http://www.profil.co.yu/prikazitekst.asp?Tekst=250 Dnevnik Borisa Jeljcina: Milosevic i ja U tajnom dnevniku objavljenom kao Jeljcinovi memoari pod naslovom: "Ponocni dnevnik. Moje godine u Kremlju", bivsi ruski predsednik, koji je osam godina, kako eksperti kazu, po milosti Vasingtona, vladao najvecom drzavom sveta, Rusijom, posebnu paznju posvecuje sada vec bivsem jugoslovenskom predsedniku Slobodanu Milosevicu i njegovoj ulozi u ratu u Jugoslaviji. Na samom pocetku dela svojih memoara u kojima se osvrce na agresiju zapadnih sila na Jugoslaviju i kosovsku krizu, Jeljcin kaze da je bio svestan potpuno suprotnih stavova na kosovski problem Zapada i Kremlja. Dok je cilj prvih bio da pod plastom brige za ljudska i manjinska prava osvoje znacajno geostratesko uporiste za dalji prodor na Istok i uklanjanje jugoslovenskog predsednika kao navodnu prepreku na tom putu, Moskva je u celom poduhvatu videla globalni problem, nastojanje NATO da opravda svoje postojanje i pretvori se u instrument za sirenje zapadne hegemonije. Sta pise u Jeljcinovim tajnim sveskama - Amerikancima je bilo potrebno da, u trenutku suocavanja sa sve vecom ekonomskom i politickom samostalnoscu Evropske unije, preko NATO zadrze kontrolu nad Evropom. Jeljcin je bio najiskrenije uzasnut NATO bombardovanjem Srbije. On nije mogao da vidi opravdanje za ubijanje hiljada nevinih ljudi. Mada nije pokazivao nikakve simpatije za Milosevica, koga i krivi za krizu na Kosovu, Jeljcin je verovao da resenje lezi u pregovorima, a ne u vojnom vracanju milo za drago. Rat je bio suvise blizu i traumatizovao je prilicno rusku javnost. Sve je jace bilo osecanje antizapadnjastva. Sa svojom zemljom u tako nestabilnom stanju, Jeljcin je svaki vazdusni udar na Jugoslaviju video kao indirektan udar na Rusiju. U svetu nakon hladnog rata, pitao se da li ce Sjedinjene Drzave da nadmase sve zato sto se oslanjaju na svoju silu? Koja je bila razlika izmedu ruskog pristupa krizi na Kosovu i pristupa zemalja Zapadne Evrope? Zapad je uporno verovao da je rat u Jugoslaviji specifican nacin da se vrati Milosevicu milo za drago - pod plastom borbe za nacionalne manjine i ljudska prava. Nasuprot njima, mi smo mislili da je kriza na Kosovu globalnog karaktera. Nakon bombardovanja Beograda, sva pravila koja su ustanovljena od strane UN, tokom duge posleratne dekade, nisu vise vazila. Da, bombardovanje je zaustavilo konflikt na Kosovu. Ali, problem unutar teritorije nije bio resen. Niko nije znao sta sledece da uradi. Rat je bar na kratko ucvrstio Milosevica. Nema niceg opasnijeg po covecanstvo, nego ideja da internacionalna sila treba da se upotrebi da bi se vratilo milo za drago bilo kojoj drzavi, njenim stanovnicima, njenoj ekonomiji i kulturi. Industrija, stari kulturni spomenici, sveta mesta i muzeji su unisteni u Jugoslaviji. Ako prihvatimo takva pravila igre, rizikujemo da stvorimo globalnu krizu demokratskih vrednosti. Ubrzo ce sila samo jedne drzave ili jedne grupe zemalja o svemu odlucivati na svetu. Umesto mentaliteta svetskih mirovnjaka, vidimo psihologiju svetskog zandarma i diktatorske zemlje. Razumevao sam to dugo vremena, ali jugoslovenska kriza me je naterala da donesem brze odluke po svim ovim pitanjima. Bio sam u stalnom telefonskom kontaktu sa liderima najvecih zemalja i svih strana u konfliktu. Na dan NATO bombardovanja, 24. marta, Bil Klinton me je pozvao da razgovaramo o situaciji na Kosovu. Rekao je da Milosevic nastavlja svoju ofanzivu, dovodeci jos trupa i ubijajuci totalno neduzan narod, kao i da pali cela sela. Bio sam prilicno podozriv prema ovome. Ali, znao sam nesto drugo - morali smo da pokusamo da obnovimo politicke pregovore. U svakom smislu, pregovaranje je bolje nego bombardovanje, cak i kada je neuspesno, i unistava sve pred sobom u samo jednom naletu. Zato je i predsednik vlade Primakov, koji je bio na putu da poseti Klintona u Sjedinjenim Drzavama, vec bio okrenuo svoj avion iznad Atlantskog okeana. Rekao sam Klintonu da je reakcija Primakova bila samo prvi korak. I da ce ih biti jos dosta. Klinton je nastavio da pozuruje, govoreci da od mene zavisi da li cemo pustiti Milosevica da unisti nase veze i sve sto smo uz naporan rad izgradili tokom poslednjih sest godina. Rekao je da, sto se njega tice, on nece dopustiti da se to desi. Naveo je konkretne statistike. Bilo je najozbiljnije krvoprolice u Evropi; 250 hiljada izbeglica je vec napustilo Kosovo. Ako ovo ne zaustavimo, upozorio me je, bice dva i po miliona izbeglica. Ako odmah ne preduzmemo mere, srescemo se sa novom Bosnom. Milosevic je ocigledno zeleo da slomi kosovske Albance uz pomoc brutalne vojne sile. Ali, bio sam zapanjen jednim drugim argumentom koji je Klinton izgovorio. On je rekao da je voma lose sto je Milosevic Srbin. Da li bi bilo bolje da je Irac ili neke druge nacionalnosti? Da li je Klinton zaista mislio da je problem bila nasa nacionalna simpatija za Srbe? Zar on nije razumeo da smo mi razgovarali o americkom pristupu kosovskom problemu, oko sudbine cele Evrope, oko sudbine celog sveta? Ovo nije bilo samo pitanje neke specijalne "slovenske srodnosti" koja se pripisuje rusko-srpskim vezama. Mi bismo reagovali na isti nacin i da je u pitanju bila bilo koja druga zemlja - Poljska, Spanija ili Turska. Zemlja ili nacionalnost bila je sasvim irelevantna. Rekao sam Bilu: "Ubeden sam da cemo, ako nastavimo da radimo zajedno, nekako omeksati Milosevica." Klinton je potegao jos jedan, veoma ozbiljan argument: Milosevic je, rekao je, poslednji komunisticki diktator, i on bi voleo da unisti uniju izmedu Rusije i Evrope i pokret koji se bori za demokratizaciju kontinenta. Ali, i ja sam imao argumente: "Nas narod ce misliti veoma lose o Americi i NATO, ako se ovo bombardovanje nastavi. Secam se koliko je tesko bilo da se promene stavovi obicnih ljudi i politicara ovde u Rusiji prema Sjedinjenim Drzavama, i kako smo mi to uspeli da uradimo. A, sada sve to treba da izgubimo?" Klinton je nastavio da govori o zajednickom stanovistu evropskih lidera. Rekao je da su Evropljani cak i sigurniji u to sta se desavalo na Kosovu. Pr vi vazdusni udar je morao da se desi, i Milosevic ce odmah morati da pocne da pregovara. To je bila logika NATO. Rekao sam Klintonu: "Ne mozemo da pustimo stotine ili hiljade ljudi da umru, da bismo kontrolisali reci ili dela jednog coveka. Morali smo da probamo da dodemo do drugih ljudi oko njega, tako da ne moze vise da se ponasa na isti nacin, kao i do sada. Mnogo je moglo da se uradi. Mogli smo da upotrebimo strane obavestajne sluzbe. Trazio sam da otkaze ovo bombardovanje, u ime nasih buducih odnosa i buduce bezbednosti Evrope. Mogli smo da se sretnemo i razradimo taktiku kako da se borimo protiv Milosevica, licno. Bili bismo pametniji i veci, i verovatno bi to i postigli da smo probali sve od velikog broja stvari koje su nam bile na raspolaganju. Nismo znali ko dolazi posle nas. Nismo znali ko ce da nastavi da radi na redukciji strateskog nuklearnog naoruzanja. Ali, bilo je jasno da mi sami moramo da nastavimo da smanjujemo ovo naoruzanje. To je ono sto smo morali da radimo." Secam se koliko sam se trudio da naglasim svaku rec tokom ovog razgovora. Pokusao sam da nekako uticem na emocije coveka s druge strane telefonske zice. Zauzvrat, Klinton je rekao da on ne deli moj optimizam u vezi sa metodima koji mogu da uticu na Milosevica. To je znacilo samo jednu stvar - rat. Klinton mi je bio bas simpatican Nisam imao nista licno protiv Bila Klintona, Cak sam osetio i neku simpatiju u njegovom glasu. Ali, kao predsednik Sjedinjenih Drzava, stavio mi je do znanja da su sada bilo kakvi pregovori sa Milosevicem bez ikakve svrhe. To je bila greska, veoma krupna. Bombardovanje nije zaustavilo Milosevica, ni u martu, ni u aprilu ili maju. Samo je zdruzeni diplomatski napor Rusije, Finske i Sjedinjenih Drzava eventualno mogao da ga zaustavi. Nedavno sam video film "Wag the Dog". Bio je to veoma interesantan film, napravljen cak i pre krize na Kosovu. Uz neverovatno anticipiranje, reditelj je predvideo sve - tacku odakle su nevolje pocele (Balkan), domaci politicki bekgraund u Sjedinjenim Drzavama, i nacin na koji se ratovi izdvajaju od ostalih problema koji nemaju nista sa ljudskim pravima. Ali, rat nije bio virtuelan. Bio je stvaran, i bio je krvav. On je iskvario ljude koji su u njemu ucestvovali, zbog toga sto ih je poducio diktatu sile. Naucio ih je da naustrb nasilja ignorisu stvarne razloge. A, ono sto se stvarno desavalo, po mom misljenju, bilo je sledece: Amerikanci su smatrali da je neophodno da svim sredstvima stimulisu severnoatlantsku solidarnost. Oni su se, takode, osetili ugrozenim krizama u posleratnom dobu. Plasili su se rastuce jacine evropske nezavisnosti - ekonomske, politicke i moralne. Iz ovih razloga, oni su pribegli ratu. To je moje licno videnje dogadaja. Ne namecem ga nikome. Samo mislim da i na ovo treba da se obrati paznja kad se govori o krizi na Kosovu. Ali, moram da se vratim na desavanja na Kosovu. Kao sta sam rekao u izjavi, objavljenoj 25. marta 1999, nakon sto je bombardovanje pocelo: "Ovo je sigurno NATO pokusaj da ude u 21. vek u uniformi svetskog policajca. Rusija se nikad nece sloziti s tim." Naravno, nisam sebe ogranicio na politicku izjavu. Shvatio sam da ovaj rat moze da bude zaustavljen samo ako Rusija istovremeno vrsi pritisak na obe strane, NATO i Jugoslaviju. Ako bi rat trajao vise od mesec ili dva, Rusija bi neizbezno bila uvucena u konflikt. Novi hladni rat bi neizbezno poceo. Jednom kad su bombe vec pocele da padaju, unutrasnja politicka stabilnost u nasoj zemlji bi zavisila od situacije na Balkanu. Vec su komunisti i nacionalisti pokusavali da igraju na kartu Balkana, u nameri da uniste balans politickih snaga u nasem drustvu. "Sada znamo prave vrednosti Zapada!" vristali su histericno: "Uvek smo vam to govorili. Upozoravali smo vas na NATO i na ono sto prokleti Amerikanci mogu da zakuvaju! Danas Jugoslavija, sutra Rusija!" Sta ce biti sledece? Sta ce da se desi ako mi ne zaustavimo ovaj agresivni antiamerikanizam i antizapadnjastvo? Kriza u Rusiji ne bi bila jedino kriza vlade, vec i kriza poverenja u vladare. Prerasla bi veoma lako u svetsku krizu. Nisam mogao da se nosim sa masovnim neredima i vanparlamentarnim akcijama. U finalnoj analizi, ratovi su uvek provocirali revolucije. To je bilo ono sto me je najvise iritiralo. Da li to lideri NATO zaista nisu razumeli? Sreo sam se sa tim liderima nebrojeno puta. Neki od njih su me zvali i svojim prijateljom. Zar im nije bilo jasno da je svaki projektil na Jugoslaviju, bio i indirektan udar protiv Rusije? Zaista smo imali alarmantne dane u Moskvi. Masa je demonstrirala u blizini americke ambasade. Ljudi su bacali flase i kamenice na prozore, i pisali obscene grafite na zidovima. Bilo koji ekstremisticki akt imao bi nepredvidive posledice. U jednom trenutku, policija je zadrzala grupu ekstremista koji su se provezli kraj americke ambasade sa raketnim lanserom spremnim za ispaljivanje. Tesko je da se zamisli sta bi se tada desilo. Duma je izdavala rezoluciju za rezolucijom. Komunisti su odrzavali aktivne kontakte sa Milosevicem o stvaranju vojno-strateske unije nase dve drzave. Dobrovoljci su svuda po Rusiji regrutovani da se bore na strani Srba. Politicari svih vrsta su pokusavali da dobiju poene na kosovskom konfliktu. Na primer, gradonacelnik Luzkov je otvoreno podrzavao demonstrante ispred americke ambasade. Policija je prakticno vise cuvala demonstrante nego ambasadu. Mada niko u drustvu nije delio antinatovsku poziciju crvenih deputata iz Dume, Rusi su bili uzbudeni i napeti. Ljudi su primali k srcu jugoslovensku tragediju. Brinuli su mozda i vise nego sto je to prirodna briga za Srbe u Srbiji: U svakoj ruskoj porodici je bilo ljudi koji su se borili na frontu, kao i dece koja su u ratu ostala bez oceva. Drugi svetski rat je jos bio veoma svez u nasim mislima; mi ga nismo shvatali kao drevnu istoriju. Zbog toga smo imali osecaj da svako pogorsanje u Evropi predstavlja alarmantni signal. NATO agresija, bez obzira koliko su otmeni motivi za nju, dosla je kao stvarni psiholoski sok za Ruse. Nasi umetnici imali su znacajne nastupe u Beogradu, a nase novine i casopisi su bili puni antiamerickih izjava. U godinama posle 1991, nase drustvo se istinski promenilo. Novi pogledi, nove vrednosti - demokratskog i povremeno naivnog i neodgovornog Zapada - nisu ostale neprimecene i u svakodnevnom zivotu svih Rusa. Nisu svi to prihvatili odmah. Nisu svi bili srecni zbog takvog medusobnog mesanja kultura, ideologija, ekonomija, i politickih i duhovnih sistema. Ali, u osnovi, kroz veliki napor, nas narod je poceo da vrednuje i razume ovaj kompletno nov i sasvim razlicit svet. To je bila promena na bolje. A, sada, sa jugoslovenskim ratom, sve ovo je moglo da bude konacno i bespogovorno unisteno za nekoliko nedelja. Nisam nikako to mogao da prihvatim. Kao sto sam napomenuo, radio sam u dva smera, vrseci pritisak na NATO i na Milosevica. Morali smo da zaustavimo rat bez obzira na sve. U meduvremenu, stratezi NATO i politicari su se prilicno zaracunali. Jugoslovenski narod se ujedinio pred licem spoljnjeg neprijatelja. Jugoslovenska vojska, bez podrske iz vazduha, ali prilicno sposobna za borbu na tlu, bila je pripremljena za invaziju kopnenih snaga i mogla je da pruzi jak otpor na svojoj teritoriji. Samo je Sirak branio Srbe Rusija je aktivno trazila mirno resenje za krizu. Imenovao sam Viktora Cernomirdina, cetvrtog aprila, kao mog predstavnika u Jugoslaviji. Proveo je mnoge sate sa Milosevicem, kako sam, tako i sa finskim ambasadorom Martijem Ahtisarijem. Izabrao sam Cernomirdina zato sto je ministarstvo spoljnih poslova verovalo da je diplomata sa iskustvom, visokog ranga, mozda zamenik ministra spoljnih poslova, neophodan za ovu vrstu pregovora. Drugi su govorili suprotno - da zbog loseg stanja odnosa sa Zapadom visoko uvazeni politicar trreba da vodi rusku misiju u Jugoslaviji. Na primer, savetovano mi je da izaberem Gajdara, koji je ziveo u Jugoslaviji mnogo godina sa svojim ocem dopisnikom "Pravde". Nakon dugotrajnog razmisljanja, odlucio sam se, ipak, za Cernomirdina. Pretpostavljam da nisam verovao nijednom drugom politicaru u tom trenutku. Cernomirdin je imao enorman ugled i autoritet u Jugoslaviji, na Zapadu, i u ocima americke politicke elite. Ova jedinstvena kombinacija mu je omogucila da usmeru tok pregovaranja ka jednom cilju - kompletnom zaustavljanju vojnih akcija. A, to je i bilo ono gde je Cernomirdin najbolje pokazao svoje kvalitete, one starog politickog borca - strpljenje, fleksibilnost i jasnu volju za inteligentnim kompromisom. Britanski ministar Toni Bler me je pozvao, 22. aprila. To nije bio nas prvi razgovor o Kosovu - ranije smo razgovarali tri ili cetiri puta. Ali, ovaj razgovor je odrazio tenziju tih dana, kao sto pokazuje i izvod iz telefonskog stenograma: - Ubeden sam, Toni, da NATO pravi veliku gresku sto nastavlja da bombarduje jugoslovensku teritoriju. Posledice nisu tacno predvidene. Umesto pritiska na Milosevica, vi ste samo utvrdili njegovu poziciju. Umesto da resite humanitarni problem, sada imate posla sa stvarnom humanitarnom katastrofom. Umesto procesa pregovaranja, koji je London zeleo da pomogne, sada smo zapali u vojnu konfrontaciju. Uplasili su nas izvestaji o planu za slanje kopnenih trupa Alijanse na Kosovo. Recicu ti otvoreno - to je put u ambis. - Toni - urgirao sam. - Nadite snage da zaustavite ovo ludilo. Ovo moze da vodi u evropski, a mozda i svetski rat. Milosevic nece kapitulirati. Ako bombardovanje stane, otvorice se put za obnavljanje pregovarackog procesa izmedu Srba i Albanaca, Jugoslavije i NATO, Amerikanaca i Velike Britanije. Urazumite se sada, jer ce sutra da bude suvise kasno. Ko god da je poceo ovaj rat bez odobrenja Saveta bezbednosti UN, bice kad-tad odgovoran za sve sto se desi. Nakon sto sam razgovarao sa Klintonom, situacija je postala mnogo gora. Postalo je jasno da bombe nista nece da rese. Ali, pozicija NATO nije dopustala bilo kakve promene. Bler je ponovio isto sto je Klinton rekao mesecima ranije, rec po rec: NATO je vec primenio maksimum napora u pregovorima u Rambujeu, da bi postigao mirno politicko resenje za ovaj problem. Ali, Alijansa nije mogla moralno da dozvoli ono sto je Milosevic radio izbeglicama, niti opravda akcije koje je preduzimala srpska vojna policija uz njegovo znanje. Pitao sam: "Ali, sta sa bombardovanjem kolona izbeglica, u kojima su bili i Albanci i Srbi? Da li je to moralno opravdano?" Bler je izbegao odgovor na moje pitanje. Na kraju razgovora, pozeleo mi je uspeh u razgovorima Cernomirdina i Milosevica. U meduvremenu, pregovori su zapali u corsokak. Bombardovanje se nastavilo. Jugoslavija je postepeno pretvarana u ruinu, u zemlju bez elektricnih centrala, mostova, industrije, administrativnih zgrada, puteva, goriva i hrane. Svakog dana piloti NATO su pravili vise od hiljadu letova. Imali su jedan specifican cilj - potpuno unistiti ekonomiju zemlje.. Francuski predsednik Sirak je 13. maja stigao u hitnu posetu Moskvi, da bi se susreo sa mnom. Apelovao sam na Siraka: "Vi nastavljate okrutno bombardovanje Jugoslavije i ulogu Rusije tretirate eventualno kao specijalnog kurira NATO u Beogradu, koji treba da izlozi vase ultimatume. Zar ne vidite da bombardujete vise od Jugoslavije? Rekao sam: "Recicu vam otvoreno, kao prijatelj, da mi ne mozemo da se igramo tih igara, i da ih necemo igrati. Trazimo da ako ne mozete da prestanete da bombardujete, bar to zaustavite na neko vreme." Sirak je rekao da je dosao u Moskvu ne samo da govori o Kosovu. Podsetio me je da sam usmerio Rusiju ka buducnosti i vratio je u medunarodnu zajednicu. Ali, Milosevic je bio covek iz proslosti, i to lose. Slusao sam Siraka s paznjom. Razgovor je dobio neocekivani obrt. Sirak me je naterao da razumem da medu NATO saveznicima postoji americki i francuski pogled na sve. Americka vizija je bila jednostavna - svetsko vodstvo za Sjedinjene Drzave - ali Francuska se uopste nije slagala sa tim. Francuzi nisu zeleli da preovlada jednodimenzionalni koncept unipolarnog sveta, ali cinjenica je bila da su Amerikanci imali sredstva da sprovedu takve namere. Sirak je otisao malo u sirinu, naglasavajuci da se situacija u Evropi promenila tokom poslednjih godina, zbog promena u vladama. Sve je pocelo u Spaniji, zatim se pojavio Bler, pa Sreder. Svi oni su neocekivano podrzali tvrdu americku liniju, mozda i zbog svojih unutrasnjih politickih razloga. Ali, Francuska je zagovarala nesto drugo - ideju multipolarnog sveta. Cak je i francuski bataljon na Kosovu imao iskljucivo humanitarnu misiju, objasnio je Sirak. Na kraju sam ga razumeo. Posto se nas razgovor zavrsio, Sirak je neocekivano izjavio da ja moram da budem nacisto da li sam za ili protiv Milosevica. Rusija ima dva puta, Sirak mi je manje ili vise jasno porucio - da ostane po strani i postane marginalna, ili da ude u moderni svet pod mojim vodstvom. Rusija je zato morala da afirmise univerzalne demokratske principe. Slozio sam se s tim. Ali, kako sam mogao da afirmisem te demokratske principe, dok su bombe eksplodirale po Kosovu? Milosevic konacno kapitulira Cernomirdin je Milosevica sreo ukupno pet puta, cetiri puta nasamo, lice u lice. Ponekad bi razgovor trajao devet sati, bez prekida. Cernomirdin mi je rekao da bi, u najfrustrirajucim trenucima razgovora, otvoreno pitao Milosevica: "Da li zaista mislis da mozes da dobijes ovaj rat?" Milosevic je odgovorio: "Ne, ali ga necu ni izgubiti. Niko nije bio sposoban da potcini Jugoslaviju za 400 godina." - Neka samo probaju - rekao je. - Neka samo pokusaju da zabodu svoje noseve ovde! Kopnena operacija ce definitivno propasti. Milosevic je imao sopstvene razloge da bude tako siguran da je jugoslovenska vojska spremna da se bori, i da je jugoslovenski narod spreman da se ujedini pod Milosevicem. U jednom trenutku je Milosevic cak pitao Cernomirdina da usmeri pregovore u tom smeru da kopnene operacije pocnu sto brze. Ali, za mesec dana Miloseviceva pozicija se iz osnova promenila. On vise nije zeleo eskalaciju konflikta. Trazio je da se zaustavi rat. - Ali, bilo kako bilo, ja ne mogu da budem porazen! - rekao je Cernomirdinu. Rusija nije mogla da nezainteresovano gleda dok su ljudi ubijani, a civilno stanovnistvo patilo. Cernomirdin je pozurivao Milosevica ka pregovorima, cak i kada je Milosevic postavljao neprihvatljive uslove. Na primer, Milosevic je zahtevao da trupe Rusije, Ukrajine, Indije i drugih zemalja koje ne pripadaju NATO budu rasporedene na Kosovo. Nacrt predloga da Jugoslavija ude u Uniju Rusije i Belorusije takode je ovde odigrao ulogu. Nasa Duma je aktivno diskutovala o ovoj ideji, mada je ona bila apsolutno politikantska, agresivna i nerealna. Bilo kako bilo, dopustio sam da ova ideja o ulasku Jugoslavije u nasu uniju bude prisutna tokom pregovora, sa namerom da malo zbunim Milosevica. Zapravo, glavni zadatak Cernomirdina bio je da pokusa da izvrsi pritisak na Milosevica da pristane na mirovne pregovore sa Zapadom. On ga je tesko pritiskao, Milosevicu stavljajuci do zanja da ne moze da ocekuje vojnu podrsku, a da je politicka podrska njemu vec iscrpljena. U meduvremenu, Cernomirdin je uspeo da postigne sporazum sa Amerikancima da se prebace na politicki mehanizam resenja krize kroz UN. To je NATO izbacilo iz politickog aspekta razgovora. Milosevic nije morao da kapitulira ni pred NATO-om, ni pred Rusijom. Cernomirdin je dvaput leteo u Sjedinjene Drzave i razgovarao sa Klintonom dva sata, a sa potpredsednikom Alom Gorom cetiri sata. Osam tacaka koje je Cernomirdin usaglasio sa Milosevicem zavrsile su kao Rezolucija UN, mada u dosta izmenjenoj formi. Formulisana kao rezolucija Saveta bezbednosti UN, predaja nije znacila i ponizenje. Milosevic je trazio vreme da dokument usaglasi sa jugoslovenskim parlamentom i vojskom. Kao rezultat, sporazum je ratifikovan bez ijednog amandmana. Cernomirdin je uradio sve sto je mogao. Rat je bio zaustavljen. A, sve ovo desilo bi se cak i da se Milosevic ponasao sasvim bez principa. U svojim relacijama sa Rusijom, on je racunao na eksploziju narodnog nezadovoljstva mojom spoljnom politikom. On je predvideo podelu u ruskom drustvu i pokusao je da Rusiju gurne u politicku i vojnu konfrontaciju sa Zapadom. Cernomirdinu je, 28. maja, dok je bio u poseti Beogradu, receno da oni prihvataju osnovne principe sporazuma o Kosovu, koje je predlozila Grupa osam. Cernomirdin, Ahtisari i Stroub Talbot su se prvog i drugog juna sreli u Bonu i dogovorili da ce biti dva medunarodna prisustva na Kosovu - rusko i NATO. Cernomirdin i Ahtisari su drugog i treceg juna najzad stigli na pregovore sa Milosevicem u Beogradu. Jugoslovenski zvanicnici su prihvatili plan za mirovni sporazum, dogovoren u Bonu. Taj plan se sastojao od deset tacaka. Najvaznije tacke su bile one koje je NATO zahtevao i pre bombardovanja: povratak svih izbeglica, rasporedivanje medunarodnih snaga za nadgledanje, povlacenje srpskih vojnih i policijskih jedinica, i dogovor o statusu Kosova na bazi sporazuma iz Rambujea. Ono sto je bitno, Milosevic je konacno bio primoran da se slozi sa ovim. Dobio je daleko manje od onoga sto mu je nudeno na razgovorima u Rambujeu. Uz pomoc rata, on je uspeo da izvuce samo jedan ustupak - po cenu unistenja i kompletne medunarodne izolacije - on je uklonio sve svoje domace oponente i neprijatelje na politickoj sceni. Mislim da je on najcinicniji politicar sa kojim sam ikada imao posla. Konflikt na Kosovu je demonstrirao najgore politicke namere i dvostruke standarde moderne Evrope. Tvrdeno je, na primer, da su ljudska prava vaznija od prava jedne drzave. Ali, kada krsite prava drzave, automatski i necuveno krsite prava njenih stanovnika, ukljucujuci i pravo na bezbednost. Hiljade jugoslovenskih gradana je patilo u ratu. Da li mozete da merite pravo kosovskih Srba sa pravom kosovskih Albanaca? Jeste, Albanci su patili zbog brutalne represije Milosevica i bili prisiljeni da napuste teritoriju. Sada se ista stvar dogadala Srbima. Razlika je bila jedino to sto je u prvom slucaju jugoslovenska armija cinila represiju, a sada je to radila OVK. To daje neku predstavu o tome koliko je bila efikasna vojna NATO operacija. Jos jedna stvar: U noci cetvrtog juna, morao sam da odlucim da li da pustim da ruska vojska spusti svoje padobrance na aerodrom u Pristini. Svi dokumenti su vec bili potpisani. Sporazum je utvrdivao da ce mirovne trupe simultano zauzimati svoje naznacene pozicije. Da li je to bilo neophodno? Oklevao sam dugo vremena. Izgledalo mi je isuvise opasno da posaljem nase ljude ranije. Jos vise, zasto smo demonstrirali vojnicku smelost i podizali svoje pesnice, kada je borba bila zavrsena? Pa, ipak, odlucio sam da Rusi moraju da naprave konacan gest, cak iako on nije bio toliko vojnicki znacajan. Nije to bilo pitanje specificne diplomatske pobede ili poraza; bilo je to pitanje da li smo pobedili u kljucnoj tacki. Rusija sebi nije smela da dozvoli da bude moralno pobedena. Nije smela da bude podeljena u sebi. Nije smela da bude uvucena u rat. Poslednji gest je bio znak nase moralne pobede pred licem enormne NATO vojske, cele Evrope, i celog sveta. Dao sam zato naredenje: "Krenite!" > Srpska Informativna Mreza [EMAIL PROTECTED] http://www.antic.org/
