GLAS JAVNOSTI
01. Jul 2001 15:05 (GMT+01:00)
Vladislav Jovanovic, bivši ministar inostranih poslova Srbije i
Jugoslavije, o deceniji iza
nas
Pravno siledzijstvo nad nama
Tretiranje SRJ u OUN u periodu od 1992. do 2000. godine bilo je pravni
monstrum i politicko siledzijstvo. I pored
takvih nezapamcenih smicalica, SRJ je mogla da izgubi clanstvo u UN samo
svojim pristankom
Vladislava Jovanovica, nekadašnjeg ministra inostranih poslova
Srbije i Jugoslavije, profesionalnog diplomatu,
citaocima "Glasa javnosti" ne treba posebno predstavljati. Roden je
1933. godine, diplomirani je pravnik i karijerni diplomata.
Ne pripada nijednoj stranci.
Gospodine Jovanovicu, kako biste ocenili svoj radi i ucinke kao
šef Misije OUN u Njujorku, u svetlu
prošlogodišnjih promena, i agresije NATO na našu
zemlju?
- Kao šef Stalne misije pri OUN cinio sam sve da se cinicna
"humanitarna intervencija" SAD i drugih vodecih zemalja
NATO raskrinka i osudi u javnosti najveceg broja zemalja, kao cist akt
agresije i beskrupulozno gazenje Povelje OUN,
Povelje OEBS i svih fundamentalnih principa medunarodnog prava. Dve
godine posle tog zlocina protiv naše zemlje,
malo se ko usuduje, cak i medu politicarima samih SAD i Engleske, da
akciju NATO otvoreno brani. U javnosti zemalja
NATO pre dominira osecanje stida nego ponosa zbog takvog necasnog
"podviga". Umesto da i sama bude na tom talasu,
naša nova vlast bi radije da preskoci ceo taj period i da nas
uvede u veštacki medeni mesec sa NATO-om.
Prijateljstvo sa NATO-om ne moze se ostvariti neprirodnim putem. Prvo
treba da se ispravi nepravda ucinjena našoj
zemlji, u moralnom i materijalnom pogledu, pa onda mozemo govoriti o
potrebi uspostavljanja novih odnosa.
Cini se da smo svojevrsni politicki i pravni fenomen kao drzava. Dva
puta "verifikujemo" svoje clanstvo u OUN -
kao osnivac i, sada, kao "novostvorena" drzava i to na krajnje neustavan
nacin.
- Tretiranje SRJ u OUN u periodu od 1992. do 2000. godine bilo je pravni
monstrum i politicko siledzijstvo. I pored takvih
nezapamcenih smicalica, SRJ je mogla da izgubi clanstvo u Svetskoj
organizaciji samo svojim pristankom. Svaki
pokušaj njenog izbacivanja znacio bi priznanje da je njen
punopravni clan. Posle oktobarskih politickih promena moglo
se postici bolje rešenje od kapitulantskog odricanja od drzavnog
kontinuiteta. Umesto što je dopustila da bude
predmet pritiska, nova trijumfalna vlast je trebalo da izvrši
direktan pritisak na SAD da, u ime stabilnosti nove vlasti,
prihvate pragmatsko rešenje po kome naš kontinuitet ne bi
dirao u materijalna prava cetiri bivše
jugoslovenske republike u deobi zaostavštine SFRJ. S obzirom da
je ocuvanje nove vlasti pretpostavljala svakom
drugom pitanju, SAD bi, posle izvesnog oklevanja i moguceg cenkanja,
pristale na uklanjanje ogranicenja sa našeg
clanstva u OUN.
Predsednik naše zemlje je, umesto toga, izbacio zeca iz rukava,
ne dobivši ništa za uzvrat. Pri tom se,
kao zakleti legalista, oglušio o Savezni ustav, a kao priznati
rodoljub je odbacio dvovekovnu drzavnost Srbije.
Podnošenjem molbe za prijem u OUN, nova vlast je pravnu zbrku u
vezi sa SRJ u OUN ucinila još vecom.
Ne zna se da li smo dvaput primljeni u OUN, ili smo je napustili i istog
trenutka zatrazili novi prijem. Ne zna se kakva je
sudbina rezolucija OUN i drugih odluka za koje je glasala SRJ izmedu 27.
aprila i 22. septembra 1992. godine,
ukljucivši i odluku o prijemu Slovenije, Hrvatske i BiH u Svetsku
organizaciju. Ne zna se koga su obavezivale
rezolucije SB koje su izmedu 1992. i 2000. godine usvajane u vezi sa
SRJ. Politicka korektnost i pravna doslednost traze
odgovore na ta pitanja.
Kako ce se sve to odraziti na probleme sukcesije bivše SFRJ?
- Videlo se kako se ugadanje Zapadu u pitanju drzavnog kontinuiteta
odrazilo na pitanje sukcesije. Najgore je što krug
time nije zatvoren. Podlezuci neprincipijelnim pritiscima zapadnih
zemalja, uspostavili smo diplomatske odnose sa BiH ne
uslovljavajuci to njenim napuštanjem tuzbe protiv SRJ pred
Medunarodnim sudom u Hagu za navodnu agresiju i zlocin
genocida. Takvu obavezu je Izetbegovic implicitno preuzeo u pariskoj
izjavi s Miloševicem. Prepustili smo se
eventualnoj dobroj volji BiH da tu tuzbu jednog dana povuce ili... ne
povuce. Ako se tome doda da i Hrvatska insistira na
slicnoj tuzbi protiv nas pred istim sudom, i da se njen predsednik javno
zalaze za nezavisnost Kosova i Metohije, moze se reci
da nas u pitanju sukcesije još cekaju zahtevi za isplatom ratne
štete.
Haški tribunal je, po svemu sudeci, postao prevashodno
naše unutrašnje pitanje. Kako Vi,
kao diplomata koji se nedavno vratio iz Njujorka, gledate na ovaj
problem i na stavove pojedinih "aktuelnih"
politicara?
- Medunarodnom krivicnom sudu za bivšu Jugoslaviju mogu se izreci
kritike u svakom pogledu, toliko je on na krhkim
nogama. On se odrzava samo na imperativnoj politickoj volji SAD i
njihovih glavnih saveznika u NATO. Medutim, i ta mocna
politicka volja nije dovoljna da Sudu obezbedi pravni legitimitet posle
neverovatne odluke Suda da, podizanjem optuznice
protiv politickog, vojnog i policijskog vrha SRJ i Srbije, ude u rat
protiv SRJ na strani agresora - SAD i drugih clanica NATO.
Priticuci agresoru u pomoc, Sud je ocigledno hteo da oteza legitimnu
odbranu zrtve agresije - SRJ i da NATO pribavi
kakav-takav legitimitet za zlocin protiv mira i covecnosti, koji je
nadmeno i bezobzirno vršio nad gradanima Srbije.
Od pravne ustanove, na šta Haški sud pretenduje, minimalno
se ocekivalo da se distancira od nezakonite i
protivpravne akcije SAD i NATO protiv srpskog naroda i SRJ, a maksimalno
da i sam o njoj izrekne negativni sud.
Postavši saveznik NATO u neobjavljenom i od SB neodobrenom ratu
protiv SRJ, Haški sud je izgubio i
poslednji privid nezavisnosti i time sam sebe diskvalifikovao za svako
bavljenje pravom. Utrkujuci se da dokazu svoju
kooperativnost sa Haškim sudom, naši sadašnji
politicari fatalno propuštaju da taj sud, i strane
cinioce koji ga nekriticki podrzavaju i namecu našoj javnosti,
prozovu zbog ucešca u ratu na strani agresora i
afirmišu naše suvereno pravo da našim gradanima -
optuzenim za ratne zlocine - sude naši
sudovi.
Niste ucesnik Dejtona. Tadašnji "pregovaracki posao" ste
posmatrali iz Njujorka. Kako ste na Dejton
gledali tada, a kako gledate sada? Da li smo mogli više da
postignemo?
- Dejton je tuzni paradoks i osvetnicka ironija. One iste zapadne sile
koje su tako cinicno i otvoreno doprinele da se onemoguci
postojanje multietnicke SFRJ i rasparale je po avnojevskim
šavovima, u pitanju BiH su se upinjale iz petnih zila i u
Dejtonu najzad uspele da nateraju tri do krvi zavadene etnicke zajednice
da prihvate ideal multietnicnosti i zive u jednoj
nezavisnoj drzavi. Teško da u istoriji ima drasticnijeg primera
nedoslednosti i neprincipijelnosti. U oba slucaja se radi o
geopolitickim imperativima. Hoce li multietnicka BiH da se pokaze
vitalnijom i uspešnijom od multietnicke SFRJ, vreme
ce pokazati. Problemi na koje medunarodni staratelji tamo nailaze
pokazuju da to nece biti tako lako. Da li su naši
pregovaraci u Dejtonu mogli više postici, teško je reci.
Verovatno su mogli, da su manje nastojali da domacina
- Amerikance - impresioniraju velikodušnošcu svojih
postupaka.
Zdruzene snage bezbednosti su "zauzele" KZB na jugu Srbije i na osnovu
uveravanja Nebojše Covica time
je nova vlast, po njemu, na novi nacin otpocela rešavanje ukupnih
problema KiM. Covicu je, cak,
"ponudeno" da se ukljuci u rešavanje problema u Makedoniji i
sprecavanju rasplamsavanja gradanskog
rata. Kakav je Vaš komentar i odakle i zašto takva
"ponuda" Covicu?
- Ne moze se osporavati organizatorski talenat g. Covica i njegov smisao
za prakticnost. To mu je pomoglo da ostvari uspeh i u
akciji na jugu Srbije. Ono što se ne vidi je cena koja je za to
placena. Deo te cene je vec sada vidljiv: suvereno pravo
zaštite naše teritorije i gradana van Kopnene zone
bezbednosti prihvatili smo da vršimo u prisustvu
predstavnika NATO. Moze to da bude dovitljivo i probitacno, ali ne moze
da se dovede u sklad sa suverenošcu jedne
zemlje. Drugi nevidljivi deo cene su obaveze koje smo, verovatno,
preuzeli u pogledu daljih odnosa i saradnje sa NATO, i to
ne samo u regionu vec i šire.
Ne mozemo se oteti utisku da je NATO isposlovao krizu u Kopnenoj zoni
bezbednosti i van nje da bi sebe i u tom delu
naše teritorije nametnuo kao arbitra i prejudicirajuce usmerio
naše dalje odnose sa njim, bez obaveza da isplati
ratnu štetu pricinjenu prilikom tromesecnog bombardovanja Srbije.
Ne sme se ignorisati ni cinjenica da je proces
podrzavljenja Kosmeta ubrzano tekao upravo dok su nam ruke i oci bile
zaokupljene problemima sa albanskim "ekstremistima"
na jugu Srbije. Zbog svega toga, o postignutom uspehu g. Covica moze se
govoriti samo s velikim zrnom soli.
Kako komentarišete ideju o odrzavanju novog berlinskog kongresa i
razmišljanju o novoj
prekompoziciji balkanskih granica, po etnickom principu, o cemu je
"Glas" iscrpno informisao?
- Ideje i spekulacije u vezi sa tzv. prekompozicijom Balkana nisu nove.
One se s vremena na vreme obnavljaju kao probni
balon. Predstava o potrebi celovitog, a ne samo parcijalnog
rešavanja balkanskog pitanja, projavljuje se u
razmišljanjima svih strategijskih mislilaca. Odgovor na pitanje
da li ce doci do jednog balkanskog berlinskog kongresa,
dace sam razvoj u regionu. Takva ideja bi mozda mogla da stekne potrebnu
akreditaciju, ako bi bila zaista nesebicna i
ravnopravno tretirala sve aktere. Ali to je teško ocekivati od
sadašnjeg koncerta velikih sila i isprepletanosti
njihovih lokalnih i globalnih interesa.
V
> Serbian News Network
[EMAIL PROTECTED]
http://www.antic.org/
