DSS nije predstavljen ni na jednom nivou izvršne vlasti - ni u saveznoj ni u republičkoj ni u pokrajinskoj vladi. Ipak, ja dajem prednost onoj prvoj primedbi. Odlučno sam protiv načina odlučivanja da se o svakom pitanju i o svim mogućim kadrovskim pitanjima - pomalo na onaj način iz Staljinovih reči da kadrovi rešavaju sve - na sastancima nečeg što se zove predsedništvo DOS-a raspravlja o svakoj funkciji, o svakom ambasadorskom mestu. Zašto onda postoje državni funkcioneri? Oni su ti koji bi morali da se ponesu s tom odgovornošću kad je reč o ovim pitanjima. Jesu li izbori izlaz iz takvog odnosa u DOS-u? Izbori su jedino zdravo rešenje. U jednom trenutku kad se odnosi poremete i kad jednostavno imate u samoj vlasti nešto što ne odgovara raspoloženju javnosti, ili njenim zahtevima, najlakši način da krizu prebrodite jeste da se obratite onome čija je volja suverena, a to je narod. On tu volju izlaže u jednom ambijentu koje čine izbori, i time ste te stvari rešili. Meni, naravno, nije jasno zašto se izbori doživljavaju kao omča oko vrata, zašto se u svemu tome ide toliko daleko da se čak zaboravljaju neke elementarne stvari koje su vezane za logiku parlamentarnog života. Pre neki dan smo mogli ponovo čuti više puta ponovljenu i iz više usta izrečenu izjavu da partija ili kolacija koja ima većinu u parlamentu nikad ne raspisuje izbore. To je jednostavno netačno i govori o jednom neverovatnom nepoznavanju nečega što je politička istorija, parlamentarni odnosi itd. I te kako će stranka koja ima većinu, pogotovo to britansko iskustvo pokazuje, a oseti da tu većinu može da učini još većom, raspustiti skupštinu i raspisati izbore. Izbori nisu ništa strašno. Ali, naravno, ja sam i u početku, kad odnosi u onom prvobitnom DOS-u nisu bili poremećeni na ovaj način, čime se DOS ogrešio o volju birača, bio sklon da mislim da izbore treba da imamo onda kad počnemo da rešavamo ustavna pitanja. Dakle, rešimo pitanja saveznog ustava, eto izbora. Posle toga, naravno, moramo rešiti pitanje ustava Srbije i onda dolaze republički izbori. I tada je, međutim, došlo do protivljenja izborima na meni neobjašnjiv način. Kako se možemo zalagati za reforme i govoriti toliko mnogo o njima, a sprovoditi ih pod jarmom potpuno prevaziđenog Ustava iz 1990. donetog isključivo voljom Miloševićeve stranke. Da li je moguće da ćemo u septembru imati i savezne i republičke predsedničke izbore? Moguće je da se poklope savezni i predsednički izbori u Srbiji i Crnoj Gori, ako se posao na izradi ustavnog dokumenta - ustavne povelje bude odvijao relativno brzo i normalno. A kad očekujete da dođe do republičkih parlamentarnih izbora? Mi smo, ovim Sporazumom koji smo potpisali, Polaznim osnovama, predvideli nešto što je potpuno logično: pošto se i ako se usvoji Ustavna povelja Srbije i Crne Gore, onda ustave obeju republika treba usaglasiti sa tim novim ustavnim aktom negde do kraja godine. To je nešto što stoji u Polaznim osnovama. Valjalo bi te rokove poštovati, pre svega zbog potpisa onih koji se nalaze na ovim dokumentima. Jedan od argumenata onih koji su protiv vanrednih izbora jeste predizborna kampanja. Da li se Vi plašite kampanje, odnosno da li će ona zaustaviti reforme, da li će biti izneseno previše prljavog veša pogotovo između DSS-a i DS-a? Reforme i onako i ovako ne idu prebrzo, a prljavog veša i ovako i onako, i bez kampanje, ima dovoljno. Po meni i premnogo, prosto ne mogu da zamislim veći stepen prljavštine u javnom životu od onoga koji imamo sada, tako da me to nešto ne brine. Na neki način, tek kad se čovek suoči sa izborima, on se ipak, čak i kad nije preterano sklon da misli u tim okvirima, suočava sa kategorijama odgovornosti. Onda je to sveže u svesti ljudi, između izbora se može još štošta pričati, a kad dođu izbori vi znate da će vas neko dan posle izbora zapitati a zašto ste to obećali i šta od toga možete da uradite. Zato zaista mislim da ta opasnost ne postoji. S kim DSS ni "pod razno" ne bi ušao u koaliciju? Stižu razne optužbe da ste već u nekoj neformalnoj koaliciji sa socijalistima i radikalima? U toj "koaliciji" smo, navodno, godinama unazad, pa opet nismo. Jesmo u smislu kampanja koje su vođene protiv nas, ali više je nego jasno da su programske razlike toliko duboke da u ovom trenutku ono što je predstavljalo poluge prethodnog režima nije nešto sa čime bi DSS sarađivao. Kad se pomenu poluge bivšeg režima onda se pomene i načelnik Generalštaba VJ general Nebojša Pavković. U ponedeljak je sednica VSO i najavili ste da ćete raspravljati o aferi Perišić, ali i o kadrovskim promenama. Odlazi li general Pavković u penziju? Teško je da od mene očekujete da o bilo čemu što je vezano za toliko važnu sednicu govorim pre same sednice. Ono što je za mene zaista pozitivno jeste da smo uspeli od prve sednice VSO 2000. godine da na tim sednicama radimo na vrlo korektan i konstruktivan način, da se uprkos delikatnosti odnosa sa Crnom Gorom, od samog početka vrlo dobro sarađivalo sa predsednikom Đukanovićem. Za mene je najvažnije, da se otvaraju nova i nova pitanja na tim sednicama VSO. Na prethodnoj je otvoreno pitanje Partnerstva za mir, reformi koje su do sada postignute, šta bi trebalo menjati. Sarađuje se normalno, promene se vrše, imamo promene u vojsci, organizaciona transformacija će dovesti i do personalnih promena. Teško bi bilo zamisliti neke organizacione promene a da ne budu praćene ovim drugim. Vojska će biti manja, pokretljivija, sa manjim brojem najviših starešina, generala, formacijskih mesta. Ko u ovom trenutku zna ko će biti uhapšen do 31. marta? Ja ne znam. A ko zna? Jedan deo republičkih funkcionera, svakako. Tako je bilo uoči prethodnih presudnih datuma a ja se iskreno nadam da kad Reporter bude pravio intervju za godinu dana, ma s kim razgovarao od ljudi koji odlučuju u Beogradu, da tema neće biti isporučivanje Haškom tribunalu. Kad mi je bilo najteže Kad Vam je, od kad ste predsednik SRJ, bilo najteže? Bilo je više teških trenutaka. Prvi, verovatno najteži, bili su vezani za prva stradanja i pogibije policajaca i vojnika na jugu Srbije neposredno posle 5. oktobra. Činilo mi se da je to nešto što pripada prošlosti. Ako mogu da delim nešto što je najšire raspoloženje javnosti, to je želja, potreba da se stavi tačka na rat, na pogibije na tu vrstu nesreće koju rat nosi sa sobom. I tada se razmišljalo neće li se opet taj lanac nesreće i izgubljenih ljudskih života ponovo pokrenuti. Ipak su stvari stavljene pod kontrolu. Onda su došli potresi vezani za saradnju sa međunarodnom zajednicom, pre svega sa SAD vezana za razna uslovljavanja koja su za mene bila mučna. Čini mi se da su se stvari promenile i da nije potrebno na taj način da se ti odnosi tako uspostavljaju, da slušamo taj isti jezik koji smo slušali nekada, da se opet pojavljuju neki datumi koji su se pojavljivali nekada i da opet neko govori o nečemu što se zove otrovni nacionalizam u Srbiji. Nacionalizma u Srbiji ima, ima ga i u okruženju, ali otrovnog nacionalizma nema. Uveren sam da ga čak ima manje nego što ga ima u nekim susednim državama. Ono što mi je bilo najteže jesu i dileme oko sporazuma o preuređenju zajedničke države. S jedne strane pomenuo sam pritiske, stradanja, ljudske sudbine, a ovde se suočavate s tim da li ćemo uspeti jednu državu da očuvamo ili ne. Po meni su razlozi za njeno očuvanje jako veliki, a i odgovornost ako se ona ne očuva užasno je velika. I to je nešto o čemu sam razmišljao i bilo mi je jako teško da se suočim sa tom gomilom olakih ocena da je ono što je postignuto rešenje za neku nakaznu državu, kvazidržavu. Neverovatna količina zle volje i destruktivnog se ispoljila. A dali smo priliku Srbiji i Crnoj Gori da nastave život zajedno. Pre godinu i po dana iz zvanične Crne Gore nije dolazila nijedna druga poruka osim one da savezna država ne postoji, da moraju postojati dve stolice u UN. Kad sam prihvatio da se kandidujem na izborima, a teško sam to prihvatio, jedna od stvari oko koje sam se najviše lomio bilo je stanje odnosa između Beograda i Podgorice. Posle se pokazalo da je ono još gore nego što je bilo kad sam izašao na izbore. Perišić i civilna kontrola Da li je tačno da ste Vi dali naređenje za hapšenje generala Perišića? Ne, ja takva ovlašćenja nemam. Ne postoji nešto što se zove naređenje, postoji odobrenje odgovarajućeg organa u VJ da se pristupi tim operativnim merama koje podrazumevaju praćenje određenog broja ličnosti. Isto onako, kao što kad je reč o radu Službe državne bezbednosti, postoji saglasnost kad je reč o praćenju telefonskih razgovora koje daje Vrhovni sud i o nekim drugim stvarima. Kad je reč o VJ, to čini načelnik Generalštaba. Ali on je to učinio samo u onom delu u kome je uočio da podaci iz Generalštaba nestaju i da nestaju "zaslugom" čoveka zaposlenog u Generalštabu. Posle toga celu stvar preuzimaju organi bezbednosti koji podnose izveštaje o toku akcije, naravno, ne obaveštavajući unapred o svim detaljima kako se ona dalje odvija. Da li ste o hapšenju Perišića bili obavešteni iste večeri? Obavešten sam sutradan, po povratku iz Barselone. Jesmo li u opasnosti da vojska i policija vladaju državom jer nemamo civilnu kontrolu nad njima? Ne, imamo civilnu kontrolu. Ona može imati svojih nedostataka, ali mi imamo civilnu kontrolu baš zahvaljujući tome što postoji VSO na čijem je čelu neko ko na osnovu stavova VSO donosi odluke i komanduje VJ, civil. Imamo civilnu kotrolu nad Ministarstvom odbrane, vrlo razvijeni aparat i u ovoj zgradi i po celoj zemlji preko područnih organa koji se bave svim tim pitanjima, i kad je reč o sastavu vojske i finansiranju i svim drugim pitanjima. To su elementi civilne kontrole i naravno postoje odgovarajući odbori, skupštinska tela koja bi trebalo time da se bave. Na čelu jednog od takvih tela je bio i general Perišić. http://www.reportermagazin.com/ Srpska Informativna Mreza [EMAIL PROTECTED] http://www.antic.org/
