Danas, 12. jun 2001.
Afera
Komandant Trece armije general pukovnik Vladimir Lazarevic uselio se u
stan dodeljen potpukovniku Dragoslavu Petrovicu izbeglom iz Hrvatske
General mocniji od Vrhovnog vojnog suda
Pise: Zorica Miladinovic
Sve lose sto mi se dogodilo u zivotu pocelo je od trenutka kada se moj
put ukrstio sa putem (komandata Trece armije) general- pukovnika
Vladimira Lazarevica. Uprkos tome sto je u proteklih osam godina
Vrhovni vojni sud doneo cak sest presuda u moju korist, general
Lazarevic je uzeo stan koji mi je regularno dodeljen, a potom ga
nelegalno otkupio, pa "kao vlasnik" zamenio za kucu u elitinom naselju
u Nisu. Moja porodica je od tada unistena, obespravljena i
diskriminisana, a deo rasut po svetu. To je klasicna prica o moci i
pravdi, u kojoj, naravno, pravda gubi - navodi se u pismu
penzionisanog potpukovnika Dragoslava Petrovica koje je nedavno uputio
predsednicima SRJ Vojislavu Kostunici, predsedniku Vlade Srbije Zoranu
Djindjicu i nadleznim ministrima odbrane i pravde.
"Prozvani" general Lazarevic nije zeleo da odgovori na ovakve optuzbe,
ali je novinara Danasa uputio na pomocnika komandanta Trece armije za
pravne poslove pukovnika Novicu Pejcica koji je demantovao navode
penzionisanog potpukovnika Petrovica. Petrovic je, prema njegovim
recima, "vodio nelegalnu bitku za stan jos od trenutka kada je u vreme
raspada SFRJ 1991. godine napustio Republiku Hrvatsku".
- Petrovic je odmah po dolasku falsifikovao sluzbene isprave i davao
neistinite podatke o broju clanova svoje porodice . Kada smo to
dokazali posle vise godina nadlezni strambeni organ pri VJ je stavio
van snage njegovo resenje o dodeli stana - rekao je pukovnik Pejcic.
On je naveo da je Vojska protiv Petrovica podnela i krivicnu prijavu
Opstinskom javnom tuziocu, na osnovu koje je sredinom aprila ove
godine protiv njega podignuta optuznica.
Ma koliko gomila pravnih dokumenata na prvi pogled izgleda
komplikovano, ipak, nije rec o "netransparentoj" pravnoj rasomonijadi.
Prica potpukovnika Petrovica koji je pre dolaska u Srbiju bio nacelnik
Sanitetsko-snabdevacke sluzbe Pete vojne oblasti u Hrvatskoj, pocela
je 1. jula 1993. godine kada je nadlezni stambeni organ pri Trecoj
armiji doneo odluku da mu, kao jedinom kandidatu na rang listi, dodeli
slobodan cetvorosoban stan u Dusanovoj ulici 8/20, povrsine 92,35
kvadratnih metara. Vec krajem istog meseca (tadasnji) pukovnik
Lazarevic podnosi molbu za isti stan, tako da stambena komisija
ponistava raniju odluku i dodeljuje mu isti stan.
Petrovic kaze da je "perspektivni i uvazeni staresina Lazarevic" od
tada imao "vaninstitucionalnu" podrsku ondasnjeg komandanta Trece
armije generala Dusana Samardzica koji mu je, intervenisuci kod
tadasnjeg sefa niskih socijalista Mileta Ilica, obezbedio nelegalni i
nesmetani ostanak u spornom stanu.
KriviCne prijave
- Protiv generala Lazarevica sam marta ove godine podneo krivicnu
prijavu zbog osnovane sumnje da je izvrsio krivicno delo zloupotrebe
sluzbenog polozaja kroz citav niz akata tokom svih ovih godina. On je
vec avgusta 1993. godine sa nepravosnaznim resenjem ekspresno zaposeo
sporni stan. Kada mu je, na osnovu moje zalbe, vojni stambeni organ
ponistio resenje za stan i opet ga dodelio meni nije se iselio, vec je
uz intervenciju generala Samardzica, storniran nalog gradskog
Sekretarijata za stambeno komunalne delatnosti da se Lazarevic iseli
iz stana u roku od pet dana. General je potom proveo u stanu cetiri
godine bez ugovora o zakupu, a onda je jula 1997. godine sacinio takav
ugovor, iako je stan bio u sporu pred Vrhovnom vojnim sudom. Upravo
kada je stan konacnom i izvrsnom presudom donetom u upravnom sporu
pred Vrhovnim vojnim sudom februara 1998. godine definitivno dodeljen
meni, general Lazarevic ga je - otkupio. Potom je cak tako otkupljeni
stan, kao navodni vlasnik, zamenio za pravo svojine nad kucom od
113,80 kvadrata u Ulici generala Pavla Jurisica Sturma na Delijskom
visu. Na kraju je svojom odlukom od 22. januara ove godine stan u
Dusanovoj 8 protivpravno preveo u sluzbeni i dodelio ga civilnom licu
na sluzbi u VJ, odnosno majci sa osmoro dece - kaze penzionisani
potpukovnik Petrovic. On istice da je, osim generala Lazarevica, tuzio
jos sedmoricu oficira Trece armije koji su "direktno doprineli ovakvom
razvoju dogadjaja".
Petrovic dodaje da su za to vreme on i njegova porodica trpeli brojne
pritiske "koje nikome ne bi pozeleo". Prema njegovim recima, on je
osim sest upravnih postupaka pred Vrhovnim sudom Srbije, sve u njegovu
korist, preziveo i dvea disciplinska postupka, jedan neosnovani
premestaj na Kosovo i dva penzionisanja, od kojih je "iznudjeno i
konacno" ono iz 1997. godine. Kaze da je slicnu agoniju prezivljavala
i njegova porodica zbog toga sto je VJ "sve vreme i uporno pokusavala
da dokaze" da sa njim u domacinstvu ne zive i dvoje dece rodjene u
prethodnom braku, sa suprugom koja je ostala da zivi u Hrvatskoj. On
tvrdi da "poseduje svu potrebnu dokumentaciju", koju je predocio i
sudu, da su prebivaliste u Nisu imale i "dve sporne cerke" iz
predhodnog braka, kao i da u istom domacinstvu zivi i njegova sadasnja
supruga i jos dvoje dece.
Izvesno vreme, kako navodi, njegove cerke iz predhodnog braka ne zive
sa njima, ali samo zato sto nije uspeo da im obezbedi stan i
egzistenciju, zbog cega su bile prisiljene da odu u inostranstvo. On
trenutnu zivi sa majkom, suprugom i jednom cerkom, posto je i cetvrta
cerka otisla na studije u drugi grad. U medjuvremenu mu je druga
supruga obolela od raka.
"ReCeno mi je da se smirim"
- Oni koji mi nisu dozvolili da ovde zivim sa decom koju sam doveo iz
ratom zahvacene Hrvatske u kojoj je ostala njihova bolesna majka vesto
su zamenjivali uzrok i posledice. Svoju krivicu su prebacivali na
mene. Pri tom smo ja i moja porodica, koja je najverovatnije
najdetaljnije proveravana porodica na ovim prostorima, trpeli razne
torture. Vojni organi su zloupotrebili moju majku, staricu od 80
godina, da dobiju "kljucne dokaze" da dvoje dece iz prvog braka ne
zive sa nama.
Nema broja izjavama, saslusanjima, pracenjima, informativnim
razgovorima sa pretpostavljenim staresinama i vojnim "bezbednjacima".
Trazili su me i nocu, a u jednom trenutku mi je receno da se smirim,
jer, kako su mi kazali, nije moja glava vrednija od, recimo, Badzine.
Bilo je ocigledno da smo svi bili pod prismotrom, etiketirani i
nepozeljni - kaze Petrovic.
Na pitanje zasto bi jedna porodica bila tretirana kao
"neprijateljska", penzionisani potpukovnik Petrovic odgovara da je to
najverovatnije zbog toga sto se nasao na putu "mocnom generalu", sa
"dobrim" ledjima, ali iz zbog toga sto je odmah po dolasku iz Hrvatske
pokazao da je "drugaciji". Prema njegovim recima, vec na pocetku je
ukazivao na neke nepravilnosti u radu i ponasao se i radio "u
drugacijem stilu". On kaze da je jos u Hrvatskoj bio "protiv
radikalnih resenja", a da po dolasku u Srbiju nije delio "odanost"
Slobodanu Milosevicu koju je pokazivala vecina staresina VJ. Ni tajno
ni javno.
"VJ je institucija zatvorenog tipa, gotovo mistificirana i ostala je
nedodirljiva u svojoj hijerarhiji moci jer su je odredjeni kljucni
kadrovi, uz obilatu nagradu i privilegije, znali cvrsto drzati uz
rezim. "Spoljni i unutrasnji neprijatelji" su je sve vreme drzali
neophodnom. Sve je vise bilo mocnih visokih oficira, generala, junaka
i specijalnih jedinica, a sve manje Srba. Sve vreme radimo na
saniranju posledica, nikako da se setimo i otklanjamo uzroke", navodi
se u Petoricevom pismu Kostunici i Djindjicu uz apel da se izvrsi
reorganizacije takve vojske.
U komandi Trece armije ne ulaze u ovakve ocene, ali tvrde da je
penzionisani potpukovnik Petrovic "falsifikovao" broj dece kako bi
dobio veci stan, zbog cega je Vrhovni vojni sud doveden u zabludu, te
tako doneo neodgovarajuce odluke. Prema recima pomocnika komandanta za
pravne poslove pukovnika Pejcica, nadleznim organima je trebalo
prilicno vremena da kroz dokumentaciju i svedoke dokazu da dvoje dece
iz predhodnog braka "nije nikada zivelo sa ocem Petrovicem".
- Zakon o upravnom postupku predvidja da se cak i konacna sudska
presuda moze ponistiti ukoliko je doneta na osnovu falsifikovanih
isprava i neistinitih podataka, zbog cega je sud bio doveden u
zabludu. Kada smo sa sigurnoscu utvrdili da sa Petrovicem nikada nije
zivelo njegovo dvoje dece iz prethodnog braka, nadlezni stambeni organ
je jula prosle godine doneo resenje kojim se definitivno ponistava
usvajanje Petroviceve molbe za dodelu stana. Citav slucaj je tada i
zavrsen, posto se Petrovic nije zalio na takvo resenje - kaze pukovnik
Pejcic.
Izvrdavanje pravde
Profesor upavnog prava na Pravnom fakultetu u Nisu dr Milan Petrovic
(istovetnost prezimena sa potpukovnikom koji se bori za stan je
slucajna), koji je pogledao celokupnu dokumentaciju o ovom
visegodisnjem sudskom sporu, medjutim, kaze da predstavnici VJ nisu u
pravu. Prema njegovim recima, konacna odluka Vrhovnog vojnog suda u
kojoj u poslednjem pasusu i pise da se vise ne moze stavljati van
snage, morala je biti izvrsena. On kaze da je Petrovic jos pre vise
godina neizostavno morao biti useljen u sporni stan, a da je
istovremeno mogao da tece postupak u vezi sa tim.
- Ovde je ocigledno cilj da vojni organi izvrdaju pravdu i pravo u
korist generala. Mislim da je Petrovic u pravu sto je protiv generala
i citavog niza ljudi koji su mu potcinjeni podneo krivicne prijave jer
postoji osnovana sumnja da su oni zloupotrebili sluzbeni polozaj.
Nadam se da su ovakve stvari mogle da budu cinjene jednom coveku samo
u bivsem rezimu i da ce nove vlasti takve greske ispravljati. One ce
konacno morati da "protresu" i tu Titovu armiju u kojoj je decenijama
vladao zakon jaceg , koji nije nista drugo do zakon dzungle - kaze
profesor Petrovic za nas list.
Dok se to eventualno ne dogodi, potpukovnik Petrovic je pred Vrhovnim
vojnim sudom tuzio stambeni organ VJ koji je sporni stan u Dusanovoj 8
i po izlasku generala Lazarevica iz njega dodelio "nekom trecem". Iz
VJ je otisao, tako da veruje da mu sanse da dobije taj stan nisu
velike. Ne moze da dobije ni neki drugi jer je formalno-pravno "od VJ
vec dobio jedan". Zivi kao podstanar sa bolesnom suprugom, cerkom i
majkom u devetom po redu privatnom stanu, koji placa 250 DEM mesecno.
I sve vise veruje u onu narodnu: sila Boga ne moli, umesto u onu
"dosovsku": postacemo pravna drzava.
"Zasto gomilate bes?"
"Da Vas podsetim: moje dosadasnje stanovanje u tom stanu zasnovano je
na relevantnim i zakonskim odlukama i resenjima nadleznih organa VJ,
do Ministarstva pravde Republike Srbije. Zato me zaista cudi da se i
dalje bavite tim stanom, kao da drugog stana nema iz Vojnog stambenog
fonda. Centralno pitanje je, koliko ja razumem taj problem, u tome sto
svi vasi clanovi domacinstva ne zive sa Vama u zajednici, jer su neki
u inostranstvu, i da Vi imate poteskoca da ubedite nadlezne organe za
stambene poslove u suprotno. Ja licno nemam nista protiv Vaseg
resavanja stambenog pitanja, svakako u skladu sa postojecim propisima,
i ne vidim zbog cega Vi i Vasa supruga zbog svega toga `gomilate bes'
protiv VJ i mene", navodi se u jedinom odgovoru komandanta Trece
armije generala Lazarevica, datiranom 22. avgusta 2000. godine, na
nekoliko Petrovicevih dopisa.
Danas, 12. jun 2001.
Reagovanja
Koliko puta Aleksandar Radovic nece verovati svojim usima
U kraljeva su duge ruke
Pise: Dr Branimir Pavla Inic
Ako ukradete jednu funtu proglase vas lopovom, ako ukradete milion
smatraju vas sposobnim poslovnim covekom.
Anglosaksonska izreka
U Danasu od 5. juna citaoci su mogli procitati vest da je ministar
finansija u Vladi Srbije Bozidar Djelic izjavio da je direktor
Republicke uprave javnih prihoda Aleksandar Radovic prihvatio ponudu
da bude novi predsednik komisije za ispitivanje najtezih zloupotreba u
privredi u proteklih 12 godina, umesto smenjenog dr Vuka Obradovica.
Predsednik je promenjen, ostali clanovi komisije ne. O tezini posla
kojeg su se prihvatili i novi i stari "istrazitelj" sa svojim timovima
najbolje govori (1) nedavno objavljeni podatak da je Jugoslavija po
korupciji rangirana na drugo mesto u svetu, odmah iza Nigerije i (2)
komparativni podaci koji se odnose na indekse korumpiranosti za
Jugoslaviju (izvor Ekonomist, januar, 1998.) i susednih zemalja
(maksimum 9) koji za Sloveniju iznosi -0,7; za Madjarsku-1,2; za
Hrvatsku-4; za Makedoniju 5,4 i Albaniju 5,7, a za Jugoslaviju - 7.
Pored Nigerije i nas visoko mesto, na "crnoj" listi korumpiranih,
zauzima Rusija za koju privredni analiticari kazu da je "stvorila
sistem po kojem je njena najvisa finansijska elita licno zaradjivala
zaduzujuci zemlju". Taj "fenomen" predsednik partije "Jabloko"
gospodin Javlinski objasnio je jos 1998. godine sledecim recima:
"Pitajte svako dete u cemu je glavni problem i ono ce vam kazati, u
tome sto u vladi sede lopovi. Upravo u vreme te vlade (Cernomirdina)
Rusija je izbila na prvo mesto u svetu po korupciji". Zbog toga svaki
obicni Rus smatra da se na Zapadu postaje kriminalac tako sto neko ide
nasuprot struji gradjana koji postuju zakon. U Rusiji, smatraju vas
vrstom drustvenog mutanta ako nikada ne krsite zakon".
Interesantno je da i u Kini situacija nije mnogo bolja. Si Kvinlijan,
autor knjige Zamke modernizacije u Kini objavljene 1999. tvrdi da "dok
je Zapad pumpao pare u Kinu, korumpirani zvanicnici su usisali veliki
deo tog novca. Pljacka se nastavlja u brzom ritmu, a pljacka drzavne
imovine u toku 20 godina ekonomskih reformi u Kini iznosila je
prosecno sest milijardi dolara godisnje". Osim toga "korumpirani
zvanicnici kupovali su fabrike i sirovine po dotiranim drzavnim
cenama, a onda ih prodavali uz ogromnu zaradu", istice Si Kvinlijan.
Nastale ruske i kineske stete zbog prethodno navedenih razloga su
ogromne, jer uopsteno posmatrano korupcija ima poguban uticaj na
privredni razvoj bilo koje zemlje. Jedna od mogucih sistematizacija
kada je ova slozena oblast u pitanju ima sledece alternative: (a)
sitna korupcija (nizi donosioci odluka, sitne usluge), (b) sistemska
ili strukturna korupcija (elemenat funkcionisanja politickog i
ekonomskog sistema) i (c) endemska korupcija (svi, svi od vrha do
dna), a osnovni faktori koji (de)aktiviraju pojavu mita u jednoj
zemlji su: (1) uloga drzave i rast instrumenata koje drzava koristi,
(2) socijalne karakteristike drustva, (3) priroda politickog sistema i
(d) sistem kazni za korupciju. Poznato je da pribavljanje
neodgovarajuce tehnologije, proizvoda ili usluge predstavlja kocnicu
za tehnoloski razvoj jedne zemlje, jer je tehnologija sredstvo tog
istog razvoja.
Ako se ispravno izaberu, usmere i primene, tehnologije sigurno
obezbedjuju razvoj neke zemlje. Hoce li se tako postupiti, hteli to
mnogi priznati ili ne, umnogome zavisi i od mita. Opravdanje, po kome
samo poluprofesionalci u biznisu mogu smatrati da je u savremenom
svetu moguce postici poslovni uspeh bez davanja mita, koji koriste
mnogi poznavaoci biznisa je zasnovano na tome da ono sto niko i nista
ne moze, moze mito. O tome govori anegdota o menadzeru koga je, zbog
utaje ogromnog poreza, sud osudio na dvadeset godina zatvora. Nakon
kratkog vremena menadzer je pozvao drzavnog tuzioca da ga poseti u
zatvoru. Tuzilac se odazvao na poziv i dosao u posetu. Menadzer mu
odmah kada su se videli rece: - Molim vas da se moja zatvorska presuda
odmah ukine. - Ali, na osnovu cega, upita tuzilac? - Zbog nedostatka
dokaza, bio je kratak menadzer.
Da li imate dokaze o tome, bas bih voleo da ih vidim, bio je radoznao
tuzilac. - Da, imam ih i dacu Vam ih sa zadovoljstvom, rece menadzer i
dade jedan, jedini papir tuziocu. Tuzilac pazljivo pogleda dobijeni
papir, a onda rece: - Da, u pravu ste. Ovaj cek na moje ime u iznosu
od milion dolara je najpotpuniji dokaz da vi niste krivi. Nista ne
brinite, za sedam dana ste na slobodi. Iz tih razloga korupcija se
moze tretirati kao "bolest staro-novog biznisa" koja nema granica. Oni
koji nisu zarazeni tom bolescu mogu se tretirati po jednoj teoriji kao
pristalice utopistickih shvatanja ili kao pristalice americkog
pristupa korupciji (mito zabranjen zakonom). Ali, iako se davanje mita
jedino u Americi kaznjava krivicno, izgleda da ni to nije dovoljno da
se ono iskoreni, sto jasno govori o velicini i slozenosti tog
problema.
O davanju mita, od strane americkih firmi, u cilju sklapanja poslovnih
ugovora Li Ajakoka, bivsi glavni menadzer kompanija Ford i Krajsler,
kaze:"Dobio sam grip i lezao kod kuce i propustio sudbonosni sastanak
o jednom neverovatnom dogadjaju. Henri(Ford) je 14. februara sazvao
sastanak na vrhu radi razmatranja "indonezanskog slucaja". Naime,
ovlastio je izvrsnog potpredsednika i jednog od najvisih Fordovih
rukovodilaca, Pola Lorenca, da jednom indonezanskom generalu isplati
"proviziju" od milion dolara. Za uzvrat, s Indonezijom je trebalo
sklopiti ugovor o izgradnji petnaest zemaljskih satelitskih stanica u
vrednosti od 29 miliona dolara. Kada je vest o "proviziji" procurila,
Henri je poslao dva coveka iz Dierborna u Dzakartu da obaveste
generala kako mi ne sklapamo poslove na takav nacin.
Dakle, istina je da su americke korporacije koje posluju sa zemljama
Treceg sveta ponekad davale mito. Ali, koliko je meni bilo poznato
Ford se nikada ne bi bavio takvim stvarima. Cim su novinari nanjusili
pokusaj podmicivanja, u firmi je pocelo opste zataskavanje. To je bilo
impresivno bar koliko i votergejtska zbivanja. Sprovedeno je interno
ciscenje spisa. Odrzani su i posebni sastanci radi usaglasavanja
izgovora za pocinjeno. Nije preostalo nista drugo nego da otpustimo
Pola Lorenca, a taj zadatak je, kao i obicno dodeljen meni. "Otici cu
mirno ako moj dosije ostane cist", rekao mi je." Ali kaznjen sam ni
kriv ni duzan. Vi znate da to ne bih ucinio bez odobrenja sa najviseg
nivoa." Dobro sam poznavao Pola i verovao sam da govori istinu. Godinu
i po dana kasnije listao sam popis premija. Ostao sam bez teksta kada
sam video da je Henri odlucio da sto hiljada dolara dodeli Polu
Lorencu.
Sa druge strane, pojava korupcije je najbolja formula za gubitak
kredibiliteta bilo koje zemlje. Detaljna studija o korupciji Saveznog
ureda za kriminalistiku Nemacke (1998. godine), objavljena na osnovu
ankete koja je sprovedena medju politicarima, javnim sluzbenicima,
predstavnicima komunalnih ustanova, policije, tuzilastva i
ekonomistima iz 50 raznih gradova Nemacke, kao glavne generatore
pojave korupciji markira (1) personalnu politiku zasnovanu na
protekcionizmu, koja uzrokuje nezadovoljstvo zaposlenih, (2) niske
zarade onih koji donose odluke, (3) centralizaciju moci, (4)
autoritarnost licnosti i (5) zloupotrebu ovlascenja koji su uglavnom
vezani za potrebu pribavljanja nove tehnologije, proizvoda ili usluga
kojima jedna drzava obezbedjuje sa strane, pored sopstvenog,
tehnoloski razvoj.
Da potreba za sprovodjenjem ove ankete nije ni najmanje slucajna
pokazuju poslednje informacije koje se odnose na aferu, vezanu za
istocnonemacku rafineriju Leuna prodatu uz pomoc mita francuskoj
drzavnoj kompaniji "Elf" (tajni fond za podmicivanje je iznosio 1,5
milijardi DEM), u koju je upetljan i sam bivsi nemacki kancelar Helmut
Kol. Taj slucaj je bio povod Zenevskom drzavnom tuzilastvu da izjavi
"da iako mnogi Nemci to nece da prihvate, Nemacka je korumpirana
zemlja". Ono sto je zapanjujuce je cinjenica da ce dokaze o umesanosti
Kola u ovu aferu biti jako tesko pronaci, jer nemacka savezna vlada
dokumenta o tom slucaju jednostavno nema. Bivsi komesar svajcarskog
tuzilastva, koji je trazio te podatke, izjavio je: "Nismo mogli da
verujemo svojim usima kada je nemacka strana odgovorila da vise nema
nikakvih podataka".
Koliko puta Aleksandar Radovic, novi predsednik komisije za
ispitivanje najtezih zloupotreba u privredi, u proteklih 12 godina i
stara komisija, nece verovati svojim usima u radu koji je pred njima
neizvesno je u ovom momentu. Ono sto je izvesno je to da to sigurno
nece biti ni zanemariva ni mala velicina. Jednako kao sto je sigurno
da je pred komisijom tezak zadatak prvenstveno zbog toga sto o bolu i
pljacki koja je narodu nanesena za proteklih 12 godina narod nikada
nece prestati da misli, iako taj isti narod dobro zna da su u
"kraljeva duge ruke". Ali, ne i preduge
Ekonomist, 11. jun 2001.
Svetozar Stiv Pejovic: Privlacite privatni kapital
Pise: Mijat Lakicevic
Profesor teksaskog A&M Univerziteta, Svetozar Stiv Pejovic, jedini
jugosloven koji je usao u americku ediciju "Ko je ko u ekonomiji" koja
obuhvata 1.000 naucnika, jedan od najpoznatijih svetskih ekonomista
liberalne orijentacije, boravio je ovih dana u Beogradu na poziv
Centra za liberalno demokratske studije. Posle Beograda otisao je u
Podgoricu, gde je drzao predavanja na Ekonomskom fakultetu, studentima
Veselina Vukotica.
Ekonomist magazin: Vasa predavanja u Jugoslaviji bila su posvecena
reformi institucija kao preteci i pretpostavci svih drugih reformi.
Kako, u tom kontekstu, gledate na prilike u nasoj zemlji?
Svetozar Pejovic: Nemoguce je imati reforme bez institucionalnih
reformi. Ali pre nego sto o tome govorim, hteo bih da kazem nesto sto
mozda za vas nije tako vazno, ali je za mene jako vazno. Kad dodu
ljudi sa Zapada, koji imaju izvesnu reputaciju u svojoj struci i od
kojih trazite savete sta da radite, vi morate da shvatite da su saveti
koje vam dajemo - za nas besplatni. Besplatni u smislu da ako
sprovedete ono sto vam mi kazemo i ako to ne uspe - vi snosite
troskove, a ne mi. Mi dobijemo kredit ako stvar uspe, jer smo mi to
predlozili, ali ako ne uspe - ne trpimo nikakve posledice. Prema tome,
moja je pozicija bila od samog pocetka da ja necu davati savete sta da
se radi, nego cu, kao profesor ekonomije, predavati ono sto znam i ako
u onome sto sam predavao nadete nesto korisno - vi ga upotrebite, to
je vasa odluka, ali tada vi snosite troskove. Vi imate dovoljno
sposobnih ljudi da vode reforme, nasa uloga treba da bude da vam damo
informaciju koju mozda nemate, jer ste deset godina bili izolovani.
EM: Dobro, kakvo je Vase videnje reformi u zemljama istocne Evrope?
S. Pejovic: Moje misljenje je da privatizacija ne znaci nista bez
vladavine prava, jer privatna svojina je bez ikakve koristi ukoliko
ljudi nemaju percepciju da ce ta privatna svojina biti trajna i da je
zakon dosledno stiti. Prema tome, prvo treba da dode vladavina prava,
a onda sve drugo. I u tom smislu hteo bih da istaknem da, kako mi se
cini, vas predsednik od svih jugoslovenskih politicara, bivsih i
sadasnjih jedini ima osecaj za vladavinu prava. To ne znaci da se
covek sa njim mora slagati, to znaci da on ima integritet, da je
predvidljiv, njegov nacin je vise drzavnicki nego politicki. Takav je
utisak ostavio i na mnoge Amerikance.
U vasim novinama mnogo se govori o tome da li cete i od koga dobiti
pomoc. Pomoc koju dobijete drzava ce potrositi, kao i sve drzave,
uludo. Od toga koristi velike necete videti. Privatna svojina i
trzisna ekonomija i postoje zato sto je celom svetu postalo jasno da
drzava nije u stanju da vodi ekonomsku politiku. I ta pomoc iz
inostranstva koja ide drzavi nema nacina da bude efikasno potrosena.
To bi bilo cudo kao drugo rodenje Hrista. Ja bih mnogo vise voleo da
vidim u vasim novinama napise o tome kako da se stvore insitucije koje
ce ljude privuci i dati im podstrek da preuzmu rizik i da investiraju.
Vama iz inostranstva treba privatni kapital, jer taj privatni kapital
ce ici tamo gde trziste garantuje efikasnost, a novac koji dobije
drzava nikad ne prode trzisni test. Zato bih ja rekao - cuvajte se
Svetske banke i Medunarodnog monetarnog fonda. Kome trebaju zajmovi
Svetske banke? Korumpiranim drzavama. Sloveniji ne treba zajam, Ceskoj
ne treba zajam. Zambiji treba zajam, Rumuniji, Ukrajini, Belorusiji...
Dajuci im novac, Svetska banka je mnogo ucinila da te korpumpirane
drzave zadrze institucije koje nisu efikasne.
EM: Znaci li to da je nasa drzava korumpirana?
S. Pejovic: Ja to ne znam i bilo bi neposteno da to kazem, ali bih
rekao ovo: da li je drzava nepostena ili ne, to cak i nije vazno,
bitno je da drzava nije u stanju da trosi novac efikasno. I zbog toga
je velika greska da se trazi pomoc koja ide kroz drzavu umesto da se
prave institucije koje ce strancima da daju perspektivu sigurnosti u
Jugoslaviji. I gde ce novac da ide od privatnog vlasnika privatnom
vlasniku, a drzava ostaje neutralno trece lice.
EM: Znaci, Vi mislite da mi ne bi trebalo da toliki insistiramo na
pomoci od Svetske banke, MMF-a. A mi sada cinimo dosta napora da bismo
od njih dobili novac, ne samo zbog tog novca, nego zbog toga sto je
clanstvo u tim organizacijama neka vrsta garancija za privatni
kapital.
S. Pejovic: Ne verujem u to. U Sloveniji ne traze kredit Svetske
banke, pa privatni kapital ide u Sloveniju. Ceskoj ne treba da joj
Svetska banka otvara vrata da bi dobila strani kapital. Zasto strani
kapital ide u Cesku, Sloveniju, Estoniju? Zato sto stranci koji imaju
novac veruju da ce njihove investicije u tim zemljama biti sigurne, da
ce privatna svojina tamo trajati dugo i da je dobro zasticena, da
drzava nece podizati poreze kako bi im smanjila profit i da ce profit
moci da iznesu. A profit je nagrada za proizvodnju koja drustvu treba.
Jer, ne mozete ostvariti profit ako niste napravili nesto sto ljudi
zele da kupe. To je u stvari indeks drustvene vrednosti tvog
proizvoda. Ja ne verujem da Svetska banka moze da ima ikakvog uticaja
na privatni kapital. Na privatni kapital utice percepcija koju
kapitalisti imaju u pogledu zastite privatne svojine, male uloge
drzave u ekonomiji i relativno niskih poreza.
EM: Kako sa tog aspekta ocenjujete sadasnje stanje u Srbiji, odnosno
Jugoslaviji?
S. Pejovic: Ja mogu da odgovorim na pitanja ako su generalna, na
specificna pitanja mi je tesko da odgovorim, prvo, sto mnogo manje
znam o situaciji nego sto vi znate i, drugo, sto ja stvarno mislim da
je mozda cak i neposteno da dajem savete; ja volim da dajem
informaciju o onome sto znam. Na primer, ja smatram da je vrlo vazno
da se sto pre iskoreni cela ta tradicija samoupravljanja. Drustvena
svojina je mnogo gora nego drzavna, jer ima emotivnu vrednost, ljudi
se vezuju za to, a u stvari to je jedna od najnemoralnijih institucija
koju je svet izumeo u proslom veku.
EM: Da li bi ste to malo obrazlozili.
S. Pejovic: Vrlo je tesko to obrazloziti u nekoliko reci. Najgora je
stvar kad nesto pripada svakome i nikome. Da li neko vodi vise racuna
o kolima koja su njegova ili o onima koja rentira? Da li vise vodis
racuna o kuci koja je tvoja ili o kuci koju delis sa drugim stanarima?
Radnicko samoupravljanje stvara podstrek ljudima da se ponasaju na
nacin koji izaziva vrlo negativne dugorocne konsekvence. To mogu da
kazem ukratko o tome.
EM: Kada imate situaciju kao sto je nasa, da li su bolje brze,
radikalne reorme ili postepene?
S. Pejovic: Ne postoji vazniji uslov za reforme nego sto je vladavina
prava, a to se ne uvodi preko noci. Zasto? Vi ste ovde za 40-50 godina
iskusili rezim koji je bezmalo unistio ceo osecaj za pravo u drzavi,
jer je pravo bilo sluga vladajuce elite. I treba vremena da ljudi
shvate da je ustav vazniji od demokratije. Demokratija je diktatura
vecine. Funkcija ustava je da zastiti manjinu od vecine. Zato je i
vazno da se ustav vrlo tesko menja. Kod nas u Americi da bi se
premenio Ustav promenu mora da ratifikuje 75 odsto Kongresa i dve
trecine drzava. Znaci 13 drzava u Americi moze da stornira svaku
ustavnu promenu. Dvanaest drzava srednjeg zapada imaju osam odsto
stanovnistva, znaci efektivno osam odsto stanovnistva moze da
onemoguci svaku ustavnu promenu. To je vladavina prava, da imas
sigurnost da vecina ne moze da radi sta hoce.
EM: Posebno pitanje koje muci nas ovde, a i druge zemlje u tranziciji
je proces, brzina liberalizacije. Kako na to gledate?
S. Pejovic: Dva koraka. Prvo, da shvatite da vasa vizit karta u svetu
nije ambasador, nego onaj covek na recepciji ambasade. A ja jos nikad
nisam usao u jugoslovensku ambasadu da se osoba na recepciji nasmesila
i kazala "dobar dan, sta zelite". Pre dolaska u Beograd bio sam u Rimu
i otisao u ambasadu da trazim vizu. Dao sam moj pasos, popunio
formular, zena na recepciji me pita "gde vam je garantno pismo". Ja
nisam znao ni sta mi trazi. Onda mi je objasnjeno da moram da imam
garantno pismo kao dokaz da necu da padnem na teret vaseg socijalnog
osiguranja. Ja kazem: "gospodo, vrlo je mala verovatnoca da ce to da
se desi". A ona me pita "da li imate rodbine u Jugoslaviji". A ja
kazem: "to meni zvuci kao policijsko pitanje. Ili mi dajte vizu ili
ne". I nisam dobio vizu. Onda sam dobio garantno pismo od Boska
Mijatovica i isao sam u Bec da uzmem vizu i cekao sam dva sta. Ako
hocete da ljudi dodu ovde - morate da shvatite troskove njihovog
dolaska, ne putne troskove, nego troskove vremena i zivaca. Kad sam
trazio vizu pre dve godine u Milanu, meni je vas konzul na pitanje
zasto to radite odgovorio "pa i vi nama to radite". Ja sam mu rekao da
kad ljudi dodu iz Jugoslavije u Ameriku - 90 odsto njih ce traziti
nacina da ostane, a da cemo mi koji dolazimo iz Amerike ostati u
Jugoslaviji verovatnoca je nula. I drugo, u Americi samo gradanima 16
zemalja nije potebna viza. Jedna od njih je Slovenija. Gradani
Hrvatske moraju imati vizu. Ali, bio sam u Splitu, nije mi trebala
viza. Ako hocete da u Jugoslaviju dodu stranci, da ocene da li ce da
sklapaju ugovore sa vasim firmama, a on da mora da trazi garantno
pismo da bi usao u zemlju - on ce da ode u neku drugu zemlju gde mu to
ne treba. Upoznao sam coveka iz americkog department of treazure koji
je trebalo da dode u Beograd da pripremi logistiku za sluzbenike
americke ambasade. On je morao da trazi garantno pismo. To je
besmisleno.
EM: Dobro, ali kad je rec o ekonomskoj liberalizaciji, ovde se
postavilo pitanje da li odmah liberalizacija ili prvo da drzava
popravi stanje u preduzecima, pa da onda pusti inostranu konkurenciju.
S. Pejovic: Kad god meni drzava kaze da zeli nesto da ucini pre nego
sto stvori trziste - ja kazem: drzava laze, drzava zeli vise moci.
Kako mozes da pomislis uopste da preduzeca koja su radila u netrzisnim
uslovima, koja su glomazna, koja su napravljena bez obzira na trzisne
prilike u svetu i Jugoslaviji, koja imaju zastarelu tehnologiju i,
konacno, mnogo ljudi mi je reklo da je tesko zapoceti biznis u
Jugoslaviji, jer su velike dazbine za zaposljavanje i da je tesko
zaraditi novac, jer moraju da placaju velike namete - dakle, kako je
moguce, kad se sve to zna, verovati da se ta preduzeca mogu popraviti
i da se mogu takmiciti sa stranim. To je nemoguce. Ja bih predlozio
svakoj zemlji, ne samo Srbiji, da vidi kako su to uradili Slovenci i
Cesi.
Kad citam ono sto se kod vas govori o privatizaciji izgleda da drzava
u stvari prodaje kapital privatnim licima. To nije privatizacija,
drzava jednostavno menja svoj portfolio u kome drzi bogatstvo. Ako ja
tebi prodam firmu i ti meni das 100 dinara - ja jos uvek imam
bogatstvo kao pre, jedino sam promenio njegov oblik. Istinska
privatizacija je gde se ljudima daje nesto, a ne uzima nista, gde im
se poklanja. Jedan mi je Poljak, kada sam mu to rekao, odgovorio: pa
mi ne mozemo da bacimo nase bogatstvo. Ja sam rekao - vi ne bacate
vase bogatstvo, vi samo menjate svojinu, bogatstvo je isto. Ako drzava
da nekom pojedincu ili vecem broju njih svojinu koja vredi 100 dinara
- bogatstvo zemlje jos uvek ostaje isto. Jedina promena je promena
nosioca svojine. Prema tome, provatizacija uz prodaju je farsa.
EM: Ali, taj model je upravo predlozio Vas prijatelj Bosko Mijatovic
S. Pejovic: On moze da bude moj prijatelj i da ne bude u pravu.
EM: Kakvu bi ste politiku preporucili u pogledu kursa nacionalne
valute prema stranoj valuti?
S. Pejovic: Mnogi ljudi znaju monetarnu politiku, ali vrlo malo ljudi
razume monetarnu politiku kao sto je razume Milton Fridman. On je
skoro pisao clanak u Vol strit dzornalu u kome je zagovarao da se
americka centralna banka, Federalne rezerve, zatvori i zameni
kompjuterom koji bi bio programiran da poveca masu novca svake godine
za tri odsto i da se nista vise ne radi. Fridman je rekao da bi to
bila najbolja monetarna politika koju nasa zemlja moze da ima. I ja
verujem da je to tacno. Ja verujem da je diskreciona monetarna
politika noz sa dve ostrice. Jer, posledice promene mase novca na
ekonomiju niko ne moze tacno da izracuna posto se period njenog
dejstva krece od sest meseci do tri godine. Povecanje mase novca u
opticaju ima posledice i u vreme kad je potrebna potpuno drugacija
monetarna politika. I zato su stabilnost i predvidljivost mnogo vazni.
Svaka odluka koja ima konsekvencije u buducnosti je riskantna. Sto je
manji rizik - lakse je doneti odluke koje imaju dugorocne posledice.
Diskreciona monetarna politika stvara neizvesnost u pogledu buduce
monetarne politike, visine kamatnih stopa i svega ostalog. Prema tome,
ako postoji sigurnost da ce monetarna politika biti stabilna bez
obzira na ekonomsku situaciju u zemlji, jedna vrlo vazna neizvesnost
je eliminisana.
EM: Mala digresija, a zasto tri odsto?
S. Pejovic: Evo zasto ja mislim da je to Fridman odredio, kazem
mislim, ne znam. Ako verujes da je prosecna stopa rasta realne
proizvodnje tri odsto, onda znaci da se i finansijske transakcije
povecavaju za tri odsto, pa treba povecati likvidnost zemlje da bi se
te transakcije lakse obavljale.
EM: Kod nas se ovih dana rasplamsala polemika oko toga da li je kurs
dinara realan ili ne; kako gledate na te sukobe?
S. Pejovic. U kapitalizmu uloga drzave je da pojedincu pruzi pravnu
zastitu i da ga ostavi da vodi svoju politiku kako hoce. Drzava tu
igra pasivnu ulogu, kao sudija na fudbalskoj utakmici koji treba da
svira faulove, ali ne sme da menja pravila igre. To je uloga drzave u
klasicnom svojinsko-privatnom trzisnom sistemu. Vasa zemlja je 60
godina zivela u sistemu gde je drzava vodila ekonomiju, pojedinac je
bio pasivan, on je morao da se prilagodi drzavi. Danas cak i ljudi
koji shvataju da je to bilo pogresno, a ima mnogo takvih kod vas, ne
mogu da se oslobode starih navika, to je intuitivna reakcija. Ovde kad
se promeni situacija svi pomisle sta ce drzava da uradi, a kod nas -
sta cu ja da uradim, kako cu da se izvucem, a ne kako ce drzava da me
izvuce. Ja mislim da je velika greska da se na ma koji nacin diriguje
cena novca. Vrednost nacionalnog novca zavisi od dve stvari: od
vrednosti nacionalne ekonomije, uglavnom onih proizvoda koji se izvoze
i uvoze i politike centralne banke. Po mom misljenju vi bi trebalo da
uvedete karensi bord, to jos ne bi bilo tako dobro kao kompjuter, ali
bi bilo bolje od ovog sto imate. Trebalo bi da sledite primer
Slovenije ili Estonije, da imate plivajuci kurs. Ako dinar padne, onda
znate da nesto nije u redu sa ekonomijom. Do pada kursa nije doslo
zato sto dinar nije vredan, nego zato sto vasa ekonomija nije vredna.
A ti stiteci dinar ne cinis ekonomiju boljom, nego krijes pravo stanje
stvari.
Deca
Za buducnost Jugoslavije nije vazno sta vi radite sada, nego sta
buduce generacije ocekuje. Gledam vasu decu. Imate talente, decu na
koju treba da budete ponosni, zbog njihovog znanja i zelje da uce.
Jedna stvar koja me zalosti: ja sam potekao odavde, Amerika je moja
zemlja, ali ovde su moji koreni, gledam tu decu i znam, znaju i oni,
ali i ja znam da su to deca koja su pametna i koja verovatno nemaju
sansu u svojoj zemlji. To je tragedija. Ja bih rekao, nasa generacija,
mi smo otpisani, kao onaj puk na Bezaniji, ali ti sto dolaze, njima
treba dati sansu.
BK
Predavanje koje sam odrzao na Univerzitetu BK nije bilo planirano. Ja
nisam znao ni da postoji taj univerzitet, kada sam od Ljubomira
Madzara dobio pismo da je postao rektor tog univerziteta i da je to
jedini privatni univerzitet u Jugoslaviji. I pitao me je da li bih
dosao da drzim predavanje. Ja sam rekao da hocu. Ljuba je jedan od
mojih najboljih prijatelja vec godinama i ako me je on pozvao, to je
meni dovoljna garancija. Pogotovo sto je moja filozofija da je
privatno bolje nego drzavno. Kad sam dosao ovde cuo sam kontroverzne
stvari o tom univerzitetu, ali ja jos uvek mislim da to nije moj
problem. Jer, ako ja mogu da predajem ono u sta verujem, mene ne
interesuje gde predajem.
Centar
Centar za liberalno demokratske studije zbog koga sam i dosao, je od
jedne vrlo fine americke fondacije, "Dzon Templton", koji je kao i
Soros stok broker, dobio sredstva da pozovu studente sa raznih
fakulteta i da provedu jedan semestar citajuci knjige i casopise i
diskutujuci privatno svojinsku trzisnu ekonomiju. I ja sam dobio poziv
da budem deo tog programa. I posto ja znam Aleksandru Jovanovic koja
to vodi, ja sam taj poziv prihvatio. Uzgred, ako pravni i ekonomski
fakultet imaju mladu osobu koja nesto moze da znaci u buducnosti, to
je Aleksandra. Upoznao sam sada i gospodina Iliju Vujacica koji je
ostavio toliko dobar utisak da zelim da ponovo dodem da se vidim sa
njim. Takode, grupa studenata koja je tamo okupljena jako je
talentovana i ima dosta znanja. Sve u svemu, izuzetno sam zadovoljan
ljudima koji su okupljeni u tom Centru i programom koji se u njemu
sprovodi.
Glas javnosti, 12. jun 2001.
Ekonomski aspekti novih odnosa Crne Gore i Srbije
Malo zajedno, vise odvojeno
Predlozena ekonomska veza bi najpre pukla (ili pucala) na savu koji
cine zasebne valute i dve centralne banke
Pise: Oskar Kovac
Pocetkom ove godine aktuelna vlast u Crnoj Gori je predlozila tekst o
uredjenju odnosa izmedju dve republike. U medjuvremenu je doneta
odluka o raspisivanju izbora u toj republici i o pripremi referenduma
o osamostaljenju. Stoga je situacija slozenija nego sto se cinilo.
Referendum o osamostaljenju priprema se za slucaj ukoliko se u
medjuvremenu ne bi postigao sporazum o novom uredjenju odnosa u
Jugoslaviji. O tome kako je zamisljeno novo uredjenje odnosa u SRJ
posvecen je ovaj prilog. U osnovi, predlaze se drzavna zajednica koja
bi samo ugovorom bila spojena. Pri tome bi dve republike, Srbija i
Crna Gora, bile samostalne, suverene i medjunarodno priznate drzave.
Niko iz Srbije ne spori pravo gradjanima Crne Gore da se izjasne da li
zele da budu u zajednickoj drzavi, ali da o tome, naravno, moraju da
se izjasne i gradjani Srbije. Naravno, jer mora da se radi prema
vazecem saveznom Ustavu u Saveznoj skupstini. Svaka promena u saveznom
Ustavu izazvace i izmene republickih ustava. Ceo proces, prema tome,
ukljucuje i republicke skupstine.
Dokument koji je Crna Gora zvanicno predlozila svodi se na to da u
nadleznosti zajednicke drzave treba da budu samo tri oblasti -
odbrana, spoljna bezbednost i politika, kako se kaze, obezbedjenje
zajednickog trzista i konvertibilne valute.
O ekonomskom delu zajednistva dat je izuzetno kratak tekst koji glasi:
"U sferi ekonomskih odnosa savez ce imati: zajednicko trziste,
slobodan protok robe, kapitala, ljudi i informacija. Sve to na
prostoru saveza sa zasticenim svojinskim pravima, slobodom osnivanja
privrednih subjekata i slobodom zakljucivanja ugovora." Zatim se
definise jedinstveno carinsko podrucje: "Savez je jedinstveno carinsko
podrucje bez unutrasnjih carina, saglasno pravilima Svetske trgovinske
organizacije koja proizlaze iz statusa zemlje u razvoju. Carinski
sistem je u nadleznosti drzava clanica.
Carinska politika i stope mogu se usaglasavati posebnim dogovorima
kojima se obezbedjuju specificni interesi drzava clanica (strateski
proizvodi, strateske razvojne ideje, slobodne carinske zone i of sor
kompanije i sl.)".
I poslednje: zajednicka konvertibilna valuta. "Savez mora imati
eksterno konvertibilnu valutu sa kvalitetnim deviznim pokricem.
Konvertibilnost bi se utvrdila aktom saveza. Drzava clanica zadrzava
pravo svog monetarnog sistema ako monetarna unija predstavlja limit
realizacije njenih strateskih opredeljenja usled narusavanja monetarne
stabilnosti ili dejstva drugih faktora. Drzava clanica ima svoju
centralnu banku. To je sve o privredi sto postoji u dokumentu koji je
predlozen saveznoj drzavi i Republici Srbiji.
Ovakav predlog, koji ide ka labavoj ugovornoj drzavi, dobijamo u vreme
kad se svuda u svetu zemlje ekonomski povezuju. Prema podacima Svetske
trgovinske organizacije danas u svetu ima vise od 110 sporazuma o
slobodnoj trgovini i razlicitim oblicima ekonomske integracije. Otuda
je tesko razumeti zasto u Jugoslaviji imamo suprotnu tendenciju.
Toliko ekonomskih integracija u svetu postoji zbog ozbiljnih
ekonomskih interesa i razloga da se drzave privredno tesno povezuju.
Najrazvijenije ekonomske integracije u svetu imaju, kao sastavni deo
privrednog podrucja, sledece institucije: jedinstveno privredno
podrucje, carinsku uniju (sto znaci istu carinsku tarifu koja vazi u
svim zemljama clanicama u odnosu na sve zemlje izvan nje), monetarnu
uniju (sto podrazumeva jedan novac i jednu centralnu banku).
Zatim, parlament sa nekim nadnacionalnim ovlascenjima. Parlament koji
moze da odlucuje o necemu sto je obavezujuce za sve zemlje clanice.
Dakle, izvan nadleznosti nacionalnih parlamenata drzava clanica
integracije.
Jugoslavija, naravno, sve to ima u svom ustavu, u njemu je sve sto je
potrebno za uspesno ekonomsko funkcionisanje Savezne Republike
Jugoslavije koju cine Srbija i Crna Gora. Zato se i postavlja pitanje:
ko to i zasto zeli da ubuduce imamo manje od toga. I manje od onoga
sto skup zemalja, petnaest drzava Evropske unije ima? Zasto bismo mi
ubuduce u Jugoslaviji ili ugovornoj drzavi Srbija i Crna Gora, imali
manje elemenata ekonomskog zajednistva od grupe zemalja koje uopste
nisu jedna drzava?
Postavlja se pitanje zasto bismo se mi obostrano odrekli, i Crna Gora
i Srbija, onih ekonomskih koristi koje privredna integracija donosi?
Mozemo pouzdano da tvrdimo da to nije u interesu ni gradjana Srbije ni
Crne Gore.
Konstatovali smo da je prvi vazan element jedinstveno privredno
podrucje. Umesto toga nama se u ovom dokumentu predlaze zajednicko
trziste. Po modelu zajednickog trzista pocela je da funkcionise
nekadasnja Evropska ekonomska zajednica. U pocetku se bas i zvala
Zajednicko trziste, ali to je bilo pre 42 godine. Umesto carinske
unije za koju smo konstatovali da je minimum odnosa u ekonomskom
zajednistvu nudi se zona slobodne trgovine.
Po tome konceptu, trgovina izmedju Srbije i Crne Gore bila bi bez
carina, ali bi postojala dva odvojena carinska sistema. U svakoj
republici odvojena carinska uprava i carinski prihodi. Carinski
prihodi ne bi bili prihod zajednicke drzave. Ostali bi prihod
republika. Carinske stope bi se razlikovale. U dokumentu stoji da mogu
da se usaglasavaju, a i ne moraju. To nije nikakva carinska unija,
niti jedinstveno carinsko podrucje.
Umesto jedinstvenog monetarnog sistema, jedne centralne banke i
jedinstvene monetarne politike predlazu se dva monetarna sistema. I
dve centralne banke. Iako se kaze da bi u opticaju bila jedna
konvertibilna valuta, insistira se na tome da republike zadrzavaju
pravo monetarne suverenosti. Ovo, za slucaj da im nesto zasmeta u
monetarnom sistemu sa jednom konvertibilnom valutom. Znaci, da obe
republike svakog trenutka mogu da iskoce iz jedinstvenog monetarnog
sistema.
Dokument ne nudi nista drugo umesto jedinstvene ili bar zajednicke
makroekonomske i razvojne politike. Za makroekonomsku politiku
neophodna je monetarna i fiskalna politika. U dokumentu se ne pominje
bilo kakav budzet zajednicke drzave ili instrumentarijum koji bi punio
i praznio. Nema, dakle, ni jedinstvene monetarne ni fiskalne politike.
Samim tim, nema ni makroekonomske politike.
Ono sto se formalno u predlogu zove zajednicko trziste, u sustini to
nije. U osnovu zato sto nema carinske unije nego samo zone slobodne
trgovine. Sta to prakticno znaci? Proizlazi, da ce roba iz Crne Gore u
Srbiji i obrnuto ici bez carine. Ali, samo ta roba, domaca. Morace uz
to da se uvedu, kao sto i danas postoji praksa izmedju stranih
zemalja, uverenja o poreklu robe koja uglavnom izdaju privredne
komore. Roba koja ulazi u Crnu Goru iz trecih zemalja i zatim dolazi u
Srbiju nece proci bez carine. Isto tako ni tudja roba koja ulazi u
Srbiju nece se oporezivati bez carine u Crnu Goru.
Dokumenti o poreklu robe ce obezbediti da ni jedno podrucje, ni Srbija
ni Crna Gora, ne sluzi kao tranzitno podrucje za krijumcarenje tudje
robe bez carine sa jednog na drugo podrucje. Ali, to onda podrazumeva
carinsku granicu. Posto bi carinske stope bile razlicite, onda bi na
neku robu koja je usla u republiku gde je carina niza, kada dodje na
granicu, moralo da se doplati do carinske stope koje je u drugoj
republici visa. Ovih dana tako nesto vec pocinje u Jugoslaviji da se
dogadja. To je neminovno kada ne postoji carinska unija nego zona
slobodne trgovine gde postoje dva carinska sistema sa dve carinske
tarife.
Onda to fakticki vise nije zajednicko trziste iako su ga pod tim
terminom predlozili. Uostalom, da zona slobodne trgovine nije nikakav
kljucni element bilo kakve ekonomske integracije, nabolje pokazuje
svetsko iskustvo. Zone slobodne trgovine su prelazni oblik koji ce ili
da preraste u nesto vise, u carinsku uniju, ekonomsku i monetarnu
uniju, ili ce vremenom prestati da postoji iz prethodno pomenutih
razloga.
SR Jugoslavija ima sporazum o slobodnoj trgovini sa Ruskom
Federacijom. To je dobra stvar koja pokazuje da zona slobodne trgovine
moze da postoji izmedju zemalja na hiljade kilometara udaljenih. Osim
toga, nemaju bilo kakvu zajednicku granicu. Prema tome zona slobodne
trgovine u kontekstu uredjivanja ekonomskih odnosa sa Crnom Gorom nije
ozbiljan oblik integracije.
Umesto jedinstvenog monetarnog sistema nudi se uslovna i nepotpuna
monetarna unija jer se samo nacelno dozvoljava mogucnost jedne valute.
Naime, zadrzavaju se dve centralne banke. Svakom je jasno da je vrlo
tesko voditi jedinstvenu monetarnu politiku iz dve medjusobno
ravnopravne centralne banke kada nema trece koja je kapa (nad
republickim centralnim bankama). Nema nikakvih sansi da se u tim
uslovima vodi zajednicka makroekonomska politika i sa te strane
posmatrano, taj sistem ne moze da funkcionise. Od drugih
makroekonomskih politika, koje bi bile neophodne da to podrucje
funkcionise kao jedinstveno, u dokumentu nema vise bilo cega.
U Srbiji smo se uvek i prema svakom predlogu privrednog sistema u
Jugoslaviji ozbiljno odnosili. Ozbiljno se odnosimo i prema ovome.
Bavimo se privredom i hocemo da prihvatimo sve sto poboljsava
funkcionisanje naseg privrednog sistema. I sto ce biti od obostrane
koristi za obe republike. Moramo imati mnogo strpljenja jer po nasoj
oceni najbolje resavanje i za gradjane Crne Gore i Srbije jeste da
ostanu u jednoj drzavi. Ako ostajemo u jednoj drzavi, onda moramo da
se potrudimo da ono funkcionise, narocito na ekonomskom podrucju.
Mnogo strpljenja treba imati da se ta drzava sacuva. Odgovorni smo da
je sacuvamo tako da ona normalno funkcionise. Lako je rasturiti
drzavu. No, kada se ona jednom rasturi, tesko mozemo ponovo da se
spoji. Danas odluku o novom uredjenju odnosa izmedju Srbije i Crne
Gore ne donosimo za nasu generaciju, vec za neke buduce koje ce pitati
sta smo radili. Zato je ta odluka toliko ozbiljna.
Model konfederacije
Uvek smo u Srbiji bili spremni za takve razgovore sa drugim
republikama. U tom smislu ovaj predlog iz Crne Gore nije nov. On se u
velikoj meri zasniva na jednom dokumentu iz 1990. godine, od 4.
oktobra 1990. godine, koji nosi naslov "Model konferencije u
Jugoslaviji". Sastavili su ga Predsednistvo republike Hrvatske i
Predsednistvo Republike Slovenije. Veci deo elemenata iz crnogorskog
predloga potice otuda. Tada smo se u saveznoj Ustavnoj komisiji, gde
su se stekli svi slicni predlozi, opredelili i napravili drugi. Iz
Rimskog ugovora Evropske unije pokupili smo sve elemente koji su
minimum sastavnih delova za uspesno funkcionisanje jednog ekonomskog
podrucja. Nas predlog je bio da odnose izmedju svih republika u
Jugoslaviji uredimo na nacin kakvi su u Evropskoj uniji, koja cak nije
ni zajednicka drzava. I danas bi bio voljan da to ponudimo Crnoj Gori
za uredjenje nasih odnosa.
Primer Evropske unije
U predlogu iz Crne Gore nema dovoljno elemenata za funkcionisanje
efikasnog zajednickog privrednog prostora (i privrednog sistema). Na
primeru Evropske unije mozemo da pokazemo da za funkcionisanje takvog
privrednog podrucja zaista treba imati ne samo jedinstveno unutrasnje
trziste na kome postoji slobodno kretanje robe, rada i kapitala, vec i
carinska unija sa zajednickom spoljnom carinskom tarifom. Mora da
postoji na unificira na makroekonomska politika. Kao u Evropskoj
uniji, monetarnu politiku vodi li ta jedna centralna banka. Neophodno
je imati vrlo ozbiljne mehanizme za harmonizaciju fiskalnih i drugih
politika. U Evropskoj uniji postoji vrlo veliki budzet od koga blizu
60% odlazi na poljoprivredu. Postoji jedna velika, ozbiljna
investiciona banka koja finansira mnoge infrastrukturne projekte. Tu
su i druge oblasti zajednicke ekonomske politike. Pored poljoprivredne
politike, prisutni su strukturni fondovi iz kojih se pomaze promena
privredne strukture. Zatim, regionalna politika i zajednicke razvojne
politike, narocito u oblasti naucnih istrazivanja i naucno-tehnoloskog
razvoja. Imali se u vidu da sve to u nasoj sadasnjoj drzavi postoji.
Jasno je da smo spremni sa Crnom Gorom da ugovorimo po modelu Evropske
unije.
> Srpska Informativna Mreza
[EMAIL PROTECTED]
http://www.antic.org/
