BOŠKO OBRADOVIĆ: ŠTA JE ALTERNATIVA TADIĆEVOM REŽIMU subota, 30 oktobar 2010 02:19
Glavno pitanje za sve nas koji smo zainteresovani za smenu režima jeste da li smo svesni trke sa strancima u pravljenju alternative i da li istovremeno dok radimo na rušenju režima radimo i na izgradnji istinske alternative? Kada malo smirenije, neutralnije, ozbiljnije i dublje sagledamo aktuelni društveni trenutak, dolazimo do još uvek neurađenog istraživanja pravog epicentra najnovijeg političkog zemljotresa koji je Srbiju potresao do te mere da je aktuelni režim za jedan vikend doživeo ono što je Miloševićev režim imao u nekoliko meseci Studentskog protesta 1996/7. godine. U pitanju je potpuni gubitak moralnog, pravnog i političkog legitimiteta. Sada je svima i na ovom primeru jasno koliko su se vreme i istorijska epoha ubrzali. Ono što je trebalo na ulici izboriti u višemesečnim protestima – sada je učinjeno za jedan vikend. Aktuelni režim je doživeo ozbiljan udarac i više se ne postavlja pitanje njegovog definitivnog pada, već samo načina i trenutka njegovog potpunog urušavanja, i, što je mnogo važnije - alternative. Postoje i brojne druge sličnosti sa prošlim vremenima: na delu je kršenje većinske volje naroda, opozicija je nesposobna i rascepkana, narodno nezadovoljstvo veliko i nekanalisano, režim hrli u nove greške i povećava represiju, a mediji ćute i skreću pažnju javnosti sa suštinskih tema. Vladavina naroda Apsolutna većina građana Srbije bila je protiv održavanja gej parade, dok je apsolutna većina parlamentarnih stranaka u Skupštini Srbije, kao političkih predstavnika tih istih građana, podržala održavanje ove provokativne, diskriminatorske i sramne manifestacije. Ovo nije prvi put da se građani Srbije u većinskom procentu razilaze u mišljenju sa svojim političkim predstavnicima. Tako je bilo po pitanju daljeg pridruživanja EU po cenu nezavisnosti Kosova i Metohije, novog statuta Vojvodine, rezolucije o Srebrenici, regionalizacije, a tako će izgleda biti i po pitanju prodaje Telekoma ili učlanjenja u NATO. Po većini ovih pitanja građane Srbije niko ništa nije ni pitao. Ove teme nisu bile deo predizbornih programa, a sada se na silu kandiduju protiv volje većine, što je kršenje osnovnih demokratskih postulata. Da li je bilo koja od ovih strateških tema proverena na narodnom referendumu? Zašto aktuelni režim ne raspiše izbore, pa na izborima kandiduje ulazak u NATO pakt, prodaju Telekoma i gej paradu kao deo svog programa? Ili je vladavina naroda ukinuta, a da o tome nismo obavešteni? Jedno je sigurno. Narod kao da više nema svog zastupnika u političkom životu, a Srbija onoga ko predstavlja većinsku volju naroda po ključnim nacionalnim pitanjima, kako pred domaćom tako i pred međunarodnom javnošću. Narodno nezadovoljstvo nenarodnim režimom Ogromno ponižavanje srpske nacije i države i dalje se nastavlja. Kada svim istorijskim porazima i nepravdama koje smo doživeli u poslednje dve decenije pridodate i moralno nasilje nad Srbijom, koja – za razliku od mnogih zemalja u okruženju – mora da održi gej paradu iako to nije nikakav uslov za dalje evropske integracije, onda postaje više nego racionalno veliko nacionalno nezadovoljstvo koje se u našem narodu rodilo. Kada je na primeru Srbije toliko puta prekršeno međunarodno pravo, sprovođeni dupli standardi, nikada prekinuta medijska satanizacija i kada pripadate jedinoj naciji na planeti kojoj se u ovom času kolektivno sudi i presuđuje, onda bi bilo neprirodno da se još radujete što ste silovani. Na osnovama nebivalog neprijateljskog i nehumanog držanja prema nama od strane evroatlantskih centara moći, izgradilo se jedno potpuno očekivano nacionalno nezadovoljstvo koje se protivi kolonijalnom režimu u Srbiji koji ga još ubeđuje da je nacionalno ponižavanje normalna i poželjna stvar na daljem putu naših evroatlantskih integracija. Kada se svemu ovome pridoda i neverovatna činjenica da aktuelni režim retko dobije bilo šta zauzvrat od strane svojih stranih mentora, bez obzira koliki stepen poslušnosti i poniženja Srbije bio spreman da pokaže, onda se postavlja ozbiljno pitanje gde je kraj i ima li granice daljim poniženjima? To je razlog zašto se mora ustati protiv režima koji je između svog naroda i EU izabrao EU, i koji je spreman da svojim privilegovanim odnosima sa EU birokratama koji mu omogućavaju ostanak na vlasti žrtvuje i sopstveni narod i sve nacionalne interese. Podjednako je veliko socijalno nezadovoljstvo i poniženje kojem smo izloženi od strane aktuelnog režima u oblasti socijalne politike. Režim je pružio punu državnu podršku i pomoć LGBT populaciji sa nametnutim i izmišljeno ugroženim ljudskim pravima, dok oko nas milioni ljudi grcaju u najrazličitijim socijalnim problemima: od siromaštva, preko nedovoljno obroka u narodnim kuhinjama i povećanog broja oboljenja od kancera do nemogućnosti da imaju decu. Kada se tome pridodaju trudnice sa smanjenim primanjima, višedetne porodice bez pristojnih uslova za život, ratni vojni invalidi, siročad, izbeglice i više nego alarmatni statistički podaci o broju abortusa, narkomana, alkoholičara, samoubistava i totalitarnih i destruktivnih verskihg sekti, onda dobijamo pravu sliku istinski socijalno ugroženih kategorija stanovništva o kojima se država nedovoljno brine. Ako još uzmemo u obzir odsustvo borbe protiv bele kuge u našem narodu, prepuštanje kompletnog bankarskog sektora strancima i nemanje makar jedne domaće investicione i razvojne banke, rasprodaju preostalih prirodnih i privrednih bogatstava poput rečnih tokova i Telekoma, izumiranje sela i uništavanje poljoprivrede uvozom, kao i novu, žutu tajkunizaciju i monopol koji ne poznaje granice – postavlja se pitanje kako toliko nagomilano socijalno nezadovoljstvo i ponižavanje naroda nije ranije eksplodiralo. Razlog je veoma jednostavan: zablokirani su svi pristupi organizovanom narodnom protestu. Sindikati su korumpirani, opozicija podeljena i nesposobna, mediji zatvoreni. Kada u ovako politički trusnom istorijskom trenutku, u kome u drugim državama milioni ljudi izlaze na ulicu da traže svoja prava, Srbija ćuti – očito je da sindikati, političke stranke i mediji više ne govore u ime obespravljenog, poniženog i uvređenog naroda. Zato je progovorila ulica, u odsustvu slobode medija, autentičnih sindikata i opozicije. I Srbija čeka novi organizovani način otpora aktuelnom režimu koji bi poveli alternativni mediji, novi sindikati, nove političke snage i Mlada Srbija. Postoji li alternativa? Ako već uočavamo paralele sa prethodnim istorijskim dešavanjima, bilo bi dobro da izvučemo i poneku dragocenu pouku. U Srbiji je do smene režima veoma retko dolazilo bez učešća moćnog stranog faktora. I ovoga puta ima više stranih centara moći koji motre u kom pravcu se stvari razvijaju i pripremaju se za sva scenarija. Dobro je primećeno da se u ovom času nalazimo u trci sa strancima ko će kontrolisati alternativu ovom definitivno poraženom režimu koji uskoro odlazi. Jer - ima li ikoga ko uopšte ima tu dilemu - strani gospodari naše tranzicije sigurno neće sedeti skrštenih ruku i gledati kako Srbija menja nenarodni režim. Ili, možda neko smatra da je u interesu stranih mentora naših ekonomskih, nacionalnih i državnih poraza – dolazak novog i narodnog režima? Valjda je svima jasno da će stranci podržati odlazak ovog režima samo ako su spremili alternativu koja je takođe pod njihovom kontrolom i biće još poslušnija, ili će - kao sada maksimalno poslušnički – ovaj režim braniti svim sredstvima. Neće stranci imati ništa protiv ni da se Srbi iskolju međusobom, pa da na kraju kao jedino rešenje dođe NATO pakt da ih pomiri. Glavno pitanje za sve nas koji smo zainteresovani za smenu režima jeste da li smo svesni ove trke sa strancima u pravljenju alternative i da li istovremeno dok radimo na rušenju režima radimo i na izgradnji istinske alternative? Da se ne bismo posle - ponavljajući 2000 - zapitali koga smo to doveli na vlast i zašto o tome nismo mislili na vreme? U ovom pitanju nalazi se možda i najvažniji deo naše odgovornosti u ovoj opravdanoj narodnoj borbi za promenu nenarodnog režima koji nas je i nacionalno i socijalno ponizio i upropastio. 10 PITANJA ZA 2010: ILI JESMO ILI NISMO Upitnik Srpskog sabora Dveri za srpsku političku i društvenu scenu Konkretizujući ključne tačke linije razdvajanja između režimskih i antirežimskih integracija u Srbiji, cela nacionalna sudbina kristališe se u jednostavan i jasan upitnik sa deset pitanja za izjašnjavanje svih relevantnih aktera na aktuelnoj srpskoj intelektualnoj, društvenoj i političkoj sceni. Ta pitanja možete nazvati i upitnikom Srpskog sabora Dveri, ali duboko smo uvereni da ona nisu naša već da su to pitanja koja nam je posle prve decenije novog milenijuma ispisala sama istorija, koja je srpski narod i državu stavila na raskrsnicu između opstanka i uništenja. Zato smatramo da oko ovih pitanja više ne sme biti zamagljivanja, nijansiranja i odlaganja odgovora, već pomoću njih treba da dođemo do preciznog razgraničenja između dva fronta. Razumljivo je da svako ima slobodu da se izjasni i društveno deluje sa svojih pozicija, ali srpski narod treba da zna ko je na kojoj strani. Ili smo na strani svoga naroda, državne, nacionalne, društvene i privredne obnove, ili na strani stranih gospodara, kolonizacije i pljačke, nacionalnog i državnog nestanka. Evo tih 10 pitanja. 1. Da li Evropska Unija ima alternativu ili prihvatate Srbiju u EU bez Kosova i Metohije, uz mogućnost dalje nacionalne, državne i teritorijalne dezintegracije? 2. Da li ste za učlanjenje Srbije u NATO ili za aktivnu vojnu neutralnost i pristupanje Sporazumu o kolektivnoj bezbednosti prema predlogu Ruske federacije? 3. Da li su vodeće zemlje Zapada aktivno učestvovale i još uvek učestvuju u teritorijalnoj dezintegraciji srpskog naroda ili odobravate da strani ambasadori koji se direktno mešaju u naša unutrašnja politička pitanja imaju pravo na takvu delatnost? 4. Da li su Srbi u Srebrenici izvršili genocid ili je reč o providnoj političko-medijskoj manipulaciji čiji su ciljevi trajna istorijska diskvalifikacija srpskog naroda i prikrivanje činjenice da je nad nama u 20. veku učinjen višestruki genocid? 5. Da li treba prodavati Telekom, EPS, prehrambenu industriju, izvore vode i poljoprivredno zemljište strancima ili sve to tretirati kao neotuđive resurse buduće srpske privredne obnove, koja je potpuno izostala u poslednjoj deceniji tranzicije? 6. Treba li insistirati da nacionalna prava srpskih nacionalnih zajednica u regionu budu izjednačena sa pravima nacionalnih manjina u Srbiji ili nacionalne manjine u Srbiji treba da imaju veća prava? 7. Da li ste za ukidanje svih regiona i pokrajina u Srbiji, sa insistiranjem na decentralizaciji lokalnih samouprava ili za dalju političku i teritorijalnu dezintegraciju srpske države po regionalnim i pokrajinskim osnovama? 8. Da li podržavate promociju ideologije homoseksualizma i druge oblike obračuna sa srpskim identitetskim vrednostima u Srbiji ili porodični sistem vrednosti i borbu protiv bele kuge u srpskom narodu? 9. Da li Rusija treba da postane glavni stub srpske spoljne politike, kao i vojne i ekonomske saradnje, ili Srbija treba da ostane okrenuta evroatlantskim integracijama po svaku nacionalnu cenu? 10. Priznajete li Vladu Republike Srpske Krajine u izgnanstvu i da li ste za nezavisnu Republiku Srpsku i stvaranje Srpske Unije na Balkanu? Izvor Pečat, 29. 10. 2010.
_______________________________________________ SIM mailing list SIM@ANTIC.org http://lists.antic.org/mailman/listinfo/sim
