"Danas", 20. jun 2001.
Pise: Borka Pavicevic
Politicka volja
Ovih dana u medijima i od strane politicari i ekipa u DOS emituju
politicku volju, veoma izrazitu, povodom sudjenja u Hagu. Naime, veoma
jasno se izrazava valjanost i nuznost potpune saradnje sa Haskim
tribunalom. Prevashodno se navode i objasnjavaju ekonomski razlozi,
upozoravaju politicari na moguce katastrofalne posledice odbijanja i
odugovlacenja saradnje sa Tribunalom, po celokupni zivot zemlje, ove.
Hladnjace i mrtvi jos uvek se ne javljaju kao argument, naime, jos
uvek se ne dovodi u vezu ratni zlocini svekoliko opustosenje svih
civilnih, infrastrukturnih i ekonomskih vrednosti. Ali, pored
legalizma javlja se artikulacija politicke volje, sudeci i prema
razgovoru Adama Mihnika i Zorana Djindjica objavljenom u subotnjem i
nedeljnom izdanju ovog lista. Djindjic govori o nuznosti politicke
volje. Cini se upravo da je to ovo sto je najvise nedostajalo u nasem
postoktobarskom politickom i javnom zivotu, te u transformaciji i
tranziciji institucija koje imaju nositi buducnost. Politicka volja,
javna volja, rukovodilacka volja, medijska volja kojom se nagovestava,
zahteva, proklamuje i oblikuje orijentacija drustva.
Necete mi reci da javnost i gradjani ne bi bili pripremljeni za
izrucenje i suocenje da se od prvoga trenutka promene nije snazno
krenulo u artikulaciju i argumentaciju nuznosti sa radikalnim
raskidanjem zlocinacke politike oborenog rezima. Necete mi reci da
raskidanje sa mafijaskom politikom ne bi bilo efikasnije u slucaju
javnog i politickog insistiranja na ratnickoj politici, a ne na
gubitnickoj politici prethodne vlasti. Na njenoj istorijskoj
odgovornosti, ne samo kriminalnoj, ne samo pravnoj, vec istorijskoj
odgovornosti.
Cemu vodi nepovezivanje pravde i ekonomije. Produzetku zivota mafiji.
Cemu vodi oklevanje oko Haga. Ubijanju volje i nade naroda. Depresiji.
Cemu vodi dokazivanje ociglednog. Mentalnoj unezverenosti i umoru.
Cemu vode samo ekonomska obrazlozenja nuznosti Tribunala. Osecanju
stida da se neko prodaje. Cemu vodi osecanje stida. Apatiji,
nekreativnosti, imploziji. Cemu vodi prolongiranje. Upravo smanjenju
slobode. A to znaci i daljoj provincijalizaciji, neravnopravnosti i,
ako hocete, kolonijalnosti. Dakle, sve obrnuto od bilo kakvog
saosecanja sa zivotom zajednice, drustva, kao i odnos prema ma kakvoj
drzavi, u celini.
I konacno politicka volja podrazumeva i preuzimanje odgovornosti za
odluke i postupke. Uvodjenje odgovornosti u zivot svakoga coveka. Tek
ce nas odgovornost pripremiti za slobodan svet. Sposobnost donosenja
odluka i odgovornost jeste ono sto nas spaja ili razdvaja sa
savremenim svetom. Ne dzidza-bidze, ne automobili, ne pleksiglas, ne
dizajn u bunjistu i blatu ili na razrovanim putevima, ne trgovina, ne
muvacina, ne snalazenje, ne djoranje, vec odgovornost i proizvodnost.
Proizvodnost je srazmerna odgovornosti. Tek onda dolazi sloboda. Pa,
gospodo, Ricard III na kraju istoimenog Sekspirovog komada uzvikuje
"Kraljevstvo za konja". Ricard nudi citavo kraljevstvo za jednog
konja. Pa zar se jedna, dve ili vise kuca mogu zameniti za buducnost.
Koliko kosta sloboda? Ne kosta li sve ili nista.
Pa koji smo mi to zanr ziveli jedan dobar deo svojih zivota -
komediju, farsu ili prosto ne znamo sta smo to ziveli? Da nismo,
mozda, ziveli tragediju? Ako prepoznamo da smo ziveli tragediju, sto
jesmo, onda mozda imamo i neku priliku za dostojanstvo. Pre toga je
nuzno suocenje sa tragickom radnjom. I sa posledicama. A uslov za to
je javna i politicka volja. Kako za Tribunal tako i za sve drugo sto
nas ne "ceka" vec sto valja Uciniti. Isto onako kao sto ono sto je
bilo se "nije dogodilo", vec su postojali Nosioci radnje. Autori i
prakticari. Nalogodavci i izvrsitelji. Pravno odgovorni, krivicno
odgovorni, politicki odgovorni, moralno odgovorni.
"Glas javnosti", 20. jun 2001.
Pise Jelena Mitic
Profesija poslanik opasna po zivot
Na danasnji dan, 20. juna 1928, pre 73 godine, u jugoslovenskom
parlamentu poslanik Punisa Racic ubio je Stjepana Radica. U sadasnjem
sazivu srpske Skupstine, srecom, jos nisu potezani pistolji. Ipak,
incident koji se dogodio u ponedeljak, kad je radikalu Stevanu
Kesejicu pozlilo dok ga je skupstinsko obezbedjenje, uz druge njegove
partijske kolege, iznosilo iz sale, pokazuje da poslanicko mesto i
danas moze da bude opasno po zivot.
Zasad se jedini fizicki obracun desio u Saveznom parlamentu, kad je
ministar odbrane Slobodan Krapovic, izazvan dobacivanjem, udario
pljusku lideru radikala dr Vojislavu Seselju. Ako se u fizicka
nadmetanja ne racunaju izbacivacke akcije skupstinskog obezbedjenja.
Biraci pred televizorima mogu da budu i te kako uzdrmani u svom izboru
ponasanjem njihovih politickih miljenika. Replika na repliku kojima se
produzava besplodno nadmudrivanje stranaka; recnik koji kultura
ophodjenja ne moze da podnese; bahatost apsolutne vecine, sigurne da
ce, cim napabirci kvorum, izglasati sta god hoce; odsustvo tokom
sednica, privatna mitingovanja u klubu skupstine i u poslednjem
momentu utrcavanje radi glasanja... Neki poslanici su patentirali izum
da ostave karticu spremnu za glasanje, te da budu "za" i iz bifea...
Ovakva ponasanja u skupstinskim klupama pred nemilosrdnim tv kamerama
mogu da budu opasna po politicki zivot stranaka, jer ce im razocarani
biraci vec na sledecem glasanju uskratiti glas. Svaka vlast mora da
zna da kampanja za nove izbore pocinje prvog radnog dana. Boje li se
toga opozicija i nova republicka vlast?
Sve sto se tako odvija naskodice DOS-u, jer cela nacija vidi kako se
nasilnicki ponasaju. Mi nemamo nikakvog razloga da se bojimo suda svog
naroda i zelimo da sto pre budu odrzani izbori na svim nivoima - kaze
predsednik SRS Vojislav Seselj.
Sa druge strane, prvi covek vladajuce koalicije u Narodnoj skupstini
Cedomir Jovanovic, na pitanje da li DOS, kao vecinska grupacija, snosi
deo odgovornosti za sve cesce ekscese, odgovara:
DOS za to snosi odgovornost jednako kao i vi dok sedite u restoranu, a
neko pored vas srce i usta brise rukavom. Problemi s kojima se
suocavamo karakteristicni su za drustva u tranziciji. Uvazavamo
cinjenicu da su opozicioni poslanici predstavnici gradjana i tako cemo
se i ubuduce ponasati. Ali, necemo dozvoliti nista sto je suprotno
civilizovanom ponasanju.
Borislav Pelevic, sef poslanicke grupe Stranke srpskog jedinstva,
smatra da su scene koje se dogadjaju u parlamentu sramota za najvise
zakonodavno telo u Republici:
Poslanici treba da se ponasaju onako kako glasaci od njih to i
ocekuju. Govornici uglavnom reklamiraju svoje stranke, umesto da rade
ono sto im je posao. Biti poslanik nije samo cast vec i velika
obaveza, ali za mnoge to, nazalost, nije tako.
Pelevic smatra da je jedan od glavnih krivaca za probleme koji nastaju
u radu Skupstine njen potpredsednik Natasa Micic, poslanik Nove
Srbije:
Ako prostudirate sve incidente, videcete da je ona predsedavala u 90
odsto slucajeva. Preporucio bih joj da se ugleda na predsednika
Skupstine Dragana Marsicanina, da pokaze vise tolerancije, da ne
izrice opomene olako i da ne udaljava poslanike i onda kad se drze
dnevnog reda. Nije dobro da samo ona zamenjuje Marsicanina. Postoje
jos cetiri potpredsednika koji to mogu uspesnije da rade.
Medjutim, prozvana Natasa Micic negira Peleviceve tvrdnje:
Od pet mera udaljenja sa sednice, ja sam izrekla samo jednu, tri je
izrekao Marsicanin, a jednu Rodoljub Sabic. Zao mi je sto neki
poslanici ne postuju ne samo Poslovnik vec ni sluzbu obezbedjenja,
koja ne moze korektno da obavlja svoj posao. Isto tako, zao mi je sto
je pozlilo poslaniku Kesejicu, ali se ne osecam nimalo odgovornom zbog
toga.
Micicka tvrdi da DOS ne moze da snosi odgovornost za mucne i nedolicne
scene, optuzujuci radikale da se javljaju za rec po svakom pitanju,
"bez obzira da li imaju argumente". To je navela i kao razlog zbog
cega se odredjene mere primenjuju upravo kad je rec o poslanicima SRS.
U Micickinu odbranu staje i Cedomir Jovanovic, koji ocenjuje da
potpredsednica dobro radi svoj posao i da uspesno odoleva velikim
pritiscima kojima je izlozena. Nema tog poslovnika o radu Skupstine
koji ce disciplinovati poslanike ako ih njihove stranke ne nauce i
obavezu kulturi javnog opstenja, niti dok medjusobno ne pocnu da se
uvazavaju. A za to treba jos mnogo vremena. Ili odluke da bahatost, sa
ma koje strane dolazila, ne prolazi.
"Politika", 20. jun 2001.
Pise B. Radivojsa
Pojedinci kao institucije
Kad nase politicare napadaju zbog nekih njihovih konkretnih propusta,
malverzacija ili nezakonitosti, oni se obicno brane tvrdnjom da za to
nisu odgovorni, ali svojoj odbrani dodaju i utisak da optuzbe,
zapravo, nisu usmerene protiv njih nego protiv institucija na cijem su
celu. Tako da onaj ko kritikuje njih, prema toj interpretaciji,
namerava da destabilizuje citave institucije i organizacije koje ovi
rukovodioci predstavljaju.
S tim misljenjem da kriticari ne prozivaju rukovodioce nego
institucije suocavamo se i ovih dana u prepucavanjima izmedju
pripadnika MUP i VJ. Komandant Trece armije general-pukovnik Vladimir
Lazarevic, tako, u jucerasnjem razgovoru za "Politiku" povodom
"slucaja hladnjaca", kaze: "Zar treba ponovo isticati da smo za
odbranu zemlje i sve ostalo ne samo u vreme vec i posle agresije na
SRJ, oko Kopnene zone bezbednosti, dobili priznanja u celom svetu. I
dok ceo svet priznaje sposobnosti i visoku profesonalnost Vojske
Jugoslavije, neko u nasoj zemlji, necasnih namera, zeli da ospori
njene vrednosti".
Zanimljivo je da je u nasem listu juce zabelezena jos jedna takva
izjava u kojoj se rukovodilac poziva na "dublji smisao" napada na
njega. Rec je, naime, o izjavi bivseg predsednika SRJ Slobodana
Milosevica koga je, iz zatvora, citirao jedan od njegovih branilaca.
Prema citatu, Milosevic je izjavio: "Zaustavio sam NATO u pokusaju
dominacije svetom, zbog cega se osecam moralnim pobednikom. Drazi mi
je zatvor nego da sam od NATO dobio medalju jer je to bio sukob sile i
prava naroda na teritorijalni integritet. Ostao sam dostojan srpske
istorije zato sto sam radio sve u interesu svoga naroda". Ovakvih
isticanja "interesa naroda", ukazivanja na neosnovane napade na
"citave institucije" kroz napade na njihove istaknute pojedince kod
nas je jako mnogo. Ovde maltene svako, cim ga neko prozove, odmah pred
sebe isturi ugled i znacaj organizacije koju predstavlja, navodno zato
sto napadaci ciljaju upravo na tu organizaciju, a ne na njega licno,
"koji je manje vazan". Smisao takve odbrane je ne samo u tome da
napadaci budu ucutkani nego i da napadnuti dobije podrsku javnosti.
Nesto od tog manira zabelezeno je i u nedavnoj odbrani lidera
Socijaldemokratije Vuka Obradovica. On je prakticno najveci deo svog
obracanja javnosti zbog optuzbi za "seksualno zlostavljanje" zasnivao
na isticanju "cinjenice" da je zasmetao onima protiv kojih je krenuo u
borbu zbog korupcije. I, time je, svakako, uneo crv sumnje kod onih
koji su verovali njegovim oponentima. Kao sto je verovatno i
Milosevic, precutkivanjem finansijskih malverzacija za koje je
optuzen, a pominjanjem NATO agresije, ubedio deo javnosti da je
njegovo hapsenje iznudjeno politickim razlozima. Ova praksa skrivanja
iza "visih interesa" organizacija, institucija i celog naroda kod nas
je narocito bila poznata u socijalistickom periodu, kad su kritike
usmerene protiv tadasnjih partijskih funkcionera oznacavane kao napadi
na samu partiju i drzavu. Ljudi su se zato nerado odlucivali da
kritikuju rukovodioce.
O ovom skrivanju ljudi iza institucija svojevremeno je pisao i
general-pukovnik Nebojsa Pavkovic. Ali, zastupao je misljenje da nase
rukovodioce napadaju zato da bi se preko njih kritikovale
organizacije. Ovu ocenu Pavkovic je izneo povodom svojevremenih navoda
u stampi da je njemu i njegovoj porodici bila namenjena jedna
velelepna vila u Uzickoj ulici. Demantujuci napise, rekao je da se
"kroz greske i nedoslednosti poznatih ljudi dolazi i do neceg mnogo
ozbiljnijeg: do sumnje u njihov ukupan moral, ali i moral onih
organizacija koje ti ljudi predstavljaju".
Sta ako Pavkovic nije u pravu i ako nase rukovodioce s razlogom
optuzuju zbog njihovih gresaka i zloupotreba? U tom slucaju, skrivanje
iza "ugleda institucija" i "interesa naroda" ima karakter velike
manipulacije.
"Blic", 20. jun 2001.
Pise: Ljubica Jelisavac
Intervju: Ivana Simeonovic Celic
Svako vreme ima svoju boju, a "Boje vremena" (IK Clio) i "Pariski
razgovori" (KOV, Vrsac) nazivi su knjiga istoricara umetnosti dr Ivane
Simeonovic Celic, koje su upravo izasle iz stampe. Profesor Fakulteta
likovnih umetnosti u Beogradu i umetnicki direktor Galerije Zepter
Ivana Simeonovic Celic sabrala je u njima brojne svoje tekstove i
intervjue, vodjene jos `78/9. godine u Parizu, sa cuvenim umetnicima
apstraktne orijentacije, kao sto su: Hartung, Sulaz, Vijera de
Silva... Iz njenog pera potekle su mnoge znacajne stranice o: Milu
Milunovicu, Milosu Bajicu, Stojanu Celicu...
Cinjenica je da ste beskompromisno iznosili svoje stavove, iako je ta
pozicija nezahvalna...
- Ni u zivotu ni u radnom odnosu, nikada se nisam plasila da kazem ono
sto mislim. Uvek sam otvorena, sto mislim da je, ipak, a nije mi ni
naskodilo. Treba otvoreno govoriti i s argumentima. Kada ih imate i
kada, upotrebicu tu rec: ne pljujete, a ima i takvih zlonamernih
kritika, onda to ljudi lakse primaju, mada negativna kritika nikada
nije dobrodosla. Buduci da se i ja bavim strukom javno, i mene
kritikuju. Volim kad me hvale, tesko mi je kad me kritikuju, a
prihvatam samo argumentovane primedbe.
A ostale?
- Priznajem, to boli... Kad pisem i govorim, trudim se da i objasnim
svoje teze. Ne plasim se da hvalim vrednosti, sto kod nas nije cest
slucaj, jer mislim da nicija vrednost, ako je vrednost, ne moze da
ugrozi moju vrednost ako je imam.
Kada pogledate vase kritike od pre par decenija, da li biste nesto
promenili?
- Jezicki bih nesto korigovala, a u misli nista ne bih izmenila, i
ostala bih ostra u kritici negativnog i ostra u hvaljenju dobrog i
sada kao i nekada.
Kako gledate na aktuelnu umetnicku scenu?
- Kraj veka doneo je simultanost svega moguceg... Ipak, krenulo se
prevashodno ka video-instalacijama. Da li je to dobro ili ne? Postoje
divni radovi, medjutim, video trazi vreme, moze da zloupotrebi coveka,
a ja nemam vremena za zloupotrebljavanje.
Da li takav utisak nosite i sa Venecijanskog bijenala?
- I on je pun tog videa... Imala sam prilike da pre par godina budem u
pariskom Boburu i da vidim donji sprat stalne postavke. Za mene je to
konglomerat uzasa od klasicne slike do videa pa i instalacija pored
kojih kada prodjete ne znate da li je to umetnicko delo ili je neko
slucajno zaboravio neku stvar. Cujem da su poceli i to malo da
prociscavaju. Bile su tada u toku i neke izlozbe prosirenih medija
koje su ostro kritikovali bas ugledni kriticari. Dakle, nesto treba
srediti, treba izaci iz haosa, ali i suprotstaviti se restriktivnim
tendencijama ekstremnih kriticara koji video proglasavaju jedinom
mogucnoscu.
Prokomentarisali ste proteklu skolsku godinu kao zamornu. Sta se na
FLU promenilo u odnosu na ranije?
- Ova godina je bila i zanimljiva, nezanimljiva, teska, ruzna, ali i
dobra. Poslednjih nekoliko godina bili smo u velikim krizama kao i
sada, s tim sto smo se, nakon 6. oktobra, na Akademiji, lisili
dvogodisnje strahovlade bivseg dekana Momcila Antonovica, koga sam ja
volela na neki nacin, kome sam uvek umela da kazem u lice kao i svima,
ali mu, nazalost, nisam mogla nista. Verovatno da je vlast carobna i
lepa, pa covek pomisli da je dobro da sam donosi odluke. Tako je i
Antonovic donosio neprihvatljive i nepristojne odluke. Nova uprava je,
pre svega, uspostavila bolje i lepse ljudske odnose... Ne moramo se mi
u radnoj ustanovi ni voleti ni ljubiti, ne moramo se ni postovati, ali
se moramo korektno ponasati.
Zar to ne podrazumeva postovanje?
- Postovanje je nesto drugo. Postujete ljude za koje mislite da su
vredni i pametni, a ostalo je korektno ponasanje, odnosno postovanje
dogovora, a ne brecanje, psovanje i svadjanje sto se sve desavalo.
Stalno su nam male plate, ali vazila je deviza: "ne mogu nikada toliko
malo da me plate, koliko ja malo mogu da radim". Preostaje nam da je
iskorenimo. Jer, nije sve u novcu, on ce doci, mnogo toga se i u
moralu, odnosima i ljubaznosti, krije.
Da li nova vladajuca struktura dobro usmerava ulaganje u kulturu?
- Mislim da jos uvek vlada veliki haos. Treba da preovlada pamet, ali
je naravno lakse govoriti nego delati. Svi mi, sa ove strane ekrana,
posmatramo sta se desava, komentarisemo i mislimo da bismo sve mnogo
brze uradili, ali nije lako ni sada, kao ni pre, delati u okruzenju
gde ima mnogo sabotaze, razlicitih interesa, zelja i volja. U ovoj
prelaznoj fazi koja ce malo duze trajati, drzim pesnice da preovladaju
pametni, hrabri i jaki ljudi i da krene sve na bolje.
Kako do uspostavljanja trzista, za koje stalno konstatujemo da ne
postoji?
- Dok trziste zazivi, bice pomor sveta! Prakticno, njega ovde nikada
nije ni bilo. Kolaju, motaju se umetnicka dela po nekim zatvorenim
krugovima... Srecom, imam razne obavestajce koji me obavestavaju gde
se sta desava. U svetu se preko galerija pravi trziste. Bilo je kod
nas takvih pokusaja, medjutim, mi smo pokvareni ljudi, i nas covek ce
videti u galeriji delo, ali ce otici direktno u atelje da ga kupi.
Zasto se odugovlaci sa postavljanjem rukovodecih ljudi u muzejskim
institucijama?
- Nije to slucaj samo sa muzejima, vec i sa drugim institucijama. Cini
mi se da su ovoj vladi i politici kultura i umetnost zanemarivi, jer
kao i njihovi prethodnici nisu svesni da kultura i umetnost jedino
opstaju u istorijskim razmerama i buducnosti. Tek sad je u Muzeju
savremene umetnosti postavljen novi rukovodilac, a ostaje da se vidi
kako ce biti. Bojim se samo jednoumlja, bez obzira na to da li je
kvalitetno ili ne.
> Srpska Informativna Mreza
[EMAIL PROTECTED]
http://www.antic.org/
