Vladislav Panov - Bolje elektrošokovi nego razmišljanje

[Ilija Ristić]

ПОГУБАН УТИЦАЈ ДРУШТВЕНИХ МРЕЖА И ВИДЕО-ИГАРА НА ПСИХУ МЛАДИХ

 

БOЉЕ  ЕЛЕКТРОШОКОВИ  НЕГО  РАЗМИШЉАЊЕ !

 

Пише

ВЛАДИСЛАВ ПАНОВ

 

 

У свету у коме владају глобалистички позициониране компаније, чији су производи 
и услуге мера свега, а зарада од њих ултимативни мотив због кога се стално 
стварају нови профитабилни подстицаји, чини се да су најисплативији потрошачи 
млади нараштаји јер је њихов живот у сваком смислу испуњен, па и доказан у 
бесконачном „он-лајн“ простору, односно у сајбер свету, ако се првом придружи и 
још захтевније и исплативије прожимајући свет игара. Та два света, први који је 
добио свеприхватљиво еуфемистичко, али орвелијански цинично име „свет 
друштвених мрежа“ и овај други, у који се од најмлађих дана урања у сваковрсно 
насиље, потпуну изолованост од стварности и свакодневног живота што резултује 
асоцијалношћу, свет видео-игара, јесу алфа и омега модерног живота младих, мада 
и не само њих. У сваком случају, огромне популације савременог света. Апсурдна 
последица живота у овим световима је та да су људи отуђенији једни од других 
више него икада раније иако су наводно константно у контакту, „друштвено 
умрежени“, али и социопатски настројени такође више него икада пре, што је 
директна последица одрастања и псеудосазревања у ултранасилном окружењу 
видео-игара. То су отприлике кључни закључци научног истраживања тима експерата 
које је око себе окупила једна од, кажу, најцењенијих научница која се бави 
изучавањем људског мозга, британска баронеса, ветеранка у овој области Сузан 
Гринфилл, водећа личност на истраживачкој катедри Универзитета у Оксфорду, а 
доскора је била директорка Краљевског института Великс Британије која се 
деценијама бавила обољењима људског мозга, од Алцхајмерове и Паркинсонове 
болести, до ових које генсришу модерне технологије.


 



 


image3

Научница која се деценијама бавила 

обољењима људског мозга, од Алцхајмерове 

и Паркинсонове болести, до ових које 

генеришу модерне технологије: Сузан Гринфилд

 

ЉУДИ ПРЕКОМБИНОВАНОГ УМА 

„Научница за мозак“, како је зову енглески медији, где је иначе одавно 
заступљена и као гошћа у разним научним емисијама и као аутор, водитељ и 
предавач, још пре четири године скренула је пажњу књигом „Промена ума“, где су 
сумирана њена кључна открића у области којом се бавила, а која би се могла 
описати као утицај нове технологије на дечји мозак. Недавно се она осврнула на 
ту своју књигу у емисији коју води на британској телевизији, а пошто је изнела 
врло контроверзне тврдње, заправо забрињавајуће и застрашујуће, постала је 
занимљива и за светске медије. Наиме, у међувремену стеченим сазнањима 
проширила је запажања из књиге „Промена ума“, где је изнела научне доказе да је 
утицај модерне технологије на развој младог, дечјег ума изузетан, чак кључно 
релевантан, односно да доводи до потпуног „прекомбиновања“ мозга. Доминантно 
присуство технологије утиче на наше животе, далеко више на оне најмлађе, 
посебно ако имамо у виду да данас постоје читаве генерације које су од првих 
дана своог живота под утицајем те технологије. Они не могу ни да замисле 
другачији свет, под утицајем модерне технологије постају друге особе, ум им 
дословно бива, како поменусмо, „прекомбинован“ . Деца су изгубила способности 
самосталног размишљања, међусобне комуникације и емпатије. Уместо тога они су 
бомбардовани правилима сајбер света у коме највише бораве. У том свету они 
непрестано добијају задовољење и награде за своје позитивне реакције на његове 
захтеве и правила, на диктат друштвених мрежа и играња игара које их оценама и 
на разне друге начине приморавају на самопотврђивање и непрекидно их усмеравају 
на жељено понашање, а што у суштини доводи до тога да у таквим околностима они 
губе моћ сопственог размишљања. Остају на нивоу трогодишњака којима је 
неопходан спољашњи утицај како би им се подстакла машта и уопште моћ опажања.

„У тој књизи сам предвидела“, каже бароница Гринфилд, „да ће људи остати на 
нивоу трогодишњег детета захваљујући психолошком прекомбиновању ума коме су 
изложени под утицајем видео-игара и друштвених мрежа. Данас смо окружени 
алармантно великим бројем људи који су емотивно закржљали, социјално 
неразвијени, без сопственог идентитета, неспособни да пажњу задрже на једној 
ствари. Отуда не треба да чуди невероватно откриће научника са Принстон 
универзитета који су били запањени што је приликом једног експеримента већина 
анкетираних студената радије пристајала да буде изложена електрошоковима него 
да десет минута - пазите само десет минута! - седи у самоћи и размишља! Проблем 
је, дакле, далеко већи и озбиљнији него што је био пре само четири године када 
сам о њему писала. Људима је данас неопходна непрестана стимулација из спољашње 
средине. Данашњи свет је све више настањен људима који више нису у стању да 
размишљају, како се то каже, својом главом. Они заправо више не умеју да 
размишљају и самим тим више немају своје мисли, свој став и однос према свету.“

ИГАРА И ИГАРА 

Резултат су,

Slobodan Vladušić - Megalopolis i rat protiv knjige

[Ilija Ristić]

ИНТЕРВЈУ

 

СЛОБОДАН В Л А Д У Ш И Ћ

МЕГАЛОПОЛИС  И  РАТ  ПРОТИВ  КЊИГЕ

 

По теоретичарима рата, бојиште на коме се одиграва савремена, четврта 
генерација рата није више неки ров или територија већ наша свест. Ови 
теоретичари сматрају да се у четвртој генерацији ратова противник не побеђује 
тако што му савладате армију, већ тако што продирете у свест непријатељске 
популације преко комуникационих канала (на пример, преко медија) а затим 
обрађујете ту свест тако да она изгуби вољу да пружа отпор (...) Посредством 
књижевности усвајамо животне технике које нам омогућавају да сачувамо и 
креирамо властиту животну причу. Опет, властита животна прича нам макар пружа 
могућност да сачувамо слободу мишљења у доба свеопште манипулације свешћу

 

 

Разговарао

ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ

Фотографије МИЛАН ТИМОТИЋ

 

Слободан Владушић, писац и есејиста (Суботица, 1973), ради као ванредни 
професор на Одсеку за српску књижевност Филозофског факултета у Новом Саду. Био 
је стални књижевни критичар у листовима Политика и Вечерње новости. Књиге 
критика и студија: Дегустација страсти (1998), На промаји (2007), Ко је убио 
мртву драгу (2009), Црњански, Мегалополис (2011, 2012) итд. Романи: Forward 
(2009), Ми избрисани (2013). Повод за овај разговор је његова нова књига  
Књижевност и коментари.

Књижевност и коментари излазе у доба када је криза књиге и читања већа него 
икад раније, и када је угрожено постојање јавних библиотека. Чарлс Симић је, на 
пример, писао о томе како се у САД, поготово у мањим местима, библиотеке 
једноставно гасе. Дакле: чему писање, читање и сличне узалудности у доба 
тријумфа глобалне мреже?

Нека истраживања су показала да се у Србији процентуално више чита него у 
Француској: осам одсто људи у Србији су читаоци, док у Француској чита само два 
процента становништва. Интересантан податак. Међутим, поред питања бројности 
читалаца, постављају се и нека друга питања: шта читамо и зашто читамо, на који 
начин читамо? У књизи Књижевност и коментари желео сам да покажем на који начин 
су читање и књижевност повезани с квалитетом живота, али и са питањем слободе, 
с питањем да ли смо у овом свету робови или личности. Моја књига није 
елитистичка. Моја књига покушава да на нов начин покаже зашто нам је потребна 
књижевност. Укратко: помоћу књижевности усвајамо животне технике које нам 
омогућавају да сачувамо и креирамо властиту животну причу. Опет, властита 
животна прича нам макар пружа могућност да сачувамо слободу мишљења у доба 
свеопште манипулације свешћу. Другим речима, док год имамо животну причу, има 
шансе да не постанемо робови. 

Још у књизи Црњански, Мегалополис направили сте разлику између Полиса доступног 
хуманитету и Мегалополиса, у коме човек више није човек, него биомаса. Ако се 
свему томе дода чињеница да постмодерни капитализам све више виртуализује 
људска бића, и трансхуманистички сања о киборзима, каква је перспектива 
личности у том свету? Кад кажем „личност", свакако мислим на биће кадро да 
производи нове културне вредности, стваралачки одговарајући на, тојнбијевски 
речено, изазове окружења?

Садашње доба називам Мегалополисом. У Мегалополису влада економски фашизам, а 
некадашња расна подела на људе замењена је економском: ко је у економским 
токовима има право да остане жив, онај ко није може бити пуштен да умре. 
Мегалополис на све начине жели да сачува ову апсолутну превласт економије којој 
су сада подређене све вредности тако што својим робовима намеће једну слику 
света у којој се свако ко се супротставља економском фашизму назива, наравно - 
фашистом. Тако долазимо у парадоксалну ситуацију да се људи који баштине 
традиције хуманизма називају именом оних који су те књиге спаљивали а писце тих 
књига прогањали и убијали. Како је то могуће? Па могуће је, нажалост, зато што 
је добар број људи сведен на робове Мегалополиса: неки на то свесно пристају из 
користољубља, а неки зато што немају довољно знања да протумаче свет. Немојте 
заборавити да је једна од одлика реформи школства смањивање количине знања које 
се предаје ученицима и студентима и које се тражи од њих. То није случајно, као 
што није случајно да се људи излажу тонама информација зато да би им 
обавештеност заменила знање. Људи који не пристају на економски фашизам су 
личности и моја књига је посвећена личностима. Шта ће се с њима десити у 
будућности не зависи само од Мегалополиса већ и од самих личности: од 
могућности да буду солидарни.

За књигу Књижевност и коментари добили сте Награду „Лаза Костић", а Фрања 
Петриновић је, у име жирија, одлуку образложио тезом да је у питању „мешавина 
науке, путописа, биографских есеја, у којима се преплићу и социологија и 
филозофски списи", а која настоји да покаже да „књижевност није тек скуп 
одређених техника, тек машта, тек склопљен низ реченица, већ нешто много више и 
значајније." Откуд оваква жанровска „неодређеност" и шта је у књизи ново у 
односу на ваше претходне књижевнотеоријске и есејистичке захвате?

Још у књизи Црњански, Мегалополис с

Miodrag Zarković - Vučić može samo da se nada da prođe kao Đurić

[Ilija Ristić]

Вучић може само да се нада да прође као Ђурић
 03/27/2018 22:28 Став
Чим се огласила сирена, народ северне Косовске Митровице истрчао је на улице. 
Навика је чудо. Кад су се окупили и зачуђено увидели да се ништа не дешава на 
чувеном мосту, преко кога је, у неким мање издајничким временима, опасност увек 
и стизала, почели су да се распитују шта се дешава и због чега је подигнута 
узбуна. "Ухапшен Марко Ђурић", одговарали су им упућенији. "Е па, онда ништа", 
узвраћали су Митровчани, окретали се назад и враћали својој свакодневици.

Пише: Миодраг Зарковић
Много самих Митровчана, па и преко друштвених мрежа, сведочи о управо оваквој 
реакцији тамошњег света на вест да је Ђурић ухапшен. Само, да не буде забуне: 
нису људи тако реаговали зато што су сместа прозрели да се ради о 
највероватније унапред договореној фарси, у којој нису желели да учествују. Не, 
него су заиста у првом тренутку поверовали да је Марко Ђурић истински ухапшен.
А ипак су се окренули и вратили кућама.
То значи да Марко Ђурић треба да буде срећан што су га "хапсили" баш шиптарски 
специјалци, који су га, наравно, убрзо и пустили на слободу. Да је, уместо 
Шиптарима, шака допао том народу из северне Косовске Митровице, не би га после 
оплакивао Александар Вучић, него свештеник.
Свестан је Ђурић тога. Зато је на северу КиМ увек боравио у пратњи бројног 
обезбеђења. Како је ово његово "хапшење" показало, сврха тог обезбеђења никада 
и није била да Ђурића брани од Шиптара. Него од тамошњих Срба.
Немају Шиптари никаквих разлога да буду незадовољни Марком Ђурићем. Србима се, 
међутим, он силно замерио, јер је беспоговорно спроводио Бриселски споразум, 
који је, од како је потписан априла 2013. године, у темељу разорио сваки облик 
српске државности на северу окупиране покрајине.
А ко је уговорио и одобрио дотични споразум?
То је урадила једна госпођа сумњивог морала по имену "судбина", ако је веровати 
Драгомиру Анђелковићу, београдском историчару и политичком аналитичару, који у 
чланку " Крај бриселског процеса или слободе севера Косова?", објављеном на 
његовом сајту "Видовдан", оцењује да је сада "нужно поништити Бриселски 
споразум и убрзано враћати стање на пре 2013."
Анђелковић описује поразно безбедносно стање на северу Косова и Метохије и 
подсећа на то да је све било другачије пре Бриселског споразума. Јер заиста, 
све до 2013. године, шиптарске оружане снаге и њихови "званичници" нису имали 
ама баш никакав приступ северу покрајине.
Један једини пут је неко у име "званичне" Приштине, Бајрам Реџепи, крочио у 
северну Косовску Митровицу пре неких петнаестак година, и то на преговоре по 
позиву КФОР-а. Када су Митровчани сазнали да је Реџепи у њиховом граду, истог 
часа су се дигли на оружје и изашли на улице у потрази за њим. Избили су 
целодневни нереди, превртани су и паљени џипови КФОР-а (који је чак и 
хеликоптер подизао у ваздух не би ли умирио Митровчане), а Реџепи је једва 
спасао живу главу кришом бежећи, заједно са једнако успаниченим обезбеђењем, 
назад у јужни, шиптарски део града.
Јавност у остатку Србије слабо је обавештена о овом и сличним догађајима. Не 
помиње га ни Анђелковић, мада би тај пример најбоље осликао закључак његовог 
чланка. Можда и не зна за то дешавање. Али добро, барем зна да су четири 
северне општине КиМ пре 2013. године биле озбиљно брањене, како званичним, тако 
и полузваничним и сасвим незваничним снагама. И да Шиптари никако нису могли да 
савладају ту брану. А да је данас све супротно:
"Да би српска одбрана била елиминисана Албанци су морали да отпочну нови рат, а 
на то нису били спремни, сада им је била довољна мања полицијска акција да 
готово окупирају цело северно Косово", исправно пореди Анђелковић стања пре и 
после 2013. године.
Када је, међутим, реч о томе ко је допринео таквом, кобном обрту у окупираној 
покрајини – е, ту Анђелковић остаје некако недоречен. Што чуди, с обзиром на то 
да он први не воли јалово наклапање ради самог наклапања:
"Кукање над `судбином`, које је сада код нас у току, ништа не значи ако се 
нешто не предузме да се она промени!" Том реченицом је закључио чланак. Баш 
тако, са ускличником на крају.
Да је под "судбином" мислио на Александра Вучића, та би реченица још и имала 
неког смисла. Али, пошто Вучић још није изабран на положај судбине (иначе би 
биле уприличене барем четири свечане инаугурације), не може се наслутити коме 
је "нејалови" Анђелковић упутио свој предлог да се поништи Бриселски споразум.
Али се зато зна ко је пре пет година Вучића саветовао да Бриселски споразум 
прихвати: Драгомир Анђелковић, заједно са Бранком Радуном, још једним 
политичким аналитичарем често присутним у српској јавности, и то увек на 
задатку посредног или непосредног правдања Александра Вучића.
Баш у то доба, Вучић је – тада у својству првог потпредседника Владе Србије – 
са њима двојицом одржавао редовно саветовање једном недељно. Тако се говоркало 
по београдској политичкој чаршији. Извор су били блиски пријатељи Анђелковића и 
Радуна. Па ако су они лагали чаршију, онда

Milovan Danojlić - Razmere korupcije

[Ilija Ristić]

УЧИТАВАЊЕ  МОГУЋЕГ  СМИСЛА
  Пише МИЛОВАН ДАНОЈЛИЋ

 Размере корупције

Својевремено сам познавао књиговесца Константиновића. Имао је радионицу у 
теразијском пролазу наспрам „Албанијеа. Обрадио ми је на десетине старих и 
нових издања. Једанпут га упитах, како му, иначе, иде посао.
„Долази ми, често, да откажем радњу. Ја водим уредно рачуноводство, пријављујем 
сваку пару, а кад одем у општину да платим порез, стојим у реду с лоповима.“
Утаја пореза је била весела занатлијска забава, подразумевало се да је свако 
понешто прикрио, а брижном књиговесцу, одраслом у старој грађанској породици, 
такво друштво није пријало.
Било је то раздобље социјалистичког, аматерског лоповлука, заснованог на 
индивидуалној смелости. Имена проневерилаца су се месецима повлачила по 
новинама. Случај једне војвођанске благајнице која је стуцала милионе на младог 
љубавника пратио сам са живим симпатијама. Барем је, у току једне године дана, 
од живота нешто видела...
Данас је стање много горе или много боље, зависи с које се тачке гледа. Од 
увођења неолибералног капитализма и политичке демократије и непоштено пословање 
се демократизовало. Саму тржишну привреду је најавила велика пљачка народне 
имовине. Приватизација је прокламована као идеолошки програм, онако како је, 
пола века раније, проглашена национализација. Почело је развлачење Алајбегове 
сламе; вишегодишњи труд народа изнесен је на бувљак, понуђен у бесцење светским 
и домаћим мућкарошима. Непоштено пословање и накарадно мудровање добили су 
епске размере. Дошли су пирамидална штедња, зеленашки кредити, вечита 
задуженост у „швајцарцима", све до непостојећег новца који је у стању да у 
неколико дана прогута стварно постојећу милионску уштеђевину неопрезних људи. 
Не можемо их ни сажаљевати. Ко с ђаволом тикве сади... А капитализам је ђавољи 
изум, ко ће њега надлукавити... Почива на отимачини и крађи, а опет, у 
законским оквирима. То не може свако, нити било како. Код нас је тзв. корупција 
постала једна врста спортске занимације, свако препознаје шансу, па иако је 
већина не користп. Многн је  бестидно прижељкују. Опште је уверење; на пример, 
да су политичари лопови. Они се сами међу собом тим епитетом обилат часте, и 
нико се не буни, нико не покреће судску парницу да опере љагу са свог имена. 
Ваљда је и не осећа као љагу, него као комплимент завидљивих конкурената.
Мом пријатељу, водоинсталатеру Михаилу (Михàилу, краткоузлазни акценат на а, а 
не Михаúлу, дугоузлазни на и, како говоре на Телевизији, а чух и Орáшац, 
дугоузлазни, место Òрашац, Сретéње уместо Срèтење, као да та говорна лица нису 
у Србији рођена. као да су с Марса пала!); Михаилу су, дакле, исплатили 
обештећење за одузету земљу при изградњи ауто-пута. па чух од једног сељанина: 
.Дрпио лепе паре од државе.“ Дрписање се увукло у слух и дух, у говор, у 
дисајне органе, у осећање и виђење живота.
Не, нисмо сви посталн прсваранти и пљачкаши, далеко било, али смо огуглали на 
противзаконите работе, гледамо их готово саучеснички, са разумевањем. 
Способност прилагођавања разлнчнтим околностима и срединама још како је важна у 
борби за опстанак, под условом да се поштују неке норме. Једно је сналажљивост 
у решавању техничких питања радног процеса, у процени корисних поступака како 
за себе, тако и за ширу заједницу, а друго паразитска сналажљивост у тражењу 
рупа у закону.
Живот је тежак, замршен подухват. Тражи снагу, издржљивост, пожртвовање, добру 
оријентацију у времену и у простору, напор за одржавање на „тржишту“. Све те 
захтеве задовољава и усклађује поштен рад, кад је и ако је пристојно награђен. 
Насупрот довијању трудбеника, стоји стратегија нерадника. Њихова сналажљивост 
се своди на прљаву игру, на мућку и подваљивање. Ако је судити по садржају 
већине хумористичких ТВ серија, као и дела филмске производње, наше поднебље је 
пуно малих покварењака, поносних на лупешко бешчашће. Као да нам, при 
започињању посла и заснивању односа, најпре мућка пада на памет: изврдати 
правилник, провући се кроз рупу, превести неког жедног преко воде, продати рог 
за свећу, мачку у џаку... Битанге у отменим вилама постадоше, мало-помало, 
национални хероји у годинама увођења дивљег капитализма. Смејемо се, са нешто 
одобравања, њиховим ујдурмама и малверзацијама, дајући, нехотице, видљиво 
друштвено место петљанцима и малим гадовима.
Од Сремца и Глишића, до Нушића, Аце Поповића, Ковачевића и Павића, галерија 
оваквих типова гордо дефилује на друштвеној и позоришној сцени. Мењају се 
костими и декор, радња је мање-више иста. Зеленаши, каријеристи попут Вукадина, 
народни посланици и њихове супруге, срески капетани и срески шпијуни, 
намештаљке у стилу шило за огњило, вишеструка препродаја исте главе шећера све 
је то старо као и наше животарење у овом делу Балкана. Новост је, једино, однос 
публике према разгаћеној братији.
Сатирична жаока је отупела, а изазов поистовећивања са друштвеним олошем веома 
се појачао. Најзад, у позориште је ишао мањи број грађана него што их данас 
гледа телевизи

Zahar Prilepin - Pismo Staljinu

[Ilija Ristić]

Писмо Стаљину
Захар Прилепин
уторак 20. фебруар 2018. 19:09
Ми смо ти за све дужни. Нека си проклет

„Писмо Стаљину“ Захара Прилепина, написано у име „руске либералне јавности“ – 
када се појавило – изазвало је праву буру. Али не краткотрајну и брзопролазну.
И зато што је погодило у живац и западне владајуће русофобе који деценијама 
покушавају да СССР и Стаљину подметну кривицу за избијање Другог светског рата, 
а њега да макар изједначе са Хитлером. И зато што је скинуло „до прљавих гаћа“ 
руске либерале, који су америчке слуге, па своју издају, историјску и пљачкашку 
природу и стерилност деценијама покушавају да оперу оцрњивањем и СССР и – још 
више – Стаљина.
Сада је „Писмо Стаљину“ у свом „Бесогону“ – вратио под рефлекторе филмски 
режисер Никита Михалков. У целости га је унео у ту своју ауторску емисију. Ево 
зато Прилепиновог „Писма другу Стаљину“.
Социјализам је изграђен.
Настанићемо у њега људе.
Борис Слуцки

Ми смо се настанили у твом социјализму. Ми смо разделили земљу коју си ти 
створио. Ми смо зарадили милионе у фабрикама које су изградили твоји робови и 
твоји научници. Ми смо довели до краха предузећа која си ти подигао, а добијени 
новац пренели преко границе и саградили себи палате. Хиљаде правих палата. Ти 
никад ниси имао такву вилу, ругобо рошава.
Ми смо продали ледоломце и атомске бродове које си ти усидрио и себи купили 
јахте. Иначе, то уопште није метафора, то је факат наше биографије. Зато нас 
твоје име бриди и сврби изнутра, хтели бисмо да ти никад ниси постојао.
Ти си очувао живот нашем роду. Да тебе није било наше дедове и прадедове 
подавили би у гасним коморама, брижљиво распоређеним од Бреста до Владивостока, 
а наше питање било би коначно решено. Ти си уморио седам наслага руских људи да 
би спасао живот нашег семена.
САМО У РУСИЈИ
Када о себи говоримо да смо ми такође ратовали, схватамо да смо ми ратовали 
само у Русији, с Русијом, на грбачи руских људи. У Француској, Пољској, 
Мађарској, Чехословачкој, Румунији и свуда даље, нисмо успевали да се боримо 
тако добро, тамо су нас скупљали и спаљивали.
Успели смо само у Русији, где смо под твојим мрским окриљем нашли избављење. Ми 
не желимо да теби будемо захвални за свој живот и живот свог рода, брката кујо. 
Али, потајно ми знамо: да тебе није било – не би било нас.
То је уобичајен закон постојања човека: нико не жели да неком буде дуго 
захвалан. То замара! Сваког човека нервира и мучи ако је неком дужан. Ми желимо 
за све да будемо захвални само себи – својим талентима, својој храбрости, свом 
интелекту, својој снази.
Тим пре, не волимо оне којима смо дужни велику суму новца коју нисмо у стању да 
вратимо. Или не желимо да вратимо. Ми смо зарадили милионе у фабрикама које су 
изградили твоји робови и твоји научници. Ми смо довели до краха предузећа која 
си ти подигао, а добијени новац пренели преко границе и саградили себи палате. 
Хиљаде правих палата. Ти никад ниси имао такву вилу, ругобо рошава.
Да бисмо се избавили од тебе – стално смо измишљали нове приче у жанру 
алтернативне историје, у жанру варања и подвала, у жанру тупоглавих 
измишљотина, у жанру чаробне и подле демагогије.
Ми говоримо – а то је редак случај да ми говоримо готово истину – да ти ниси 
жалио и да си повремено истребљивао руски народ. Ми традиционално увећавамо 
број жртава десетине, па чак и стотине пута, али то су детаљи.
Главно је да прећуткујемо да нама самима нимало није драг ни овај народ, ни 
његова интелигенција. У садашњем гигантском, непрестаном нестајању становништва 
земље и народне аристократије, ми неуморно и несебично оптужујемо – какав диван 
парадокс! – тебе!
Па, нисмо ми убили руско село, руску науку и сурвали руску интелигенцију на 
ниво пропалица и изрода – то си, немој да се смејеш, све ти. Ти! Који си умро 
пре 60 година! А ми уопште немамо везе с тим. Кад смо ми овде – све је већ било 
изгубљено и пропало. Ми смо своје милијарде зарадили сами, својим трудом, од 
нуле! Кунемо се нашом мамом!
У крајњем случају у одумирању руског етноса ми видимо објективан процес. Па у 
твоје време су убијали људе, а у наше време умиру сами. Ти чак ниси успевао да 
их толико много убијаш колико они данас брзо умиру по сопственој вољи. 
Објективност, је ли тако?
И још, ми убедљиво говоримо да је Победа остварена упркос теби. Истина, мало 
чудно, али од тог времена у Русији се ништа не дешава упркос. На пример, она 
никако не постаје рационална и моћна сила ни упркос, чак ни захваљујући нама и 
нашој креативној активности. Опет парадокс, ђаво га однео.
Ми говоримо да си ти лично желео да започнеш рат, иако нисмо нашли ниједан 
документ који то аргументује. Ми говоримо да си ти убио све црвене официре, а 
понекад чак и уздижемо на пиједестал војне експерте које си ти убио, а оне које 
ниси ти убио мрзимо и газимо. Ти си убио Тухачевског и Бљухера, али си оставио 
Ворошилова и Буђонија. Зато су последња два тупоглавци и изроди. Да се десило 
обрнуто и да су Тухачевски и Бљухер остали живи, онда би они били тупоглавци и 
изроди.
Шта год да је б

Milovan Danojlić- Haška lekcija

[Ilija Ristić]

УЧИТАВАЊЕ МОГУЋЕГ СМИСЛА
Пише МИЛОВАН ДАНОЈЛИЋ

ХАШКА ЛЕКЦИЈА
Заврши се, коначно, и та мрачна лакрдија у Шевенингену... Редитељ не изиђе да 
се поклони публици, из бојазни да га, уместо аплаузом, не обаспу звиждуцима. 
Комад је, као и многа слична уметничка остварења, био субвенционисан, а мецена 
се држао дискретно, није му било до истицања своје дарежљивости. Механизам 
правде је гломазан и компликован, ваља га одржавати и подмазивати. На западном 
Балкану се, одједном, појавило пет-шест нових језика, што је изискивало 
вишесмерно и унакрсно превођење. А тек плате судија, тужилаца, писара, сведока 
оптужбе, затворских стражара...
На списку оптужених налазили су се, углавном, Срби. Не само починиоци одређених 
злодела него читава наша новија историја, устанци против завојевача, атентати 
на окупаторске главешине, ослободилачки ратови, све до романа Иве Андрића и 
песама Васка Попе: излази да је само наше постојање заједнички злочиначки 
подухват. Преширок захват, превазилази снагу анонимних професорчића који су, из 
мрака своје неважности, одједном избили на осветљену сцену. Идеја колективне 
одговорности морала је с временом бити напуштена, али је до краја лебдела у 
ваздуху.
У Шевенингену су претежно тамновали многи наши сународници. Зашто само они? 
Због урођене дрскости и непослушности нашег рода, због непоштовања старијег и 
јачег. Господари света одлуче да Југославију пусте низ воду: ми се, једини, 
успротивимо. Реше да се има градити унитарна БиХ, ми опет по своме, нећемо. 
Смисле да нам се одузме Космет, ми не пристајемо. Крену да нас бомбардују, 
пружимо отпор. Интервенција НАТО-а требало је да потраје два и по дана, одужила 
се на два и по месеца. Жалосни Жак Ширак нас је, у више махова, кумио и 
преклињао да се уразумимо: бадава. Е, ту је дара превазишла меру. Тако нам је 
приређена суданија, као наставак ратних дејстава другим средствима, у име 
освештаних вредности западне хемисфере. У грађанском рату на рушевинама 
Југославије, рату који је Запад морално подстицао и материјално помагао, било 
је многих злочина. Посебно важна су била злочинства наших саплеменика. Цивили 
убијени у Грделичкој клисури уврштени су у ред колатералних штета. Запад је 
своја злодела чинио случајно, а ми намерно. Он је могао да нам приреди судски 
процес, ми њему нисмо.
Грађански рат је, по себи, злочин првог реда... Отвара могућност крвожедним 
психопатама да се размахну и легализују с муком обуздаване склоности. Таквих 
има у сваком народу, па и у нашем. Кад се једном поведе коло, нема краја 
намиривању рачуна. Поштовање „добрих“ ратних обичаја условљено је свакојаким 
конкретним околностима. Витешко држање умрло је са двобојима, ако га је и онда 
било. Злодела нападача, и злодела нападнутих, помешана су у потоцима проливене 
крви. Кривце, евентуално, треба тражити међу вођама који нису учинили све што 
је могућно да се рат избегне. Леп допринос су дали и светски лешинари са својим 
геостратешким рачунима. Покренувши парницу против наших, стварних или набеђених 
ратних злочинаца, тужилац је себе изузео из сукоба, уздигао се на статус 
недужног и пренераженог посматрача. Суд је изјавио да је НАТО бомбардовање 
путничког воза изван његове надлежности. Па неће, ваљда, доводити у питање 
исправност својих оснивача, покровитеља и финансијера, усрећитеља Ирака, 
Авганистана, Аибије и Сирије! Реда мора да буде, а зна се ко је, овде доле, за 
њ задужен, ко је себи доделио звање чувара пожељног светског поретка и 
планетарног жандара. Пун себе, арогантан, безгрешан и непогрешив, дрзак, 
незналица из презира према знању и истини, дволичан, огрезао у лажљивост, 
основао је Суд према свом моралном профилу и духовном обличју, начинивши, тако, 
карикатурални аутопортрет једне посрнуле, обезбожене цивилизације. Представљена 
је у живим сликама тзв. Међународна заједница и њено европско језгро; 
наговештено нам је да у тој, љубљеној и сањаној „Европии, нећемо, никада, бити 
равноправни, што, пијани од илузија, неки међу нама одбијају да увиде. Као да 
ће се нарав силника и силеџија, са нашим уласком у изабрано друштво, променити, 
као да се са њима може изградити однос заснован на међусобном поштовању. Ономе 
ко то заборавља Хаг је очитао корисну лекцију.
Хашки трибунал је био и остао офуцани политички суд. Искусили су га Сократ, 
Исус Христос, Јованка Орлеанка, маршал Тухачевски, генерал Михаиловић. Његова 
пристрасност изазвала је, код нашет света, рефлекс солидарисања са сопственим 
ратним преступницима. Уместо помирења, суд је пробудио непомирљиво гађење према 
светској гнусоби и бешчашћу. Према мишљењу нашег Патријарха, судом је управљао 
Сатана, господар многих земаљских послова, извор злобе и пакости, професор 
подлости и цинизма.
Тако изгледа свет у коме живимо, и Међународна заједница у којој нам је 
додељена улога грађана четвртог реда. И то не одјуче... На коју год се страну 
окренемо, слика је иста.
Изузетак, бар засад, представља стање у држави Бутан. Та невелика краљевина 
лежи на јужним падинама Хималаја, нема изла

Milovan Danojlić - Na dve stolice

[Ilija Ristić]

УЧИТАВАЊЕ МОГУЋЕГ СМИСЛА

Пише МИЛОВАН ДАНОЈЛИЋ
НА ДВЕ СTОЛИЦЕ

Jeдан зајапурени и заузимљиви амерички чиновник опомену, недавно, наше 
управљаче да не ваља седети на две столице. Не знам како су то они примили; 
упозорење је, код мене, изазвало бујицу асоцијација, са сећањима на виђено и 
прочитано, од Јонескових „Столица“ у малом позоришту „Huchette“, до оних што се 
после поноћи, у београдским баштама, одмарају од дреке и алкохола, поменутих у 
једној дечјој песмици средином прошлог века
А по кафанама престонице
На Главама дубе столице,
што је у танушној, тангенцијалној вези са актуелним политичким збивањима.
Од 1955. до 1970. свраћао сам повремено у београдски Клуб књижевника. Међу 
редовним гостима могао се видети и један корпулентан средовечњак, правни 
саветник у важној државној установи, невисок у стасу и веома широк у пасу, 
телесне тежине од преко стотину двадесет килограма живе ваге.
Како би ушао у клупску просторију, келнери Иво и Буда би похитали да сместе 
уваженог госта. За седење су му подастирали две столице. Једна једина је била 
преуска за његову ширину, и преслаба за тежину. Људски створ не бира димензије 
у којима ће обављати своје биолошке функције. Албер Ками је тврдио да је свако, 
после одређеног низа година, одговоран за изглед свог лица. Што се гојазности 
тиче, она, ваљд. више зависи од метаболизма него од душевних преживљавања.
Случај је хтео да ми, оних година, упечатљиву слику о политичком седењу на две 
столице предочи један Амер.
Ујесен 1961. радио сам два месеца код једног пуковника из састава америчких 
снага у Француској. Уред му је био у средишњем кварту Париза, а домаћинство 
изван града, негде према Версају. Дужност ми је била да изјутра одведем двоје 
деце у оближњу школу, те да му, суботом и недељом, помогнем у куповини 
свакојаких ствари код антиквара и по бувљацима. Де Гол је најављивао изгон 
страних трупа са територије Републике, официр се припремао за повратак, па је 
желео да понесе и нешто од узорака европске културне баштине. Набављао је 
репродукције старих мајстора, ретке књиге, огледала, делове намештаја (и 
столице, наравно), нахткасне, лустере, кухињски прибор, а једном смо у камионет 
утоварили два стара лавабоа тешка као туч... Он није говорио француски, те сам 
се ја цењкао са продавачима.
За тај, невелики труд, био сам пристојно награђен. Речено ми је да могу 
доручковати и вечеравати од онога што нађем у големом фрижидеру (ручавао сам у 
студентском ресторану), имао сам смештај у собичку покрај кухиње, а добијао сам 
и нешто џепарца.
Пуковник је био - то морам рећи - изразито пријатан и частан човек, четрдесетих 
година, спортски тип, привлачна изгледа, а пошто је највећи део дана проводио 
изван куће, његова жена је, с разлогом или без разлога, патила од болесне 
љубоморе. Бивало је да га, кад се касно врати кући, истера из спаваће собе, и 
тада би преспавао у салону, згрчен на тесном каучу.
Саучествовао сам у његовим невољама, ћутек, и он ми је узвраћао невеселим 
осмехивањем.
Свакога јутра, и сваке вечери, узимао сам из фрижидера млеко (холандско, густо, 
изетно укусно, бољег у животу нисам пио). Било га је у изобиљу, и оно што не 
бих ја попио бацано је, крајем недеље, у канту за смеће. Деца су се хранила у 
школи, пуковник у граду, а несрећну домаћицу, изнурену и оронулу плавушу, никад 
нисам видео да обедује; она је јела саму себе, ждерала се због безизлазне 
ситуације у коју је, у туђој земљи, упала. Једне вечери, затекавши ме са 
картоном млека у руци, промрмља:
„Много пијете млеко...“
Глас јој је, као и обично, био горак. Нисам разумео да ли је то била замерка 
или пука констатација, тек, реших да више не отварам фрижидер. Пуковнику ништа 
не рекох, доста му је било његових мука. Он, међутим, примети да бојкотујем 
фрижидер. Једне вечери покуца на врата моје собице. У руци је држао велику 
конзерву, чини ми се да је у њу био спакован читав свињски бут. Пружајући ми 
је, рече:
„Ви не волите америчку храну... па пробајте ово.“
На кутији је писало : Творница месних производа, Сесвете, Југославија. Боже 
благи, чега све, оних година, у америчким магацинима, није било!
Мој енглески је, онда, био слаб, тек сам почињао са учењем. Споразумевали смо 
се размењујући глаголе у инфинитиву, именице изван синтактичких структура. С 
временом је и он усвојио моју елементарну граматику.
Једне вечери – жена га је управо отерала из своје одаје – покушао је да започне 
политички разговор о стању уЈугославији.
Напрезао се, више пута је поменуо Тита, исток и запад, па опет Тита. Увидевши 
да никако не схватам шта хоће да ми каже, и да не одговарам на оно што га је 
занимало, донесе две хоклице из дечје собе, и седајући на обе, уз широк осмех, 
изнесе своју оцену Брозове спољне политике:
„Тито... овако...two stools...“
(Ех, да му је то била једина мана.)
Одонда је прошло пола столећа, а ситуација нам се није изменила. И даље смо 
располућени, у себи и у белом свету. Умиљато јагње две мајке сиса, а ниједну не 
усрећује. Раздаљина између Москве и Вашингтона утврђе

NAUČNIK JE NAPRAVIO RAJ ZA PACOVE

[Ilija Ristić]

NAUČNIK JE NAPRAVIO RAJ ZA PACOVE:
Ubrzo se to pretvorilo u PAKAO i ukazalo šta čeka sve ljude



Džon B. Kalhun je toliko voleo pacove da je dizajnirao specijalnu koloniju koja 
je za njih bila pravi raj, bez predatora i bolesti, sa neograničenom hranom.

Međutim, idealno mesto za život glodara ubrzo je postao pakao, a njegov 
eksperiment je kasnije imao dubok uticaj na razumevanje ponašanja ljudi.

Istraživački psiholog koji je 40 godina radio na Nacionalnom institutu za 
mentalno zdravlje, otkrio je da prenaseljenost stvara užasne promene ponašanja 
među životinjama. Promene su bile tako velike da se društveni poredak srušio, i 
na kraju je čitava populacija glodara kolabirala.

Njegova otkrića dovela su do koncepta "propadanje ponašanja", i sugeriše da je 
evolucija dala životinjama, a možda i ljudima, urođeni i nepovratni taster za 
samouništenje kako bi sprečila vrste da se prenamnože. Kalhun je stvorio model 
sudnjeg dana onoga što bi moglo da se desi ako ljudska bića ne uspore rast 
svoje brojnosti.

Kalhunov rad privukao je pažnju javnosti tokom 1960-ih godina, kada je počela 
da raste svest o eksploziji populacije i uništenju koje su ljudi već učinili 
okolini. Članak u "Sajentifik Amerikan" iz 1962. godine o ranim rezultatima 
eksperimenta postao je jedan od najčešće citiranih članaka u psihologiji.

Njegovi glodari su postali stvar distopijske fantazije i popularne kulture, 
inspirisali knjige, stripove i filmove. Kalhun je često objavljivao svoje 
nalaze o paralelama sa ljudskim ponašanjem, zbog čega je bio i na udaru naučne 
zajednice.

"Naravno, pacovi i miševi nisu savršeni modeli ljudi. Ali katastrofa koju 
predstavljaju toliko je privlačna da svet ne može da čeka dokazivanje svakog 
koraka u jednačini", rekao je 1971. godine za "Vašington post".

Naučnik koji je preminuo 1995. godine u 78. godini, postigao je priznanja kakva 
su dostigla samo nekolicina socijalnih naučnika, poput Pavlova i Skinera. 
Njegov rad se pročuo u trenutku kada su generacije počele da istražuju 
predgrađa i shvataju izopačenost gradova, lansirao je pokret za nulti rast 
populacije, i pružio bolje razumevanje kako se ljudi ponašaju u spavaonicama, 
zatvorima i drugim prostorima sa puno ljudi.

Sve je počelo 1947. godine kada je Kalhun pitao komšiju da li može da izgradi 
koloniju pacova na četvrt hektara slobodnog zemljišta iza svoje kuće. Prema 
njegovim proračunima u "grad pacova" bi mogao da stane oko 5.000 glodara, ali 
je ubacio samo oko 150 iz razloga koji nisu bili očigledni.

Tako je Kalhun odlučio da podesi ove kolonije i stvori utopiju za pacove. U 
eksperimentu koji je trajao od 1965. do 1973. godine, izgradio je koloniju sa 
256 "apartmana" u kulama. Velike stanice za hranjenje postale su mesta za 
okupljanja i socijalizaciju. Primenio je mnoge korake da poboljša higijenu u 
koloniji i redukuje bolesti. Pacovi koji su ispoljavali neobično ponašanje 
markirani su bojom, a podaci su prikupljani i kodirani na 750.000 kartica za 
kompjutersku analizu.

Od originalnih osam parova glodara populacije je eksplodirala, dok kolonija 
nije postala prenatrpana životinjama i počelo da se pojavljuje disfunkcionalno 
ponašanje.

Desetine mladih mužjaka, nesposobno da pronađe svoje mesto u kojem su 
dominirali drugi, postali su gangsterske bande koje su napadale ženke i mlade. 
Seksualna i materinska ponašanja su takođe doživela dramatične promene. Neki 
mužjaci postali su isključivo homoseksualni ili hiperseksualni. Majke su 
napuštale svoje mlade ili ih nekad čak i napadale. Smrtnost odojčadi porastao 
je na čak 96 odsto.

Druga ponašanja bila su još bizarnija. Grupe ženki, "sledbenice" kako ih je 
nazivao Kalhun, slepo su pratile strane predmete, poput njegovih cipela, bez 
obzira na to koliko puta su ih ranije videle. Kao da nisu mogle da nauče. Drugi 
miševi postali su inertne vreće krzna, koji su se potpuno povukli iz društva.

Najčudnije su bile one ženke koje je Kalhun nazivao "prelepe", koje su dane 
provodile opsesivno se doterujući. Nasilje i uznemirenost postali su 
uobičajeni, sve dok gotovo nije bilo pacova koji nije bio prekriven krvlju i 
izgriženog repa.

Usled tako dubokog haosa, pacovi su zaboravili kako da budu pacovi. Prestali su 
da rade, a njihova populacija se srušila.

To je bila uznemirujuća vizija koja je ličila na iskustva miliona ljudi u 
američkim gradovima. Kalhun je podstakao pesimizam, dajući konkretna 
predviđanja da ako ljudi ne uspore svoj eksponencijalni rast populacije, slično 
izumiranje može da se dogodi do 2027. godine.

Međutim, mnogi su prevideli Kalhunov optimizam, i njegovu veru u otpornost 
ljudi. On je otkrio da neka devijantna ponašanja, u drugačijem svetlu, mogu da 
se smatraju kreativnom delatnošću. Jedna grupa potčinjenih mužjaka je recimo 
počela da kopa rupe na takav način da je smanjivalo socijalni kontakt, ali su 
te rupe bile efikasnije.

Kalhun je takođe verovao da ljudi mogu da prevaziđu efekte prenaseljenosti 
prilagođavanjem okoline. Kroz tehnologiju i kulturu

МЕША СЕЛИМОВИЋ: ОКРВАВЉЕНА ЈАБЛАНИЦА

[Ilija Ristić]

ЗАПИС КОЈИ ЈЕ СУЧЕЛИО МЕШУ СЕЛИМОВИЋА И АЛИЈУ ИЗЕТБЕГОВИЋА
Сведочењ о злочину који је нацистичка СС Ханџар дивизија починила у црпском 
селу Јабланици на Мајевици кључ је за разумевање рата 1992-1995.године

МЕША СЕЛИМОВИЋ: ОКРВАВЉЕНА ЈАБЛАНИЦА


У тмурно, кишовито предвечерје априлског дана газимо јабланичко блато. Данас је 
ту дивљала 13. Б. X. Дивизија (Ханџар дивизија, прим. Ј. Б.) која је пронијела 
„славу свог оружја" кроз Срем и Семберију, оставивши за собом згаришта и 
гробове, а коју су најавили летци из њемачких авиона: „Сад смо ту... Доносимо 
вам мир и слободу." Данас су Јабланици, Мачковцу и Пиперима цио дан доносили 
„мир и слободу". Резултат: у Јабланици убијено 98 стараца, жена и дјеце, у 
Мачковцу 28, за остала села не зна се број. Побијени су углавном лаковјерни 
који нису вјеровали да ће „војска" кажњавати невино сеоско становништво. Сад не 
могу да се кају за своју наивност и за своје дјетињско вјеровање да су фашисти 
људи, не могу да се кају - јер су мртви.
Тешко је. Куће још горе. Киселкасто - загушљив смрад згаришта која се пуше, 
дави и као да срце хвата. Зјапе отворена врата пустих кућа. Негдје урла пас на 
ланцу. А онда... дуж пута, на прагу, у потоку - један љеш, два љеша, три љеша, 
безброј љешева. Пружени, згрчени полеђке, потрбушке, али сви испробијани 
метцима шмајсера и крхотинама бомби.
Стишћеш зубе, стежеш песнице. Један младић у потоку затрпан је камењем, на њему 
нема рана од пушке. Десну руку ставио је на главу, сав се скупио, у последњим 
очајним напорима да се одбрани од камења којим су га у шали убили. По 
изобличаном лицу, по згрченом ставу испребијаног тијела видиш да није лака смрт 
од каменовања. Дијете потрбушке у блату: на леђима му крвав гуњчић, плава коса 
улијепљена блатом. У смртном страху потрчало је путем да побјегне од смрти коју 
су „јунаци" 13.ССдивизије сијали свуда. Није побјегло. Лица му не видим; свој 
страх дијете је сакрило у блато сеоског друма.
На утрини, на тек озелењелом бусињу лежи једна млада жена: грчевито је стегла 
на груди младо, ваљда тек рођено дијете. У дјетета се види само ријетка, слаба 
косица на тјемену, као паперје у птичета. Обоје пробијени једним метком. - 
Недалеко лежи једна жена потпуно гола; ноге су јој под кољенима подупрте 
рашљама, а у њежну материнску утробу забијен јој колац.
Љеш без главе. Безоблична маса меса као решето испробијана метцима. Гомила 
љешева, петоро их је на гомили. Крв, блато,киселкасто-загушљив смрад згаришта и 
кућа којејош горе.
У кући Раде Божића, иза пећи, клупко тјелеса, испреплетених, крвавих и 
згрчених. Седморо их је у гомили: једна жена, четверо сасвим мале дјеце и два 
дјечака од 10-12 година.Жена је скупљала око себе дјечицу, покривала их својим 
тијелом, а онда су се увлачила једно под друго у самртном страху пред људима - 
звијерима. Од тог страшног клупка издвојило се само једно дјетешце од 5-6 
мјесеци, дебело као наљевак, са борама на пуним ножицама. Сад изгледа као на 
под бачена лутка, са бескрвним лишцем и укоченим стакленим очима. Пет је рана 
на тој лутки: три од пикавца нз глави, прсима и ногама и двије на рукама од 
ножа. Можда треба пет рана да једно дјетешце умре? Не, довољна је једна; остале 
су за задовољство. Једну ручицу је положило по поду, другује издигло као да 
хоће да ухвати невидљивог злочинца који се надноси с ножем и са шмајсером над 
њега. Очи су му упале, завраћене, виде се само биоњаче. Те очице се чуде, оне 
нису схватиле ништа.
Из овог крвавог клупка виче ужас, ужас из сваког покрета, сваке згрчене руке, 
преврнутих очију. Оно је страховита оптужба против нечувених, несхваћених 
звјерстава. Па чему ово? А на то мало смијешно питање као да одговара мрачна 
соба свим својим кутевима са свих седам изрешетаних изнакажених љешева: - „Па 
то је обичан фашистички пир".
Излазим мало ошамућен, натмурен. Жао ми је што не могу да фотографишем ову 
ужасну групу, не ради себе: ја ту слику «никада заборавити нећу, већ ради оних 
који још нису упознали фашизам у правој свјетлости. Пада мрак на мало село под 
Међедником. У мраку се жаре темељи кућа које догоријевају. Мртви Јабланчани 
проспаваће ову ноћ онако како су их оставили СС-овци, мирни, непомични; мртви - 
жива осуда звјерства непријатеља.
Знамо: није Јабланица сама, није пало само ових 98 невиних жртава. Има много 
окрвављених Јабланица широм наше земље; крвавтраг остаје иза фашистичких хорди, 
остају згаришта, остаје пустош. Али остаје и мржња, страшна, упорна мржња у 
нама. Осветићемо ми све Јабланице и све крваве невине жртве, фашистички 
људождери!
Међедник (Мајевица) 25. априла 1944. године

-- 
Srpska Elektronska Informativna Mreža - SIEM
--- 
Ову поруку сте добили зато што сте пријављени на Google групу „Srpska 
Informativna Mreza“.
Да бисте отказали пријаву у ову групу и престали да примате имејлове од ње, 
пошаљите имејл на siem+unsubscr...@googlegroups.com.
Да бисте постављали у овој групи, пошаљите е-поруку на siem@googlegroups.com.
Посетите ову групу на https://groups.google.com/group/siem.
Да бисте вид

Milovan Danojlić - Na izmaku godine

[Ilija Ristić]

МАРГИНАЛИЈЕ МАРГИНАЛЦА

Пише МИЛОВАН ДАНОЈЛИЋ

НА ИЗМАКУ ГОДИНЕ

Дуго прижељкивана слобода мишљења и изражавања, чије смо васкрсење доживели пре 
четврт века, данас се користи на свакојаке, често непримерене начине. Од првог 
часа кренуло је несрећно и наопако: покуљало је оно што је деценијама гутано и 
пригушивано, планула је међунационална мржња, разгореле се неугашене варнице 
заостале испод пепела Другог светског рата. Уследило је крвопролиће, где се 
свако осећао, па се и данас осећа, сто посто у праву. Таква је природа мржње. 
Слепа од жестоке саможивости, она није у стању да схвати и прихвати разлоге 
другога. Слобода се, на том ступњу доживљавања и разумевања, свела на право 
пакошћења, зломишљења и оцрњивања противника.

По завршетку сукоба, загађење са међунационалног плана пренело се на унутрашњу 
арену, на терен политичког надметања и подметања. Летимичан увид у оно што се 
око нас говори наводи на помисао да политика спада у ред злих болести, где се 
човек, у муци и једу, псовањем и пљувањем ослобађа накупљеног отрова. Људско 
општење је, у мом родном селу, достојанственије и пристојније од онога што 
преносе таблоиди.


И ту нам се, авај, намећу компаративне предности неслободе. У диктатури, 
грађани су се понашали као послушна и заплашена деца, спречена у исказивању 
ниских порива и прирођене злоће. Са увођењем вишестраначја, пре него што су 
паметни узели реч, провалило је просташтво, коме у тоталитарном поретку такође 
није допуштано да дође до пуног изражаја. Код толике свадљивости, бестидне 
назлобности и џандрљивости, готово да зажалимо за редом што га је строги 
разредни старешина одржавао међу покорним ђацима.

И демократија, дакле, има своја несавршенства, слепе мрље и структуралне 
недостатке. „Владавина народа“ омогућује свакоме да изнесе оно што има, како 
уме и може. Неки несрећници су се, у вишегодишњем (или вишевековном) уздржавању 
надули од мржње, јала и зависти, и то је све што нам кад се скину забране 
изражавања, имају понудити. Средства саопштавања су се намножила, од друштвених 
мрежа, преко беле и жуте штампе, до електронских гласила. Ућуткани су појурили 
пред микрофоне и камере, фрустрирани се исповедају на свим доступним 
фреквенцијама, свако према свом менталном склопу и образовном нивоу. 
Неповерљиви, кивни и јални, људи говоре, такви какви су, и оно што имају. 
Празне претрпане вреће преко медија, онако како су то некад чинили преко 
комшијских плотова, куну и хвале, свеједно им је, само да се чују и прочују. 
Час коментаришу, час изјављују, или демантују, како то чине и министри спољних 
послова, на првим страницама истих новина, и своје пресуде закључују 
беспризивном флоскулом И то је то.

Како се окупе у неком Reality show, почиње анимална борба за место под сунцем, 
то јест под телевизијским рефлекторима. Опстати или нестати, на великом 
животном попришту или на малом екрану, рефлекс је исти. Кад год, мењајући 
канале, налетим на ту врсту програма, затекнем их у љутој свађи. Не разумем око 
чега се споре, а као да то ни њима није сасвим јасно. Тек, мрзе се, кидишу, 
сикћу, уједају се и заједају. Без свађе у тим, невеликим људским скупинама, не 
би било програма. ни дешавања, као што без суко6љавања у међународним и 
међудржавним односима не 6н било светске историје.
(Из реченог следе неки веома песимистички општи закључци, што излази из оквира 
записивања на маргини.)

И шира јавна сцена на махове веома подсећа на ову маратонску утрку у мрзилачком 
пакошћењу, увредљивом за мало оштрији слух и бољи укус. Шта ла се ради, и то је 
истина о нама, о једном сегменту нашег колективног бића, о пртљагу с којим смо 
ушли у треће хиљадугође.

У јавним пословима су, током нашег новијег развоја, учествовале разне врсте 
изабраника: постојала је војна, економска, интелектуална, идеолошка 
елита.Духовној сиротињи било је ускраћено право оглашавања. Сад је и она, 
захваљујући поред осталог технолошком напретку, дошла до гласа, па и са њом 
ваља рачунати. Она је већ оставила своје представнике у државној управи, у 
скупштини, у штампи... Шта је природније од тога? База је излучила вође по 
својој мери, својим тежњама и свом профилу. Остало нам је да се надамо њеном 
постепеном еманциповању, уздизању на ступањ цивилизованог медиокритетства, 
какво сусрећемо у развијеним западним земљама.

Исказивање оваквих расположења и схватања замрачује битне предности демократије 
над једнопартијским или ауторитарним уређењем. По моме, ипак, боља је слобода 
са некултивисаним наступима појединаца, са прелетачевићима у изборној трци, са 
србомрсцимау невладином сектору, са онима који, из уверења или материјалне 
рачунице, лобирају за улазак у НАТО, са запенушеним опозиционарима који не нуде 
одговоре на тешка питања, али зато хоће власт безусловно и одмах, слобода са 
глупостима и недомишљеностима које саме себе дисквалификују  - боља и здравија 
од освештаног једномисленог поретка на чијем челу стоји доживотни председник и 
генијални вођа, за кога је Михиз тврдио да у животу није прочитао

Милан Миленковић: Хероји и „хероји“

[Ilija Ristić]

Милан Миленковић: Хероји и „хероји“
Припремио Милан Миленковић
Датум: 2, децембар, 2017
у: Текстови М.М.


Дође и тај дан да Хрвати имају, први пут у својој историји,  своје Синђелиће и 
Тепиће, док ми, уместо хероја, гајимо мудре државнике и славимо Недића и 
Љотића. Док су Хрвати, често и гротескно, радили на јачању култа нације, ми смо 
се расрбљивали и маштарили о Дембелији, коју од миља зовемо Европска унија, у 
којој ћемо сви бити једнаки и више неће бити Срба, Хрвата, Шпанаца и Немаца…али 
најпре Срба.

Оно што је Слободан Праљак урадио у хашкој судници је врућа шамарчина суду, али 
и нама, Србима, јер нам је овај херојски гест непријатељског генерала показао 
да смо (и колико смо) на странпутици и колико је у нас опало осећање живота и 
света. Док ми уништавамо последња везивна ткива нације, култове предака, 
традицију и обичаје, епику и веру, дотле други ни из чега стварају митове, 
нације и хероје.

У немоћном бесу, измишљамо теорије завере, теорије да се Праљак, заправо, није 
убио и да је, пацовским каналима, пребачен у Аргентину, или неку друге 
егзотичну дестинацију. Одбијамо, јер смо сами неспособни за тако нешто, 
херојски гест непријатеља. А јесте мушки и херојски.

Наши хероји, првенствено генерали, су се, пред Хашким трибуналом, понашали бз 
трунке мушкости и храбрости. Оно, што је створено да од Срба направи модерне 
фашисте и нацисте, наши генерали су ословљавали са: „часни суде“. Какве је везе 
икада тај суд имао са чашћу? Али, јесте са личним судбинама генерала. Једино су 
Шешељ и Милошевић, ма какви да су,  показали дигнитет у судници Трибунала.

Нама су вазда пуна уста наших хероја. Сваки наш генерал је назван херојем, без 
и најмање свести о томе шта херој засита јесте. Чудновато је да Мишића, Степу, 
или Путника, нико није звао херојима, већ војсковођама, а овде смо сваком 
генералу прилепили етикету хероја, чак и онима који су свесно препустили 
Крајину Хрватима.

Младић је успешан војсковођа, али зашто је херој? Зашто су Лазаревић и Павковић 
хероји? За хероја је потребан гест, а не положај. Они су људи који су коректно 
обављали своју дужност и показали знање и умешност у командовању. Такав је био 
и Праљак, до пре два дана: никакав херој, већ један од безбројних хрватских 
генерала. Његов гест и његово одбијање да прихвати кривицу су га начинили 
херојем. Испијање отрова је одбрана његове невиности, или бар његовог осећања 
да је невин – одбрана, дакле, животом, а не речима. Од наших „хероја“ нико није 
стиснуо петљу херојску да на тај начин брани своју невиност. Наши хероји су 
подмићени збрињавањем породица, обећаним привилегијама по повратку из Хага,  
пензијама и лепим становима.

Генрали из Републике Српске су мирно гледали пад Купреса, што је значило и пад 
Крајине, одлично знајући да то није могло да прође без издаје. Мирно и ћутке су 
то наши хероји оћутали.

После 5. октобра, неки су се предали, да би очували привилегије, неки су храбро 
збрисали у хајдуке, али ни један није био спреман да животом потврди своје 
ратно ангажовање и невиност пред утварним Трибуналом. Незаборавна је сцена кад 
је генерал Ојданић херојски плакао на аеродрому, пред одлазак у Хаг.

Највећу петљу је показао Шешељ, Праљаков земљак и могући сународник, а није се 
обрукао ни Слободан, као што рекох. Али, све је то далеко од херојства. Ми смо, 
на Србе мислим, снизили границу херојства, да не бисмо без хероја остали. Не 
видимо више разлику између Обилића, Синђелића, Драгутина Гавриловића и Тепића 
на једној, и Младића, Павковића и Лазаревића на другој страни. Од оних првих, 
нико није имао излазну стратегију, нити збрињавање породице и пензију.

После двадесетак година тупљења да је храброст све распродати џабе, да је 
предаја Косова врхунац хероизма, да је ћутање кад несерећа погоди комшију, или 
рођака, израз достојанства, изгубили смо шифрарник за етички кодекс. Највећи 
живи српски херој данас је Александар Вучић који, да има троја уста, сва  би их 
користио да себе хвали и који нагони медије да га у звезде куну због храбрости 
да прода и преда све. Да ми, међутим, као народ, нисмо изгубили етички код, то 
би било немоуће. Чак се и „херој“ Шешељ угиба пред овим новим херојем нације, а 
када би неко притиснуо српске генерале, наше велике хероје из 90-тих, да се 
изјасне о Вучићу, уопште не сумњам да би му ускликнули с љубављу. Херој 
Лазаревић је већ давао неке изјаве у том правцу.

Наши хероји су служили Слобу и Радована, док су служили. Кад се серва окренула, 
пољубили су у дупе Ђинђића, али код европејаца те форе нису пролазиле-чак их је 
„Препоштени“ (мислим на Коштуницу) присиљавао да се предају Хагу. Да се не 
лажемо: генерали, који су данас у служби, само услед недостатка ратова нису 
проглашени за хероје нације, а своје кичмице сагибају пред Вулином. Ни ови пре 
њих нису били бољи. Наши хероји су, 5. октобра, мирно гледали пуч, дакле 
нарушавање уставног поретка, мислећи да имају чврсту наго

Милован Данојлић - Прогресу, има краја

[Ilija Ristić]

MAРГИНAЛИЈЕ MAРГИНАЛЦА

Пише МИЛОВАН ДАНОЈЛИЋ
Прогресу, има краја

Садашња француска влада има занимљивог и популарног министра за бригу о очувању 
природе. Никола Ило (1955), некадашњи телевизијски репортер и светски путник, 
одавно се прочуо као неуморни еколошки активиста. Постао је незаобилазни 
саговорник владиних и невладиних тела заокупљених овом проблематиком. Три 
претходна председника Републике (Ширак, Саркози, Холанд) нудили су му 
одговорност у влади, што је он одбијао, сумњајући у способност државе да се 
одупре замајцу индустријске производње и обузда незајажљивост националних и 
мултинационалних компанија. Загађена природа се узима као неизбежна колатерална 
штета трке за што већом продуктивношћу и одговарајућим профитом.
Данашњи председник Макрон успео је да увуче Илоа у Министарство за еколошку 
транзицију. Свака транзиција је дуг и мучан посао; и ми смо је осетили на нашој 
кожи. Ми смо се намучили у настојању да уђемо у капитализам, а француски Зелени 
би да се извуку из једне његове замке не доводећи у питање систем који је 
узрочник зла. Спорост у остваривању замишљеног програма изненадила је новог 
министра. Снови имају једну, јава другу логику, а влада је колективно тело у 
коме се један министар не може понашати као слободан електрон. Нападан од 
пријатеља споља за издајство идеје, а везаних руку унутра, убрзо је почео 
нудити оставку на неудобну фотељу. Министровање му се свело на посртање и 
колебање: једног дана освоји какав мали поен, сутрадан устукне. То подсећа на 
уситњени климави ход Жака Татија (1907-1982) у филму „Летовање господина Илоа“. 
Подударност презимена није случајна: мало ко зна да је синеасти као прототип 
јунака послужио Николин отац. Тата Ило се клатио и посртао по морској плажи, а 
син на јавној сцени.
Никола Ило је ушао у владу са планом да се, до 2025, употреба електричне 
енергије нуклеарног порекла смањи за половину. И ту је, на првим корацима, 
морао начинити узмак. Рок је померен на годину 2035, или у неко још даље, 
неодређено време.Нуклеарне централе, сатанизовање од Зелених и омрзнуте у 
знатном делу јавности, покривају преко 90 одсто потреба  индустријских 
постројења и домаћинстава, док се из водених токова, од ветра и сунца, добија 
незнатан постотак. У Француској ради 58 оваквихцентрала, и њихово затварање би 
за привреду значило самоубиствени искорак у празно, а за обичне људе повратак у 
19. век. То је, иначе, технички тешко остварив посао. Раскид ђавољег уговора је 
дуг и сложен. Пошто се заустави реактор, ваља порушити здање и очистити терен 
на коме се нуклеарка налазила. Искључивање реактора траје месецима, па и 
годинама. Затечене залихе уранијума настављају да миленијумима отпуштају 
радиоактивност. Током прве две године те се залихе расхлађују у базенимау 
близини реактора, уз истовремено пражњење водоводне мреже. Деконтаминација 
околних зграда никада није потпуна. Шут порушених здања ваља одвести у 
складиште Аг, на крајњем североистоку земље, у чему би учествовале скупе 
превозничке фирме. Расклапање и сечење грађе, превоз метала и бетона - све су 
то опасни подухвати, чије извођење траје годинама. Треба само замислити друмове 
којима гмижу возила са смртоносним товаром, па да се човеку следи срж у костима.
Две трећине постојећих нуклеарки су на измаку радног века те би их, независно 
од еколошке контрареволуције, ваљало затворити. или заменити. Чиме надокнадити 
мањак електричне струје, који ће се појавити? О томе су, ове јесени, у Паризу, 
на скупу Трећег светског антинуклеарног форума расправљали (на нашој телевизији 
би се рекло да су причали!)  научници,  физичари, војни стручњаци и 
представници еколошког покрета.
Суочени са побројаним тешкоћама при спровођењу идеадног „коначног решења“, неки 
су закључиди да би најбоље бидо не дирати бетонска чудовишта из чијих раља 
куљају сумњиви обдаци, него та гротла једноставно зазидати, претворити их у 
фараонске гробнице, знамења једне епохе у којој је човек поверовао да је див, 
да би му се научна открића отела нз руку и загорчала тријумф. Да, али и 
зазидани, реактори не мењају опаку ћуд. Обзиђивање је, такође, привремена мера. 
Посде стотинак година, бетон се почиње крунити и разоткривати отров који није 
изгубио убиствену моћ.
Париско саветовање се завршило прећутним признањем човековог пораза. Министар 
Идо је и са те стране, од истомишљеника, добио обесхрабрујућу поруку, и нови 
подстицај да се упита шта уопште ради у Вдади. На састанку Форума није бидо 
филозофа који би, из анализе стања, извукли одговарајуће закључке. Они би, 
свакако, били застрашујући, и довели би у питање на цивидизацијски избор 
модерног човека. Неуништивост нукдеарки је кошмарни сан наше епохе. Прогрес нас 
је увалио у ђаволско замешатељство; горда људска памет нашла се разоружана и 
немоћна. Човека стиже казна за прекорачај старозаветне забране. Повирили смо у 
оно што премашује нашу меру. Са разбијањем атома, загризли смо јабуку много 
отровнију од оне на коју су се полакомиди Ева и Адам. Продрли смо у 
на

Ђулијето Кјеза: Ситуација је веома опасна - прети нам трећи светски рат

[Ilija Ristić]

Ђулијето Кјеза: Ситуација је веома опасна - прети нам трећи светски рат
Италијански новинар, писац и политиколог Ђулијето Кјеза један је од најбољих 
светских зналаца и Русије и Европске уније. Не само у свом цеху.

Преносимо неке његове најновије процене и упозорења у којима нема баш превише 
оптимизма:
„Сада ствари на Западу лоше стоје. Прилично су изгубљени и политичари и обични 
људи.
Свет од Русије очекује алтернативне предлоге и цивилизацијску посланицу. Јер, 
Русија је мета напада и није ни сама до краја слободна од утицаја 
глобалистичких кругова, али је вероватно једина самостална сила која припада 
европској култури. Русија, уосталом, може себи дозволити и да чека да се 
светска криза заврши.
Међутим, ситуација је веома опасна, па време у којем се могу чекати 
алтернативне мере брзо истиче.
Шта треба предупредити? Рат, наравно. Велики врући рат. Трећи светски рат. 
Садашњи конфликт не личи на Хладни рат који се завршио разарањем СССР. Јер, 
тада је постојао војни паритет којег сада нема.
Западни естаблишмент напросто није у стању да се договара са Русијом. 
Алтернативне предлоге Москве ишчекују људи у другим деловима света. Пре свега 
предлоге који се тичу духовног и не уклапају се у политичке теорије из 
прошлости.
Русија се доста дуго устручавала да себе супротставља западном свету. Али, од 
краја 2013-те, када су глобалне елите започеле државни преврат у Украјини, за 
њу други пут и није преостао. Русија се напросто мора враћати себи. То 
подразумева и опраштање од илузија о дружељубивости, хуманости и искрености 
западног света. То се већ делом догодило и било је болно, али до свих још није 
стигло.
Западне eлитe одлично схватају да су форсирале вештачки модел развоја који је 
осуђен на пропаст јер је претња самом животу на Земљи. Али, шта даље - не 
знају. Пред њима је слепа улица, иако са сувишком војне, економске и 
финансијске моћи.
Мозгови широм света су већ укалупљени. То се најефикасније ради преко 
образовања, телевизије и филмске индустрије. Ко год не гледа италијанске, 
француске и руске филмове већ америчке – његов ум укалупљују. Телевизија на 
амерички начин, то је – свакодневно испирање мозга.
Велику улогу у „роботизовању“ играју информационе технологије. Кад млади људи 
буквално „не излазе“ из својих смартфона – они нису баш исто што и ми старији.
Ми смо homo legens, људи који читају, а они су – homo videns, људи који 
гледају. То су антрополошки мутанти који нису у стању да размишљају и имају 
ослабљени ниво реаговања.
Недавно сам путовао возом од Рима за Милано. Преко пута мене је седело троје 
младих Кинеза. Како су укључили смартфоне – само су у њих буљили. Пуна три 
сата. Ни реч између себе нису проговорили. Страшан призор. Такав је и мој син 
којем је сада 21 година. Он се ни на шта не може сконцентрисати дуже од 15 
минута.
Западна публика је некада Русија донекле схватала, а сада на схвата уопште. 
Уосталом, шта зна пола милијарде Европљана о преко милијарду Кинеза? не знају 
практично ништа. Просечни Американац практично не зна ништа ни о Италији, 
Чешкој или Србији. Америка је за Западну Европу центар света, идеолошки 
ослонац, својеврсни Це–Ка.
Поврх свега, кроз 20 година се може појавити вештачка интелигенција која неће 
бити пријатељска према човеку који ју је створио, па може одлучити да је 
човечанство сувишно на Земљи. Или да треба да остави само део који ће 
опслуживати њену цивилизацију.
Ко су људи који свет воде краху? То су лудаци који су прошли сито и решето, а 
имају практично неограничене финансијске могућности и уверени су да су 
изабрани. По њиховој вољи је на брду у Џорџији подигнут монумент од шест метара 
са некаквом посланицом човечанству у којој пише да на Земљи не треба да живи 
више од 500 милиона људи. Они, очито, започињу ратове и желе да владају као 
господа остатком човечанства.
Мислим да би Русија могла да се овоме супротстави, али је данас подељена. Њу 
може спасити и то што - осим у војној области – није достигла западни 
технолошки ниво. Западни психотехнолози већ поодавно су научили како да 
управљају и људима и масама. Док је у СССР још постојала цензура - друга 
половина света је већ била измислила много суровији и лукавији модел забрана.
Ми, људи Запада морамо признати не само да више нисмо центар света, него и да 
је наш модел развоја пред крахом. Одбацивши охолост, треба да заједно тражимо 
алтернативни пут у будућност.
Извор: 
fakti.org

-- 
Srpska Elektronska Informativna Mreža - SIEM
--- 
Ову поруку сте добили зато што сте пријављени на Google групу „Srpska 
Informativna Mreza“.
Да бисте отказали пријаву у ову групу и престали да примате имејлове од ње, 
пошаљите имејл на siem+unsubscr...@googlegroups.com.
Да бисте постављали у овој групи, пошаљите е-поруку на siem@googlegroups.com.
Посетите ову групу на https://groups.google.com/group/siem.
Да бисте видели ову дискусију на вебу, посетите 
https://groups.google.

МИЛОВАН ДАНОЈЛИЋ - АЛА ЈЕ ЛЕП ОВАЈ СВЕТ

[Ilija Ristić]

MAРГИНAЛИЈЕ MAРГИНАЛЦА


Пише МИЛОВАН ДАНОЈЛИЋ
АЛА ЈЕ ЛЕП ОВАЈ СВЕТ

Наши се предводитељи вајкају због превртљивих мерила у тумачењу и примењивању 
међународних правних норми. Користе се, веле, различити аршини. Вероватно не 
знају да је различитост у природи те дужинске мере: она није била стална и 
јединствена, варирала је од 65 до 75 сантиметара. Пошто су њу, и саму реч, на 
Балкан донели Турци, можемо замислити каквих је све произвољности било.
Данашње светске аршинџије су, у самовољи, надмашиле источњачке деспоте.
Полуге притиска су јаче, број безусловних извршилаца њихових наредби се 
умножио. Већина земаља које су признале Косово не знају где се та држава 
налази. Рим проговорио, ствар окончана. Насилник шапне наредбу, послушници је 
истога часа чују.
Биће да је чуђење наших званичника глумљено. Изигравајући наивност, они би да 
укроте ајкулу. Јалово лукавство, моћници на њ не наседају. Ствари су безнадежно 
просте. Дано нам је да живимо и општимо са гангстерима. Они имају науму једино 
погану и краткорочну добит, а делују како им се намести. Ево их, признају да је 
упропашћивање Либије била грешка, да су у Ираку водили бесмислени рат. И шта 
сад? Ништа. За „грешке“ нико не сноси последице, за крвави бесмисао у Ираку 
нико не одговара. Не иде на робију, или на вешала. Последњи велики успеси 
човекољубиве коалиције и њеног Сауди-савезника су 14 милиона гладних у Јемену, 
међу којима 400 хиљада деце, као и град Рака сравњен са земљом. Грешке су 
однеле на стотине хиљада људских живота. У духу гангстегских ликвидација:  због 
једног страдају сви који се затекну у његовој близини. Нема више Садама и 
Гадафија, али ни живота у њиховим земљама.
Гангстер је увек у праву. Једним аршином мери јужну мађарску границу, другим 
сопствену према Мексику. Тако ће ићи док себи не разбије главу о неки зид. 
Сенека је упозоравао: да је најјачи моћник који самог себе обузда. Данашњи 
силници се у тој спортској дисциплини не вежбају.
То је њихов свет, а ми, куд ћемо и шта ћемо са собом и са њима? Затекли смо се 
у ружном времену и на злу месту. Ослабљени и изнурени у годинама кад нам је 
снага најпотребнија. Народна заједница је живи организам; таква је и држава 
коју дуготрајним трудом успе да створи. Као и други облици живота, и овај, 
народни, пролази кроз успоне, падове и кризе. Силовити залет, ухваћен у сванућу 
XIX века, крајем XX века избио је у беспуће. Модерно доба је унело сумњу у неке 
освештане вредности и идеале протеклих столећа. Ми смо се за ту врсту заокрета 
показали неспремни. Изгубили смо самопоуздање; моћници су добро проценили нашу 
слабост и нису оклевали да ударе по глави.
Са слабљењем вере у себе заустављено је обнављање становништва. На демографској 
карти појављује се годишњи мањак од 30 хиљада душа. Око двеста хиљада брачних 
парова није у стању да зачне пород. Биолошка срчика нам је отрована, ћелије су 
нам стерилизоване безнађем, а ослабљени уранијум још је и увећао слабост. 
Постали смо „полупропала земља“ како се недавно изрази један нељубазни амерички 
историк. Део наше елите и даље у својим смртним непријатељима гледа могуће 
спасиоце. На другој страни, родољубље нам је архаично. Појединцима, лишеним 
изразитих индивидуалних врлина. нација дође као удобан заклон, као надоместак 
личне безвредности. Неки су осећање родољубља уздигли на ступањ 
наиноналистичког егзибиционизма. Једног таквог сународника видесмо, недавно, на 
малом екрану. Пошто себе сматра нај-Србином. начинио је мајицу која му је 
озваничила статус. Насред јуначких груди уцртана су четири оцила, а испод њих 
је исписано супер-Србин. Све би то могло да прође (човек има право и на гордо 
лудовање) да оно super-Srbin није исписано латиничим словима. Сјајан оксиморон, 
пример луде супротстављености између садржаја и форме, изоштрена слика домаћег 
апсурда.
Све то личи на почетак умирања у погодном међународном окружењу. Не би се рекло 
да нас то превише забрињава. Престоница нам се.прочула по ноћним проводима на 
сплавовима и „богатој туристичкој понуди". На све стране роштиљијаде и 
купусијаде. Весео покоп,уз пратњухармоникаша и трубача. Обећали су нам да ће 
нас вратити у камено доба, па нас гурају у Европскѕ унију. Какву нам срећу могу 
донети они који су нас, у прошлом веку, шест пута бомбардовали? И зар смо 
толико неинвентивни да ништа што је добро не умемо сами измислити?
Обогаћен невеселим искуствима како на пољу унутрашњег развоја, тако и у арени 
међународних односа, наш свет никоме ништа не верује, и ничему се не нада. 
Искусио је социјализам, искусио капитализам, искусио Америку; она му се на 
главу попела. Остаје нам да испробамо живот, рад и стваралаштво: прешироко 
поље, не знамо од чега да почнемо. Где наћи подршку за такав програм? Гангстери 
нам је, свакако, неће дати. Они су стручњаци за рекетирање и зеленашење; живе 
на високој нози, па тако, бахато, и мисле. Млади уче наше школе, наедајући се 
да ће, једног дана, стечена знања применити код њих. Спремни су на кидање свих 
веза са родним тлом, са вером и 

Milovan Danojlić - Suživot azbuke i abecede

[Ilija Ristić]

МАРГИНАЛИЈЕ МАРГИНАЛЦА  .

Пише Миловaн  ДАНОЈЛИЋ


СУЖИВОТ АЗБУКЕ И АБЕЦЕДЕ


Положај ћирилице је својеврстан показатељ нашег општег стања у модерном 
времену, на размеђи народа, култура и религија, где нам је дано да живимо. Као 
ознака источног православља, она је лоше виђена још у епоси европске 
просвећености. За владавине Марије Терезије (1717-1780) објављена је наредба да 
се у српским школама царевине искључиво има користити латиница. Осетивши 
опасност од „шокачења“ и унијаћења, народне вође и Црква су пружили једнодушан 
отпор. Претњу су живо осећали и јунаци Црњанскових „Сеоба“; то је њихова дневна 
и ноћна мора. Слична настојања ФранцаЈозефа (1848-1916) биће кратког даха. Она 
ће се изјаловити и у окупираној Босни. Гувернер БиХ Стјепан Саркотић (требало 
би истражити етимолошку везу са саркомом и Саркозијем!) у ћирилици препознаје 
непожељног геостратешког уљеза: „Срби у БиХ са својим ћириличним писмом 
представљају непријатељско тело Истока у борбеној зони Запада“. За време 
аустријске окупације Србије у Великом рату, наше писмо је било забрањено у 
школама. Заменила га је „културнија“ латиница. С потискивањем се наставило и у 
првој Југославији, на добровољној основи. Обузет унитаристичком визијом, краљ 
Александар Ујединитељ је, у духу Скерлићевог рационалистичког идеализма, био 
спреман да се одрекне азбуке. Концепт екавске латинице имао је присталица и 
међу Хрватима. Пошто је крајем двадесетих година доживео крах, Тин Ујевић је 
био принуђен да неке своје песме накнадно ијекавизира. У усташкој Хрватској, 
указом од 21. априла 1941, ћирилица бива званично забрањена. У другој 
Југославији је била прећутно потискивана; у администрацији је господарила 
„српскалатиница“, то јест Гајица. Као писмо националне мањине, ћирилица је у 
данашњој Хрватској формално допуштена, док у сваки дашњем животу доживљава 
извесне непријатности.
Овај кратак историјски осврт делимично расветљава и стање ствари у садашњем 
тренутку. Према једном истраживању из 2014, 47 одсто нашег живља пише 
латиницом, а 36 посто је остало верно азбуци Ћирилових ученика. Стање је, рекао 
бих, боље од општег утиска који нам свакидашњица нуди. Понижено и презрено, 
традиционално писмо Србаља се, како-тако, држи. У Босни-Херцеговини, и у Црној 
Гори, иако на маргини, још је у животу. У Македонији је у примени национални 
облик. Са уласком Бугарске у клуб изабраних, азбука је призната као треће писмо 
уједињене Европе, поред латиничке абецеде и грчког алфабета. Опомена 
еврофанатицима: у Обећану земљу може се ући и са нешто кућног пртљага. У 
Украјини, Белорусији, Русији и неким  енклавама руског простора не траже 
замену, мада је на московским сличним таблама има, што је знак пажње према 
туристима.
У склопу историјских и геополитичких датости ми смо, у овом делу Балкана, 
посебно рањиви и ровити. Уредили смо збегове са једне и друге стране 
евроазијске границе, изложили се деловању материјално јаче и технолошки успешне 
цивилизације, опили се њеном културном баштином, а она, при томе, нема слуха за 
нашу посебност, нема знања о нашој повести, ни интересовања за нашу судбину. 
Шта све не чинимо да јој уђемо у вољу! Приклон латиници је снисходљиви, успутни 
знак страсне спремности на прилагођавање. Изразе дивљења моћници примају као 
нешто што им по природи ствари припада, не помишљајући да узврате неким знаком 
пажње. Било да их прихватамо или одбацујемо, излази нам на исто: они нас не 
узимају озбиљно ни онда кад нам бацају бомбе на главу, а латиница нам свакако 
неће отворити пут до њихових срца.
Овом врстом једностране љубави себе крњимо и унижавамо, а заузврат не добијамо 
ништа. У стању простоумног идолопоклонства и дечје несмотрености пустили смо 
латиницу да се увуче и онамо где јој није место, мање из преке потребе, више из 
необазривости, небриге и пуког помодарства. Добровољно се приклањамо јачима, 
поносно се поробљујемо. Тешко се ослобађамо јучерашњих штетних навика чак и 
данас, кад „истокрвна браћа“ поричу заједништво језика и историјског усуда. 
Озрачени латиницом нагло смо гурнути према себи, према својој запуштеној 
баштини, збуњени због изненадног истеривања на чистину, неспремни за пуно 
суочавање са истином. Као да смо, у последњој деценији деветнаестог века, 
заспали тврдим сном, да се пробудимо на крају двадесетог, па буновни од снова 
који се ни с ким не деле, не знамо куд бисмо и шта бисмо. Средишња епизода 
целовековног сна била је Југославија, интернационалистички модел за 
превладавање уске националне припадности и провинцијалне зачаурености. Пошто је 
модел отишао на ђубриште историје, не знамо шта ћемо са собом. Ћирилица стоји 
иза нас као црта са које смо се отиснули у просвећенију и човечнију будућност, 
на којем нас је путу једино латиница предусретљиво дочекала. Повратак ћирилици 
је повлачење поражених, на шта многи не пристају. Она је обележила простор 
дугог робовања и страдања; са раздобљем њене средњовековне славе одржавамо, 
слабашну, књишку везу. Она нам не нуди ништа ново, враћа нас 

Milovan Danojlić - Veliki i mali

[Ilija Ristić]

МАРГИНАЛИЈЕ МАРГИНАЛЦА


Пише  МИЛОВАН ДАНОЈЛИЋ
Велики и мали
Скуп о месту и улози културе, данас и око нас, у организацији ресорног 
министарства. На моју успутну напомену да је Србија мала земља, Петер Хандке 
узврати да то није тачно, а касније појасни своју упадицу. Нема малих земаља и 
малих народа! Сваки је народ јединствен и незаменљив и, зато, богодан, дакле 
велики. Да, свакако, додадох у себи, мада Београд, лета Господњег 2017, није 
најподесније место за такве тврдње. Хандке се држи небеске геометрије, а нашу 
„слику у свету“ одређују добро плаћени империјални геометри. А ту се зна 
поредак величина: носимо га на својој грбачи. Дахћемо, мукло, под његовим 
теретом.
Те тако, прихватамо „реалност“, једни нерадо, са немоћним бесом, други 
драговољно и мазохистички послушно. Хандке нас подсети на трећу, небеску 
Србију, а са њом се другосрбијанци спрдају. Они не допуштају мешање планова, 
додиривање земног и оностраног, материјалног и духовног, политике и метафизике. 
Јава на једну, сан на другу страну; преливи и прожимања су неприхватљиви! 
Завладало је стање апсолутне поробљености, -пораз имагинације, забрана права на 
сан. Знатан део наше обеспућене елите одвратио је поглед од неба и заглибио се 
у безнадежну стварност, као да се она не сме додиривати, савлађивати и 
преусмеравати, и као да борба против неповољних датости није прва погодба 
људског напредовања. Једнакост пред Вишњим је дар који обавезује; расно, класно 
и економско раслојавање је наш изум, наше невесело постигнуће. Храну узимамо са 
земље, а ваздух са неба; ваља одржавати равнотежу између ове две зависности. 
Прозападни безверници то не виде и не знају. На помен небеске Србије они 
добијају оспе. Њихово је царство земаљско, а у њему се зна врховни господар. 
Онај ко је, тренутно, најбогатији и најбоље наоружан, самим тим је најпаметнији 
и увек у праву. Он одређује меру простирања и садржај реалности слабијима од 
себе.
Небо наших реалиста је са оне стране Океана, њих греју зраци залазећег сунца. 
Народ прве светске силе је, по изјавама његових званичника, изузетан и изабран, 
одговоран за судбину остатка планете. Он би свој друштвени поредак, са Мамоном 
као врховним богом, да посуди, а по потреби и наметне, свим земљама и људским 
заједницама. Своје државне и животне интересе, он, са страсном убеђеношћу, 
брани у Кливленду, на Игману и у Гњилану. Малима и сиромашнима остаје да оборе 
главу и да гледају у земљу, од које тако мучно живе.
Да, драги Хандке, можда смо велики и равноправни пред небеским царем; у овим, 
земаљским оквирима зна се где ко стоји. Статус небеског народа, иначе, није 
ничија трајно освојена милост него тежња, заклетва, усмерење у доживљавању и 
мишљењу, психолошка предспрема, избор који се живи у различитим ситуацијама, у 
личном и јавном животу, током дуге и главоломне повести. То је наш колективни 
портрет у огледалу векова. Одустајући од те слике, пристајемо, из очајања, на 
рашчовечење и разнарођење, на слепу покорност сили. И кад трпимо нужности, и 
кад их испуњавамо, ваља имати на уму највишу, од предака преузету дужност. 
Нема, не може бити једностраног избора између Хлеба и Неба. Сметнемо ли с ума 
једно, и оно друго почиње нам измицати.
Призивање небеског царства је живородна метафора нашег постојања, а од Михаила 
Петровића Аласа смо научили да реторичке фигуре не узимамо дословно. И Кафка 
нас опомиње: „Освојено у метафори, изгубљено у стварности“. Губитак је, овде, 
добитак, ослобођење од неподношљивог терета, испливавање на ону страну, на 
чистину. Уздижемо се на виши ступањ сагледавања, сублимишемо тегобу, 
разрешавамо је sub specie acternitatis. У ономе што смо погледом и обухватном 
мишљу скрозирали разорено је погано језгро садашњице. Лишена друге, библијске 
димензије, реалност нас осуђује на вечити кућни затвор. Она је утолико ружнија 
и мучнија што нам је завојевачи здушно препоручују. Помирење са тзв. 
„реалношћу“, прихватање пљачкашког свршеног чина, уређење присилних односа, 
нормализација ненормалности, све су то добро познате тачке насилничке 
дипломатије. Ако смо принуђени да трпимо окупацију, не морамо је и хвалити.
А живимо, живећемо донде докле не изгубимо душу.Њу, као несавладиву препреку 
још како сећају наши усрећител.и, и чине све што могу да је помуте и затру. Са 
ирационалном енергијом душевности меркантилна логика, срећом, не уме да изиђе 
на крај. Та енергија чува наклоност према Русији и онда - нарочито онда! - кад 
од Русије нема никакве користи. Отуда упорна, бестидна настојања да се, зарад 
могуће неизвесне материјалне користи, одрекнемо својих битних историјских 
искустава, својих суштинских знања и слутњи, да променимо поглед на свет и саму 
крвну слику, да се оканемо националне бити, то јест да заборавимо реперне тачке 
сналажења у времену и простору, да се претворимо у безбојну потрошачку масу, 
без дубљег корења и штетног памћења. Наш „лош лик“ у великом свету тако ће се 
поправити по цену губљења у безличности.
Босна, Србија, Македонија, Црна Гора и сличне зем

Milovan Danojlić - U rodnom selu

[Ilija Ristić]

МАРГИНAЛИЈЕ МАРГИНАЛЦА


Пише МИЛОВАН ДАНОЈЛИЋ
У родном селу
Седма недеља тиховања и самовања, на рубу мале, непроходне шуме, у забаченом 
делу села, in solitudine campestre, како написа онај на брду поврх Фиренце. 
Друштво ми праве узнемирене сенке, укључујући и сопствену. Ноћас, за време 
олује, шљива под прозором се толико ломатала, да ме је спопао страх: искочиће 
из земље, разлупати прозор и сручити се, од корена до крошње, на писаћи сто. 
Птице отпевају шта имају изјутра и увече; преко дана, због врућине, ћуте. 
Једној маторој жаби, настањеној у некадашњем дечјем базену, одговарају сви 
климатски услови: крекеће и по грмљавини, старачки промукло, грокће као свиња, 
док друга, ваљда млађа, опонаша грлицу. Могу да замислим њихово разочарање, кад 
будем, за који дан, испразнио базен.

*

Од двоножаца сусрећем се, углавном, сам са собом. Психолошки, али и физички: 
понекад,у одшкринутом прозорском окну, у подруму или у кухињи, изненади ме 
сопствена глава. Неочекиван и нежељен сусрет. Ту су и сећања, која ме никад не 
напуштају. Па сваком кораку, у сваком тренутку, налазе подстицаје и поводе. 
Једна ме забављају, друга растужују и киње. Савлађујем их, замењујем их и 
потискујем, у ходу.

*

Башту сам касно засновао, никло ми је једино десетак струкова кукуруза. Остало 
се умртвило у сувој земљи. Баштованство се не започиње у јуну: семенка има 
своје време. Нама, замаклима у године, а невештима у послу, требало би 
забранити ту врсту доколице. Шта ћу, не умем да се уздржим. Земља зове, а 
сељачки преци у мени још како су осетљиви на њен зов. Бар мало блитве, и 
першуна; слађе је из своје баште него са пијачне тезге. Ове године, баш ми се 
није дало. Неколико расађених љутих папричица не расту, него се смањују.
*

Трава подивљала од пролећних киша, пуна крпеља. Водоинсталатер Михаило пола 
дана се гњавио са укључивањем хидрофора, љут на Слoвенце што су за неку спојку 
употребили „шпијалтер“ (ломљиву легуру алуминијума, ако сам то добро разумео). 
„То само зато да би мучили нас Србе“, каже, отирући зној са чела. „Па нисмо им, 
ваљда, ми једини купци?“, питам се, гласно. „Шта их браниш, не знаш ти њих“, 
одговара и седа у дотрајали југо. Одлази у Љиг, да купи напукли део.

*

У седам-осам месеци некоришћења, све се, више или мање, запустило, расклимало и 
закочило. Улазна цев у веш-машину запушена, не прима воду, мотор зуји у празно; 
кухињска славина капље; врата фрижидера се не затварају до краја, гумица се 
осушила и истањила; телевизор кида слику и кашљуца; са вајата пало десетак 
ћерамида. Где год станем, на коју год се страну загледам, приметим нешто што би 
требало поткресати, искрчити, окопати, покосити. Препуштена себи, земља 
закоровљује, саму себе пошумљава, враћа се у првобитно стање, у предисторију.
Ништа није како би требало да буде, једино ми је срце на месту. Најзад у родном 
селу, свој на своме.

*

А тамо, у великом свету, уобичајена дивљачка пометња и вртутма. Северно-корејци 
се поигравају интерконтиненталним ракетама, Јапанци страхују, а имају и 
разлога. Вековима су господарили Корејом, отприлике кад и Турци Србијом. 
Чврстина маршевског корака на парадама у Пјонгјангу изазива страву и код нас, 
неутралних посматрача. Прве вести о сукобу између северног и јужног дела 
полуострва чуо сам као дечак на овом истом имању, у лето 1952. Тридесет осма 
паралела, Макартур, Јалу: то заувек остаде у мом покретном Меморијалном музеју. 
Прошло је 65 година, Кореја је и даље подељена. Ничега новог; хераклитовско 
пророчанство вечног сукобљавања потврђује се на микроплану, и на макроплану. Не 
морате пратити спољнополитичку хронику; укључите било који Reality show, и 
истог часа откриће вам се механизам међуљудских и међудржавних односа. 
„Ријалити“ се емитује у оквиру забавног програма, а спада у оно што се некад 
предавало у школи као Познавање природе и друштва. Драматизација људског 
заједниковања развија се спонтано, без посебног сценаристичког плана. Како се 
окупе, почну се меркати испод очију, сиктати и смишљати пакости. И, ево рата: 
то им је погонска снага дружења. Без конкурентског надметања не би било 
представе, ни кретања у њој. У стварности се боре за место под сунцем, а овде, 
за место под рефлектором. Јагма је беспоштедна и дечје бестидна. Све као у 
животу, само мало ружније, јер је изазвано вештачки. Коме срамота није по вољи, 
себе је искључио из игре, и може кренути стопама Чеховљевог јунака из новеле 
Мој живот.
*

Успети, или умрети. То гесло влада и тамо, у великом свету, међу 
мултинационалним компанијама, новчаним заводима, милионерима, великим и малим 
силама. Овде, на селу, такмичари су се поодавно уморили и одложили оружје. 
Живот је спао на животарење. Породичне куће које су, у мом детињству, пуцале од 
здравља и снаге, сад зарастају у шипражје. Овај умро, онај се одселио, у 
Панчево, у Швајцарску, у Америку. Да наврате, немају времена, ни воље. Младићи 
се не жене, девојке се удају негде другде. У школи шесторо ђака. Кад сам ја, у 
јесен 1945, пошао у први основне, било

Milovan Danojlić - Izvori i uviri terorizma

[Ilija Ristić]

МАРГИНАЛИЈЕ  МАРГИНАЛЦА
ГИНАЛИЈЕ МАРГИИАЛЦА
Пише Милован Данојлић

И3ВОРИ  И  УВИРИ ТЕРОРИЗМА

Шта наводи човека да се, при здравој памети, опасан експлозивом, залети у 
гомилу непознатих му и недужних суграђана, жена и дсце, да бм се, заједно са 
њима, разнео у парампарчад? Пре него што покушамо да одговоримо на ово тако 
актуелно питање, морамо се сложити да су тзв. терористи људска бића као и ми, 
дакле, створења умна и душевна, пород истоветне земаљске судбине, синови истог 
Створитеља како год га ко замишљао и називао, да им је стало до живота, 
сопственог и нашег, да знају његову вредност. Па откуда, онда, то осећање, то 
уверење, тај стравични закључак да земно посгојање, овакво какво им је дато, 
није достојно настављања, и да је најбољи излаз из њега уништење себе и свог 
најближег окружења? Шта се дешава у главама једног, рекло би се знатног броја 
наших савременика спремних да у сваком часу, у било којој тачки западне 
хемисфере, начине језиво крвопролиће?
Политичке вође, и усмеривачи јавног мњења, гнушају се њиховог „подлог и 
кукавичког деловања“. Њима је све јасно као дан. Проблематика се свела на 
практично питање: како изићи на крај са злом и злочинитељима? Оно што има крај 
има, нужно, и почетак. О изворима ове јавне пошасти једноставно се не говори. 
На састанцима светских државника, независно од идеолошких опредељења, исказује 
се једнодушна решеност да неман треба уништити. Тешкоће су практичне природе: 
како ући у траг могућим атентаторима? Обавештајне и безбедносне службе су 
обесхрабрене. Није довољно ојачати контролу на границама. Клице болести се 
множе у живом ткиву демократских земаља, по предграђима западноевропских 
престоница, међу младим муслиманима рођеним у срећним и слободним земљама. 
Предлаган је изгон. Куда их изгнати? И како утврдити тренутак у комс се 
двадесетогодишњи мухамеданац, најчешће без завршене школе и без запослења, 
наједаред „радикализује"? У такве душевне ломове ни родитељи немају увида. 
Човек је и себи велика тајна, а камоли јадним уличним доушницима... Тамо где је 
свако сумњив, могући прекршилац је са свих страна заштићен. Потомци досељеника 
из некадашњих колонија, запостављена деца маћехе-државе, не крију мржњу 
понижених и увређених; њима су ближа сабраћа у Ираку, Авганистану и Сирији него 
деца некадашњих колонизатора, утолико пре што јучерашњи тлачитељи, са новим 
изговорима, настављају пљачку и пустошење земаља њиховог порекла.
Гнев нишчих и згажених против немилосрдних светских господара ни нама није 
непознат. Деведесетих година, кад се нађосмо на листи планетарних окуженика, 
један наш исељеник, кротак и повучен човек, грађевински пословођа у пензији, 
стидљиво ме упита знам ли кога вољног да „нешто предузме". Он би радо приложио 
новац, ако би неко... негде... и нешто... Чини ми се да јс поменуо амбасаде, 
или ми се пречуло. У болешљивом старчићу прорадио је одбрамбени рефлекс. У 
Бањалуци су умнрала новорођенчад због недостатка лекова, а у очајању нам свашта 
долази на ум.
По том, природном, дефанзивном нагону делују и данашњи млади терористи. То је 
једини начин отпора сто пута бројнијем и јачем нспрпјлтељу. Свако ратује 
расположивим оружјем: моћници бомбардерима са висине од десет хиљада метара, а 
сиротиња голим п обезвређеним животима. Зна се, врло добро, ко је тај прљави 
рат започео. Терористи, као и мигрантска криза, појавили су се као одговор на 
славне ратне походе што их западне земље предузимају пуних тридесет година, на 
потезу од Багдада до Кабула и од Дамаска до Триполија. Ову просту истину 
државници н надгледнпци јавног мњења упорно прећуткују. Они нам тероризам 
представљају као једну такорећи ванисторијску појаву, као климатску непогоду, 
као апсолутно и нспојмљиво зло. Једино сс Џереми Корбин, британски активиста 
леве оријентације, усудио да укаже на везу између евроатлантских војних 
интервенција (у цнљу ослобађања и демократизовања заосталих арапских нација), и 
осветничког лудила „ослобођених" и „демократизованих“. Енгдески прагматичан 
дух, Корбин предлаже, о ужаса!, и преговоре са терористима.
И мигрантска најезда јс, дашта, произведена у истом казану Историје. За њу, као 
и за појаву тероризма, званични Запад не осећа одговорност нли кајање. Он је 
себи дао право да, у име узвишених хуманистичких идеала, смењује непослушне 
председнике у заосталпм земљама, углавном у онима богатим нафтом, а кад им, из 
Сирије, Либије, или из лондонских предграђа, узврате на једнако разбојнички 
начин, од једне до друге обале Атлантика одјекне врисак недужних агресора. Јер 
је Запад убеђен у своју божанску, цивилизацијску предодређеност да усрећује 
земље и народе, па узвратне ударце дожнвљује као врхунац незахвалности.
По некима, нашем континенту прети опасност од исламизације.Можда.умери : у 
којој се Европа сама дехристијанизовала и демографски посрнула. Уместо да гледа 
своју муку, она се залеће у азијске и афричке осињаке, изазивајући сиротињу да 
јој крене у узвратни поход. За тачну  јпроцену садашњих збивања не тражи се 
вел

Mihailo Medenica _ Ma neka ste je otpustili, tako bolesnu i samohranu

[Ilija Ristić]

Ma, neka ste je otpustili tako bolesnu i 
samohranu...

[https://dvaujedan.files.wordpress.com/2017/02/ja.jpg?w=344&h=229]

Draga Violeta Petrović, pročitah da si ponovo dobila otkaz u "Juri" i vidim sa 
se čitava Srbija kao nešto nasekirala oko toga lamentirajući nad sudbinom 
kletom!
Sramota, jeste, ali ne poslodavca ili vlast koja je prethodnog puta obećala da 
se tako šta ne može i ne sme ponoviti, već za tebe jer si prevarila te divne 
ljude i eto ponovila- ponovo si dobila otkaz iako je vlast rekla da nećeš, ali 
zašto bi pa slušala vlast kad ti je lakše terati po svom, jel da?!
Vidi, meni je žao što moram da ti saopštim ono što izgleda niko drugi neće, 
štedeći te valjda od gorke istine, ali ti si em samohrana majka, em obolela od 
tumora, pa reci realno da li takva možeš da radiš dok hiljade mladih i zdravih 
partijskih kadrova bleje po kafićima čekajući na zaposlenje koje ti tako bahato 
uzurpiraš?!


Ne možeš, naravno, jer rekoh i izvini što ću ponoviti: samohrana si majka a uz 
to i bolesna, a Srbija, oprosti, nema vremena da čeka na bolesne i socijalno 
ugrožene da uhvate korak, jer jednostavno usporavaš taj galop ka veličanstvenom 
sutra koje bi možda već juče bilo da nema takvih kao ti na grbači ove sirote 
države u kojoj je najlakše biti bolestan i siromašan i praviti se važan zbog 
toga, čineći da zdravima i bogatima bude neprijatno, jer i oni plaču, da znaš, 
samo se kroz zatamljena stakla "audija" ne vidi...
Ako ti se već toliko radi uzmi pa kukičaj, heklaj, pleti...pa lepo 
ko[https://dvaujedan.files.wordpress.com/2017/06/v.jpg?w=403&h=274]

čovek prodaj na ulici dok te komunalna policija ne ispresavija ko kiflu i 
uhapsi jer zna se neki red- na ulici mogu da prodaju samo uredno registrovani 
dileri i makroi, a ne svaka šuša kojoj se prohte da zaradi neku crkavicu jer mu 
druge nema!


E, pa uvek ima druge i uvek postoji način, poštovana Violeta, ali ti si htela 
linijom manjeg otpora: kao žuljaju pelene u "Juri", bolest uzima svoj danak, 
deca gladna i ostale gluposti koje se mogu videti i u "Parovima", ali tamo niko 
ne pravi žrtvu od sebe zbog toga...
Priznaj, zašto si po drugi put dobila otkaz?!


Jesi li i dalje bolesna- jesi! E, pa ako su mogli da ti izađu u susret onomad 
mogla si i ti njima- da ozdraviš pa da radiš ko čovek, a ne da vučeš tu bolest 
ko da je grip, ne daj bože!
Jesi li i dalje samohrani roditelj- jesi! A zašto pored toliko neženja u 
Srbiji, ali molim te nemoj da odgovoriš ono patetično: "Zato što sam bolesna i 
borim se za svoje potomstvo", jer je to toliko bedan izgovor da je dobro što si 
samo dobila otkaz, a ne i rešenje da ti firmi dođeš neke novce jer su te trpeli 
toliko!


Moraš i ti njih da razumeš, Violeta! Na šta bi ličilo da svi koji se razbole 
nastave da rade dok zdravi, pravi i visoko obrazovani na prestižnim montažno- 
demontažnim univerzitetima nemaju ni za 'leba da njim iz kafića gađaju 
sirotinju, jer ne ide da arče one kroasančiće što se dobijaju uz preplaćene 
kafe, a i kroasanom je defakto teže pogoditi socijalnog slučaja u glavu, jer su 
onako mekani i paperjasti a ne ko buđav hleb postojani i precizni!


Evo, iskreno- dokle si to pa očekivala da radiš?! Nije ti to dedovina pa da se 
raskomotiš ko na livadi ubeđena da ti rođenjem pripada!


Radno mesto je kao i mesto u autobusu- nije zakupljeno, ustaneš kad uđe neko 
stariji, odnosno, jebeš starije, neko s partijskom knjižicom ili preporukom 
nekog ko ima partijsku knjižicu, ili u krajnjem slučaju neko ko nema knjižicu 
ali ima zdravlje, a zdravlje je, moja Violeta, najvažnije!
Šta će ti plata ako nemaš zdravlja, ajde realno?! Jel sreća u novcu ili 
zdravlju?!
Šta prvo poželimo nekom: "Da si živ i zdrav" ili "Da si zaposlen i primaš platu 
ne znajući ni gde ti je firma u kojoj radiš", a?!


Pa, ovo prvo, dabome, a ti ni to nisi u stanju da ispuniš ali se, vidimo, 
jagmiš za platu kao da su deca baš zapela za tri obroka dnevno umesto za jednu 
majku, koja je na poslu umesto kraj njih!
Glad prođe, znaš, ali želja za majkom nikad, znaš?!


Upamet se, poštovana Violeta! Ne pravi problem gde ga nema, jer ako nemaš posla 
imaš jednu obavezu, što će reći i problem manje, ali ne, neki ne shvataju da 
život čine male stvari kao što je život bolesne samohrane majke u Srbiji 
danas...


Mani se te stranputice kojom si pošla, Srbija u galopu ne može da čeka da se ti 
odlučiš jesi li bolesna, samohrana majka ili nešto treće?!


Razmisli šta si ponajviše pa će ti se neka vrata i otvoriti, bez obzira što je 
iza njih zid, jer i on je kapitalna investicija a ne kamen temeljac spoticanja, 
što bi dušmani rekli!


I za kraj, pre nego što staviš prst na čelo i izviniš se poslodavcu i vlasti 
koji su ti onomad izašli u susret, ali ti teraš po starom, priznaj da ovog puta 
otkaz nije ni nalik prošlome, što fakat znači da i nisi dva puta dobila otkaz u 
istoj firmi, barem ne na isti način: prošli put su te obavestili na po

Džibersko ustaška elita

[Ilija Ristić]

Александар Ламброс: Џиберско усташка елита


Једна од епизода из основне школе које се јасно сећам (а данас се питам зашто и 
јесам ли још онда наслутио да нешто није у реду, чим је тако живо памтим) јесте 
како смо зезали извесну Марину кад нам је на великом одмору саопштила, сва 
срећна, да ће је водити на концерт Весне Змијанац. „Јао, сељанко, шта ти 
слушаш“, смејали смо се. Марина је била и једно од свега неколико деце која су 
у школу за Ускрс носила фарбана јаја да их туца с другом сељачком децом. Већ 
сам био форматиран као мали Југословен и комуниста, и нисам имао никакву 
националну свест, тј имао сам југословенску што је и био део плана о чему опет 
нисам имао никакву свест.

Био сам од оних малих шминкера у разреду што слушају страну поп музику, а од 
домаће поп, по могућству хрватски, јер наша је република била специјализована 
више за те сељачке масовне народне забаве, уз прасенце и раџу, ко ми је 
генерација схватиће о чему причам, и та је подела, дионизијско аполонијска 
академски речено, ишла по линији вековне окупације наших братских народа који 
су од како је света и века, тако су нас лагали, маштали само о томе да се 
уједине у једну братску државу – наиме по линији аустроугарске с једне и турске 
окупације с друге стране. Чак и најповршније упућени у геостратегијске токове, 
знају да је то линија коју атлантистички стратези називају некад експлицитно 
некад имплицитно, цивилизацијском границом. По несрећи, та граница иде право по 
сред српских земаља, што објашњава опседнутост атлантистичких стратега Србима а 
ви ако мислите да сте толико битни да је неко опседнут вама онда сте теоретичар 
завере, ако контате виц.

Ми којима је геостратешки намењена та периферија „цивилизованог света“ осуђени 
смо да по сваку цену будемо економска, технолошка, културолошка маргина. И да 
би то и били није довољно само непрестано нас политички злостављати на скали од 
лакшег медијско пропагандног малтретмана па све до конкретног и жестоког, 
геноцидно-уранијумског. Цивилизацијски свет вам је онај што игра валцере и једе 
захер торте у барокним салонима позлаћеним колонијалном пљачком, све спроводећи 
геноциде у трочетвртинском валцер такту. Нецивилизовани, по несрећи ми, су они 
који би да су слободни, независни и који уз то имају и нешто мало изворног 
стваралачког генија, па не мисле да су валцер и захер и напудерисана перика 
врхунац цивилизације, штавише, за разлику од назови цивилизованих код којих 
само танушни слој богате елите има стваралачког импулса, код нецивилизованих 
стваралачким генијем је обдарен читав етнос, о чему макар у српском примеру 
сведочи народна поезија и целокупан фолклор. И да би нас се држало у тој 
пројектованој позицији као што рекох горе, није потребно само непрестано нас 
злостављати, већ је потребно у томе имати и поуздане помагаче, а где ћеш наћи 
боље од искомплексиране домаће елите. Баш онакве каква сам ја и слични мени, 
добри ђаци који су се спрдали с Марином што иде на концерт Весне Змијанац, 
требали да постанемо.

Деценијама касније нађе се Змијанац и на мојој youtube play листи. И то се 
заиста лепо венчава с мојом навиком да понекад одем на концерт класичне музике. 
Штавише, допуњује се. Лејди Гага може бити авангарда само некоме ко није 
упознат с раним радовима (и стајлингом) Весне Змијанац. „Врањанска свита“ у 
кореографији „Крсманца“ стоји на једнакој нози са Морисовим „Болером“ у 
кореографији Мориса Бежара, иначе мојом омиљеном. С једном разликом, „Врањанска 
свита“ је производ народног стваралачког генија, а „Болеро“ угледних уметничких 
академија.

Укратко, Весна Змијанац је висока уметност за све хрватске 
магазин-фосили-дорис-борис и сличне сраћкалице. Она је уметност и за сав онај 
амерички хип хоп блек латино луфтвафен сисе и афричке златне резерве на 
истетовираном врату убер треш гузотрес. Уз то Срби имају и поп а Хрвати никад 
неће имати фолк, такав нам креативни потенцијал. Хоћу да кажем, ономад на 
школском одмору с Марином, није она била сељанка, већ ја сељак, а не бих ни то 
часно занимање да омаловажавам жаргонском употребом речи, па ћу рећи да сам био 
џибер.

Баш ко неки дан Никола Којо који је на свом Твитер профилу окачио скриншот 
телевизије Студио Б са гусларом уз коментар „Стара београдска традиција“. 
Баш тако, са 5а, ваљда да подвуче старину традиције. Можда 5а нису случајно 
откуцани. Римљани су, наиме, сматрали да се Римљанином не може звати неко коме 
преци пет генерација уназад нису били грађани Рима. Можда је за Рим ова 
административна строгост оправдана, али примењена на Београд добија се да нико 
није Београђанин већ да су сви сељаци. Што је ок. Оно што није ок је тo 
самопрокламовано београдско патрицијство уз пратећи презир према широким масама 
пучанства. Палатинско брдо версус пучанских наџоџаних инсула око циркуса 
Флавијуса, или, преведено на београдске прилике круг двојке версус Калуђерице. 
Два клика на интернету и дођеш до податка да је Николин деда протојереј из 
Мостара, Херцеговац дакле. Епицентар гусларств

REČ NEDELJE

[Ilija Ristić]

РЕЧ НЕДЕЉЕ

Марија Захарова
ВИРТУЕЛНА БОРБА - НА КАУЧИМА

 Када се деси терористички напад у европској или некој другој земљи, 
већ се осјећа „клонулост у моралној подршци" и нема више „патоса и праведног 
гњева" када се зидови и торњеви боје бојама заставе. - Нико, нажалост, никако 
не схвата да се са ове виртуелне борбе на каучима, са геџетима у рукама, мора 
прећи на реалну борбу. Друго, никако не могу да схвате док се Запад са цијелим 
свијетом бори против Русије виртуелно, против Запада се бори ИД - сурово и 
крваво.

 Вест: Запад виртуелно против Русије, а реално му
пријети ИД, извор РТРС




Мислав Хорват
ШТА РАЗЛИКУЈЕ ЗАПАД ОД ТЕРОРИСТА

  Срби су народ који чини мање од 0,1 посто свјетске популације, а дали 
су чак двојицу од десет највећих умова свијета. Иако чини само два посто 
европског копна, а више од 70 посто свих птичјих врста Европе је Србију 
изабрало за своје станиште. У Србији је рођено највише римских царева ван 
Италије. Небројна су научна, културна и цивилизацијска достигнућа тог народа 
који је вјековима Европу бранио од Турака, народа на којег су кидисала 
најмоћнија царства, којих одавно нема, а Срби су још увијек ту.
 Дваедесетих година Срби су се сами борили против исламског тероризма у 
Босни и на Косову. И како им је Запад захвалио? Послао је бомбе на српску 
дјецу. Тада за западне новинаре убице дјеце нису били психопати , него 
хуманитарци. Јер напад на Запад је терористички чин, а напад Запада на неког 
другог је „хуманитарна интервенција". Исламски терористи су у толико мање 
лицемјерни од Запада што своје злочине бар не називају хуманошћу.

 У тексту Зашто Запад никад неће иобедити Србе и
Русе или Кад С. Максовић „твитује", извор портал
   Стање ствари

Александар Ламброс
ДЕФИНИЦИЈЕ

 Другосрбијанац  је, да дефинишемо термин, онај који је усвојио усташки 
наратив о Србима као цивилизацијској маргини културне Европе и мит о великој 
Србији као рационализацију за геноцид ниског интензитета у мирнодопским и 
високог у ратним условима. То су они што непрестано прде о српској урођеној 
неспособности за грађански суживот у окружењу у коме је једино Србија истински 
мултиетничка и мултиконфесионална. Што даље непрестано упозоравају на 
великосрпске аспирације и агресију која је тим већа и опаснија што су велика 
Хрватска и велика Албанија реалније, јер Срби никад не могу да буду 
задовољавајуће мали да би успели да нахране 
хрватско-бошњачко-шиптарско-македонску фантазију о сопственој величини. То су 
они који се баве сопственим злочинима и чишћењем сопственог дворишта као 
изразом ултимативног родољубља у пакету с потпуном неосетљивошћу и праведничком 
строгошћу спрам српског страдања и српских жртви.
То су шампиони у западњачкој дисциплини менталне акробатике концептуализације 
по којој су српски ратови за ослобођење империјални ратови српске буржоазије а 
усташки геноцид „инцидент" вековне хрватске еманципујуђе тежње којој иначе нема 
шта да се замери. Они којима је некакав фантомски меморандум импотентних и 
потпуно ирелевантних српских академика, иначе никад званично усвојеним, у истој 
равни са Мein Kampf-ом, док је Изетбеговићева Исламска декларација, иначе, 
истински кривац за крвопролиће у Босни, израз еманципаторских тежњи још од 
Богумила јер су и Немањићи били геноцидни. Они којима је ћирилица израз 
примитивизма, провинцијализма и легитимизације атлантистичке цивилизацијске 
границе па би да је укину. То су они што се легитимишу као космополите и 
левичари све испијајући пићенце (о трошку српске владе, или српских порезних 
обвезника) с перјаницама најбруталнијег и најкрвавијег империјализма у историји 
човечанства, као што је Бернар-Анри Леви -„Хвала ти што си дошао да нам 
објасниш колико смо примитивни и само да знаш, мало сте нас бомбардовали! 
Требало је још, погледај нас на шта личимо!"

 У тексту Џиберска елита или зашто Николи Коју
сметају гусле, извор Патриот/Видовдан, 30. Мај

Јегор Холмогоров
ЗАБОРАВЉАЊЕ ПРОСЕЧНОГ ЗАПАДЊАКА

 У вредносној парадигми Запада победа Русије (није битно да ли је 
совјетска или не) над хитлеровском Немачком, на којој се још увек темељи 
светски поредак, јесте нешто до те мере противприродно да је просечном 
Европљанину и Американцу лакше да заборави на ту чињеницу. И тешко да ће сви 
напори „руске пропаганде" (чију ефикасност русофоби несавесно преувеличавају) 
бити довољни да се промени мишљење Запада о историјској улози Русије у рату. 
Зато је за нас најбољи начин да заштитимо резултате Другог светског рата од 
ревизије - свагдашња спремност да их... поново покажемо.

 У тексту Задовољан рушевинама Рајхста/а, извор
 Култура, Православие.ру



Милош Ковић
ШТА ТО ГЛУМИ НАШ ЖАЛОСНИ БЕОГРАД

 Ми јесмо предмет посебне обраде великих сила које су сличне методе већ 
примењивале на Хавајима, Филипинима, на Дивљем западу, у Индији. Али не може 
нам увек бити крив неко други. Српск

Slobodan Antonić - Vučić se pre izbora kleo u Putina i migove, a posle ...

[Ilija Ristić]

Вучић се пре избора клео у Путина и мигове, а после избора каже "уласком у НАТО 
решили би проблеме“
 05/31/2017 09:58 Фокус 6 Србија Став
Пише: Слободан Антонић
Требало би обратити пажњу на излагање Александра Вучића на Факултету за 
безбедност, 22. маја 2017.  Ево његових главних теза:
„Србија би уласком у НАТО решила велики део својих проблема“; “на тај начин 
ишла би брже ка заједници западних народа“;
„али, томе би се противило 75 одсто становништва“;
„мени није био проблем да доносим такве одлуке против којих је већина, и не би 
ми био први прут“; „доносио сам већ одлуке против којих је било и 95 одсто 
(становништва) – када су, на пример, биле у питању мере фискалне стабилизације“;
„међутим, када једанпут уђете у НАТО супротно вољи свог становништа, деценијама 
пред нама живећемо у унутрашњим сукобима који разарају национално ткиво“;
„политика Србије је да не жели да припада ниједном блоку, али смо у тежој 
ситуацији него Аустрија, Швајцарска и друге (војно неутралне) земље. Притисци 
због тога стално постоје, снажни су и задиру у питање економије“;
због тога „и оних 70 одсто (народа) који желе да будемо уз Руску федерацију 
треба да размишљају о томе где нам је тржиште и да од нечега мора да се живи“.
Свака од ових теза озбиљно је проблематична, а узете заједно врло закривљено 
приказују стварност, па делује да фактички представљају типичну пропаганду 
НАТО-а.
аd 1. Које би то „велике проблеме Србија решила“ само ако би ушла у НАТО – то 
нам наш лидер није рекао. „Заједница западних народа“ извинила би нам се за 
незаконито бомбардовање 1999. године и платила ратну одштету? Отписала би нам 
дугове, или бар лихварске камате? Вратила би нам 80 милијарди евра, колико је 
изнето из Србије од 2000. године до данас? Обновили би нам уништену индустрију? 
Које би нам, тачно, проблем НАТО решио?
Ако је одговор – заштитио би нас од „Албаније до Ниша“, „хрватске Војводине“, 
„`Олује` на Републику Српску и на Север Косова“ – онда се поставља питање: 
какав је карактер те организације у коју би требало да уђемо, а чији се чланови 
или штићеници понашају као улични отимачи и силеџије? Да ли би требало да уђемо 
у банду само зато што нам њени чланови траже рекет? Да ли су то они „велики 
проблеми“ које „решавамо“ уласком у НАТО?
аd 2. Откуда нашем лидеру податак да је само „75 посто“ грађана Србије против 
НАТО-а? Чак и проамерички медији преносе вест да је, према истраживању рађеном 
од 10. до 17. марта 2017. године, „84 посто грађана Србије против чланства 
Србије у НАТО“ . Свега 11 посто испитаника је према истом истраживању за 
чланство, а 5 одсто је неодлучно. Дакле, разлика за и против НАТО-а није 3:1 – 
како би се могао стећи утисак на основу излагања нашег лидера, већ готово 8:1!
аd 3. Лидер се хвали тиме да је доносио одлуке „и против мишљења 95% 
становништва“. Позива се, притом, на „фискалну консолидацију“ када је, наводно, 
његова одлука била исправна, а мишљење свих осталих погрешно. Чак и да је то 
тачно (зашто, онда, поново враћа плате и пензије на ранији ниво?), то му не 
даје за право да у свим осталим случајевима може да ради оно што је супротно 
вољи  већине грађана, а поготово не када се четири петине друштва противи 
учлањењу Србије у НАТО.
аd 4. Оно што једино спречава нашег лидера да нас учлани у НАТО – и тако нам 
реши „већину проблема“ – јесте то што бисмо, због очигледне недораслости 
народа, „деценијама пред нама живели у унутрашњим сукобима који разарају 
национално ткиво“. Но, дуготрајни и разарајући сукоб настаје превасходно 
уколико је пола јавног мњења за једну опцију, а друга половина за другу. Али 
овде однос супротних страна није 1:1, већ 8:1. О каквом ми то „сукобу који 
разара национално ткиво“ причамо? То и није „сукоб“, то је онда голо насиље 
уверљиве мањине над већином овога друштва. Зар је то демократија?
аd 5. Наш вођа саопштава нам да због НАТО-а на Србију врше и „економске 
притиске“. Ко то? Ко нас то „економски“ уцењује, па ћемо, ако не уђемо у НАТО, 
имати штету? А да нису то наши „пријатељи“ из Вашингтона и Брисела? Да ли би се 
то, можда, могло назвати рекетом? И да ли се то случајно не зове уцена? Да ли 
ћемо – стварно – на то да пристанемо?
аd 6. Откуда нашем лидеру то да тек „70 одсто народа жели да будемо уз Руску 
Федерацију“?  Парламентарна скупштина НАТО-а управо је усвојила извештај о 
Западном Балкану, у коме се, као посебно забрињавајући податак, наводи да „94 
одсто Срба подржава одржавање снажних веза са Русијом“ (Политика, 28. мај, стр. 
4). Зашто онда наш лидер 94 претвара у 70?
Такође, шта значи то што је премијер-председник пребацио свом народу – тачније, 
оним 94% који воле Русију – да „треба да размишљају о томе где нам је тржиште и 
да од нечега мора да се живи“? Да ли је Москва, у склопу мера реципроцитета, у 
августу 2014. забранила увоз меса, рибе, млека и млечних производа, воћа, 
поврћа из ЕУ, САД, Аустралије, Канаде и Норвешке?  Да ли је тиме отворена 
могућност за Србију да преузме бар део послова вредних 12 (и словима: 
дванаест!) милијар

Mirjana Bobić-Mojsilović - Đubre

[Ilija Ristić]

Večernje novosti - 02.04.2017.
Mirjana Bobić-Mojsilović : Đubre

Đubre koje se nalazi svuda oko nas, postaje metafora. Politička metafora koja 
poput prljavih i razbacanih najlon kesa po krošnjama drveća i po žbunovima 
govori o tome da tonemo, o tome da smo odustali

Predsednički kandidati su putovali po Srbiji, pravili mitinge, slikali se, 
slali poruke, brojali prisutne na trgovima, takmičili se ko ima više glava po 
kvadratnom metru - kao da su se svi takmičili za količinu "lajkova" na 
"Tviteru", "Instagramu" i "Fejsbuku", pratile su ih kamere i foto-aparati, 
izborni štabovi i oficiri za odnose sa javnošću, borba je bila ogorčena i puna 
teških reči, ostrašćenosti, mržnje i spektakularnih obećanja, bandere su bile 
oblepljene plakatima, autobusi su prevozili ljudsku scenografiju sa jednog 
kraja na drugi.

Zanimljivo je da su svi proputovali Srbiju uzduž i popreko, a da nikom nije 
palo na pamet da očisti Srbiju koja se davi u đubretu, u najlon kesama, 
plastičnim flašama, i da umesto cveća i samoniklog bilja, iza okopnelog snega 
po našim livadama, brdima i dolinama, a naročito u rekama, potocima, kanalima i 
obalama, stoji najporazniji dokaz o srpskom stanju stvari - okruženi smo 
đubretom i đubre je bauk koji kruži svuda oko nas.

Niko se nije dosetio da očisti Srbiju. Niko se nije udostojio čak ni da primeti 
da naše reke liče na razvaljene kontejnere za đubre, nikom nije palo na pamet 
da primeti da je srpska slika i prilika najveći nepobitni dokaz o tome gde se 
nalazimo, kuda idemo i kakvi smo to postali.

Pominjati đubre usred parola o svetloj budućnosti, sigurnom putu ka EU, ulasku 
u NATO, našim svetskim prijateljima, nekako nije pristojno, zar ne? A ono o 
čemu se ne govori, to i ne postoji?

Đubre koje se nalazi svuda oko nas, postaje, međutim, metafora. Politička 
metafora koja poput prljavih i razbacanih najlon kesa po krošnjama drveća i po 
žbunovima kraj obala reka, govori o tome da tonemo, o tome da smo odustali.

O tome dokle smo stigli. A stigli smo, izgleda, do totalnog nemara prema 
vlastitoj zemlji. Taj nemar još je očigledniji usred svih tih uspaljenih 
političkih parola, plakata koji su lepljeni, cepani, prelepljivani, preko 
oronulih trgova, napuštenih domova kulture, prašnjavih i popucalih izloga 
nekadašnjih robnih kuća i sportskih centara, preko bede koja se kezi na svakom 
ćošku.

Siromašna zemlja, zemlja bez budućnosti, uvek je prljava, aljkava i dronjava.

Kao da su predsednički kandidati i njihove svite putovali kroz Srbiju sa 
povezima na očima. Voleti Srbiju znači dovesti je u red. Da su stranački 
aktivisti krenuli da popisuju ko baca đubre, a ne ko će za koga da glasa, 
Srbija bi imala čemu da se nada.

Ovako, sva ova furtutma podseća na aljkavu domaćicu koja ispod tepiha nogom 
ćuška đubre, ali zato pre dolaska gostiju ne zaboravi da stavi karmin.

Prvi znak da je Srbija krenula napred bez sikiracije, da može brže-jače-bolje, 
da smo razumeli da - ljudi koje čekamo smo mi, i da je dosta bilo i da smo 
pokrenuli promene, biće onda kad deponija prestane da bude opis društvene 
svesti i kada masovno uzmemo metle, lopate i vile u ruke, i kada taj poduhvat 
podrže svim sredstvima mediji i svi učesnici političke scene.

-- 
Srpska Elektronska Informativna Mreža - SIEM
--- 
Ову поруку сте добили зато што сте пријављени на Google групу „Srpska 
Informativna Mreza“.
Да бисте отказали пријаву у ову групу и престали да примате имејлове од ње, 
пошаљите имејл на siem+unsubscr...@googlegroups.com.
Да бисте постављали у овој групи, пошаљите е-поруку на siem@googlegroups.com.
Посетите ову групу на https://groups.google.com/group/siem.
Да бисте видели ову дискусију на вебу, посетите 
https://groups.google.com/d/msgid/siem/49ffe24308394cd09c4e9553b7a4c540%40KAEX2.it.telekom.yu.
За више опција посетите https://groups.google.com/d/optout.

Slobodan Vladušić - Zašto mi je žao migranata

[Ilija Ristić]

СЛОБОДАН ВЛАДУШИЋ

ЗАШТО МИ ЈЕ ЖАО МИГРАНАТА

Не знам тачно када сам први пут видео мигранте, али знам да је то било много 
пре него што су их приметиле ТВ камере и невладине организације.Захваљујући 
навици да заузмем место  у дну аутобуса, имао сам прилике да често седим међу 
мигрантима, док је остатак домицилног становништа био задовољан седиштима у 
предњем делу аутобуса. Тада бих гледао мигранте око мене, како спавају уморни и 
исцепани, или како причају на језику који нисам разумео. Сећам се једног од њих 
који је направио неколико фотографија неке зелене пољане између Београда и 
Новог Сада, а онда је заспао. Увек када бих се сетио тог рано поседелог 
младића, питао сам се шта га је на тој зеленој пољани привукло.
Баш зато што их нисам никада избегавао, било ми мучно да гледам билборде који 
нас позивају да осетимо  саосећање са њима. На тим билбордима нисам видео 
никакво истинско саосећање, али сам зато видео пословне трансакције: цену 
закупа билборда, цену штампе, цену креирања текста; најзад, неко је то платио, 
а сасвим сам сигуран да тај неко није попут оног анонимног радника који је дао 
целу своју уштеђевину да би се штампао Марксов текст који сам поменуо у 
претходној колумни. Тај неко има мало већу уштеђевину.
Искрено, ја жалим те мигранте и за то ми нису потребни билборд подстицаји. 
Жалим их не само зато што им пут до богатих западних земаља пречи ограда већ и 
због онога што их чека када ту ограду пређу. Када коначно стигну у те земље, о 
којима сањају, видеће да не знају језик домицилног становништва, и да су пре 
свега упућени на своје сународнике. Живеће са њима у заједници која ће бити део 
европског мултикултуралног пејзажа, али не онако како мултикултурализам замишља 
мали Ђокица него онако како га дефинише један француски професор: као низ 
заједница које живе једна до друге, без међусобног додира. Ускоро ће схватити 
да им шансе на тржишту рада нису нарочито велике и да је неолиберално друштво 
синоним за социјални дарвинизам. Неки од њих ће можда да прихвате правила игре 
у којој је доброта аномалија, и у којој се, као и у свакој наградној игри, 
један добитак плаћа  хиљадама губитака. Та мањина ће живети од улоге оних који 
су се  успешно интегрисали. Без обзира на исто порекло, она ће се према већини 
својих сународника односити са презиром  који „успешна“  мањина гаји 
према„неуспешној“ већини. Та презрена већина ће се упорно држати своје религије 
и својих обичаја, јер ће им само они нудити неку утеху и смисао. Иако ће их 
Европа номинално прихватати, наводно због потреба тржишта радне снаге, већина 
њих никада неће наћи пристојне послове, већ само оне од којих се може 
преживљавати. И то неће бити последица расизма, него неолибералне економске 
логике, која није позната по праведној расподели друштвеног богатства. (Зато 
средња класа на Западу изумире.)
Мигранти и њихови потомци можда никада неће схватити да је њихов прави и једини 
посао на Западу ово: да својим мигрантско-религиозним идентитетом учествују у 
фрагментацији западних друштава која се претварају у зараћене социјалне групе: 
жене/мушкарци, хомосексуалци/хетеросексуалци, родитељи/деца и тако даље, и тако 
даље. Тако издељеним, балканизованим друштвом лако се онда може владати (по 
принципу divide et impera - завади па владај).
Зато ће и њихови синови, услед те напетости која се кува на тихој ватрици, 
имати потребу да понекад изађу на улице, запале нека кола, пребију неког 
полицајца или грађанина, а можда ће некада и они добити батине, са разлогом или 
без њега. И онда ће се десити чудо: у оба случаја ће бити третирани као људи 
који пате, којима недостаје разумевање и као жртве фобичара свих врста 
(исламофоби, хомофоби...). А након сликања са неким билборд забринутим 
политичарем, камере ће се одједном угасити и они ће остати у својим гетима. 
Одатле ће са непријатељством гледати ка другим деловима града, који ће их, 
такође, гледати са истим таквим непријатељством.
У таквој ситуацији, ретко ко ће се сетити како је уопште тај проблем настао. А 
настао је овако: биле су једном три секуларне, арапске државе. Државама су 
владали диктатори. Али, зачудо, врло великодушни диктатори. Они су својим 
сународницима обезбедили социјалне програме о којима већина становника 
„демократиjа“ може само да сања. Нико из тих диктатура није желео да емигрира. 
А онда су неки људи споља решили да те државе треба уништити, па су их 
уништили. И онда су људи који су у њима живели, остајући без своје државе, 
кренули на пут, који се завршио у тим гетима. У којима их третирају као 
животиње у зоолошком врту: хране их и сликају, али их не пуштају напоље.
ПЕЧАТ 460/2017


-- 
Srpska Elektronska Informativna Mreža - SIEM
--- 
Ову поруку сте добили зато што сте пријављени на Google групу „Srpska 
Informativna Mreza“.
Да бисте отказали пријаву у ову групу и престали да примате имејлове од ње, 
пошаљите имејл на siem+unsubscr...@googlegroups.com.
Да бисте постављали у овој групи, пошаљите е-поруку на siem@googlegroups.com.
Посетите о

[ODLAZNI SPAM]ЉУБАН КАРАН - НАТО ЋЕ СЕ УМЕШАТИ У СРПСКЕ ИЗБОРЕ И ФОРМИРАЊЕ ВЛАДЕ

[Ilija Ristić]

„Нови Стандард“

НАТО ЋЕ СЕ УМЕШАТИ У СРПСКЕ ИЗБОРЕ И ФОРМИРАЊЕ ВЛАДЕ 




ЉУБАН КАРАН

Њима одговарају две варијанте: да на чело дође неки српски Заев или неко са 
прстом на обарачу, спреман на оружани сукоб

Чини се да је у предизборној кампањи нови амерички председник Доналд 
Трамп направио само једну грешку: најављивао је преиспитивање организације и 
улоге НАТО, посебно његовог финансирања. Уз помињање партнерског односа са 
Русијом, то је изазвало страх и зебњу не само у америчком генералском и 
дипломатском естаблишменту него и у европским чланицама Алијансе. Међу НАТО 
сателитима на Балкану произвело је неверицу и панику. Србима, који су страдали 
од те ратне машинерије, Трампова идеја се свидела, али, по свему судећи, од 
реализације неће бити ништа, бар не у догледно време. Отпори његовој радикалној 
политици толико су јаки да негде мора да попусти. На нашу жалост, биће то тамо 
где нам најмање одговара – у спољној политици.

Уствари, пронађен је обострано прихватљив компромис – да НАТО настави по 
старом, а да све изгледа као Трамп неке ствари мења. Тако је подпредседник САД 
Мајк Пенс изјавио на конференцији о безбедности у Минхену да ће САД бити 
непоколебљива у подршци НАТО: „Председник Доналд Трамп и амерички народ потпуно 
су предани нашој трансатлантској унији“. Ипак, истрајао је у томе да европски 
савезници морају повећати издвајања за одбрану до циљаних два одсто БДП.

Као знак добре воље, 28 земаља НАТО су се експресно договориле да ће заједнички 
купити авионе и подморнице. За почетак, Француска и Немачка купују транспортне 
авионе, а Немачка, Белгија и Норвешка и танкерске. За даље ће се видети.

Европске лидере и НАТО стратеге посебно весели Трампов заокрет од прокламоване 
политике према Русији – од најављиваног партнерства прелази се у нову још већу 
конфронтацију. Реторику о разоружању заменило је повећање војног буџета и 
најава јачања нуклеарних снага. Значи да опстанак НАТО више није у питању. Не 
само да нема намеру да демонтира неке старе офанзивне системе него у пракси 
реализује и нове – појачава војно присуство у Црном мору. Јенс Столтенберг у 
дипломатском маниру објашњава целом свету да ће ново распоређивање снага у 
близини Русије бити одбрамбено и да ни у ком случају неће водити ка сукобу нити 
јачању напетости.

Као да се ништа није променило, САД настављају распоређивање војника у земљама 
Источне Европе по плану који је одобрио Барак Обама. Обнавља се и стара 
реторика. Тако је амерички министар одбране Џејмс Матис изјавио да тренутно не 
види могућност војне сарадње са Русијом и оптужио је да се меша у изборе у 
демократским земљама. Држава која је подмукло или насилно срушила и променила 
најмање стотину влада у свету сад оптужује друге да то раде. Руски председник 
је, наравно, све схватио и поручио да се од 1989. године, када је на НАТО 
самиту у Варшави Русија означена као главна претња, ништа није променило и да 
је „ограничавање Русије“ остао главни циљ Алијансе.

То значи да се Трамп оријентисао на унутрашње промене и обрачуне, а спољну 
политику, бар што се Европе тиче, за сада, уз мале корекције, наставља у 
континуитету. Можда ће ствари након сусрета Путин – Трамп изгледати другачије, 
али за сада је тако. Тиме су се распршила наша очекивања да ће се НАТО повући 
са Балкана и да ће се ствари посматрати објективније и праведније.

КАКО СУ НАТО САТЕЛИТИ НА БАЛКАНУ РЕАГОВАЛИ
Када су схватили да од најављиване нове спољне политике САД нема ништа, НАТО 
сателити на Балкану добили су крила. Чини се да су, поново уједињени и нечијом 
моћном руком координисани, кренули да заврше „незавршене послове на Балкану“, о 
којима је својевремено говорила Хилари Клинтон. Главни синхронизовани удар 
усмерен је на Србију, где сваки сателит има своју улогу.

Бошњаци свесно и намерно изазивају највећу кризу у БиХ још од Дејтонског 
споразума. Свима је јасно да Бакир Изетбеговић у акцији коју предузима није сам 
и да има моћну тајну подршку и заштиту. Наравно да су потпуним игнорисањем 
представника власти друга два народа и потпуним игнорисањем државних 
институција Бошњаци кренули у разбијање БиХ. Ако већ није могуће другачије, иде 
се на општи хаос, а онда ће неко моћан све то поново саставити како Бошњацима 
одговара и где ће само они да се питају. Знају они добро – неко им је обећао – 
да ће за дестабилизацију државе на крају опет бити криви Срби. Како? Већ ће се 
пронаћи модус да то буде тако. Зато је Изетбеговић, чим је изазвао кризу, 
понудио нормализацију стања и спремност да повуче први потез иако је добро знао 
да то није могуће. Сада је једино важно да за време обављања „незвршених 
послова“ над Србијом виси некаква оптужба за геноцид.

Ништа мање важна и ништа мење опасна је улога коју су добили Албанци, не само 
они на Косову него и вођство Албаније. Они, по одобрењу и уз подршку НАТО, раде 
на стварању Велике Албаније, што није могуће без пуне дестабилизације 
Мак

Dragomir Antonić - Mala Sirija

[Ilija Ristić]

„ПЕЧАТ“ 459, 24.02.2017.

ДРАГОМИР АНТОНИЋ

МАЛА СИРИЈА

Веровали или не прође фебруар, а пре месец дана се чинило да се јануар отегао 
као гладна година и да ћемо се фебруара тешко докопати. Богу хвала и то се чудо 
деси. После јануара прође и фебруар. Многи од силне буке, вике, спорења, 
надметања ни око чега не приметише којом брзином време пролете.
УРАДИМО НЕШТО ЗА ДРУГЕ И ЗА СЕБЕ

Од Чистог понедељка претпоследњег фебруарског дана почиње Часни или Васкршњи 
пост. Васкрс ће ове године бити у недељу 16. априла. Не дозволимо да нам 
наредне недеље прођу неприметно и да се око Ђурђевдана питамо где оде прва 
половина године. Урадимо нешто. За друге и за себе. Да се имамо чиме похвалити 
кад дође време хајдучког састанка или почне летње годишње доба. Ко не верује 
мени, а требало би јер ја вас не лажем, нека верује агенцији НАСА која је 
утврдила, уз помоћ безброј сателита и других скаламерија да свака година има 
два годишња доба: летње које почиње у мају и зимско које отпочиње у новембру. 
Признајем да су народни песник, као и моја покојна баба Стана, ово одавно 
знали. Једино сам у дилеми: Да ли је НАСА стварно видела из сателита ова 
годишња доба или је можда прислушкивала слепог гуслара Филипа Вишњића и моју 
баба Стану кад је водила поверљиве разговоре са својом сестром Косаром. На ово 
питање, као и на многа друга, одговоре ћемо пронаћи у архивским документима 
која се управо објављују или ће ускоро изаћи на видело. Многи ће се изненадити 
кад архивска истина буде писменима доступна. Дотле живимо свакодневну нашу тугу 
или радост. Зависи како гледате на свет око себе.

Скитајући се ових дана по београдским улицама нађох се, мимо своје воље, у 
близини железничке станице. Данас се овај крај зове „Мала Сирија“. Ваљда због 
мноштва миграната који се  у овом крају окупљају. Зашто баш Сирија, кад је 
највише избеглица из Пакистана и Авганистана, није ми јасно. Могао би крај да 
се зове и неолиберална економија, јер их највише има око Економског факултета. 
Додуше без жеље да студирају  али можда хоће само диплому. Ко ће га знати.

Углавном, чекао сам трамвај, популарну „двојку", кад ми приђоше двојица људи 
истрошеног изгледа и одела и љубазно ми се обратише са - братко помагај! 
Упитах, на српском језику, каква их је невоља снашла и одакле су. Нешто 
причаше, разумех да су из Бугарске и логично треба им пара. Нису деловали као 
професионални просјаци, него људи који су се нашли у невољи, те им дадох неки 
динар. Они захвалише и успут наставише причу како се у Бугарској тешко живи, 
нема посла, па су кренули некуд, а ни сами не знају где, не би ли пронашли 
комадић бољег живота.

У ЕУ ЖИВОТ ЛОШИЈИ НЕГО У СРБИЈИ

Наиђе „двојка“ и њом стигох до пијаце Бајлони. Поздравих се са уличним 
продавцима, кренух у пијац кад ме заустави црнпурасти младић са девојком и 
затражи помоћ. Видех да нису домаћи Цигани, са којима иначе чаврљам сваки дан, 
понекад попијемо пиће у оближњем бифеу. Упитах их одакле су, а они рекоше да су 
се вратили из Немачке. Што сте се вратили питам, а они углас рекоше: Отерали 
нас Пемци. Имају некакав уговор са Србијом па нас отерали и ми дошли, ако имаш 
неки динар да помогнеш.

Схватих да се ради о уговору о реадмисији који је потписан ваљда 2007. године, 
по коме се у Србију враћају из Немачке сви који Немцима нису потребни. Без 
неког великог истраживачког труда, међународних конференција, дођох до 
резултата да се у евроунијатским државама ка којима свака власт у Србији, без 
алтернативе, стреми и непрестано блебеће, живи лошије него у Србији.

Мада наш министар, госпођа Јадранка Јоксимовић тврди да је Србија корак испред 
свих који желе међу евроунијате. Не каже ко још жели у пропало друштво, али је 
важно да смо ми корак испред свих пред евроунијатским амбисом. Фали нам још 
само један одлучан корак напред.

Зашто би Бугари из евроунијатске заједнице долазили у Србију да траже посао 
надајући се бољем животу? Или зашто Немци протерују у Србију грађане за које 
нисмо сигурни да су српски држављани. Срби нису. Види се на први поглед. 
Званични подаци кажу да их је 2016/7524. године враћено око шездесет хиљада. 
Избеглице из Пакистана, Авганистана и ко зна одакле долазе у Србију наводно са 
жељом да оду у неку евроунијатску државу. Тамо их не примају иако се 
свакодневно заклињу да је слободно кретање људи највеће демократско достигнуће. 
Оно могуће је да то важи само до њихових граница. У Србију се може, али из 
Србије се не може. Ваљда ће они који воде Србију признати да су у заблуди што 
се тиче евроунијатске организације. Мислите о Србима и Србији,  крајње је време.

-- 
Srpska Elektronska Informativna Mreža - SIEM
--- 
Ову поруку сте добили зато што сте пријављени на Google групу „Srpska 
Informativna Mreza“.
Да бисте отказали пријаву у ову групу и престали да примате имејлове од ње, 
пошаљите имејл на siem+unsubscr...@googlegroups.com.
Да бисте постављали у овој групи, пошаљите е-поруку на siem@googlegroups.com.
Посетите ову групу на https://groups.google.com/group/siem.
Да бисте

Emil Vlajki - Tajna Ovalne sobe

[Ilija Ristić]

Тајне овалне собе (drama)
 02/17/2017 07:18  Србија Став
Ујка Сам, нови заштитник Срба. (Ујка Сам сједи у својој фотељи у овалној соби, 
а око њега стоје његови савјетници, они који још нису смијењени, нити су дали 
оставке).

Пише: Емили Влајки
Ујка Сам: Назначио бих вам моје основне спољнополитичке принципе које ће наша 
земља спроводити. Прво, борба против исламског тероризма. Друго, немјешање у 
интерне ствари других држава. Треће, бољи односи са Русима и четврто, стварање 
војске Косова.
Што се тиче борбе против тероризма, ту смо кухани и печени. Сорош нас је, са 
својим лажним хуманизмом, средио.
Мајку му! Има више пара од мене! Утјецао је на наше судство као што је утјецао 
на Меркелову и Оланда у Њемачкој и Француској. Тамо је већ ушло пар милијуна 
исламиста, а и овдје ће убрзо бити тако. Исламисти  улазе код нас свим могућим 
средствима. Чак стижу и јахтама, једрилицама, приватним авионима и 
хеликоптерима. А ни зид према Мексику нисмо изградили. Исламисти с једне , а 
Латиноси с друге стране. У клопци смо,Факит! Међутим, то ћемо оставити за другу 
сједницу.
Данас ћемо искључиво разматрати побољшање односа с Русима и спрјечавање 
настанка Велике Словеније. Извињавам се, Србије. Не знам зашто ми је Словенија 
на памети!
Ах, бај д веј. Јучер сам смијенио једног вашег колегу, јер је нешто мешетарио 
са Русима мимо мог знања. Једини сам ја тај који је у стању да с њима побољша 
односе.
Имам план како ћу то постићи. Руси ће морати престати бити пријатељи  с 
Кинезима, престати да подржавају Иран и морају вратити Крим Украјини.
Први савјетник: Мистерпрезидент, не разумијем до краја. Ако то будемо од њих 
тражили, наши односи ће постати још гори! А ви хоћете да буду бољи.
Ујка Сам: Ништа ниси схватио. Зато и ниси предсједник нити ћеш икада бити. 
Политика је бизнис. Ако се Руси одрекну свега што сам рекао, пустит ћемо их да 
побиједе наше репрезентације у хокеју и кошарци. Бесплатно ћемо им у Москви и 
Петрограду изградити ланац Бургерса и Мек Доналдса, а дат ћемо им и 
једногодишње партнерство у управљању компанијомКокаКоле. То је понуда која се 
не одбија!
Први савјетник: Путин неће на то пристати Морамо му још нешто понудити. 
Позовимо га на Хаваје бесплатно мјесец дана. То би, можда, одлучило.
Ујка Сам: С ким ја имам посла! То је јако лош савјет. Ако Путин дође мјесец 
дана на Хаваје, затражит ће азил и неће се више хтјети вратити у Русију. Морат 
ћемо га још деценијама издржавати, а то није предвиђено буџетом. Поврх свега, 
ако овдје остане, настат ће хаос у Русији, па нећемо имати с ким преговарати.
Не! Морамо га уразумити, посебно када се ради о Криму.
Плиз, подсјетите ме, тко је сада на власти у Украјини?
Први савјетник: Истински демократски нацисти.
Ујка Сам: Знао сам. Дакле, ми тамо бранимо истинску димокраси, а она се не може 
бранити без враћања Крима.
Први савјетник: Питам поново. А што, ако руски медвјед на то не пристане?
Ујка Сам: Приближит ћемо му, не само наше ставове, него и нашу војску. Имамо 
већ тамо антиракетни штит. Довели смо им на границе нових педесет хиљада људи 
са тенковима.
Уосталом, због чега трошимо три милијарде долара дневно на оружје и обрану. 
Мало ћемо их препасти и Крим ће пасти као крушка, Путину неће пасти на памет да 
га брани и да тиме изазове Трећи свјетски рат.
Требало би да заратимо и са Кинезима јер хоће за себе Кинеско море, а и 
пљачкају нас са продајом њихових јефтиних производа на свјетском тржишту.
Успут ћемо средити и терористичку Сјеверну Кореју. А уништит ћемо и 
иранско-исламски нуклеарни тероризам, само ако се њихове вјерске вође, 
ајатоласи, усуде да зуцну. Ако хоћемо да се не мијешамо у послове других 
земаља, морамо мало и ратовати прије него их оставимо на миру.
Добро, нећемо више о медвједима, косоокима и ајатоласима. Пређимо на питање 
Косова. Зна ли нетко хисторију тог подручја.
Други савјетник: Мистерпрезидент, ја све знам. Докторирао сам у Приштини. То је 
главни град Албаније. Сори, Косова. Ево, укратко, хисторије тог подручја.
Оно је до дванаестог стољећа било дио Велике Албаније. Онда су ту упале српске 
хорде које су дошле директно из Русије и које је помагао Ђингис Кан.Покорили су 
тамошње Албанце и претворили њихова културна здања у православне џамије. Тамо 
су царевали насилници као што су Аристотел, Свети Сава, некакав Душан, а неко 
вријеме чак и Иван Грозни. И тако је то трајало све до Тита, Стаљиновог 
насљедника. Тито је био мудар и дао Косову аутономију.
Након Тита, Србијом је завладао онај крвник Милошевић који је био одлучио да 
уништи све косовске Албанце. Побио је одмах сто хиљада њих. Затим је на 
Приштински стадион довео четиристо хиљада Албанаца и тражио од Садама Хусеина 
да му даде нешто оружја за масовно уништавање, конкретно пар нуклеарних 
бомбица, како би уништио и стадион и Албанце. ЦИА је то сазнала и наредила 
НАТО-у да ослободи Косово.
Ујка Сам: НАТО? то је она застарјела војна организација. Треба је модернизирати 
са тактичким нуклеарним наоружањем!
Други савјетник: Корект, мистерпрезидент. Али то није главн

МИЛОВАН ДАНОЈЛИЋ - ОДУМИРАЊЕ ЛЕВИЦЕ И ДЕСНИЦЕ

[Ilija Ristić]

МАРГИНАЛИЈЕ МАРГИНАЛЦА

Пише   МИЛОВАН  ДАНОЈЛИЋ

ОДУМИРАЊЕ ЛЕВИЦЕ И ДЕСНИЦЕ

Шта је остало од великих идеја и превратничких покрета  којима је просвећена 
елита, у последњих стотинак година, загревала и усмеравала људски род? Шта се 
десило са бољшевизмом, фашизмом, национал- социјализмом, са маоизмом, 
титоизмом, са баштином Пола Пота, са неолиберализмом, мондијализмом и новим 
светским поретком? Остао је, од свега, голи живот са мртвим теретом заблуда и 
самообмана, и улудо протраћено време, без обзира на којој се страни ко 
ангажовао. Полетну представу обнове наде приредише нам студенти у мају и јуну 
1968, да потом тихо, један по један, легну на руду непоправљивог овоземаљског 
реда ствари. Шта је остало од наших слободоумних марксиста и њихових спорова са 
владајућим присталицама Марксовог учења? Шта од секретара идеолошких комисија, 
апостола самоуправљања и несврставања? Ко се још сећа њихових пленума и наших 
протеста и петиција, комсомолаца, скојеваца и чикашких момака и њихових 
генијалних формула за улазак у комунистички, односно, капиталистички рај? Ко у 
Слободном Свету, коме и сами припадамо, данас разликује програме левице од 
програма деснице?



Исход свих тих сукоба, речима и ватреним оружјем, са густом мрежом логора од 
Дахауа до Колиме, свео се на пустош, гађење и умор. Идеје су се истрошиле и 
офуцале, удавиле се у крви својнх заговорника и противника. Либерални 
капитализам опијен поразом социолистичког  експеримента, убрзо је и сам пао у 
агонију;  саморегулишућа моћ тржишне привредс окончала се 2008. крахом 
финансијског  поретка и интервенцијом државе зарад спасавања банака. Десним 
партијама је избијен из руку најјачи аргумент: ефикасност слободног 
предузетништва. У ту предност омраженог капитализма и левица је почела озбиљно 
веровати. Повеља њених обећања данас личи на умољчану подеротину. Грлати 
шездесетосмаши се, почев од деведесетих, укључише у империјалистичке ратне 
походе, званични социјалисти се помирише са друштвеном неправдом као са 
неизбежним злом, комунисти су се завукли у мишје рупе, чак су и троцкисти 
замукли.

Француске социјалисте - а слично је и код њихових суседа - одувек је одликовао 
дволичан став, и отцепљеност од животних услова радног света... Они имају 
апстрактан, теоријски увид у те услове, доживљавају их као тамну моралну мрљу, 
али их не деле и не проживљавају на својој кожи. Садашњи први човек Републике, 
према сведочењу његове бивше пријатељице, никад није окусио шницлу из иначе 
добро снабдевених самопослуга; он се снабдева једино из касапница, које су у 
тесној дневној вези са кланицама... Одреске, упаковане у целофан, купују 
милиони његових сународника, срећни што и то могу себи да приуште. Њихов 
председник је припадник тзв. кавијарске левице. Тај слој грађанских прогресиста 
је у међуратном Београду називан комсалонцима (салонски комунисти). Духовни 
отпадници од своје класе, не и од њених повластица, они се, на речима, залажу 
за социјалну једнакост људи чија им је свакидашњица далека и туђа. Неки их зову 
још и бобоима (богаташи-боеми), приписујући им гесло у вези са њиховим 
шизофреним положајем: „Срце ми је на левој, а новчаник на десној страни“. Они 
проповедају шта треба чинити, а не чине оно што говоре. Најчешће не знају цене 
у возилима градског саобраћаја. Градоначелница Париза, социјалисткиња, прочула 
се изјавом да јој плата од 5.512 евра омогућује скроман живот, не питајући се 
како њени суграђани, са четири пута мањим примањима, везују крај с крајем, 
школујући, успут, децу.

Немирне савести, у жељи да се поредак учини сношљивијим, е да би уживали у свом 
кавијару без кајања, бобои у класни поредак уносе извесну опуштеност и 
анархоидну неуредност, а конкретан програм смањивања неједнакости замењују 
уопштеном хуманистичком реториком, чији су идеали људска права, родна 
равноправност заштита природне средине, брига о животињама, залагање за 
сексуалне мањине. За остваривање тих, миленаријских замисли, не утврђују се 
јасни рокови, нити се о њима подносе годишњи рачуни. Томе треба додати увек 
згодно ангажовање против расизма, антисемитизма и ксенофобије, као и 
национализма, где се племенити пориви левице срећно поклапају са прагматичним 
разлозима деснице, пошто је национализам велика сметња слободном протоку не 
само љули и идеја, него и робе и капитала.

Ова идеолошка матрица, са малим варијантама, препознатљива је код француских 
социјалиста, британских лабуриста, америчких демократа, шпанских социјалиста, 
немачких социјал-демократа, Сиризе, Подемоса... Сви су се они, деведесетих 
година, истакли у залагању за озакоњење права на ингеренцију, то јест, за 
легализацију војних интервенција против непослушних држава и њихових вођа. Прва 
жртва те ратнохушкачке идеологије, у супротности са словом и духом међународног 
правног система, били смо, у пролеће и у лето 1999, ми.

Ако леве партије губе тло под ногама и разлог постојања због прихватања 
неолибералног модела као једино рационалног и у пракси потврђеног уређења, 
десниц

ЛАНЕ ГУТОВИЋ - “Украђена личнос”

[Ilija Ristić]

ЛАНЕ ГУТОВИЋ - “Украђена личнос”
МАГАЗИН, 
ФОКУС
1
18:48 11. јануара 2017.

Милан – Лане Гутовић има онај таленат за који кажу да је есенција сваког 
комичара, од Бастера Китона и Чарлија Чаплина наовамо. Озбиљнога лица, често 
меланхоличног, наоко незаинтересовано, изазива ерупције, мале и велике праскове 
смеха с друге стране екрана, а у последње време најчешће сала.

Ових дана, док се увелико крчка његов премијерни наступ у ток-шоуу Ивана 
Ивановића, обилази Србију са представом “Украђена личнос’”, позоришним 
наставком саге о Срећку Шојићу, лика са којим је пре коју годину абдицирао из 
ТВ серије “Бела лађа” након неспоразума око хонорара са РТС-ом.

Шојић се у новом комаду жали Европској унији, пише јој ситно писмо и тражи 
одштету за украдену личност, успут се нудећи за председничког кандидата и 
заузврат обећавајући све јер њега то не кошта – ништа. Колико се, живећи у 
Србији ових дана, и сами помало осећате као “украђена личнос’”?

– Живимо у времену у коме је криза идентитета нормална. Они који немају свој 
идентитет служе се туђим, па ако се једнога дана докопају свога идентитета, у 
реду је, а ако не, живе и даље са туђим. Идентитет је постао нешто као 
настрешница станице трамваја. Свако има право да се ту склони. Гужвањац у коме 
џепароши маришу шта стигну, па и идентитете. Нема тога коме бар део личности 
није “украђен”.

Када се осамдесетих појавио на филму (“Тесна кожа”), лик Срећка Шојића био је 
весела карикатура система социјалистичког самоуправљања. Колико је он данас 
трагичан карактер, имајући у виду да га реалност у неким стварима дебело 
претиче, а бенигне осмехе замењују кисели?

– Он је и онда био трагична слика друштва, али био је “излечив” јер су се 
његови лоповски подухвати односили само на једно предузеће. Данас је тај лик 
постао универзалан тип привредника и политичара. Овај податак не значи да је он 
напредовао. Он је само “мутирао” као сваки вирус и прилагодио се средини која 
је постала за њега идеална. Средина идеална за њега, престала је да буде 
подношљива за други животни концепт. Зато деца беже од нас и зато се памет 
повлачи. А тај “кисели осмех” који помињете имају “људи од гуме” када их увежу 
у чвор а они се осмехом праве да им није ништа. Мада сам ту ономатопеју осмеха 
препознавао и на свињској глави када је изваде из рерне.

Путујући по Србији, дружећи се са људима, какав утисак стичете: Да ли смо се и 
колико променили, које осећање доминира, има ли у том смислу разлике између 
Београда и унутрашњости?

– Путујем по Србији, али не дружим се са људима. То ми помаже да боље видим 
муке и немаштину коју бих вероватно дружењем пропустио. Очај и безнађе 
провинције, сем адресе и поштанског броја, нема разлику од велеградског очаја.

Шта је највећи узрок тог очаја, финансијска или духовна беда? Можда историјске 
околности, порази у рату, пропуштене прилике за истинске промене…

– Убило нас је јурење за привидима. Осећање немоћи да себи помогнеш, јер се 
узрочник твоје беде не види, учини да постанеш немоћан. Кад се грађанин појави 
било где да се жали на било шта, нигде не разговара са власником или са 
директно одговорним. Увек се истреса на неког представника који је потпуно 
невин. Враћаш се кући и знаш да си се истресао на човека који је само запослен 
код некога који је недодирљив, као што си можда код истог тог запослен и ти. 
Тај осећај потпуне немоћи људе баца у очај. Због тога на изборима број 
посматрача расте, а број гласача опада. Осећање да се бориш са невидљивим и 
непостојећим а свуда присутним одузима ти снагу.

За нас кажу да смо народ који има духа, јесу ли лоша времена појела ту 
колективну врлину?

– Лоша времена су тек пред нама. Скупштински преноси то наговештавају и кажу да 
сам у праву. Ако тешкоће и муке производе дух овога народа, имаћемо велику 
производњу. Све ово говорим апстрахујући дневник, који наговештава напредак. 
Али… Претурили смо толико тога преко главе, па ћемо ваљда и напредак.

Премијер је неколико пута нагласио да бисмо, као народ, требало да мењамо 
карактер, да усвојимо нешто од тог протестантског духа и етике. Мислите ли да 
је то оно што нам фали?

– Алфред Жари, писац комично-ироничне представе “Краљ Иби”, лику краља кога је 
играо Зоран Радмиловић дао је текст у коме краљ Иби каже да би требало 
променити народ јер пружа отпор и није усклађен са његовим пројектима. Ако је 
наш премијер то исто сада 2016. рекао, сматрам да се пишући “Краља Ибија” 
Алфред Жари 1896. непотребно истрчавао, а ми се томе исхитрено кикотали док је 
Зоран био жив, уместо да се томе кикоћемо данас.

-- 
Srpska Elektronska Informativna Mreža - SIEM
--- 
Ову поруку сте добили зато што сте пријављени на Google групу „Srpska 
Informativna Mreza“.
Да бисте отказали пријаву у ову групу и престали да примате имејлове од ње, 
пошаљите имејл на siem+unsubscr...@googlegroups.com.
Да би

ЕМИЛ ВЛАЈКИ: Зашто је Вучићу битно да постане председник Србије

[Ilija Ristić]

ЕМИЛ ВЛАЈКИ: Зашто је Вучићу битно да постане председник Србије

 01/19/2017 07:35  Фокус 3 Србија Став

Дилема се о будућем предсједнику Србије све више разјашњава. Вучић, алиас 
Сњегулица, је апсолутно супериоран у односу на својих седам патуљака, будућих 
предсједничких кандидата. А иза свега стоји злокобна Црна краљица, америчко 
њемачког поријекла.

„Потемкинови влакови“
Боже, све је било је толико очито за све оне који имају преко пет година. Знало 
се да тај влак на којем је писало: „Косово је Србија“ и који се најављивао 
данима, а пошто Албанци то неће дозволити, да тај влак сасвим сигурно неће 
прећи „административну границу“, да неће стићи до Косовске Митровице, те да ће 
се вратити у Београд!
ОГЛАШАВАЊЕ
ОГЛАШАВАЊЕ
invented by Teads
Изгледа да је провидна, предизборна „патриотска“ пропаганда, скупим кич 
средствима, постала постмодеран српски манир који опчињава све више залуђену и 
све мање критичну јавност. У Марксово доба, комплексна религија је била 
истински опијум за народ, а сада су за стварање масовних илузија довољни лоши 
плагијати типа фантомских контејнера пуних оружја у близини премијера, те 
„Потемкинови влакови“ са иконама и запаљивом реториком.
Што било да било, Вучић је то, у свом божанском маниру сјајно искористио. Влак 
је, изјавио је он, особно дао вратити како би се избјегле људске жртве и 
осигурала неизбјежна стабилност и мир регије. „Само да рата не буде“ рекао би 
Балашевић. У сврху Титовски конципиране „мирољубиве коегзистенције“,а Вучић 
надмашује Тита барем за тридесет центиметара у висини, модерни анти-Александар 
и сувремени Исус Крист се, „огорчено али с мјером“,истовремено обратио 
Вашингтону, Бриселу, Москви, УН-у као и, злу не требало,међугалактичким 
властима у Млијечној стази, те се по тко зна који пут, исказаокао одлучан 
државник који на себе храбро прима све гријехе и сву бол свијета!
Чак је и Албанцима енергично припријетио: „Ово вам је задњи пут да нама Србима 
ударате зврчке“. Албанци су се, наравно, страшно препали. Тако ће, због панике 
која их је захватила, већ овај тједан дозволити стварање Заједнице српских 
опћина, а и обећали су да ће од сада пропуштати српске „влакове без возног 
реда“ ма што год на њима писало. Ипак, увјет за то је да Тома Николић буде 
влаковођа, пошто је он, а то је и недавно потврђено, увијек добродошао у 
америчко-албанску „Косово Републику“ као драги српски гост.
Зашто Вучић мора бити предсједник
Овај маркетиншки потез са влаком, јасно је означио Вучићеву жељу да се 
кандидира за предсједника Србије. Вјеројатност да се то не деси је на нивоу 
статистичке грешке. Има више разлога због чега се, по свему судећи, садашњи 
предсједник владе и лидер СНС-а одлучио на тај корак.
- Прво, сваком иоле значајнијем политичару је циљ да једног дана буде „отац 
нације“. Вучић, наравно жели да сви добри људи буду међусобно равноправни у 
„јакој“, територијално недефинираној Србији. Али, да би се то постигло, Он 
привремено, а по вољи оних западно од раја, мора бити „први међу једнакима“. Па 
кад се то у Србији напокон оствари, а неће у пар слиједећих деценија,Он ће се, 
можда, добровољно повући из политике.
- Друго, тко би Србију могао одлучније водити ка „Европи“? Опет, једино Он. Али 
како ће Србија у „Европу“ ако Он не обједини функцију предсједника земље и 
предсједника владе? Јер ништа се у Србији не може добро десити без 
„демократског апсолутизма“ неког великог вође. У противном, што ако, не дај 
Боже, за предсједника дође онај „жути“, Јеремић. Или, рецимо, Војо буде 
изабран, а Хаг га накнадно осуди на доживотну робију, па Србија остане без 
предсједника. А ни са Томом, садашњим предсједником, се не може постићи 
„Европски пут Србије“. Мало, мало, па ово „сметало“ почне причати о Руском путу 
и давати ратоборне изјаве о Космету као о накарадној псеудо државној творевини 
под америчко-албанском окупацијом. Плус тога, Тома, противно Вучићу, подржава 
чак и оног тврдоглавог, веберски нерационалног Додика, који се упорно опире 
„Европи“. Такве људе треба, дакле, политички елиминирати како би се 
унаприједила Србија. Зато је најбоље сам постатипредсједником земље, задржати 
власт у својој партији и, преко скупштинске већине, управљати владом.
- Треће, мада непровјерено, Вебер је, тврде „упућени“, антиципативно у својим 
списима које још нитко није видио, јасно назначио ММФ као истинског бранитеља 
протестантске етике и развоја капитализма. Познато је,да је циљ ове америчке 
институције да „неразвијенима“ јасно даде на знање зашто су у таком стању, 
зашто се никада неће моћи опоравити, и зашто се морају све више и бесповратно 
задуживати. Овај ММФ колонијални „хуманизам“ вриједи за читав свијет, осим за 
Србију. Уствари, да Он није на њеном челу, Србија би се и даље ваљала у живом 
блату дужничког ропства као и 75% човјечанства. За сада се Србија, тврди Он, 
успјешно опоравља, тако да је чак и ММФ задовољан Његовим дјеловањем што Он 
непрекидно и с поносом истиче. Бре, докле ли ће?

- Четврто, након поражавајућег и, чини се, антисрпског 

FW: Dijego Fuzaro - Danas je univerzitet mrtav

[Ilija Ristić]

From: Ilija Ristić
Sent: Wednesday, January 18, 2017 11:02 PM
To: 's...@googlegroup.com'
Subject: Dijego Fuzaro - Danas je univerzitet mrtav

Данас је
универзитет мртав

Да ли је универзитет убила култура предузећа?

СПЕЦИЈАЛНО За„Печат" из Милана

Диего Фузаро

Универзитет не треба да даје посао, који је данас ионако флексибилан и 
несигуран. Он треба да образује учена и способна људска бића, свесна своје 
историје и своје перспективе. Тако насучи још од 1867. филозоф Џон Стјуарт Мил.
Тако је говорио те далеке године Мил у ректорату Универзитета Светог Андреја: 
Универзитет није осмишљен да пружи знања која омогућавају одређени начин зараде 
за живот. Његова сврха није да припреми и опреми вештинама лекаре, инжењере или 
адвокате, већ треба да образује учене и способне људе. То је речено још 1867. 
(у години у којој је објављен, у ироничном обрту историје, „Капиталс Карла 
Маркса). Милов говор изгледа, када се данас чита, као немилосрдна тирада против 
корпоризације универзитета која се одвија у Италији и не само у Италији. 
Универзитет - упозорава Мил - не треба да обезбеди радно место, флексибилно и 
несигурно: мора, међутим, да образује људска бића способна и учена, а ми 
додајемо, свесна своје историје и својих перспектива, својих корена и својих 
пројеката, тј. мора да школује мислеће главе са критичким мишљењем, а не само 
пуке калкуланте, дакле главе које ће моћи, ако је потребно, да оспоре поредак 
интегралног фалсификата људског постојања који данас преовладава. Циљ 
универзитета је, према Милу, да се подстакне развој слободног индивидуалног 
размишљања. Корист од тога је у томе што формира људе који не служе тек тако 
било чему или било коме, то јест они су слободни у највишем смислу те речи. 
„Telos“ универзитета - у речима Мила - јесте да промовише развој „образованих и 
способних људи“. Нагласак је на „култури“, на „способности“ да буде у свету и, 
пре свега, на „људским бићима“. И сам избор факултета у складу са могућностима 
запошљавања које се нуде - сугерише Мил - представља заблуду. Универзитет не 
служи томе. Схватати га тако, значи погрешно га тумачити, стрмоглављујући се у 
остварење корпоризације стварности и свести. Уосталом, ко би се икада „уписао“ 
на Платонову Академију или у Аристотелову Гимназију, због конкретне могућности 
„налажења посла“?


АЛТЕРНАЦИЈА ШКОЛА - РАД ИЛИ ЕКСПЛОАТАЦИЈА МАЛОЛЕТНИКА

Нећу престати да понављам и да тзв. „добра школа“ коју је промовисао Матео 
Ренци представља тешки, а можда и завршни ударац у процесу коначног распада 
италијанске школе. Тај процес гура гомила људи са лудачком истрајношћу, већ 
годинама, почев од „реформи“ школства, и то без обзира што се на власти у 
Италији смењују владе десног центра и левог центра, јер су све оне једнако 
склоне пост-1989. тренду који води ка потпуној корпоризацији живљења.
Баш као што реформа Устава уништава Устав, као што и реформе рада (патетично 
назване Jobs Act) уништавају радна права, тако и реформа школе трајно уништава 
школу. То се орвелијански зове „добра школа“, односно под тим називом се крије 
распад школе или, ако више волите, њено уништење. Уместо етичке институције за 
образовање потпуних људских бића, мислећих и свесних својих корена и 
перспективе (тако је школу замишљао велики мислилац Ђовани Ђентиле), школа 
постаје обична капиталистички компанија која конзументима образовања нуди 
„кредите“ образовне понуде и потражње.
Чак се уводи и „бонус награда“! Наставнике оцењују ученици, јер купац је увек у 
праву. Школа не образује више људска бића, већ школује младе људе без критичке 
свести и културних корена, као топовско месо за флексибилно и пар-тајм тржиште 
рада. У оквиру флексибилног капитализма млади морају бити само атоми без корена 
и без културног идентитета, без историјског памћења и без перспективе 
планирања, чак само монаде без прозора, које не могу да постану свесне укупне 
обмане у коју су укључене.
Уводи се, штавише, алтернација школа-рад - као неки адут који показује своје 
право лице управо у случају споразума између италијанског  Министарства 
просвете и Мекдоналдса. Сада је свима јасно, надам се, да је алтернација 
школа-рад у ствари поновно увођење законом омогућене експлоатације 
малолетничког рада. То је доказ да је реформисана школа, односно уништена 
школа, злочин на штету будућих генерација којима се тиме ускраћује право да се 
образују и просвећују.

• Споразум између италијанског Министарства просвете и Мекдоналдсо предвиђа да 
ученици бесплатно раде у објектима ове америчке фирме на име наводне праксе 
у„дуалном системуу/ школовања, рецимо да рашчишћавају и бришу столове, после 
одласка гостију, или у најбољем случају да подгревају сендвиче у микроталасним 
пећима. Мекдоналдс тиме добија годишње милионе бесплатних сати малолетничког 
рада - прим. прев.

• „Монаде немају прозоре" (Лајбниц, Монадологија, 1-7). Монаде су духовне 
суштине, а извор им је у Богу као највишој монади. Богје удесио да унутрашња 
активност сваке монаде буде у хармониј

Матија Бећковић - Okupacija

[Ilija Ristić]

Матија Бећковић
ОКУПАЦИЈА
Кад сте нас већ окупирали
Какав је проблем
Да будете мало љубазнији
Што мора сваку окупацију
Да прати исти буђав израз лица
И нескривеног гађења

Ако се све на свету променило
Зашто би једино окупација
И у трећем миленију
Изгледала као у прва два
Као да нисте ништа научили
Ни од једне претходне окупације

Зашто би уз окупацију на крају историје
Тријумфа људских права и демократије
Била обавезна набуситост и ароганција
Зар већ себи не можете приуштити
Да мало предахнете и у све унесете
Нешто мало лакоће
И колико толико стила и шарма

Што мора поводац да се види
И модрице по врату
Као да су ешарпе скупе
Не може нас нико убедити
Да нема бољих решења
И да све мора бити до краја огољено
Макар на трибинама
0 људским правима и слободама

Зар је проблем попустити омчу
Док су камере присутне
Мора ли у сваком кадру
Да се виде дугачке цеви
И чује звека синџира
Зар вам никад није пало на памет
Да најмите неког дизајнера
Да све лепо упакује
У какву шарену амбалажу
Из њиховог богатог репертора
Да све делује дискретније
Подношљивије и прихватљивије
И за вас и за нас

Што сте увек на крај срца
И на ивици нерава
Да нас се подједнако гадите
И кад смо послушни
И кад смо непослушни

Као да ми сами себи
Нисмо довољно одвратни
Па морате да нам дајете на знање
Подвлачите и наглашавате

Зар вас до сада нисмо уверили
Да не бисмо могли без вас
И да вас нема
И да бисмо остали у ропству
И кад бисте отишли
И помакли цокулу с врата

Ко Је толико неодговоран
Да сече грану на којој седи
И лиши се неког
Од кога му зависи живот
И од њега све боље зна и уме

Чему претње и уцене
Као да не знамо ко је јачи
И да свакоме није јасно
Да не може бити друкчије
Сувишни су неспоразуми
Кад је већ какојесте
Свакзна и где мује место
И шта му је посао

Свесни смо својих мана
И да никад нећемо бити
Какви бисмо желели
Ма колико се трудили
И давали све од себе
Робови не могу бити идеални

Одрасли смо и одговорни људи
Свесни да мора бити Т
ако како је
И да је све обављено одавно
Више нема ни међу лудима
Некога ко се нечему нада

Што би вас болела брига
Кад ми себи у браду гунђамо
И кобајаги пружамо отпор
Тобож постављамо услове
И не пристајемо на све

Чак се толико заборавимо
Да спомињемо мило за драго
И црвену линију
Преко које никад неђемо пређи

А нико нема снаге да ичим мрдне
Зар не би било и у вашем интересу
На овој стопи раста
И достигнутог стандарда
Да нас и сами подстичете
Да се мало бранимо
Што би сваки наш шушањ
Добијо размере Принциповог пуцња

Вама би требало да буде симпатично
Да се понекад раскомотимо
Као да нисмо окупирани
А немамо појма у каквом смо положају
Па једино ми морамо да штрчимо
С нашом чувеном храброшђу
Иза бодљикавих жица

Ви најбоље знате да немамо куд
И кад причамо да имамо
Што би сте се ви секирали
Што смо сувише лак плен
И правили питање
Од наших тикова и гримаса
Као да нас нисте проучили боље
Него ми себе саме

Никад нам неђе бити јасно
У чему је ствар
И што вам смета
Ако за тренутак заборавимо
И на себе и на вас
Па се макар суботом и недељом
Тамо где нас нико не види и не чује
Разгаћимо и разгаламимо
Као да смо газде у својој кући

Кад је Бог већ тако уредио
Да је вама дан
Кад је нама ноћ
И није се потрудио
Да свима једнако сване
Што се не бисте опустили
Макар док спавате у нашој временској зони
И киша вас успављује
Док ми по ноћном пљуску хитамо на посао
И не видимо у томе никакву неправду

Није тачно да никад није било
Љубазних џелата
Наш највољенији џелат
Био је увек добро расположен
Чак и на џет легу
Кад тек допутује
Са пута око света

Тај се није замарао ситницама
Ни губио контролу над собом
Док одсеца главе
Већ остајао савршено спокојан
Ако је суштина како треба

Да је могло бити боље
Имало је кад да буде
И кад већ нема избора
И немамо куд
Што о томе отворено не поразговарамо
И искрено се заложимо
За окупацију са људским ликом

Не би вам било ни у џеп
Ни из џепа
Да се за неки међународни празник
Сви ухватимо у коло
И загрљени запевамо као браћа
Кад већ равноправни никад бити нећемо
Али да бар све замаскирамо
Да изгледа како није
Ватрено говорећи шта било
Кад већ не мора бити истина

Зар вам не би одговарало
Да своје богато искуство
Пренесемо на неког другог
Зар то није смисао сваке едукације
Немогуће да нисте приметили
Како бисмо и ми волели
Да се над неким натресамо
И ломимо штап
Па испаде да смо последња станица
И немамо над ким
А и не треба нам нико
Док имамо једни друге

И кад паднемо у ватру
И не знамо куд ударамо
Не падамо због вас
Ви немате ништа с тим
Све ће се сломити на нашој деци
И на случајним непознатим пролазницимз

Наша кућа је ваша
Ако нас не нађете
Кључ је код вас
Или под отирачем
Мада су врата одавно разваљена
А брава обијена


452/2016ПЕЧАТ

-- 
Srpska Elektronska Informativna Mreža - SIEM
--- 
Ову поруку сте добили зато што сте пријављени на Google групу „Srpska 
Informativna Mreza“.
Да бисте отказали пријаву у ову групу и престали да примате имејлове од ње, 
пошаљите имејл на siem+unsubscr...@googlegroups.com.
Да бисте постављали у овој групи, пошаљите е-поруку на siem

Милован Данојлић - Кратко памћење невиног убице

[Ilija Ristić]

ГРАЂА ЗА РЕЧНИК 32

ПИШE
Миловaн  ДАНОЈЛИЋ


КРАТКО ПАМЋЕЊЕ
НЕВИНОГ УБИЦЕ

Јадна, збуњена и уплашена Европа излази из 2016. године као покисла мачка. 
Притиснута од миграната, нападнута од терориста, нашла се у чуду. Удариле 
поворке избеглица, са истока и југа, кренуло „аравијско море“, да је потопи. 
Насрћу верски фанатици, из чиста мира, са циљем да јој загорчају слаткоћу 
живота. Њени покушаји да све те дивљаке укључи у програм мондијализације 
окренули су се у ружан сан. То јој је хвала за све што је учинила... Увређена, 
старачки изнемогла, не зна шта да предузме.
Ако је судити по најгласнијим медијима, и по говорима званичника, невоље које 
су снашле Стари континент, а с њим и један део Међународне заједнице, захтевају 
чисто техничка решења. Где сместити бескућнике, како појачати будност 
обавештајних служби? На овом континенту има много припадника исламске вере, не 
можеш свакога уходити ни благовремено завирити у главу оних, који се, изненада, 
радикализују. Границе, свечано отворене за проток људи, идеја, и (нарочито) 
капитала, не дају се преко ноћи херметички затворити. Овако, отприлике, 
просуђује широко јавно мњење; ово је висина медитирања његових општила. У 
озбиљнијим публикацијама, у месечницима и периодицима, дају се ученија 
тумачења. Мигранти су кренули на пут бежећи од сиромаштва, ратова и опустошене 
животне средине. Ко је изазвао те ратове, ко је разорио бројне државе и 
опустошио животни простор та се питања не постављају. Стање је такво какво је, 
није важно како је до њега дошло. Европа заборавља, или се прави да је 
заборавила, сопствену улогу у разарању северне Африке и азијског Блиског 
истока. То је било поодавно, модерни живот брзо и пребрзо тече, време је 
изгубило једну важну димензију, трајање се свело на дужину текућег тренутка. 
Европа је оболела од кратког памћења. Ако се већ помиње прошлост, она се ослања 
на књишко памћење. Ту су успомене на варварске најезде, на Монголе, Аваре и 
Хуне, ту масовне сеобе народа. Александар Македонски је ишао далеко на Исток, 
па се данашње миграције могу разумети као узвратни талас, пристигао са 
закашњењем од две и по хиљаде година.
А терористи, тј. џихадисти? О њима нема шта да се у озбиљном друштву говори, то 
треба таманити. Они нису људска створења, него чудовишта приспела са неке друге 
планете. Њихови су разлози недокучиви здравој памети. То су кукавице које, 
опасане бомбама, улећу на наша састајалишта и вашаришта. убијајући све и 
свакога на кога наиђу, да и сами притом погину, а западњаци су јунаци, кад са 
висине од десет километара, бацају касетне бомбе по насељима Ирака и 
Авганистана...
Европа је заборавила да је теорију и праксу тероризма и сама, некад, 
примењивала, да су неки периоди њене историје добили име по Терору, да су се у 
том послу истакли француски патриоти и руски анархисти, касније бољшевици, да 
је тероризам упражњаван у Америци, Италији, Шпанији, на Балкану, а у државној 
варијанти у Никарагви и Чилеу, да су и поменута бомбардовања терористички 
чинови, те су „божји ратници“ тј. џихадисти, имитатори и плагијатори, а нипошто 
проналазачи тог начина ратовања. Дакако, Европа сматра, или се бар тако чини, 
да су садашња лудачка злочинства један acte gratuit, манифестација апсолутног  
зла, за шта она, благородна и отмена, не сноси никакву одговорност. Таква је 
природа кратког памћења, неспособног за увиђање било каквог континуитета, за 
повезивање узрока и последица, и то су видици онога ко, са главом у песку, 
осећа једино сопствену телесност.
Има нас, међутим, који годинама, широко отворених очију, пратимо шта се по 
свету збива, а довољно смо проницљиви за уочавање и повезивање материјалних 
чињеница. У такве спада и Андреј Макин, новопримљени члан Француске академије 
који је, у приступној беседи држаној 15. децембра 2016, подсетио члано-ве часне 
националне установе основане 1635, да су, дугогодишњим ћутањем, постали 
саучесници „злочиначких стратега НАТО-пакта“, да је тај пакт, „узрочник 
братоубилачког рата у Кијеву“, чему треба додати „пола милиона масакриране 
ирачке деце“, као и „монструозно уништење Либије, сиријску катастрофу и 
варварско пљачкање Јемена“.
Ове речи су, као земљотрес, одјекнуле испод славне Куполе, на запрепашћење 
присутних. Интелектуални изабраници и штампа културне престонице Старог 
континента, уверени да је циљ војних интервенција мисионарско ширење 
демократије и људских права, сад се одједном сусретоше са одговорношћу за 
масовне злочине. Тако су лепо звучале бајке о наранџастим револуцијама и 
пролећним буђењима потлачених нација, да ником није било сумњиво што се 
добротворне хуманитарне акције изводе у близини нафтних налазишта, нити је ко 
општу бежанију из ослобођених земаља и осветничке атентате терориста доводио у 
везу са цивилизаторском мисијом Запада. Пут у пакао је, авај, поплочан добрим 
намерама... Након тридесетогодишњег рата Европа се почиње будити из 
хуманитарног сна, дирљиво невина, потресно добромислећа, и примећује, у чуду, 
да је из сна изишла крвавих

Дijego Fuzaro - Неолиберализам и економски фундаментализам

[Ilija Ristić]

СПЕЦИЈАЛНО
За„Печат" из Милана
ДИЈЕГО ФУЗАРО

Неолиберализам и економски фундаментализам

Неолиберално размишљање је елиминисало из нашег речника речи као што 
су„експлоатација" и„неправда" које су биле у свакодневној употреби до пре 
неколико година. Оне су замењене новом семантичком  „нелагодност"

Не узимају нам све одједном. Не. Било би то сувише очигледно и сви би одмах 
схватили колико је стање тешко. Укидају нам једно по једно право, откидају нам 
комад по комад, полако, али упорно и непрестано. И тако, корак по корак враћају 
нас километрима назад: полако нам одузимају све што смо стекли. То је укратко 
историја света од 1989. године до данас.
СВЕТ БЕЗ ПОЈМОВА „ЕКСПЛОАТАЦИЈЕ" И „НЕПРАВДЕ"
Неолиберално размишљање је елиминисало из нашег речника речи као што су 
„експлоатација“ и „неправда“ које су биле у свакодневној употреби до пре 
неколико година. Оне су замењене новом семантичком метафором „нелагодност“.
За разлику од експлоатације и неправде, које алудирају на конфликтни однос у 
коме постоји страна која искоришћава и друга која се експлоатише, у коме 
постоји неко ко чини неправду и неко ко је трпи, нелагодност се односи увек и 
само на индивидуално „ја“ у свом односу са самим собом и са светом, у сценарију 
лажно приказаном као да је лишен социјалних веза и последичних сукоба. 
Нелагодност је осећај анксиозности и неадекватности, који настаје из 
немогућности субјекта да се прилагоди ситуацији, и кохерентни је изражајни 
облик настао из процесанеолговорности тржишне мондијализације у коме се грешке 
увек приписују „сензибилно надсензибилним“ ентитетима (Маркс), а то су 
тржипгга. У овим процесима, пропусти и неправде никад не зависе од онога од 
чега заиста зависе, односно од реалног односа снага и прозаичне логике 
капитала, већ увек и само од немогућности појединца да се избори с објективним 
светом, да се прилагоди ситуацији, да адаптивно моделира свој субјективитет у 
складу са датим условима. Праве контрадикције пејзажа протканог економским 
насиљем и експлоатацијом, отуђеношћу и бедом, немају више чак ни име. Њихово 
место преузимају субјективне „нелагодности” оних који не могу да се прилагоде. 
Перспектива револуције као друштвени начин за превазилажење објективне 
противречности уступа место психолозима и саветницима, као јединим могућим 
исцелитељима од појединачних нелагодности, без могућности да објективност 
производних односа буде макар поменута, ако не и именована. Уместо да буде оно 
што јесте, односно саставни део објективне стварности, контрадикција је улога 
коју игра неприлагођени појединац са тежњом да нас наведе, речено речима Улриха 
Бека, на трагање за „биографским решењима“ у „системским контрадикцијама“,  
тако да људи мењају сами себе више него контрадикторну објективност друштвених 
односа.То је још једно ремек-дело технокапиталистичких резона.
Е К О НОМСКИ ФУНДАМЕНТАЛИЗАМ УБИЈА КУЛТУРУ
Ако је једина вредност слободног тржишта размена, онда новац остаје једини 
симбол нашег времена. Међу највеће симболе десимболизације треба сврстати евро 
новчанице на којима су приказане празне и апстрактне структуре.
Данашњи владајући економски фундаментализам делује у светлу интегралне 
десимболизације и, самим тим, према речима Карла Шмита, у светлу 
„неутрализације“ било ког симболичног ресурса мишљења које нема економско 
конкуренцијални ресурс. Озакоњујући исто тако незаконитост свих тралиционалних 
симбола власти (грађанска етика, верске везе, симбол оца), делегитимизује 
последња острва отпора процесу претварања свега у робу и промовише, на тај 
начин, остваривање нихилизма тржишног друштва које има као једину вредност 
размену, а као једини преостали симбол новац. У светлу Касирерове филозофије 
симболичких  облика, човек је animal symbolicum, јер поред рецептивног и 
креативног система, чега има у свим животињским врстама, он има и систем 
симбола (језик, уметност, мит и тако даље) према коме је постојеће стање увек, 
за човека, резултанта неког субјективног тумачења и симболичног деловања људске 
свести, које се историјски разрешава у културама. Десимболизација, која је у 
току, тежи да претвори постмодерног човека у пуко присуство које, као и друге 
робе у области промета, и јесте и не постоји, у облику хиперегоистичког и 
нарцисоидног чистог изолованог атома, без симболичког и културног система, без 
утопијске перспективе и без историјских корена. Заробљена у симболичкој пустињи 
која се шири, његовауобразиља је потпуно заокупљена робним обликом и он више 
није у стању да размишља о својој историји, својој садашњости и својој 
будућности осим на отуђеном и десимболизованом хоризонту размене и производње 
робе. Као што је истакао Хајдегер у Црним свескама, „савремени човек нема више 
потребе за било каквим симболом (Sinnibild)“,  јер се све апсорбује у моћи 
производње која је једини извор смисла. Опстаје само ниво бивствујућег као базе 
за производњу и промет, и из тог разлога, „пропадају свака прилика и свака 
потреба за неким симболом“. Симбол, у ствари, увек

Мирјана Бобић-Мојсиловић - Шпијунке

[Ilija Ristić]

СПРЕМИТЕ СЕ: Спровођење масовне контроле у Србији добија нове димензије!
У мање развијеним информационим друштвима, ствари се, одвијају онако како је 
једино могуће - употребом људског фактора.
ОГЛАШАВАЊЕ
inRead invented by Teads

ШПИЈУНКЕ
Пише: Мирјана Бобић-Мојсиловић

Док цео западни свет не може чуду да се начуди – да „Фејсбук“, „Твитер“ и 
остале друштвене мреже служе као савршено средство за масовно шпијунирање, то 
јест за суптилну контролу, док поједине новине објављују невероватне чињенице 
да целокупна историја тумарања по интернету у Великој Британији сада може да 
буде доступна полицији и тајним службама, те да сваки човек лако може да 
постане „предмет обраде“, и док се интернет користи пре свега за скретање пажње 
јавности са једне опасне афере на другу – као што је случај са откривеном 
глобалном педофилском афером названом Пизагејт, која се покрива скандалозним 
хапшењем и одвођењем у лудницу америчког репера Кање Веста јер се усудио да 
искочи из матрикса, мало ко не види да спровођење масовне контроле добија 
димензије равне онима које су описивали Орвел и Хаксли.
У мање развијеним информационим друштвима, ствари се, међутим, одвијају онако 
како је једино могуће. Употребом људског фактора. Сиромашна Србија, наравно, 
такође користи друштвене мреже, а пре свега „Твитер“ као извор информација 
значајних за будућност земље, па су се тако у последње време поруке на 
„Твитеру“ испостављале као кључни политички аргументи чак и у Народној 
скупштини.
Ипак, пошто не може озбиљна држава да се ослони само на сто четрдесет 
карактера, колико у поруци омогућава „Твитер“, наши су се досетили далеко бољег 
метода за држање ствари под контролом.
Уколико Скупштина Србије усвоји нови предлог закона о становању и одржавању 
зграда, Србија неће имати о чему више да брине. Институција такозваних 
професионалних управника зграда, који ће имати право да улазе у станове без 
дозволе власника и судског налога, пописују станаре и цинкаре подстанаре, 
испоставља се као прави мињон из посластичарнице домаћих десерта.
Неће имати више нико да брине ни о чему пошто ће плаћени Илије Чворовићи имати 
ћагу да са поносом и ревношћу пријављују сумњиве комуналној полицији. Лепота 
овог пројекта лежи у чињеници да ће станари плаћати свог локалног жбира: 
управник води евиденцију ко где живи, а ако је креативан записаће и још понешто 
о сваком станару, шпијунираће подстанаре или рођаке са села, ко шта слави и 
колико је гостију имао, да ли је било радости кад је наређено да се тихује, и 
обрнуто, и што је најзанимљивије, имаће право да уђе у свачији стан, без налога.
Невероватно је да се нико није досетио да управнику зграде повери и резервне 
кључеве од поштанских сандучића, како би евиденција о животу, рачунима, 
дописима и уопште комуникацији станара, била доступнија, пошто и пореска мора 
од нечега да живи. Јер фамозни управник зграде добија дужност да открива 
подстанаре и да их пријављује пореској, како би се наплатио порез од 20%, па 
онда управник постаје заиста капо – јер обавља и посао пореске управе, али и 
МУП-а. Иако по Уставу нема свако право да контролише где ко живи, јер о томе 
регистар води МУП, управник се испоставља као бог и батина у згради, па је оно 
што ће станари морати да му дају за плату, у ствари мало, с обзиром на то 
колико ће да их шпијунира.
Додајмо томе и мали податак – ко три пута не дође на састанак скупштине 
станара, губи право да гласа о стварима које га се тичу. Ревносни хаузмајстор и 
приватни шпијун може да сазива састанке једном недељно, и он сам постаје нека 
врста ходајуће месне заједнице, наше нове породице.
Тако живот у стамбеној згради прети да постане живот у институцији. Могуће је, 
наиме, замислити, како ће после васпостављања плаћеног шпијуна по зградама, 
неко доћи на идеју да обједини интернет у свакој згради, или да спроведе 
централну климу, или да забрани отварање прозора. Ако Илија воли да иде раније 
на спавање, није нелогично претпоставити да се уведе обавезно гашење светла 
после једанаест увече, као и да се инсталира аларм за рано буђење целог 
комшилука, пошто мора да се ради, ради и само ради. Такође би могла да се 
организује и додатна активност Илије Чворовића – инспекција комшијског ђубрета, 
пошто ништа толико не говори о животу човека, његовим навикама, стремљењу, 
укусима, материјалном стању, лажима, претворности, настраностима и идеологији – 
као његове кесе за ђубре.
Западни свет живи у матриксу информација, а ми, богу хвала, остајемо верни 
сопственој комедиографској традицији. Шпијунажа из хаустора је увек давала 
фантастичне резултате, а са новим управницима живота, нама шпијунке на вратима 
више неће бити потребне, пошто ће врата наших живота, по закону, морати да буду 
широко отворена.
Извор: Вечерње новости


-- 
Srpska Elektronska Informativna Mreža - SIEM
--- 
Ову поруку сте добили зато што сте пријављени на Google групу „Srpska 
Informativna Mreza“.
Да бисте отказали пријаву у ову групу и престали да примате им

SRPSKI NACIONALISTI O CIA PROTESTU POJEDINIH PRIPADNIKA VS: Vojne narikače na stazi pederske Parade ponosa!

[Ilija Ristić]

SRPSKI NACIONALISTI O CIA PROTESTU POJEDINIH PRIPADNIKA VS:
Vojne narikače na stazi pederske Parade ponosa!

Udruženja srpskih nacionalista SNP "Naši", SNP "1389" kao i i Srpska liga, 
osudili su današnji protest pojedinih pripadnika Vojske Srbije, nazvavši 
događaj neviđenom brukom i sramotom i ugrožavanjem sigurnosti države, zbog koje 
odgovorni moraju da snose posledice..
nasisrbija.org/snp1389.rs/LS 27. 11. 2016. 18:51


Opravdanje pojedinih pripadnika VS za izlazak  na ulice  zbog "MALIH PLATA" je 
više nego sramotan čin, jer od 5. oktobra 2000.  nikada se nisu setili da kažu 
NE, kada su po nalogu CIA smenjivane njihove kolege učesnici rata, ili kada su 
visoki oficiri slati u Hag, konstatuju u SNP "Naši".

Pitamo se da li su ikada pripadnici VS koji su danas izašli na ulicu odbili 
saradnju sa NATO, i da li su ikada izašli u javnost i rekli reč o povratku 
Kosova i Metohije, a sada po prvi put u istoriji Srbije izlaze na ulice jer su 
im "male plate".

Ono što je još strašnije i što izaziva sumnju u čitav protest je i 
pojavljivanje određenih pro-američkih političkih struktura na njemu, čime se 
jasno šalje poruka da se deo Vojske Srbije otvoreno svrstao uz NATO i CIA 
političare.

Piitamo organizatore protesta, zašto su dozvolili da im se takva lica 
pojavljuju na skupu i zašto je bilo neophodno prisustvo pro-američkih 
političkih struktura na njemu, ako su na protest izašli samo zbog svojih 
"plata"?

SNP "Naši" vam poručuje da slogan koji ste nosili na protestu "UVEK UZ SVOJ 
NAROD" očigledno ne odgovara istini, i više bi odgovaralo da se na njemu 
nalazilo "UVEK UZ CIA", jer je više nego očigledno ko stoji iza čitave 
organizacije, piše u saopštenju Informativne službe SNP "Naši"

SNP 1389: Vojska deli sudbinu naroda, jesu li ovo vojnici ili narikače?!

Gas protiv ovakvog načina izražavanja nezadovoljstva podigao je i SNP 1389, 
koji je osudio protest samozvanog "Vojnog sindikata Srbije", rečima da voijska  
deli sudbinu svoga naroda.

- Srpski ratnici nikada nisu sebi dozvolili da zbog nepravedne materijalne 
situacije ugrožavaju i podrivaju borbenu gotovost i bezbednost zemlje. Današnji 
protest je više nego sraman. Vojska Srbije kao institucija od najvećeg 
poverenja naroda Srbije, mora da stojički podnosi isti teret koji svi građani 
Srbije dele.

Da li su 700 okupljenih na protestu bile "babe narikače" ili pravi vojnici. 
Vojnik ne kuka, ne plače, ne diže se protiv svoje države. S toga je više nego 
jasno da je za tuđ interes ovaj protest izveden, sve ukazuje na prljave tragove 
NATO lobista kojima je decenijski san destabilizacija i razaranje vojnog 
sistema zemlje.

Za nas kao srpske nacionaliste nezamislivo je da se bilo ko ko se oseća 
Srbinom, pojavi ubuduće na bilo kakvoj sličnoj antidržavnoj, proNATO, 
kvazi-vojnoj manifestaciji

Uslovi života vojnika Vojske Srbije, moraju biti poboljšani bez obzira na stav 
MMFa. Ne sme se dozvoliti da manifetlucima strane agenture za male pare vojnici 
ustaju protiv svoje otadžbine. Pravi ratnik, ponavljamo, deli sudbinu svog 
naroda i stoji u odbrani svoje države, poručuju iz SNP 1389

Srpska liga: Naslednici vojvode Živojina Mišića, na stazi pederske Parade 
ponosa!

Srpska liga (SL) najoštrije osuđuje besprizornu protestnu šetnju članova 
ilegalnog "Vojnog sindikata" rutom "Parade ponosa" kojom su profesionalne vojne 
"seka Perse" osramotile uniformu slavne srpske vojske.

-  Isti oni tzv. profesionalni oficiri koji su gromoglasno ćutali na hapšenja i 
izručenja najbonjih srpskih vojskovođa s kraja 20. veka, danas - a to je 
jedinstven slučaj u svetu da vojnik štrajkuje zbog povećanja plate od pet odsto 
- dižu glas protiv vlastite države, čime još jednom pokazuju da je Srpska liga 
u pravu kada traži povratak obaveznog služenja vojnog roka - kaže Aleksandar 
Đurđev, predsednik SL.

Đurđev podseća da je vojvoda Živojin Mišić prodavao sopstveni  šinjel, da je 
vojvoda Stepa Stepanović vraćao penziju zato što mu bila velika, da je komita 
Vojvoda Vuk ostavio kosti na Kajmakčalanu, a da se njihovi današnji 
"naslednici" postovećuju s pederima, čijom rutom šetaju.

SL smatra da je Ministarstvo odbrane, umesto što postfestum pravi lažnu 
uravnilovku, tvrdeći u saopštenju da su među šačicom protestanata bili i 
"srpski nacionalisti i ekstremisti", moralo merama države represije da spreči 
ovaj pokušaj bruke Vojske Srbije.

-- 
Srpska Elektronska Informativna Mreža - SIEM
--- 
Ову поруку сте добили зато што сте пријављени на Google групу „Srpska 
Informativna Mreza“.
Да бисте отказали пријаву у ову групу и престали да примате имејлове од ње, 
пошаљите имејл на siem+unsubscr...@googlegroups.com.
Да бисте постављали у овој групи, пошаљите е-поруку на siem@googlegroups.com.
Посетите ову групу на https://groups.google.com/group/siem.
Да бисте видели ову дискусију на вебу, посетите 
https://groups.google.com/d/msgid/siem/2f6266462003447dafea5ab48df24189%40KAEXC2.it.telekom.yu.
За више опција посетите https://groups.google.com/d/optout.

Vladimir Dimitrijević - Milovan Danojlić, mudri gospodar lekovitih reči

[Ilija Ristić]

СВОЈ НА СВОМЕ - ОСАМ ДЕСЕТЛЕЋА ПЕСНИКА
МИЛОВАНА ДАНОЈЛИЋА

МУДРИ ГОСПОДАР
Л Е К О В И Т И Х  Р Е Ч И

„Писац под надзором" сумњив чак и кад пише„Муку са речима", Данојлић никад није 
губио из вида чињеницу да је, по Станиславу Јежију Лецу, речима најтеже кад се 
осврну и виде да иза њих нико не стоји. Зато је стајао иза својих речи, 
грудобрана у времену сивила маскираног у
вечито прослављање Дана младости...

Пише ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ

У безрадосном добу поводе за радост треба славити. И ево једне добре прилике да 
се радујемо и славимо и мало унапред: следеће, 2017. године, Милован Данојлић 
(рођен 3. јула 1937. године у Ивановцима код Љига) слави осамдесети рођендан. 
Потписник ових редова, који од детињства живи и сазрева и од дотока смисла и 
тумачења света из Данојлићеве поезије и прозе, решио је да, пре тог званичног 
јулског дана, и читаоце и себе подсети на драгоцену чињеницу Данојлићевог 
вишедеценијског бдења над нашим језиком. Хитам да први честитам човеку који 
нема, јер их никад није ни желео, политичку моћ и реформаторски друштвени 
утицај, али који је кнез српске поезије и прозе, мудри господар лековитих речи 
и реченица, што седи у високоврхом дворцу наше вековне словесности и дели 
дарове од свога дара свима који му долазе као  брижљиви читаоци.
Овај текст пишем извлачећи из памћења песникове речи и реченице; док радим на 
њему, нећу погледати ни у једну Данојлићеву књигу, а све што ћу цитирати, 
цитираћу на основу тетуравог, али егзистенцијално утемељеног, сећања. То је 
начин да наслутим каква попудбина коју понех на основу онога што сам, 
деценијама, читао, и с чим сам ишао ка тајни пелуди са грожђа која је Данојлићу 
доказ „да нешто нејасно има / на земљи и на небесима“. Моји цитати су „из 
главе“, и, ако их читалац провери, утврдиће да нису најпрецизнији,  али су, јер 
су уобличени изнутра, трајни и присни као двориште нашег детињства.

СА ПЕСНИКОМ ОД ДЕТИЊСТВА
Да, наравно, Данојлић ме прати од детињства, од песама о Крсти Пепи који „сам, 
у каменој кући, не зна за другарствои и који личи на цара без престола што су 
му отели дечје царство, јер његов отац, крупни и страшни Џон Хохохонд, пије, а 
његова мајка Лиза, бледа и прозирна, трпи. И прате ме, опет од детињства, 
стихови о огради на крају Београда, с чије једне стране блистају Теразије, а с 
друге је „мрак све до Мале Азије“, и у којој постоји хук што нас, „невесело“, 
подсети на „детињство и родно село“. А тек песме о воћу и поврћу - о лубеници, 
коју би човек понео негде у гору и „појео би јој чак и кору“; о дуњи која као 
„светиљка тиња и куња“, подсећајући нас мирисом на неизрецивост битија; о 
бабури која се „потуцала по пасуљуи; о већ поменутом грожђу које је 
трансценденција заточена у нежну модрину пуцади... О пијаци која није пијаца 
него лађа, што са свих страна доноси „приплод и род“, где године „пролазе као 
дани“, и пред којом песник са поносом вели: „Душановачка ме пијаца храни“...
И две сањарије, које ме, из Данојлићевих стихова, прате од раних дана: једна о 
Жагубици (у коју треба отићи кад човек стекне право на мало „беле дангубице“, и 
из које вири једна лампа, што, на улици, светли „ником и ничем“, где два 
милиционера, као два брата, шетају „док се мрак лагано хвата“, и где ћу 
„проводити лета вечита с књигама које нико не чита“; и друга о недосезивом 
идеалу мирног живота:
Живети крај добре пијаце,
и изворске воде пијаће
Имати бар једног пријатеља
То ми је жеља.
Сваког јутра раном зором ранити,
Црним хлебом и сиром се хранити.
За вечеру - чорба од зеља -
То ми је жеља.

Зар заиста никад нећу читати нечитане књиге у Жагубици и живети од зелене чорбе?
Али живео сам тако, бар најкраће, кроз Данојлићеве песме. Може то да буде и 
више него довољно за кратковидог и маловеког књишког мољца.

АНТИУТОПИСТА  НЕКАД
Кад сам био средњошколац, читајући, с пола разума и свим срцем, „Главне токове 
марксизмаи Лешека Колаковског, наишао сам на песму неког пољског песника, која, 
препричана, гласи: „Сањар Фурије је обећавао да ће морем тећи лимунада. Па зар 
не тече? Пију слану воду, вичу: ’Лимунада!’ Увече се кришом враћају кући, да 
повраћају, повраћају“. Као прави Шумадинац, човек који је знао чулну меру куће 
и окућнице, Данојлић је одбио да буде утописта; јер утопија значи нигдина, 
недођија. Ко је празником гледао с брда Камаљ, прозирући освит с оне стране 
шумских измаглица, а заточен у свагдашње сеоске мере и послове, није себи могао 
да дозволи луксуз хватања зјала. То хватање су оновремени идеолози звали, 
енгелсовски, „скоком из царства нужности у царство слободе“, обећавајући га 
будућим поколењима чију ће срећу нађубрити лешеви предака што им се кичма 
сломила приликом револуционарног скока.
У таквом добу Данојлић је видео истинску будућност великог „пројекта“, 
слављеног Првог маја и осталих револуционарних празника:
Мирис измета
У трави после излета
Кесе и масне новине
Остаци светковине
Оглодане кости
Догледне будућности-

Дионисијски  занос визијом савршене будућности, опијеност сутрашњим даном, 
падање 

RatkDmitrović -Straa da lica

[Ilija Ristić]

Вeчeрњe нoвoсти
ДРУГA СTРAНA
Стрaх сa двa лицa
Рaткo ДMИTРOВИЋ | 25. нoвeмбaр 2016. 21:30 | Кoмeнтaрa: 22 


Oвo je изнaд тaктикe "држитe лoпoвa", прeвaзилaзи и пoнaшaњe прoституткe кoja 
идe oкoлo и држи прeдaвaњa o мoрaлу

To je jeднa oд oних ситуaциja кaд чoвeк зaћути jeр свe штo би рeкao бивa у 
стaрту бeсмислeнo, бeспoтрeбнo, чaк смeшнo кao рeaкциja. Eврoпски пaрлaмeнт 
усвojиo je Рeзoлуциjу у кojoj oсуђуje дeлoвaњe руских мeдиja "Рaшa тудej" и 
"Спутњик", изjeднaчaвajући их, пaзитe сaдa, сa прoпaгaндoм "Ислaмскe држaвe". 
Oвo je изнaд тaктикe "држитe лoпoвa", гoрe oд цинизмa, прeвaзилaзи пoнaшaњe 
прoституткe кoja идe oкoлo и држи прeдaвaњa o мoрaлу.

Исти oни кojи дeцeниjaмa путeм сoпствeних или нa туђeм тeрeну дoтирaних, 
плaћeних мeдиja ширe свoje идeje, идeoлoгиjу пa мeку и нa крajу крвaву 
oкупaциjу држaвa (пoдрaзумeвa сe и бoмбaрдoвaњe) eвo упoзoрaвajу нa нeкaкву 
oпaснoст кoja сe из Русиje, путeм двe тaмoшњe мeдиjскe кућe, рaзливa ширoм 
куглe зeмaљскe.

Oни кojи су свeтoм рaзнoсили лaж дa je у Бoсни силoвaнo 250.000 Mуслимaнки и дa 
су тo урaдили Срби (a кo би други); oни штo су нaд Србимa вeжбaли мaшту, 
приписуjући тoм нaрoду и oнo штo Хитлeру и њeгoвимa никaдa приписaли нису, сaдa 
стрaхуjу oд мунициje кojу су измислили и кoристили дeсeтинaмa гoдинa.

Финaнсиjeри сajтoвa, днeвних листoвa и нeдeљникa у Србиjи, зaдужeних дa 
сeдмичнo бaрeм jeдaнпут oбjaвe дa су Срби нajстрaшниjи и jeдини злoчинци нa 
Бaлкaну, дa je Србиja, a пoсeбнo Рeпубликa Српскa гeнoциднa твoрeвинa, сaдa 
oсуђуjу мeђунaрoднo aктивирaњe двa рускa мeдиja. Зaштo? Плaшe сe истинe или сe 
плaшe лaжи? Moгућe je и jeднo и другo. Зa истину знajу дa je рaзoрнa, дa ћe 
зaтрeсти њихoв сoлитeр, рaзбити стaклa нa шaрeним излoзимa, aли их лaж joш вишe 
плaши, лaж je oпaсниja aкo сe дoбрo oсмисли и плaсирa. Пa зaр исти тaj Зaпaд, 
oви штo су дигли рукe изглaсaвajући Рeзoлуциjу, ниje мeдиjски сaм сeбe пoрaзиo 
(дaнaс сe тo види бoљe нeгo икaдa) припрeмajући грaђaнски рaт у Jугoслaвиjи, 
фoрсирajући пoстaвку кoje нeмa ни у тeoриjи сукoбa и рaтoвaњa; jeднa стрaнa je 
aпсoлутнo кривa, другa стрaнa je aпсoлутнo нeвинa.

Ta лaж пoкaзaлa сe вeoмa дeлoтвoрнoм, билa je нeчaснa, брутaлнa, нeхумaнa, aли 
дeлoтвoрнa. Стрaхуjу ли њeни твoрци дa би Путинoв мeдиjски oдрeд мoгao дa их 
нaдмaши бaш у лaжимa? Крeћу ли oд убeђeњa дa су сви лaжoви? Oбликуjу ли свoje 
нeприjaтeљe пo сoпствeнoм лику и дeлу?

Изjeднaчaвaњe "Спутњикa" сa "Ислaмскoм држaвoм" сaмo je нoви у низу дoкaзa дa 
je друштвeнo-eкoнoмскo-пoлитички систeм Зaпaдa прeд пoтпуним слoмoм. Oбeсмишљeн 
je, унутрaшњe eнeргиje oдaвнo нeмa, лaж и oпсeнa вишe нe дajу гoтoвo никaквe 
рeзултaтe.

Нe плaшe сe кoнтрoлoри Eврoпскoг пaрлaмeнтa руских мeдиja, вeћ мoгућнoсти дa 
кoнaчнo стaну прeд oглeдaлo. Oнo штo ћe видeти у њeму oдврaтнo je, пoрaжaвajућe.



-- 
Srpska Elektronska Informativna Mreža - SIEM
--- 
Ову поруку сте добили зато што сте пријављени на Google групу „Srpska 
Informativna Mreza“.
Да бисте отказали пријаву у ову групу и престали да примате имејлове од ње, 
пошаљите имејл на siem+unsubscr...@googlegroups.com.
Да бисте постављали у овој групи, пошаљите е-поруку на siem@googlegroups.com.
Посетите ову групу на https://groups.google.com/group/siem.
Да бисте видели ову дискусију на вебу, посетите 
https://groups.google.com/d/msgid/siem/c75720e47c23440282948223b69ee196%40KAEXC2.it.telekom.yu.
За више опција посетите https://groups.google.com/d/optout.

Milovan Danojlić - Memorandum, trideset godina posle

[Ilija Ristić]

Г Р А Ђ АЗ АР Е Ч Н И К 29

ПИШЕ
МИЛОВАН
ДАНОЈЛИЋ

Меморандум,
тридесет година после

Јесен 1986. Магле и кише, мутна небеса, зазидани хоризонти. Неколико умних 
глава, у седишту Академије, бележи запажања о здравственом стању државе и 
друштва. Тако настаје скица за Меморандум, тј. „оно што треба знати и памтити“. 
Њихова проза је пуна латинизама: на том се језику, по традицији, дају дијагнозе 
и лекарски рецепти.
Економска криза; отворени међунационални конфликти; нерад, неодговорност, 
корупција, непотизам; правна несигурност, распад федерације; незапосленост 
младих; инфлација, несрећне импровизације у стратегији развоја; 
децентрализација која се изродила у дезинтеграцију; републичка и покрајинска 
аутархија; сувишни производни капацитети; гломазна администрација, сукоб 
интереса између република, покрајина и привредних грана; крах договорне 
економије; симбиоза национализма, сепаратизма и властољубља;у систему нема ни 
плана, ни тржишта, ни државе, ни правог самоуправљања; афирмација републичког и 
покрајинског егоизма; превласт националног над класним; општа парализа, 
самовољна и отуђена власт; манипулације са једним и заједничким језиком; 
коминтерновско наслеђе у решавању националног питања; изборни систему коме 
гласачи не знају кога бирају; монопол моћи у рукама Савеза комуниста; најдужи 
устав на свету, у који је уписан чак и начин на који треба решавати стамбене 
проблеме војних лица; морални конформизам и каријеризам; уситњеност и 
грамзивост, непостојање свести о поштеном раду; безнађе студената и ђака који 
се узалуд школују; тенденција општег бежања из куће која се руши; празне 
политичке прокламације, шунд и духовна дезоријентација; национални егоизам, 
посебно у двема најразвијенијим републикама; судска власт зависна од извршне; 
вербални деликт и деликт мишљења; држава српског народа под контролом 
сопствених покрајина и западних делова федерације; сепаратизам на Косову се 
приближава победничком исходу; октроисање национализма одозго, на темељу 
Кардељевог устава из 1974; нужност мобилизације целокупних умних и моралних 
снага зарад изласка из Кризе...
Попис друштвених невоља и народних мука овим није окончан. Недовршени нацрт 
(Енглези би рекли (work in progress), захваљујући ефикасности тајне службе и 
њеним послушницима у штампи, изнет је пред очи јавности. Избио је скандал под 
именом Меморандум. Последњи слог, громко дум, разлетео се, на све стране, као 
рафална паљба думдум метака. Ето, каквом се нечасном работом баве чланови 
највише културне установе! Оних седамдесетак неуредних страница било је, сећам 
се, откуцано на латиничкој машини, што западној браћи није сметало да спис 
прогласе за начертаније српског шовинизма. Наши жалосни комунисти су га 
огласили за непријатељску пашквилу. Гадан памфлет, утолико гаднији што су 
српски властодршци били свесни неких „објективних слабостисс, а имали су и 
платформу за њихово превазилажење. Али не овако, из бусије, што на ум то у 
Меморандум. „О тем се стварима на сокак не причасс, како, почетком 20. века 
Никола Пашић шапну на уво Гиги Гершићу.
Наши комунисти и хрватски сепаратисти нађоше се, за тренутак, на истој борбеној 
линији. Први су у том тексту били раскринкани у немоћи да ишта предузму, а 
други у решености да иступе из омражене државе. Бес с којима је спис, из 
различитих разлога, дочекан у Београду и у Загребу најбоља је потврда 
исправности његових увида и оцена.
Тако је започело, живот то ружно недоношче, о коме ће се годинама говорити као 
о Мајн кампфу наших мрачних планова. Сатерани у мишју рупу звану Ужа Србија, 
нисмо се предавали. Залагали смо се за очување Југославије и за изворне 
социјалистичке идеале, што нас је, само по себи, дискредитовало. Црни глас о 
предложеним мерама за излазак из кризе брзо је, уходаним путем, стигао на 
Запад, па је нацрт, дакако, без читања, осудио и Жак Делор званичник Европске 
уније. И не само он.
У јеку медијске кампање и припремних радњи за бомбардовање Србије, сретох се са 
уредником „угледног париског листа“. Састанак је уприличио заједнички познаник. 
Новинара су мучиле неке нејасноће у вези са Меморандумом, па сам му препоручен 
за помоћ- Он је, разуме се, био убеђен у истиннтост свега лошег што се о нама 
писало и говорило, али је, будући професионалац старог кова, желео да провери 
неке ситнице. За разлику од својих колега, он се потрудио и прочитао документ. 
Превод је нашао у Кочовићевом месечнику „Дијалог“, проучио га, и у њему није 
нашао оно што је очекивао.
„Молим вас, како бих могао доћи до тачног превода?“
„Превод који сте имали је свакако веран.“
„То није могуће... Тамо нема ничега...“
„Нема ни у оригиналу.“
„Колико сам разумео, то је пледоаје за јединствену државу, за социјалистичко 
уређење, за самоуправљање... Има и ламентација због неравноправног положаја у 
федерацији, и тако то... Бенигне ствари... мора да је у преводу нешто 
изостављено.“
„Верујте, није.“
Поздрављајући се сумњичаво је вртео главом.
Био сам, оних година, одустао од сваког покушаја 

ЏОРЏ АДЕС: ГНЕВ ЕВРОПСКИХ ПОЛИТИЧКИХ ПАТУЉАКА

[Ilija Ristić]

ЏОРЏ АДЕС: ГНЕВ ЕВРОПСКИХ ПОЛИТИЧКИХ ПАТУЉАКА


Трамп је већ током предизборне кампање преживео откривање најгорих ствари о 
његовом приватном животу. Они немају ништа друго против њега и то их чини 
несигурним

Читао сам коментаре и изјаве европских лидера поводом избора Трампа за 
председника Сједињених држава и згранут сам количином горчине и презира које 
они отворено показују према изабраном председнику земље, од које, на толико 
много нивоа, толико много зависе.

Свидело се то њима или не, њихова “девојка” је изгубила и за неколико недеља ће 
овај аутсајдер бити председник Сједињених држава. То је особа са којим ће 
морати да имају посла, без обзира на све његове недостатке и непрецизности.

Трамп још није преузео дужност, није показао какве су му намере. Све што имамо 
су предизборна обећања која, сви знамо, нису вредна ваздуха који је био 
потребан изустити их.

Трамп је изван система и, као таквог, глобални естаблишмент га прихвата са 
неповерењем. Он не мора да јури за новцем и због тога се са њим не може тако 
лако манипулисати. Он је већ током предизборне кампање преживео откривање 
најгорих ствари о његовом приватном животу и, стигао је до победе. Они немају 
ништа друго против њега и то их чини несигурним.

Трамп не би био мој избор за председника Сједињених држава, али када видим 
реакције европских политичких патуљака на њега, желим му сву срећу у уништавању 
онога што су они тако прецизно градили годинама у сопствену корист, науштрб 
народа.

Трамп није баш Џон Кенеди. Па, ни Џон Кенеди није Џон Кенеди какав верујемо да 
је био, али, Трамп не припада систему, барем није до сада, и то га чини опасним 
по естаблишмент.

Извор 
Катехон, 
11. новембар 2016

-- 
Srpska Elektronska Informativna Mreža - SIEM
--- 
Ову поруку сте добили зато што сте пријављени на Google групу „Srpska 
Informativna Mreza“.
Да бисте отказали пријаву у ову групу и престали да примате имејлове од ње, 
пошаљите имејл на siem+unsubscr...@googlegroups.com.
Да бисте постављали у овој групи, пошаљите е-поруку на siem@googlegroups.com.
Посетите ову групу на https://groups.google.com/group/siem.
Да бисте видели ову дискусију на вебу, посетите 
https://groups.google.com/d/msgid/siem/a3d4776e42754dab82d25be7f4d0f4b5%40KAEXC2.it.telekom.yu.
За више опција посетите https://groups.google.com/d/optout.

Milovan Danojlić - Značenja reči .

[Ilija Ristić]

ГРАЂА ЗА РЕЧНИК 26.

ПИШЕ
МИЛОВАН
ДАНОЈЛИЋ

Значења речи

Често ми, разним поводима, долази на ум један догађај из поукама богате кинеске 
историје. Држава је нападнута од спољашњег непријатеља, хорде опседају зидине 
престонице, и цар сазива Ратни савет, ради хитног договора о мерама одбране. И 
док агресори халалачу на прилазима града, император отвара седницу једним наоко 
чудним предлогом:
„Ситуација је озбиљна, и зато, најпре, морамо утврдити тачна значења речи“.
Тек толико, да се зна шта је шта. Да произвољности у именовању не упуте на 
погрешно деловање.
Површни увиди и нетачни називи загадили су наш животни простор, замаглили 
појаве и њихове узроке, учинили просте ствари замршеним, а тешке нерешивим... 
Слично је, ако не и горе, у свету који нас окружује. Мигрантска криза, слушамо 
из дана у дан, а нико да зуцне ко је, када и како, ту кризу изазвао, откуда, у 
освиту трећег миленијума, сеоба народа овога правца и оваквих размера. А 
узрочници су познати и присутни. Колико јуче, гледали смо их како разбијају 
државне оквире у земљама Северне Африке и Блиског истока у име слободе и 
демократије, и сад, кад су „ослобођене“ милионске масе кренуле у сусрет својим 
ослободиоцима, догађај се приказује као природна непогода.
Нека од освештаних начела водеће светске цивилизације лебде као лепе замисли 
неукорењене у животној збиљи. Шта кодекс основних људских права значи младом 
човеку који годинама безуспешно тражи било какво запослење? Могућност 
привређивања не улази у корпус основних права човека и грађанина. Како да 
потврдим своје национално, политичко и родно достојанство ако ми је, 
неукљученом у производњу, угрожен опстанак? Какве су то осцилације у схватању 
појма демократија по којима демос Уједињеног Краљевства може одлучивати о 
питању од европског значаја, док се демосу Републике Српске оспорава право 
изјашњавања о датуму једне унутрашње феште? Народна воља се поштује онда кад се 
не да силом сузбити. Каквог смисла има декларација о несметаном протоку људи, 
идеја и информација  за сиријског избеглицу који месецима лови прилику да се 
ушуња у европску тврђаву? Потписници те декларације су двоструке варалице: 
варају несрећнике из Трећег света нудећи им неоствариво гостопримство и 
обмањују сами себе. Шта је остало од идеје мултикултуралности у земљи у којој 
се трећа генерација грађана турског порекла данас опредељује не за фрау Меркел 
него за Ердогана.
Људски род не подноси прејаку дозу стварности, а непријатне истине, помоћу 
речи, шкопи и ублажава. Мудри кинески цар би се, код нас, нашао у многим 
недоумицама. Упорно искривљавање и замагљивање ствари и појава знак је 
неспособности суочавања са њиховим смислом, духовне незрелости и детињастог 
изједначавања жеља са стварношћу. Народни изабраници се понашају као да су у 
забавном парку: у сваком госту из белог света, укључујући и оне који су нас 
недавно бомбардовали, препознају вечног пријатеља. Несрећне речи, шта све 
морају да истрпе. Вербална операција претварања непријатеља у пријатеље је 
дирљив напор, надахнут народским сујеверјем. Простодушност и простоумност 
изазивају сажаљиво смешкање, али су у међудржавним односима опасна заблуда.
Пола века једнопартијске диктатуре завештало нам је једнострано разумевање 
многих појава и личности... Ослобађање од насилничке терминологије је споро и 
болно. То је дошло до изражаја у негодовању заклетника идеолошке искључивости 
због поништавања оновремених политичких процеса. Они држе да је  укидање  тих 
пресуда исто што и рехабилитација  осуђених, односно брисање сваке кривице и 
одговорности, не увиђајући да су некадашња суђења вођена као завршне епизоде 
једног револуционарног,  тј. грађанског рата, и да у сукобу између 
комунистичких превратника и легитимних бранилаца монархије не може бити 
непристрасног просуђивања. Победничка мерила правде су се, после 1945., свела 
на осветничко намиривање рачуна, на окончавање рата другим средствима. Свако ко 
је, у братоубилачком крвопролићу, изгубио неког блиског и драгог, мора сматрати 
супротну страну за зликовачку. Тежину сагрешења једне и друге стране ваљало би, 
евентуално, утврђивати по броју страдалих. А ту би победници горе прошли, јер 
су настављали злочињење и у мирнодопским годинама, служећи се, између осталог, 
и злоупотребом неких појмова. Није им било довољно што су скршили отпор 
бранилаца старог режима, него су их прогласили за сараднике окупатора. Они који 
негодују испред судница, те се оцене тврдоглаво држе. Њихови истомишљеници су, 
недавно, на једвите јаде пристали да се, у рудничком крају, подигне споменик 
официру ЈВуО, обешеном од окупатора. Какав је то четник кога вешају Немци?
Истина о грађанском рату се годинама превиђала и заташкавала. А сам Јосип Броз 
је, у наступима искрености, признавао да је у окупираној и раскомаданој држави, 
у оквиру народноослободилачке борбе, вођен револуционарни рат, са циљем отимања 
власти у за то повољним условима... За такав сукоб криве су обе стране, али су, 
формално узев, ра

Milovan Danojlić - O zahvalnosti

[Ilija Ristić]

ГРАЂА ЗА РЕЧНИК  25

ПИШЕ
МИЛОВАН
ДАНОЈЛИЋ

О ЗАХВАЛНОСТИ


З ахваљивање је несавладива тешкоћа и жива мука нашег света. Кад су у питању 
велики поводи, радије га подразумевамо него што га исказујемо, а у текућем 
саобраћају нам та вештачка конвенција не лежи. У центру града она се још и 
упражњава, а како се удаљујемо, према приградском и ванградском простору, 
преовлађује древна природна ћутљивост.

ЗАР ЈОШ ИМА ПЛЕМЕНИТИХ ЉУДИ?
Како је у свакидашњици, међу појединцима, тако је и у вишим, ширим сферама 
комуницирања и споразумевања. Ретки пријатељи из белог света нас збуњују, 
утолико више што се јављају онда кад смо запали у невољу, па обузети њоме, 
никог око себе не видимо и не чујемо. Узвраћамо им немо, нечујном и безречном 
благодарношћу, срамежљиво, у неверици, зар још има племенитих људи? Боље се 
сналазимо са нечаснима, обасипамо их клетвама, или их дочекујемо хлебом и сољу, 
спремни да заборавимо зло које су нам нанели. Нисмо злопамтила, а нисмо ни 
добропамтила. Не гајимо корисна пријатељства и савезништва за злу не требало. 
Кад загусти, понеко нам сам приђе, или нам га Вишњи пошаље, колико да се не 
удавимо у очајању. Ко нам се у муци придружи, истрпи што и ми. Петер Хандке и 
Луј Далмас су, у својој средини, прошли кроз изолацију окужених сличну нашој у 
тзв. Међународној заједници. У први мах нисмо ни знали за њих. Деловали су као 
слободни стрелци. Хандке је у круговима политички исправномислеће париске 
интелигенције проглашен за мономанијака. Шта је друго солидарисање са тамо 
неким малим и несрећним народом до патолошка идентификација усамљеника коме је 
тесно у сопственој кожи? Званична пропаганда нам је приписивала сва зла овог 
иначе предоброг света, док је аустријски писац, у „Правди за Србију“, у нама 
пре свега гледао људе. Зато су му, кад и нама, заведене санкције. Најстарије 
француско позориште, оно у којем је Молијер, под Лујем ХIУ, исмевао мане и 
пороке својих савременика, обуставило је припреме једног Хандкеовог комада. То 
се десило у столећу гордом због одсуства цензуре, високог ступња уметничких 
слобода и људских права.

ВИТЕЗ УСАМЉЕНИК
Покојни Луј Далмас такође је наступао као витез усамљеник. Левичар извежбан у 
узводном пливању, он се у свом месечнику В. I. (Balcans Info) двадесетак година 
борио за првобитна начела верног и непристрасног извештавања, за кодекс 
основних новинарских дужности, посвећујући нарочиту пажњу нашем случају. 
Указивао је на истинске узрочнике разбијања Југославије, раскринкавао 
свакодневне подвале и лажи. Радио је о свом руху и круху, уз помоћ групе 
добровољаца, међу којима се истицао Коста Христић, француски новинар нашег 
порекла. После Милошевићевог пада, на неком пријему, Далмасу је пришао један 
наш дипломата и упитао га: „Како ћемо сад?“
„На шта мислите?“, узвратио је, громко, стари журналиста. (Будући наглув, 
говорио је како је и писао, на сав глас.)
„Мислим на трошкове...“
А Далмас ће на то: „Ваљда Амбасада неће обуставити претплату на неколико 
примерака, које јој шаљем.“
Наш дипломатски чиновник, добронамеран родољуб био је уверен да Далмасов лист 
плаћа неко из Београда, па се питао којим ће каналима, после смене власти, ићи 
субвенција. Није могао претпоставити да се неко, усред Париза, вођен извесним 
осећањем новинарског истинољубља, бори за добро име оцрњеног балканског 
народића.
Оних година располагао сам једним малим фондом, посмртном уштеђевином Живка 
Топаловића, па сам Хандкеу, Далмасу, Харолду Пинтеру, Солжењицину, као и 
неколицини наших јавних радника, уручио признања да би, бар с неке стране, 
осетили мрву захвалности.
Захвалност је једно од оних осећања која нас отварају према другима, чинећи да 
постанемо достојни њиховог поштовања и љубави. Ми, нажалост, то осећање 
најчешће укопавамо утамну дубину бића скривамо га као личну тајну која се не 
износи на светлост дана.
КОРОВ НЕ ТРАЖИ ПОСЕБНУ НЕГУ
Захваљивање нам, ни у свакилашњем животу, није ушло у успутни обичај. 
Једноставно и топло хвала задржавамо за себе, као да би нам откривање 
благодарности могло наудити, окрњити нам понос, одузети нешто од детињасто 
схваћеног достојанства. Или патимо од претцивилизацијске стидљивости, од мањка 
формалне васпитаности.
За муку и увреду имамо спремљене одговоре. У облику псовки и клетви, а 
великодушни поступци нас збуњују, остајемо без речи. Улично хвала код нас је 
једна тек половично освојена формула, несварена до краја. Кад се, у трговини, 
захвалим за оно што сам, или нисам купио, продавач се ушепртља, не зна шта да 
каже или промрмља јелно бљутаво пријатно. У западној Европи Danke, Thank you, 
Grazie i Merci, изрази испражњени од дуге употребе, и даље олакшавају општење, 
срећно окончавају сусрете, убрзавају проточност веза. Захваљивање удара завршне 
акорде на одговоре и договоре, своди нејасне рачуне на позитивну нулу. Ми на 
тај формализам нерадо пристајемо. Наше хвала чува првобитну семантичку тежину, 
чиме нас превише обавезује, па га, кад год можемо, изостављамо. У београдским 
јавним возилима обичај уступања м

Александар Павић - Hello, Goodbye

[Ilija Ristić]

Hello, Goodbye

Као и обично, у детаљима се много тога види. Током посете непокајаног 
терористичког кума „Џоа“ Бајдена месту једног од највећих злочина којима је 
саучествовао током своје блиставе политичке каријере, Вучићева иритантна јавна 
снисходљивост наспрам сваког западног званичника с којим се сретне у име не 
тако сретне Србије дошла је још једном до пуног изражаја.



Пише: Александар Павић

Најпре у блентаво-понизном осмеху који му се ретко скидао с лица, осмеху 
достојнијем лакеја него председника било које владе на свету, макар и оне 
најубогије. Али можда највише током посете Скадарлији, која је, ваљда, требало 
да покаже да је Џо „као сав нормалан свет“.

Пришавши једној уличној тезги, Џо је био сасвим спреман да буде и „Џек“, и сам, 
из свог џепа, плати 70 евра за пар опанака. Сасвим у реду, сасвим на месту, у 
складу са капиталистичим схватањем живота. Иако је износ за њега занемарљив.

“How much are these – колико су ови” питао је Бајден продавца, пошто га је 
Вучић, не кријући одушевљење, представио продавцу као „потпредседника Америке“.

„Седамдесет евра,“ одговорио је човек.

„I got it – ја плаћам,“ спремно је одговорио Џо, машући се неусиљеним покретом 
за новчаник.

„Колико је,“ одмах је упитао и Вучић.

„How much – колико,“ упитао је још једном Џо, пошто му нико није превео, а 
очигледно је имао чврсту намеру да плати.

„It’s paid for – плаћено је,“ предухитрио га је Вучић.

„No, no, no, no,“ покушао је да протестује Џо.

„Ја плаћам,“ премијерски је инсистирао Вучић, одлучно додајући продавцу, коме 
је очигледно било више стало да наплати своју робу баш од америчког црног 
бомбардера: „Само спакујте то за потпредседника“.

И тиме, по ко зна који пут, показао (и) недостатак осећаја за стил и моменат.

Јер, ако се већ ишло на неки „симпатичан“, наизглед спонтан, „народски“ моменат 
– мада тако нешто не би ни у сну пало на памет икоме ко држи до достојанства 
себе и земље Србије са овим гостом – онда би било много опуштеније, 
симпатичније, присније, да је Бајдену дозвољено да сам плати за свој 
сувенирчић. Да београдски улични продавац добије доларе из његове руке, а не из 
руке онога који читавог радног живота прима плату из џепова пореских обвезника, 
од којих је један и он сам. Поготово ако је реч о потпредседнику Америке, макар 
и ономе који је призивао агресију на његову земљу, који је подржавао и који и 
даље подржава терористе – и на Космету и широм света.

Да је премијер Србије иоле шмекер – мада, опет, шмекер ову ситуацију себи не би 
никад дозволио – он би тих „седамдесет евра“ превео бар као сто седамдесет и 
намигнуо свима около. Да је још већи шмекер, превео би као хиљаду седамсто. А 
да је ултра-шмекер, превео би као, рецимо, седамдесет милијарди. И још додао 
Џоу да треба да буде задовољан јер је добио „пријатељски попуст“ на штету коју 
је његова авијација, у савезништву са локалним и глобалним терористима и 
пробисветима, од ОВК до Ал Каиде, 1999. године нанела овој земљи.

Али не. Јер Вучићевом задовољству што му се указала та животна, непоновљива 
прилика да он, баш он, буде тај који је купио поклон Џоу, није било граница, и 
нема тог мајчиног сина који би му га у том тренутку ускратио.

Ово све иако је Џо свео време које је требало да проведу заједно на апсолутни 
минимум. Тек толико да му испоручи нове захтеве и очекивања, упутства за 
понашање, и слично. Пре него што ће наставити даље до Приштине, код оних правих 
пријатеља, трговца људским органима Тачија и његове вампирске дружине, чувара 
највећег конц-логора на свету, резервисаног за преостале тамошње Србе. Где ће 
се, свој међу својима, лепо опустити и остати више него дупло дуже него у 
Београду.

Дакле, само што је Џо рекао Hello, већ је било време да свом великодушном 
домаћину и почасном опанчару каже – Goodbye.

Хајде, на крају, да се кладимо да сличне, бламирајуће сцене у Републици Српској 
мучена српска јавност не би морала да гледа. Зато, између осталог, Џоу и слични 
тамо нерадо иду. Иако је положај Српске неупоредиво тежи од Србијиног, и имали 
би тамо, објективно, много више изговора за пренемагање и снисхођење према 
„моћницима овог света“.

Али, као што смо знали у Републици Српској још пре 20 година, када је тамо било 
50.000 НАТО војника – поштоваће те онолико колико самог себе поштујеш. И не 
мораш онога који те је до јуче бомбардовао и увезао ти хиљаде белосветских 
џихадиста да секу главе људима да дочекујеш хлебом и сољу да би нешто 
испословао за сопствену земљу и народ. То морају само они који су се на таква 
понижења и сличне промене свести унапред обавезали.

Дипломатија није синоним за јавно понижавање и себе и нације. Напротив. Али то 
су ствари које се не дају научити на инстант мастер студијама, лондонским 
гвожђарама или бриселским подовима… С тиме се човек рађа.

Извор: Фонд стратешке културе

-- 
Srpska Elektronska Informativna Mreža - SIEM
--- 
Ову поруку сте добили зато што сте пријављени на Google групу „Srpska 
Informativna Mreza“.
Да бисте отказали пријаву у ову групу и пр

Дејан Анастасијевић Закон кружења балеге у природи

[Ilija Ristić]

Закон кружења балеге у природи
prevrat /

„На дарове природе не треба чекати, него их од ње отимати“, говорио је Мичурин. 
То се јако свидело Лењину, а још више Стаљину, јер је подупирало тезу да је у 
социјализму све могуће, па су Мичурину дали велико пољопривредно добро, на коме 
је он покушавао да калеми крушке и поморанџе, грожђе и трешње, а дуго се трудио 
и да укрсти парађз и кромпир, како би добио биљку која под земљом даје кртоле, 
а над земљом укусне плодове.

Рачуна се да је у то време око 3000 совјетских генетичара који су гајили скепсу 
према Мичуриновој теорији завршило у логорима.

Зар није боље да одбацимо предубеђење и лажну гадљивост, и да говно 
употребљавамо у чистом виду као витамин.

Написао: Дејан Анастасијевић

Мичурин наших дана

Таман сам се био зарекао да се премијеровим експозеом нећу бавити ни мишљу, ни 
речју, ни делом, када ме је једна његова готово узгредна опаска натерала да 
прекршим завет. „Знате ли ви шта је то чери парадајз?“. питао је Александар 
Вућић посланике у Скупштини. „То је модификација гена једне одвратне животиње и 
једне биљке и то сад једемо и уживамо у томе и причамо како једемо генетски 
немодификовану храну и много смо паметни „. Дан касније, појаснио је да под 
„одвратном животињом“ подразумева рибу-лист и поновио да је чери парадајз 
настао „мутацијом“ ове две врсте.

Вероватно никада нећемо сазнати одакле премијеру ова невероватна „информација“. 
У сваком приручнику за повртаре лепо пише да је чери парадајз сорта настала 
укрштањем обичног домаћег парадајза са дивљом јужноамеричком варијантом која 
даје плодове налик на бобице, да су га гајили и стари Ацтеци и да је у Европу 
донесен у 17. веку, мада је постао популаран много касније. Генетски 
инжињеринг, дакле, нема ништа с тим, мада риба лист и сос од чери парадајза 
дају веома укусну комбинацију у тањиру (ко хоће рецепт нека пише редакцији).

Мени је, као несвршеном биологу, Вучићева теза о укрштању рибе и воћке 
занимљива јер ме је подсетила на Ивана Владимировича Мичурина (1855-1935), 
руског ботаничара-аматера који је веровао да се генетски удаљене врсте могу 
укрштати ако им се обезбеде одговарајући услови и да су Менделови закони 
наслеђивања обична глупост. „На дарове природе не треба чекати, него их од ње 
отимати“, говорио је он. То се јако свидело Лењину, а још више Стаљину, јер је 
подупирало тезу да је у социјализму све могуће, па су Мичурину дали велико 
пољопривредно добро, на коме је он покушавао да калеми крушке и поморанџе, 
грожђе и трешње, а дуго се трудио и да укрсти парађз и кромпир, како би добио 
биљку која под земљом даје кртоле, а над земљом укусне плодове. Ово последње 
је, иначе, сјајно описано у роману „Живот и прикљученија војника Ивана Чонкина“ 
Владимира Војновича, издатом и код нас.

Мичуринови експерименти били би смешни да његова теза о „амбијеталном 
детерминизму“ за време Стаљина није била дигнута на ниво званичне доктрине, док 
је класична генетика проглашена за буржоаску измишљотину. Тако су деца у 
совјетским школама уместо о Грегору Менделу учили о Мичурину, а на 
пољопривредним изложбама су постављане гипсане макете чудесних Мичуринових 
хибрида, који у стварности никада нису постојали. Рачуна се да је у то време 
око 3000 совјетских генетичара који су гајили скепсу према Мичуриновој теорији 
завршило у логорима. Мичуринова теорија је била толико привлачна совјетским 
властима да је остала на снази дуго након његове и Стаљинове смрти, па су је у 
школама и на факултетима предавали све до краја шездесетих година прошлог века, 
што је имало тешке последице на развој биологије у целом совјетском блоку. Овај 
„гигант совјетске науке“ је данас готово заборављен, мада улице у многим 
градовима Србије, укључујући Београд, Нови Сад, Суботицу и Kрагујевац, и данас 
носе његово име.

Премијеров необични излет у поље генетике оставио ме је у убеђењу да је Вучић 
идеолошки следбеник Мичурина, мада можда и није чуо за њега. Он Србију 
доживљава као своје огледно добро и у тој чудесној башти покушава да накалеми 
Макса Вебера на Милоша Обреновића, протестантску етику на деспотију, тржишну 
привреду на државни диктат и европске вредности на примитивни национализам, све 
верујући да ће ти хибриди кад-тад уродити плодом. Ту не треба бољег коментара 
од монолога који у горе поменутом Војновичевом роману изговара Мичуринов 
следбеник Гладишев: „Видиш Вања, ми смо навикли да се према измету односимо са 
таквом гадљивошћу, као да је то нешто рђаво. Али, ако се боље погледа, то је 
можда најдрагоценија материја на земљи, јер цео наш живот произилази из гована 
и опет одлази у говна. Просуди сам : за добар принос, земља мора да се нађубри 
балегом. Од балеге ниче трава, коров и поврће, које једемо ми и стока. Стока 
нам даје млеко, месо, вуну и остало. Ми све то употребљавамо и прерађујемо у 
говна. Ето, тако да кажем, настаје циркулисање гована у природи. Поставља се 
логично питање, зашто би смо та говна употребљавали у виду меса, млека, па чак 
и хлеба, односно, прерађена. Зар н

Milovan Danojlić - Ponešto o psovanju i pljuvanju

[Ilija Ristić]

ГРАЂA ЗД РЕЧНИК  24 24

ПОНЕШТО
0 ПСОВАЊУ И ПЉУВАЊУ
ПИШЕ
МИЛОВАН
ДАНОЈЛИЋ

Како се и зашто знатан део нашег доброг народа до те мере пропсовао? То би 
могао бити предмет озбиљних социопсихолошких изучавања, за шта нисам 
квалификован.
Него, и лаику је јасно да је распрострањена псовачка епидемија израз негативног 
односа према животу

Бучна кафанска башта у једној нашој варошици. На високим столичицама два-три 
госта воде искидан, рекло би се пословни разговор. Њихов дијалог је пун 
вулгарности и безличних, бесплатних псовки. Саговорници су, иначе, добро 
расположени, пријатељски настројени, па ружна лексика дође као спољашњи 
декоративни елемент, као низ безразложно агресивних упадица. И то је наш 
специјалитет: ларпурлартистичка употреба ружних речи. Сипамо их, непрестано и 
на све стране, у љутњи и у радости, у мржњи и љубави, из препуне или из празне 
душе, а најчешће без оправдања и образложења, по навици. Псовке дају ритам 
казивању, оне би могле заменити интерпункцију у реченици: осећате која означава 
тачку, која зарез, ускличник, упитник или двотачку.


У реченој кафани има и женског света, али локалним лепотицама као да не смета 
оно што им допире до ушију. Навикле су, рођене су и одрасле у таквом културном 
поднебљу. Најчешћи глагол наше псовачке праксе одавно је изгубио основно, 
сексуално значење, испразнио се и претворио у јалову претњу. Један од 
распричаних весељака у више наврата понавља да га за нешто боли к., чиме се не 
препоручује лепшем полу него још појачава равнодушност према оболелом. Најзад, 
ни женама ова спортска дисциплина није туђа, и оне се у њој, додуше, неспретно, 
 огледају. Омиљена узречица младих Београђанки, по правилу изван контекста 
онога што саопштавају, јесте императив јеботе, са дугосилазним акцентом на о. 
Оне ту речцу изговарају успутно, љупко, наводећи вас да се упитате да ли уопште 
знају шта говоре. Већина нашег света није свесна ни порекла речи зезати: 
користи је и не помишљајући да је она у почетку означавала извесне убрзане 
покрете у љубавном загрљају. Ту се не ради о одсуству знања него о недостатку 
бољег језичког осећања. Навикавање на ову врсту лексике и на њену двосмисленост 
почиње од малих ногу; с временом, то постаје доказ о припадности широј 
заједници. Јуче, у плићем делу пливачког базена, чух раздрагану децу како псују 
изразима и тоном одраслих, а увече, налетех на епизоду неке ТВ серије у којој 
је свака друга реч била псовка. Жива згода за спонтан дијалог, пошто је у тој 
врсти речи скривена силна животна снага и несумњив драмски набој... И писац и 
редитељ су посегли за лаким решењем. Даљинским управљачем ућутках јунаке 
комедије.

Како се и зашто знатан лео нашег доброг народа ло те мере пропсовао? То би 
могао бнти прелмет озоиљних социопсихолошкнх нзучавања. за шта нисам 
квалификован. Него, и лаику је јасно да је распрострањена псовачка епидемија 
израз негативног односа према животу. Псовкама се омаловажава наша земаљска 
судбина, куне и баца у блато, и још се, о истом трошку, прља глагол којим се 
именује чин зачињања и настављања људских јединки. Та се реч свела на претњу, 
на схватање секса као телесног кињења и кажњавања партнера. Изопаченост се 
осећа и у  другим језицима, у енглеском више него у француском, а код нас и код 
Руса највише. Оно што је један француски аутор, у „Енциклопедијском речнику 
увреда“ (издавач „Тсhou“, 1967) пописао на шест стотина страница великог обима, 
у поређењу са нашом одговарајућом лексиком делује прилично бледо: у тој 
енциклопедији најтежа погрда је merde. И сад како да не сажаљевамо Французе 
који имају исту реч за оно што се ради у постељи, и за нежно љубакање изван 
кревета.

Псовању и пљувању посебно су склони  политичари. Њих ништа не кошта да се 
међусобно називају лопужама и лажовима. Узор им, поред сопственог народа, дају 
и прекоокеански покровитељи, чији предизборни двобоји личе на свађу котлокрпа. 
У јеку украјинске кризе висока представница Империје је целој Европској унији 
запретила сексуалним насиљем, пропустивши да прецизира како ће, будући дама, 
реализовати своје fuck. У Београду је примљена са свим почастима, па је, можда, 
својим домаћинима дала усмена упутства. Народни представници, и без њене 
помоћи, достојно репрезентују пргаву нарав свог бирачког тела. Клевете и 
оптужбе без доказа су друштвена игра. Пљуј, псуј, и блати, увек ће нешто 
остати. Тамо, где се прича мора да се крије неки ђаво.

Пљувачка је физиолошка излучевина чији је проток у просвећеним срединама 
подвргнут ограничењима и хигијенске
предострожности и захтевима друштвене пристојности. По селима се, некад, на то 
гледало веома либерално. Пљувало се где ко стигне: било је довољно простора, 
природа је послушно примала све што у њу падне, а киша је то растварала и 
преобраћала у гнојиво. У пљувању је било стила, да не речем отмености. Угледни 
домаћини су се моћно искашљавали, и опанцима растрљавали, по тврдој стази или 
кафанском паркету, оно што би избацили. С преласкому град, псовачи и пљувачи су 
се нашли 

Др Влајко Пановић - Форсирање лудила

[Ilija Ristić]

Интервју
Др Влајко Пановић
Форсирање лудила
Разговарала НАТАША ЈОВАНОВИЋ
Фотографије МИЛАН ТИМОТИЋ

Дечји свет данас препун је чудеса и чудовишта из цртаних филмова у којима је 
спакован образац односа према другима. У већини је наглашен агресивни приступ - 
од музике, покрета, ударца, сцена насиља, убијања. То је простор у коме се 
промовишу инцест као природан однос између брата и сестре, убиство без оклевања 
или индивидуална етичност која подразумева да је морално оно што мени одговара. 
Лик ђавола такође је основ за многе ликове из цртаћа. Он деци постаје близак а 
његове радње прихватљиве. Опонашајући га, они реагују агресивно. Филмови о 
Харију Потеру препуни су езотерије, окултизма, настраности. Данас се дешава 
однеговано насиље кога нисмо свесни. Да ли је то васпитно, морално и нормално? 
Једна сјајна руска пословица каже да је дете као сандук, шта год у њега 
ставите, то ћете и наћи - каже у разговору за „Печат“ др Влајко Пановић, 
клинички психолог.

Како тумачите чињеницу да медији, почев од случаја певачице Јелене Марјановић 
до најновијег убиства у Зајечару, нападно, на површини радара, држе искључиво 
тему злочина, непрезајући од изношења најбруталнијих детаља?
Живимо у времену поремећеног система вредности, у времену када је све дозвољено 
и све у складу са пословицом: Чега се паметан стиди, тиме се луд поноси. 
Постоји механизам којим се раздробило све у шта смо веровали, а то је пут од 
релативизације до негације. Дакле, систематском релативизацијом људске доброте 
и онога што је човека чинило човеком дошли смо до негације суштине живота. 
Данас се пред нашим очима одвија страшна сцена: урушавање достојанства живљења.
Нажалост, морам да кажем да медији мало или нимало воде рачуна о читаоцу, а 
упадљиво више о тиражу и приходима. Када кажу да своје садржаје прилагођавају 
публици која их прати, то звучи парадоксално попут оног - напојиће жртву водом 
пре него што је убије. Да постоји идеја или бар свест о бризи за колективну 
менталну свест, медији би део простора уступили принципима лепоте, истине, 
склада, рада и реда.

Да ли инсистирање на теми злочина значи и афирмацију злочина?
Психолошки гледано, доста дуго живимо у стању страха, неизвесности, стрепње, 
рекох измењеног система вредности. Цивилизација условљава живот у страху. 
Доминантан образац васпитања у нашем простору заснован је на застрашивању и 
условљавању. Штап и шаргарепа нам се перманентно намећу као модел односа јачег 
према слабијем како унутар породице тако и шире у друштву. Постоји правило црне 
пропаганде које гласи да ако хоћете да слудите одређену групу, појединца или 
народ, ви му истовремено понудите обиље контрадикторних информација. Човек у 
таквим околностима губи репер и, отупљујући своја чула и могућности за 
адаптацију, постаје умртвљен. Он отупљује у емоцијама и њему као да ништа више 
није свето. То је наметнуто споља и годинама се на томе системски и систематски 
ради. Овај простор дуго бомбардују различитим и контрадикторним информацијама. 
Узмимо за пример условљавање европске заједнице и интерпретацију наших медија. 
Најпре прочитамо вест која потиче из добро обавештеног извора да ћемо бити 
примљени у ЕУ, да би кроз неколико дана новинар, позивајући се такође на добро 
обавештени, овај пут други извор, написао да је наш статус такав да ћемо бити 
примљени, али са три тачке. На тај начин се исцрпљује могућност човека да 
одреди приоритете, чиме он почиње да негује своју грубљу страну. Глобалне 
промене условљавају исцрпљивање људских ресурса за адаптацију, а читав наш 
живот је адаптирање на нове људе, нове идеје, нове могућности, јер суштину 
живота чине промене наметнуте споља или изнутра. Данас ћете видети много људи 
који немају радост у себи. Окренути напоље, они очекују или страх или 
шаргарепу. Они се налазе изван себе. Своју свест су избацили из себе, немају 
смирења и стрпљења и некада је довољан мали повод да их потакне на агресивност. 
А цивилизација од малих ногу негује агресивност. Супротно томе Бог је створио 
човека са основним задатком да развија љубав.

Чини ли вам се да на тај начин српски медији, а са њима и цело наше друштво, 
разбуктавају мале поремећаје код људи који можда имајулатентни проблем, али са 
којим се носе?
Наравно да такви наслови и ангажовани приступ теми провоцирају повређено 
достојанство које може да одреагује. Али, с друге стране, подстицаји се налазе 
и тамо где нису тако очигледно видљиви. Постављајући себи питање зашто и како 
се неком тек тако нешто откачило у глави, па је наоко миран човек починио 
злочин, ми занемарујемо много аспеката. Један од њих је и присуство оружја у 
средини у којој дете одраста. Од малих ногу дете се игра пиштољем који има само 
једну функцију и захтева два покрета - ухватити га руком и повући ороз. Код 
детета се та слика утискује и остаје у њему. Истовремено тај акт пуцања, без 
обзира на то да ли је мета играчка, птица на екрану или човек, праћен је 
расположењем и подигнутим нивоом адреналина. Касније у присуству пиштоља у 
стањ

Milovan danojlič - Znaci života

[Ilija Ristić]

ПИШЕ
МИЛОВАН
ДАНОЈЛИЋ
ГРАЂА ЗА РЕЧНИК 23 ЗА РЕЧНИН 23
Знаци живота

Пух, кућнизлодух, - Први пут сам га смотрио међу шерпама и лонцима, у дрвеном 
сандуку испод судопере. Помислио сам: миш. Умакао је, прилично лено, кроз рупу 
покрај одводне цеви, и умирио се, тамо негде, уза зид, између фрижидера и 
шпорета. Пошто сам опрао силно посуђе и почистио излучевине величине пшеничног 
зрневља, замесио сам гипс и запушио рупу кроз коју је шмугнуо, у нади да сам му 
тиме затворио један од могућих улаза у просторију.
Сутрадан, трагови ноћног вршљања били су још видљивији: оборена чаша, једна 
украсна фигура разбијена у парампарчад, сунђер за прање посуђа насред собе.
Наишао је Драган. Он ме, годинама, вади из оваквих и сличних неприлика. 
Проучивши измет, дао је дијагнозу:
„Ово није миш, ово ти је пух. Треба наћи куда улази.сс
„Ваљда кроз зид, дуж паркета.сс
„Ено рупе, уз саму телевизијску антену, па се и он спушта са тавана.сс
Загипсао је отвор, и нежељени гост се нашао у затвору. Целу ноћ је гризао 
прозорски оквир: даска је, изјутра, била прекривена трином.
Добро, помислих, хоће да бежи из куће. Увече поотварам све прозоре и врата, па 
одем да спавам у библиотеку. Ево, широко му поље, може и у Европу, ако хоће, 
само мене нек остави на миру.
Е, кад би то могло човечански, и безболно. Сутрадан, нова непочинства. Некако 
је отворио теглу са искрцаним орасима - за шта се тражи велика памет и још већа 
снага - и јео, грицкао, до бесвести. Видех да је, код Брема, представљен као 
пух-орашар. Приказао га је са симпатијама, мора да га је посматрао у кавезу, 
није му био сустанар као мени.
Идућег јутра нађем нагрижену стеаринску свећу и начет сапун. То је све што му 
се нашло под зубима.
У пољопривредној апотеци препоручише ми лепак, у туби. Исцедим га на керамичку 
плочу заосталу од изградње купатила.
И тако, долија. Исцрпљен од дугог отимања, грчио се и немоћно увијао. Мука и 
туга гледати га.
Однесем плочу до врзине, и покушам да га, штапом, ослободим. Што сам га више 
гурао, јаче се заплитао у гадну смесу. Тај лепак се даде развлачити летњи дан 
до подне, а да се ни у једној тачки не прекине.
Некако спаде у траву и остаде, сав у себе улепљен.
Моју сажаљивост убрзо замени мржња. И сад, свестан несразмере и неумесности 
поређења, разумем зликовце који нас мрзе зато што су нас, током прошлог 
столећа, убијали. Мржња умирује осећање кривице.

Професионалци. - Тако изгледа релативно невино, дилетантско злочинаштво.
Професионалци имају рационалнији приступ. Методе мучења затвореника у 
Гвантанаму разрадили су високи стручњаци, лекари и психолози, у оквиру редовних 
радних обавеза. Пре подне израчунава колико човек може да издржи са главом 
загњуреном у воду, или тражи границу после које електрошокови постају 
убиствени, а онда, по подне, изводи синчића у шетњу.
Професионалац. Нема проблема са савешћу.

Лепа реч и Гвоздена врата. - Тесна продавница намирница у Цвијићевој улици. Ред 
пред касом се споро помера. Купци, успут, да прекрате време, узму и понешто што 
им није неопходно, чега су се накнадно сетили.
Касирка, љупка црнка, око тридесете, прекинула је посао и с неким разговара. 
Ваљда јој је тамо, у ограђеном боксу, дете. Обраћа му се стрпљиво и нежно, како 
већ разговарамо са неразумним а драгим створењима:
„Ајде, срећо...“
Важној и обожаваној, срећи се не жури.
„Ајде, крени...“
И онда схватим: она разговара са регистарском касом! Слаб довод струје, каса се 
закочила. Тек на трећи позив тргла се и сањиво зазујала.
Ето, мислим, практичне примене оне изреке да лепа реч и гвоздена врата отвара. 
И мислим, још, како због оваквих ситница и даље волим овај град, и овај народ.
Касирки то не могу рећи, не знам како би схватила.
Па нека остане записано.

Кашика. - „Како је Роћко?“, питам заједничког школског друга.
„Умро је, зар не знаш?“
„Немој, а кад?“
„Јесенас. Убила га кашика.“
„Много је јео. Дотерао до сто тридесет кила.“
Мој школски друг је мршав, кожа и кости, па се, ваљда, нада да ће бити поштеђен.
Роћко се барем науживао. Готово као Хафиз у Змајевом епитафу.

Општа пропаст. - Ми, који један део године проводимо у туђини, то боље осећамо 
од домаћих. Треба нам десетак дана да се навикнемо. Воће и поврће, из године у 
годину, губи основне органске карактеристике, постаје све неукусније. Брескве
као да су у фабрици штанцоване, непријатељски тврде, кромпир скроз неутралисан, 
лубенице све веће и све бљутавије, на језику металасте, петељка парадајза се 
шири у скамењену гуку, купус прекинуо везу са својим пореклом, црни лук без 
љутине и сумњиво удебљан, целер агресивно горак, чак и јаја заударају на 
галофак, а шаргарепа се, кад мало постоји у фрижидеру, претвара у пихтијасту 
масу. Модерна средства за пораст приноса и увећања зараде убила су природне 
врлине воћа и поврћа, па се о повратку на органску пољопривреду говори и пише 
као о револуционарном открићу. Хербициди, инсектициди, пестициди и генетски 
промењена семена користе се немилосрдно, без ичијег надзора. Кад сам, у башти 
једне сељанке, посегао за крупном пап

Ведрана Рудан: Јебе ми се, нека немачка деца лете у ваздух

[Ilija Ristić]

Ведрана Рудан: Јебе ми се, нека немачка деца лете у ваздух
од satelit на 27. јула 2016.
[vedrana]
Ведрана Рудан: Јебе ми се, нека немачка деца лете у ваздух



На званичном сајту Ведране Рудан, www.рудан.инфо, објављена је колумна ове 
хрватске књижевнице у којој се она осврнула на актуелна светска дешавања, 
нарочито на терористичке нападе у Немачкој и Француској. У наставку вам 
преносимо колумну у целости.

“Колико је Немаца овај викенд одлетело у ваздух за мене није преломна вест. 
Мени је јасно зашто лете. Ставимо се у кожу клинца Сиријца, клинца Ирачанина, 
клинца Либијца, клинца Пакистанца, клинца Авганистанца… Или клинцезе. Млади 
људи из земаља у којима су некад живели њихови прадедови, дедови, браћа, сестре 
очеви и мајке, комшије, шира родбина, данас бауљају немачким улицама, 
француским улицама, лондонским улицама, ходају у земљама чије су им војске 
затрле семе.

Из дана у дан гледају у очи потомцима убица својих најдражих и још би морали да 
буду захвални што ће, ако буду добри, до смрти робијати својим злотворима. 
Потомци убица гледају у њихове очи и држе их злочинцима зато јер имају тамнију 
пут, тамне очи, не знају језик, не смеше се кад им се укрсте погледи са 
домаћинима и нимало нису захвални цивилизованим Французима, Немцима, Енглезима… 
што нису и њих убили него само њихове прадедове, дедове, очеве, мајке, браћу, 
сестре… А земље су им претворили у хрпу рушевина из које, иако у отежаним 
условима, извлаче нафту, угаљ, злато, сребро, никал… Питај бога шта све треба 
цивилизованим белцима да би могли да живе у миру и демократији.

Ти тамнопути клинци, уместо да сваки пут кад у Немачкој и осталим немачкама 
налете на Немца и остале немце, клекну и пољубе ноге убицама својих прадедова, 
дедова, мајки, очева… Досадно вам је ово набрајање,  и ви у Хрватској сте 
цивилизовани  и вама ове бомбе иду на ку*ац… Дакле, ти клинци уместо да добро 
ослине европске чукљеве на европским стопалима они дижу у ваздух дискоклубове, 
маркете, кафиће… Стока незахвална. За све је крива крава Меркел која им је 
дозволила да оњуше срећу а они јој, они нам овако враћају.

Па кад дигну у ваздух нешто, то се сад дешава готово сваки дан, онда то постане 
“преломна вест”. Наши портали подивљају, јављају нам из сата у сат шта се 
догађа, чујемо и видимо интервјуе са комшијама “тихог дјечака”, сирене 
завијају, дуге цеви су сваки дан на цести неког великог европског града, 
Француска је већ месецима у опсадном стању… БАШ МЕ БРИГА! ЈЕ*Е МИ СЕ! Европска 
дечица лете у ваздух. Нека питају своје очеве, она која преживе, зашто су у 
дискоклубу покрај куће остала без руке, ноге или ока. Нека им тате и маме 
објасне шта је тата, а можда и мама, шта су радили деци у Авганистану, Ирану, 
Пакистану, Либији, Сирији… Кога је наоружавала Меркел, колико је Немачка 
зарадила на убијању људи који са Немачком нису имали никакве везе. Та би 
немачка летећа деца за мене требала бити преломна вест? ЈЕ*Е МИ СЕ! НЕКА ЛЕТЕ!

Шта би за мене била брејкинг њуз? Веселило би ме да неко заувек избрише церек 
са лица оне Американке која годинама упорно и заљубљено држи за руку мужа иако 
је тај господин истресао своју сперму на хаљину младе женске пред читавим 
светом. Коју нам поруку шаље насмешена представница Зла? Мене ништа не може 
изненадити, мене ништа са путање не може скренути, мени ништа није свето па ни 
ја сама? За мене би била брејкинг њуз да председнику Француске у знак протеста 
због онога што чини свету откаже фризер кога плаћа 10.000 евра месечно да би му 
ретку косицу једном недељно премазао неким црним сра*ем. За мене би била 
брејкинг њуз да у ваздух истовремено одлете десеторица разбојника који владају 
светом.

И знате шта би ме посебно збрејкало, оно, баш до даске? Да моје дете добије 
посао. Да дете моје пријатељице добије посао. Да моја пријатељица не мора 
продати стан да би платила лечење сину. Да преко ноћи пензије скоче са двије 
хиљаде куна на две и по. Да моје дете, моје друго дете, не мора свом послодавцу 
унапред дати потписани отказ да се он не би заје*авао кад одлучи да је шутне. И 
да јој не говори, сваки дан, краво, пи*до глупа, тебе треба колцем је*ати. Он 
је власник шест дућана, пре рата ти су дућани били “наши”, он је неписмен а 
моја је кћи докторирала економију.

Баш би ме збрејкало кад би грађани Загреба прогледали. Било би супер кад би ти 
идиоти и лудакиње  најзад збројили два и два и порушили све је*ене фонтане које 
у небо, сад већ готово на сваком загребачком углу, штрцају милионе загребачких 
и мојих евра. Истовремено загребачка дечица у вртићима цркавају од глади. Шта 
грађанима и грађанкама поручују је*ене фонтане? Бандић не може је*ати од куће 
до куће па зато је*е фонтанама? Главно да нешто шприца?

Никад, никад па ни онда ја нећу дочекати брејкингњуз за своју душу. Зато ми СЕ 
живо ЈЕ*Е за ваше преломљене пиздарије. Само се ви палите. Док коначно и нас не 
лансирају у небо неки клинци којима је и хрватско оружје побило прадедове, 
дедове, очеве, ма

ПРОРОЧАНСТВО СРПСКОГ ВОЈНИКА ИЗ 1912-те

[Ilija Ristić]

ПРОРОЧАНСТВО СРПСКОГ ВОЈНИКА ИЗ 1912-те: Ево где ће бити Србија након Трећег 
светског рата!
СРБИЈА
5
16:04 22. јула 2016.
Много је прича о разним пророчанствима и предвиђањима, али оно што се десило 
српском војнику Стевану Богићу за време служења војног рока у пролеће 1912. ће 
вас сигурно изненадити.
Уочи рата са Турцима једне вечери 1912. у касарни у Крагујевцу, тада 24-годишњи 
Стеван је имао сновиђење Балканских и три светска рата! Чудним путевима, ова 
Богићева пророчанства осванула су у немачким и аустријским новинама.
За време мога служења 1912 у касарни у Крагујевцу легао сам једно вече у 
кревет, и пошто се зачула труба за повечерје, спустио сам поред себе моју 
омиљену књигу Свето писмо. Светло се угасило и ја сам заспао. У току ноћи 
сазнао сам какве ће задатке српски војник имати у предстојећем рату. Сањао сам 
једног лепог човека са брадом. На реверу његовог капута било је његово име: 
„Родни“. – почиње Стеван причу и наставља:
Он је у једној руци држао Свето писмо, а прстом друге руке ми је показао, мени 
иначе познати капител из Откровења Јовановог, где стоји: Анђео је одлетео, и 
дато му је да одвеже четири анђела који су били везани на великој стени изнад 
Еуфрата (Откр.09,14). Родни ми је објаснио да су та четири анђела Србија, Црна 
Гора, Грчка и Бугарска! Онда ми је рекао:
Ваше земље ће заједнички ступити у рат против турске царевине, победићете и 
заувек ћете се ослободити Турака. Али Бог је овом хришћанском савезу дао моћне 
кључеве којима ћете отворити врата Божијег страшног суда. Овај рат на Балкану 
проузроковаће даље и ратове медју вама, а потом један Светски рат и то ће бити 
Први од три, који ће донети свету до тада невиђено разарање и патњу.
Када избије Светски рат заратиће цео свет. Србија ће бити на страни победника, 
али ће у великој крви платити цену у том рату. Не дуго после овога почеће и 
Други светски рат у коме ће ратовати и гинути још више људи по целом свету него 
што је то било у Првом. Тај Други ће бити само наставак Првог, као што ће Трећи 
бити наставак Другог. Страшни Божији суд одредио је да сва три рата почну 
некако у вези са Балканом и свуда ће бити мртвих српских војника!“
Стеван је испричао да му је Родни рекао да ће после тог Трећег светског рата, 
када се све оконча својом вољом створити мир и Царство на земљи са владом која 
ће бити влада уједињих народа, а да ће цео свет бити једно велико село.
Неколико недеља касније све се дешавало како је Родни рекао. Прошао тај први 
Балкански рат, са Турцима, па други са Бугарима и за то време сваких неколико 
ноћи Родни је долазио у сан Стевану и доносио му поруке, показивао карте и 
слике шта ће се догађати.
Дочекао је Стеван и Први светски рат и његов завршетак, све како је Родни 
предсказао.
„Када ми се јављао иако су прошле године, он је изгледао једнако стар, увек са 
лепом брадом и лицем четрдесетогодишњака, као први пут када ми се приказао. А 
ја сам старио. Но да није било њега, ја сигурно не бих доживео да ово све 
испричам. Доживео сам да живим у Југославији, али је све некако мирисало на рат 
и Родни ми је испричао када ће и какав бити тај Други светски рат. Тако како ми 
је најавио све се тако догодило. И то сам захваљујући њему преживео. Али једном 
приликом у сну Родни ми је рекао да ће Трећи светски рат бити најстрашнији од 
свих. Он ће доћи изненада, одједном без икакве најаве и сви ће бити 
изненађени“, причао је Стеван Богић.
Опис Трећег светског рата
„У време када буде овај рат трајао нико и нигде неће бити сигуран. Ватрене, 
отровне и смртоносне кугле ће долазити са неба, излетати из воде и са земље“, 
рекао ми је он.
“Твоја земља биће бојно поље најјачих, а број мртвих ће бити већи од свих у 
ратовима до сада заједно. Једнога дана када почне, на радију ће се чути само 
брујање и ништа више, нико неће знати шта се у целом свету догађа.”
Према Стевановом сновима, биће доста преживелих, а то ће бити они који буду 
могли да предосете овај језиви рат и катастрофу. Сви ће приметити, али нико 
неће обраћати пажњу на знамење природних појава, неподношљиву топлоту или 
другде – екстремну хладноћу, јака струјања ваздуха и олује, и изненадне 
катастрофалне земљотресе.
Храна, вода, воће и све остало биће затровано. Скоро да неће бити места на 
земљи где ће се наћи исправна вода и храна.
Преживеће они који храну и воду буду склонили да се не затрује, јер све што 
остане напољу биће смртоносно.
„Биће места на земљи где ће људи ићи и плаћати кило злата за литар воде или 
векну хлеба. Многи ће се кајати што су бацали флаше уместо да су их напунили 
водом и закопали у земљу или напунили бурад у подрумима, уместо са вином и 
ракијом, са пшеницом, кукурузом и брашном“, пренео је Стеван.
Када сам питао Роднија колико ће дуго трајати тај погром (Трећи рат), он ми је 
одговорио: „Неки од оних који су рођени 1912. године, када сте ви Срби, 
Црногорци,

Milovan Danojlić -Domačin

[Ilija Ristić]

ГРAЂА ЗА РЕЧНИК 22

ПИШЕ
МИЛОВАН
ДАНОЈЛИЋ

Домаћин

Tоком недавне предизборне кампање чусмо, са неколико страна, чежњиве  уздахе за 
домаћинским уређењем пољопривреде, породице и друштва, уз подразумевајућу веру 
да је тај циљ данас остварив. Није, додуше, предлаган конкретан политички 
програм; било је то уопштено опредељење, са благим укусом носталгије. Ваљда се 
претпоставља да домаћина ту негде, око нас, и сад има, па им ваља пружити 
моралну и материјалну подршку. Хм.

Домаћини. Виђао сам их у детињству, а било их је свакојаких, од дичних брђана 
господственог држања у одећи коју данас носе чланови фолклорних друштава, до 
саможивих циција, надутих празноглаваца и кућних деспота. У међувремену су 
отишли са овог света, а ово што се данас сврза по авлијама и њивама личи на 
остатке разбијене војске, без команданта и ратног циља. Pater familias  са 
децом одбеглом у свет ни самим собом неуправља; тешко друштву које од њега 
очекује вајду.

Бојим се да, призивајући некадашње ваљано устројство, млади активисти не знају 
понајбоље о чему говоре. Тражити повратак патријархалног поретка ствари - а о 
њему је реч - узалудно је самозаваравање. Време га је прегазило, а пресуде 
времена, правичне као и неправичне, беспоговорне су. Ја сам, на првим корацима 
кроз свет и век, окусио понешто од сласти, али и горчине домаћинског друштвеног 
уговора. Волео сам предахе што их је тежак и груб живот повремено себи 
допуштао: славе и свадбе, позајмице и мобе са громким циганским оркестрима, 
чобанске и жетелачке попевке, вршидбе и комишања, прела и посела, мале 
сујеверне обреде који су ишли уз све празнике, религиозну преданост на 
лелујавој граници између хришћанства и паганства. Уживао сам у игранкама на 
крају изнурујућег радног дана, уз радосно поцикивање коловође. Радовао сам се 
радовању одраслих, али, већ онда, са пола срца. Нисам успевао да, у циктању 
виолина и муклом откивању контрабаса, истиснем из сећања јад и ругобу 
свакидашњице. Мука постојања је заташкавана провалама колективног пијанства. 
Песмом и игром људи су се отимали од те муке, и ликовали, зачасак, над њом.

Чежњиви погледи према срећној некадашњици не продиру испод привлачне површине. 
Заборавља се да је хваљенидомаћин био неприкосновени регулатор породичних и 
друштвених односа, бог и батина над укућанима, у ситуацији где су жене и деца, 
неми послушници, плаћали данак своје потчињености. Волео бих да видим младу 
заклетницу домаћинске идеје, самоувереног и дрчног наступа, у тренутку кад јој 
се објављује за кога се има удати. Или је, у заносу вербалног идеализма, улогу 
домаћина доделила самој себи. Чини ми се да проповедници повратка у стара добра 
времена никад у руци нису држали срп, мотику и секиру, нити их је, у врело 
јулско подне, окупао на њиви раденички зној, врло непријатан кад почне цурити 
низ кичму.

Живот је био веома тежак и, самом тежином, чвршће структурисан. Са увођењем 
механизације и ослобађањем од наслеђених стега, он је, хвала Богу, олакшан. 
Почео је вишегодишњи колективни одмор од историје; многима је одлакнуло. А 
лакоћа је донела своја искушења, почела прелазити у леност, безвољност, у 
непоштовање честитог труда, у моралну пометњу. Тамо где рад не налази у себи 
лепоту и смисао, човеку се ништа више не исплати. Тржиште, као врховни арбитар, 
личи на махнитог дивљака. Највиши циљ лаког живота дуго је, код нас, био у 
чиновничком лезилебисању. Освојивши заслужени предах од вековног диринчења, део 
нашег света се смртно разленио и изгубио животодајни полет. Крах руралне 
цивилизације отворио је широк празан простор за безнадежни паразитизам. Процес 
се испољава на разним равнима, повезаним хоризонтално и вертикално. Илуструју 
га испражњене сеоске куће, затворене основне школе, безглава бежанија у свет, 
напуштање домаћих воћних и повртарских врста, и демографска катастрофа. Полом 
сељаштва је европски, па и светски догађај, а код нас се одвија без 
одговарајуће пажње и разумевања. Пред толиком небригом и свесвеједношћу живот 
је устукнуо, изгубио вољу за настављање: ни рађање се не исплати. Наше су мајке 
живеле у неупоредиво тежим условима, и рађале по четворо-петоро деце, не 
питајући се пошто и зашто. Лакоћа живљења је, парадоксално, разбила напоран, 
али зато подстицајан правац испуњавањаљудске судбине.
Све до средине прошлог века наш сељак је обрађивао земљу, гајио стоку, хранио 
се облачио онако како се то чинило у епоси  Хесиода и Хомера. И онда се, око 
1955, десио тектонски потрес. Сељак, дојучерашњи градитељ и бранилац државе, 
творац језика, утемељивач књижевне уметности, стуб породице, хранилац свих 
друштвених слојева, одједном је, социјалистичким интернационализмом у име 
радничке класе и капиталистичким мондијализмом у име новца, потиснут на слепи 
колосек историје. Постао је сувишан. Завладало је такмичење у брзој и 
непоштеној заради, на шта је већ Цвијић указивао. Први трактори су, у мом 
родном крају, набављени продајом проклете ракије шећеруше. Понос нашег поднебља 
и тла, „бренд“ традиције, претвор

Cvijetin Milivojević : Referendum - to sam ja

[Ilija Ristić]

Referendum - to sam ja!

Zbilja, čudna su ta ljudska prava (ne žale se jednakim suzama žrtve u Bagdadu, 
Istanbulu, Bangladešu i Evropi) i demokratija u poimanju tzv. EU

Piše: Cvijetin Milivojević

utorak, 05. jul 14:00


U nedostatku nove vlade - nova nedelja tehničkog paradiranja suverenstva u 
izvedbi Kancelara srpskog i cele Srbije.Sve busanje u prsa junačka, a ovamo, ni 
običnu vladu, evo već dva i po meseca od trijumfa na izborima (no, šta je to 
naspram Ekselencijinih 420 i kusur dana bez Kancelarevog odgovora glede kroki 
krokija platforme o Kosovu?!) - ne sme sam da sastavi, sve u strahu kako će 
reagovati Nemci, Rusi i Ameri. Zbilja, nije lako izdumati hoće li doktor 
Stefanović i nadalje nositi pendrek ili, možda, komandovati vojskom, da li će 
se doktorka Mihajlovićka, posle energetike, saobraćaja, infrastrukture itd. 
okušati i u prosveti ili, što da ne, kulturi... I tome slično.

Veli On, po ko zna koji put tumačeći da su glasovi za njega i njegove 
24. aprila bili i svojeručni potpis građana na blanko menicu: "Moj odgovor je 
jasan: Neće biti referenduma za ulazak u EU, bez obzira koliko postoji 
inicijativa za to!" Ja to čitam kao: A tek referendum o NATO-u moći ćete, dragi 
građani, samo da sanjate!

Slede, doduše, i reči utehe: "Srbija ostaje posvećena EU, ali niko više neće 
moći da nam zavrće uši..." Samo, naš Kancelar ne kapira da to jedno bez drugoga 
ne ide.

   Zbilja, čudna su ta ljudska prava (ne žale se jednakim suzama žrtve u 
Bagdadu, Istanbulu, Bangladešu i Evropi) i demokratija u poimanju tzv. EU. Ako 
joj se ne sviđa glas većine (kao u Srbiji, većinski protiv NATO, ali i protiv 
EU pod ovakvim uslovima), onda "proevropska" manjina (tzv. politička elita) ima 
pravo da prigrabi prerogative koji joj ne pripadaju... Eto, na primer, u 
Britaniji, gde Brisel "hrabri" grad London, Škote i Severne Irce. Eto, recimo, 
u Crnoj Gori, kad Milova elita odluči da nema šta tu da se narod pita glede 
ulaska u NATO jer Milo najbolje zna šta je dobro za Crnogorce i ostale Brđane. 
Eto, i u Srbiji, kad naš Kancelar izjavi to što izjavi za "Bild am zontag"...

   Samo u zemlji u kojoj predsednik Republike krši Ustav sprečavajući 
Ustavni sud da se pozabavi "Briselskim sporazumima", može da bude normalno da 
se premijer, usput i pravnik, nalupa rečima tipa "kod nas nema referenduma, 
izbori su bili referendum, a o tome neka razmišljaju ako pobede za četiri 
godine" - i politički preopstane... Na stranu to što su se Ekselencija i 
Kancelar i dohvatili vlasti preko drugog kruga predsedničkih izbora 2012, 
upravo vrbujući neopredeljene obećanjem o referendumu na kome će građani 
odlučiti o budućnosti Srbije - ali, u Ustavu ove zemlje lepo piše da "nijedan 
državni organ, politička organizacija, grupa ili pojedinac ne može prisvojiti 
suverenost od građana"! Ma, pusti taj pusti Ustav, važno je da nam Brisel, što 
bi rekli Onaj Ko Čeka Taj i Dočeka i Palma, -"sačuva evropsku perspektivu" koja 
se, jelte, jede, a i sipa u traktore...

- Skoro petsto godina borio se je narod srpski protiv Turske, a opet više 
mrzi civilizirane Nemce, no varvarske Turke. Srpski narod je najnesrećniji na 
svetu, jer ga je kralj, izdajnik gori od Vuka Brankovića, odvojio od Rusa da 
zemlju Švabama potčini - pisao je, 1884, radikal Nikola Pašić razočaran faktom 
da je s kraljem Milanom, proruska, sveslavenska vanjska politika - samo 
iluzija. U Austriji, vidim, poništeni izbori za predsednika. Mislim se nešto 
šta bi se desilo da neko malo začeprka po prošloaprilskom dopisnom glasanju i 
kovertama, recimo sa Kosova i Metohije... Ali, i još jedna istorijska pouka: 
1901. godine, ondašnji naprednjaci i jedno krilo radikala ("fuzionaši"), 
odobrili su državni udar kralja Aleksandra (Obrenovića), podržali njegovo 
oktroisanje ustava i formirali - zajedničku vladu.

-- 
Srpska Elektronska Informativna Mreža - SIEM
--- 
Ову поруку сте добили зато што сте пријављени на Google групу „Srpska 
Informativna Mreza“.
Да бисте отказали пријаву у ову групу и престали да примате имејлове од ње, 
пошаљите имејл на siem+unsubscr...@googlegroups.com.
Да бисте постављали у овој групи, пошаљите е-поруку на siem@googlegroups.com.
Посетите ову групу на https://groups.google.com/group/siem.
Да бисте видели ову дискусију на вебу, посетите 
https://groups.google.com/d/msgid/siem/70af5906c87c49909cf2cbacfd9b9a8f%40KAEXC2.it.telekom.yu.
За више опција посетите https://groups.google.com/d/optout.

Брегзит – воља народа или пројекат?

[Ilija Ristić]

Брегзит – воља народа или пројекат?
 06/27/2016 06:43 Србија Став
Било је више наговјештаја да ће Британија напустити ЕУ – како би се сачувала.

Пише: Предраг Ћеранић
То смо, између осталог, наговијестили у тексту „Хибридни рат неће наудити 
Русији“ који је 13.04. ове године објављен на српској страници Фонда стратешке 
културе из Москве: „Због хибридног рата прва је поклекнула ЕУ. Да ли звучи 
чудно што је британски премијер Камерон наложио специјалне активности за дочек 
колапса евра? Значи, ЕУ се распада и то у хаосу.“ У више колумни написаних за 
Правду указивали смо да ће ЕУ неминовно доживјети реконфигурацију и да су САД, 
као једини начин да ЕУ опстане, прихватили свођење на њено језгро, односно 
земље које су основале Европску економску заједницу (ЕЕЗ). Уосталом, референдум 
са оваквим исходом у Великој Британији не би био могућ без сагласности САД. 
Када је Обама недавно у Лондону разговарао са Камероном, иако су медији 
створили утисак да је посјета била у функцији убјеђивања Британаца да остану у 
европској заједници, разговор се више тицао Трансатланског трговинског 
споразума (ТТИП), односно разматрања могућности како да се Лондон сачува од 
негативног ефекта овог смртноносног уговора намијењеног ЕУ. Значи, Брегзит је 
пројекат, а не воља народа.
Што се тиче пријема нових чланица у ЕУ, попут Србије и Босне и Херцеговине, оне 
у ЕУ, и да није било Брегзита, не би биле примљене. Сада је ваљда очито да 
проширења ЕУ неће бити и да су „евроатланске интеграције“ биле, у ствари, 
„атланске“, а не „евро“. То је био пут у НАТО. Уједно, и доказани модел отимања 
суверенитета од Србије и Републике Српске. Колико су нас само британске 
дипломате убјеђивале да на одређене уступке (Косову, или политичком Сарајеву) 
морамо пристати зарад „евроатланских интеграција“ или, још љепше речено, „пута 
у ЕУ“, а да ни сами у ЕУ нису вјеровали. Маске су сада пале.
У политичком дискурсу вјероватно ће и даље бити присутне флоскуле о путу у ЕУ, 
од којег се „неће одустати“ итд. Међутим, први конкретан потез, који говори да 
послије Брегзита више ништа није исто, повукла је Република Српска, која је 
одбила адаптацију Споразума о придруживању, јер „наноси несагледиву штету 
прерађивачкој индустрији и пољопривредној производњи“. „Прихватањем адаптираног 
споразума Европа се одриче осам, а БиХ 80 милиона евра годишње. 210 милиона 
марака су диреткни губици Републике Српске, а губици у радним мјестима и свему 
осталом, немјерљиви су“, закључили су представници власти, привреде и 
прозвођача Републике Српске. Младен Иванић, српски члан Предсједништва БиХ, 
тражио је став Владе Српске, и нагласио да ће се њим руководити приликом 
гласања у Предсједништву о адаптираном Споразуму о придруживању.
Став Српске је јасан, а они, којима ни овог пута ништа није било јасно, налазе 
се у Савезу за промјене, чији представници се нису одазвали позиву предсједника 
Српске на састанак на коме се расправљало о овом веома важном питању за 
Републику Српску.
Извор: Правда

-- 
Srpska Elektronska Informativna Mreža - SIEM
--- 
Ову поруку сте добили зато што сте пријављени на Google групу „Srpska 
Informativna Mreza“.
Да бисте отказали пријаву у ову групу и престали да примате имејлове од ње, 
пошаљите имејл на siem+unsubscr...@googlegroups.com.
Да бисте постављали у овој групи, пошаљите е-поруку на siem@googlegroups.com.
Посетите ову групу на https://groups.google.com/group/siem.
Да бисте видели ову дискусију на вебу, посетите 
https://groups.google.com/d/msgid/siem/6398b9368fc545ac87783de7d3930485%40KAEXC2.it.telekom.yu.
За више опција посетите https://groups.google.com/d/optout.

Vladan Glišić - Đinđić i Vučić

[Ilija Ristić]

Ђинђић и Вучић
 06/15/2016 06:53 Србија Став
Зоран Ђинђић је у тренутку атентата имао подршку од целих седам одсто у Србији. 
Био је омражен више него вољен. После смрти започиње феномен „о покојнику све 
најлепше“, али и могућност да се од њега направи све што разним идеолошким 
профилима треба. Да би се позивали на њега и оправдавали себе.
[http://www.pravda.rs/fileadmin/slike/2016/06/15/Vladan_Glisic_Jutjub.jpg]
Владан Глишић (Фото: Јутјуб)
Пише: Владан Глишић
И данас је опет тако. Вучићу треба профил некога ко је „храбро“ отворио 
решавање косовског проблема, некога ко је у родбинским везама са Српском и као 
такав је никада неће напустити и некога ко радикално спроводи реформе у Србији 
и због тога може и главу да изгуби. Овако Вучић види Ђинђића коме хоће да 
подигне споменик и тако се осунча славом у његовој хладовини. И још нешто 
постоји ту, у подтексту. Вучић то не сме отворено да каже, али у народу је 
опстала и раширила се прича да је Ђинђић убијен по налогу Запада. Био је њихов 
миљеник док није почео да верује да је стварно доведен на власт да би био наш, 
а не њихов премијер. И када је почео да се понаша као наш, а не њихов премијер 
– убили су га. Величајући Ђинђића, Вучић жели да пошаље поруку народу да је и 
он на мети истих „пријатеља“ са Запада. А, ако га неко са таквог Запада 
приупита за овакво тумачење споменика Ђинђићу, он увек може да каже да подиже 
споменик Ђинђићу – досовском реформатору и пријатељу Запада, а не неком тамо 
мрачном миту о Ђинђићу. И Вучић сит и споменици на броју.
Што се самог Ђинђића тиче, он је, као и све историјске личности, вишезначан. 
Мени лично никада није уливао поверење. Никада нисам за њега гласао. У борбу 
против Милошевића сам ушао зато што сам веровао Коштуници, а не Ђинђићу. Тада 
је још имало смисла бити антикомунистички патриота – против Милошевићевог 
режима као континуитета комунистичке диктатуре, али и против НАТО као српски 
патриота – таман за Коштуницу. Ђинђић се ту није уклапао јер је био сувише 
близу и комунистичкој елити и НАТО.
Ипак, било је нешто у Ђинђићу због чега су сви они који су следили Коштуницу, а 
које је нервирала његова „необавештеност“ и спорост у доношењу одлука и 
деловању, завидели Демократској странци на њиховом лидеру. Била је то лакоћа са 
којом је доносио одлуке, ступао у акцију и лако одустајао од моралисања када је 
бирао средства за своје циљеве. Револуционарнији део националног блока у Србији 
у то време, ма колико поштовао Коштуницу иделошки, непрекидно је жалио што и он 
нема неког свог Ђинђића. Отуда и понека неочекивана похвала на рачун Ђинђића у 
то време и од оних од којих се то не би очекивало узимајући у обзир њихове 
тврде патриотске ставове. Нису му одобравали идеологију, али јесу методологију.
Данас мислим да код Ђинђића није ни било идеологије, већ је све било у 
методологији. Његова акција је била оправдана само ако је доводила до циља, тј. 
до власти. И све што је том путу одговарало, па и мењање идеологија, било је 
оправдано. Доласком на власт Ђинђић је био убеђен да ће оправдати све што је 
учинио до тада. А применом те власти Ђинђић је веровао да ће створити Србију 
која ће оправдати све што је учињено за њу. Шта ће остварење тог сна садржати, 
није му било битно. Са неподношљивом лакоћом једног левог револуционара, имао 
је поверење у себе на власти. Зато је тако лако од човека који се залагао за 
бомбардовање „Милошевића“ (док је био у опозицији и под НАТО заштитом) дошао у 
сукоб са ЕУ, САД и НАТО по питању решавања Косова (када је био на власти). 
Ђинђић – то је човек који је мислио да све почиње и завршава се са њим – у 
странци, у држави, у историји. Тај осећај да је историја тамо где он стоји и да 
се све дешава тамо где он делује – то му је дало ту неодољиву и неподношљиву 
лакоћу којом је вукао коцкарске потезе. На таквим темељима постављена политика 
нужно води до феномена „пуковник или покојник“ и, када је неко тако високо на 
власти, обичну буде оба – прво „пуковник“ а онда „покојник“.
Некада сам мислио да је Ђинђић био у раскораку са својим народом. Није разумео 
урођену спорост са којим су Срби учествовали у историјским догађајима. Не зато 
што су били спори (било је историјских прилика када смо муњевито реаговали), 
већ зато што начин буђења нашег народа никада није био једнозначан. Онај ко је 
хтео да Србе покреће и води морао је да познаје вишезначност сваког догађаја, 
да разуме да ствари никада нису једноставне и да осећа слојевитост митова 
утканих у нашу дневнополитичку стварност. Ђинђићу је све то било непотребно, 
терет који нам смета да потрчимо.
Међутим, данас сам сигуран да Ђинђићу главе није дошло то што није разумео свој 
народ, већ то што није разумео процесе који се и данас, као и тада, на Балкану 
одвијају. Народ би му опростио неразумевање, тј. казнио би га одузимањем само 
власти, али процес кога је он игнорисао коштао га је главе.
Процес који помињем је враћање Балкана у време к

Diego Fuzaro - Društvo mrzi mlade ljude

[Ilija Ristić]

к о л у м н а

ЗА„ПЕЧАТ"
ИЗ МИЛАНА

ДИРГО ФУЗАРО
Друштво мрзи младе људе

Млади људи су данас углавном приморани да зароне у нову мигрантску и 
флексибилну државу, морају да иду у иностранство како би нашли срећу на 
прилично понижавајућим пословима. И док каста геронтократа 
хвали„глобализацију", млади људи осећају на својој кожи каква она заиста јесте, 
јер они иду у Сиднеј да перу судове или у Њујорк да разносе робу


Нема сумње: данашње друштво мрзи младе људе.
И што више их мрзи, утолико више им подилази и привидно их хвали. Наметнути 
јувенализам је, с ове тачке гледишта, један од највећих непријатеља младих: у 
ствари похвала младих је нека врста фарбе која прикрива све опсесивнију 
геронтократију нашег друштва, у коме је власт чврсто у рукама старије 
генерације. Млади људи, увек хваљени на речима, држе се подаље од било какве 
значајне улоге.
Млади људи су данас углавном приморани да зароне у нову мигрантску и 
флексибилну државу, морају да иду у иностранство како би нашли срећу на 
прилично понижавајућим пословима. И док каста геронтократа хвали 
„глобализацију“, млади људи осећају на својој кожи каква она заиста јесте, јер 
они иду у Сиднеј да перу судове или у Њујорк да разносе робу. На безбедној 
удаљености од социјалне гаранције и потврде у свакодневном животу, млади људи 
живе ноћу, ноћ постаје простор њиховог краљевства и експериментисања, или траже 
излаз у викенд витализму. У њима преживљавају своје подређено стање, бедно и 
мрско, а на које их је друштво осудило.
Ова дијалектичка динамика похвале младости и, са њом у складу, свођење младих 
на људски материјал на који се пребацују економски и социјални трошкови нових 
облика капитала, као што је рад на одређено време, може се објаснити чињеницом 
да се ново устројство производње представља младима као naturaliter 
јувенилизма. Ако су се раније епохе заснивале на зрелости и на личности оца 
схваћеног као auctoritas у стању да заштити породично језгро и да споји закон и 
жељу у образовању деце упркос свим негативним појавама у смислу ауторитарности 
и мушког шовинизма, данашња апсолутна фаза се базира на лику младог човека, без 
оца и на незрелости као коду духовности.
Из тог разлога, флексибилни и несигурни капитализам је, по самој својој 
природи, јувенилизам. Он хвали младића, јер је он његов омиљени реперни 
субјекат, без права и без зрелости, без стабилности, биолошки неоформљен и у 
настајању; и то не само због лоше компатибилности старијих са новом 
флексибилном логиком, а које тиранија пропаганде позива да живе као да су 
млади, већ и због чињенице да нова структура производње и потрошње приморава 
цео „људски погон“ да живи на исти начин као млади људи, то јест у привременим 
и нестабилним стањима, несигурним и никада зрелим, пролазним и у очекивању 
сређеног живота чији се почетак непрестано одлаже.
С друге стране, ако се људи данас сматрају „различито младим“ и до педесет 
година, то се дешава због тога што су привремени до краја њиховог рада, како у 
друштвеном тако и у емоционалном животу, односно неспособни су да стабилизују 
своје постојање у традиционалним облицима буржоаске етике превазиђене новим 
начином постбуржоаске и постпролетерске производње. Не скривајмо истину: ово 
друштво мрзи младе људе.
КА УНИШТЕЊУ ШКОЛЕ
Италија је потписала нови уговор са Немачком о сарадњи у погледу стручне обуке. 
Циљ је да приближимо нашу земљу немачком економском и социјалном обрасцу ради 
увођења младих у свет рада. Министар образовања Стефанија Ђанини каже да би 
„Италија требало да се угледа на Немачку и премости раскорак који нас раздваја 
од Немаца... Овај споразум је последњи корак, после измена Закона о раду и 
реформе школе, у циљу да се радикално реформише наш систем“.
Дакле, припремимо се. Коначно уништење италијанске школе је на видику. Школа 
нема више задатак формирања људских бића свесних своје историје и будућности, 
већ мора произвести атоме спремне да се укључе у флексибилно и несигурно 
тржиште рада.
Ђанини још каже: „Морамо увек да тежимо више ка америчком моделу, у коме је 
флексибилност, као синоним за рад на одређено време, основа целог економског 
система... Пример коме тежимо су САД... Неће више бити простора за породицу 
онакву каквом је ми схватамо данас“.
РАСПАД  ИДЕНТИТЕТА
Великодушност би била окарактерисати ове речи непристојним и језивим бунцањем. 
Капитал има за циљ да флексибилизује живот и целокупну људску природу, да нас 
све учини привременим радницима, без права, мигрантима и бићима без породице, 
без корена, детериторијализованима, робовима увек на располагању капиталу и без 
икаквих гаранција.
Иза распада идентитета следи распад укорењеностн: homo instabilis мора, по 
својој природи, да буде носилац номадског идентитета и територијалности који 
никада нису стабилни, него увек подложнн модификацији у складу са економским 
захтевима и, према томе, подложним сталним редефиницијама.
Због тога, свеопшти позив да се буде „светским грађанима“ прикрива лоше 
замаскирану жељу, оптерећену идеологијом. да се и

Milovan Danojlić - Reč po reč

[Ilija Ristić]

ГРАЂА ЗА РЕЧНИК
ПЕЧАТ 421/2016

ПИШЕ :
МИЛОВАН ДАНОЈЛИЋ
РЕЧ ПО РЕЧ
O ПРИЧАЊУ, ОПЕТ

Аристотелу се приписује исказ да „треба размишљати са часним људима, а причати 
са простим и недостојним“. Ако и није тачно, добро је нађено. Глагол причати 
код нас је потпуно потиснуо читаву породицу окупљену око говора и говорења. 
Причање је преплавило електронске и штампане медије, јавне скупове, седнице и 
састанке, из чега следи закључак да се у животу одустало од озбиљног мишљења и 
одговорног казивања. Ускоро ће се, ваљда, и Вуков завет „Пиши као што говориш“ 
окренути у „Пиши као што причаш. Просто је невероватно толико одсуство слуха за 
значењске преливе, толика небрига за достојанство општења, за смисао и носивост 
лексике. Телевизијски водитељи најављују приче: о томе како се швајцарац (!) 
претвара у евро, о туристичкој понуди у Ђавољој вароши, о недостатку путне 
инфраструктуре између Мионице и Струганика, о односима између позиције и 
опозиције на локалу, о могућностима летовања у кућној радиности, о свакодневном 
поскупљењу намирница, пропуштајући да испричају како нам језик, у истој 
размери, непрестано појефтињује, а говор попростачује.
Глагол причати се неуко разбашкарио у општењу и просуђивању, поставши симптом 
менталног подетињења. Причање умањује озбиљност и тежину реченог. Сваки сељак 
осећа разлику. „Ја с њим не говорим“, рећи ће кад се посвађа с комшијом, а 
комшинице ће наставити да причају, о свему и свачему, преко плота док простиру 
веш на конопце. Размењиваће аброве, оговараће, брбљаће, торокаће, ћаскаће и 
мрмориће, ћеретаће и чаврљаће, наклапаће, млатиће празну сламу, распредаће 
надугачко и нашироко, може им се, њихово причање никога ни на шта не обавезује, 
а завршава се без закључка, понекад уз кафу и ратлук. Прича се на пијацама, по 
кафанама, на поселима, у ријалитијима, али би се у Скупштини, на седницама 
Владе, на Копаоничком саветовању, у Бриселу и у Савету безбедности морало 
говорити, беседити, зборити, казивати промишљене речи, ако желе да их узимамо 
озбиљно.
Говор се повукао пред причањем, узмакао испред поништавања основног смисла 
комуницирања. Епидемија је без сумње израз духовне лености, интелектуалног 
запуштања, површности, одсуства бољег слуха, будаластог схватања „природности“, 
неодговорности како у мишљењу, тако и у деловању. Говорим, дакле, постојим, 
држим до онога што казујем. А причам да забавим саговорника, да убијем време, 
да напипавањем, можда, дођем до онога што осећам и мислим, и што ћу, дотакнуто, 
оставити онакво какво ми је излетело из уста... Говорим енглески, што је плод 
труда, или поклон места рођења, а причам са Енглезом, углавном о времену, то је 
њихова омиљена тема, не тражи искрено исповедање, а замењује садржајну 
комуникацију. Једини лексем из ове породице достојан уважавања је приповедање, 
али се ретко употребљава, пошто подразумева нешто књижевног дара.
У свим језицима разлика је јасно повучена: to speak – to talk, louor - narro, 
erzählen - sprechen, parler - racounter, говорить - рассказывать. Нијансу, као 
што рекох, осећа сваки сељак, али је по варошима, посебно у електронским 
медијима дошло до инфантилизације и културног подивљавања.

КРОЋЕЊЕ РЕЧИ
Пишући о односу између председника Републике и председника Владе извештач 
дневног листа као да се нашао на клизавици, па се врти и увија, неспреман да 
залегне иза онога што саопштава. Речи му се чине одвећ јасне и прејаке, 
непогодне за тешко проверљиве гласине, те их помера са основног на споредна и 
преносна значења, посежући за туђицама, и ограничавајући им смисао помоћу 
знакова навода. Тако сазнајемо да је председник „ритерирао“ један пропис, тј. 
вратио га Скупштини на поновно разматрање. Туђица, па још под наводницима, 
потпуно је замутила и релативизовала чин. Просечан читалац тешко ће разумети 
шта је шеф државе учинио.
У наставку чланка читамо да се по кулоарима странака „шушка“ о размимоилажењима 
између две водеће личности извршне власти. Наводници нас, ваљда, упозоравају да 
је глагол шушкати узет у преносном значењу, да није реч о шуморењу лишћа или 
сламе него о пригушеним људским гласовима. Сазнајемо, такође, да за првог 
човека Републике није било места у сарајевском „распореду“ сусрета, те да је 
исти у некој другој прилици „пецкао“ министра спољних послова. Зашто је 
распоред стављен под наводнике, Бог свети зна. Што се „пецкања“ тиче, извештач 
се побојао могућности да ствар схватимо дословно, да не помислимо како се 
председник служио чиодом или копривом.
Потреба ограђивања од пуног значења речи открива тескобу и страх чланкописца, 
несналажење у материји и кукавички приступ језику. Хоће са много незналаштва да 
се у изразу неповољна пословна ууклима“ последња реч ограничи наводницима из 
предострожности да не помислимо како у одређеној области привређивања дивљају 
олује, сибирски мразеви или тропске врућине.
ПОЗИЦИОНАРИ И ОПОЗИЦИОНАРИ
Међу проналске нашег новоговора спада и увођење паралеле позиција-опозиција, 
где први појам означава власт, а други оне који чекају 

Dnevnik jednog seljaka

[Ilija Ristić]

Дневник једног сељака

 Пише: Бојан Љубеновић



ДРАГИ дневниче,

у Србији чим ти неко каже да си поштен знај да ће нешто да те заф­ркне, тако је 
мене председник Божа ономад зајебо кад ме наговорио да будем председник 
бирачког одбора у нашем селу. Од раног јутра на мом изборном месту почеше да 
избивају екцеси, прво се Добрила појави са истекла документа, после мој отац 
Гавра подбунио народ да се од спреја и лампе добива рак и таман кад сам њих 
двоје елиминис'о ево ти стиже нова невоља, иде Жика Бамбус и носи две личне 
карте, његову и његовог оца Дмитра што је умро још пре десет година.

Ди си пош'о с ту Дмитрову личну карту, питам, а Жика вели дош'о сам да гласам 
за нас двојицу. Како бре да гласаш за мртвог човека, питам, а Бамбус скроз 
озбиљан каже, Тодоре, мој отац је мртав за тебе и мене, ал' за државу није, ево 
позив за гласање на његово име, има печат, има све! Погледам у бирачки списак, 
кад тамо стварно Дмитар још активан, реко, Жико, извини, ал' то мора да је нека 
грешка. Није грешка, запенио Жика, мој отац годинама већ тако гласа и никад га 
комисија није одбила, шта се сад ти правиш паметан! У праву је Жика, јави се и 
Пера Буљина, вели и његова покојна Савка је исто редовна на гласању, још за 
живота је много волела изборе и политику, греота да сад не може да се изјасни 
само зато што је мртва. Е, ту ми пуче филм па дрекнух, на овом бирачком месту 
мртви могу да гласају само преко мене мртвог! Како сам то реко половина реда се 
попишмани и окрете налево круг.

Таман то сврших ето ти га Раца каф­еџија држи у руци мобилни телефони и потура 
ми га под нос, ево, вели, оће мој Миленко из Беча да те чује да ти каже кога да 
заокружиш место њега. Није, бре, ово „Евровизија“ па да се гласа телефоном, ако 
оће да гласа нека дође лично! Е, мој Тодоре, зац­виле Раца, тако ли се поступа 
према нашу дијаспору што јој у туђини срце за отаџбином крвари. Ко крвари нек 
се врати да не искрвари, рекох ја, па и Раци показах врата.

Не прође много опет се формира ред, стигли представници национа­лне мањине, сви 
уредни и зачешљани, личне карте само у зубе што не носе, реко фала богу бар 
неко да је исправан, ђутуре прођоше процедуру и ја таман да им уручим листиће, 
кад њихов предводник Мика Џибра вели, не треба газда Тодоре, имамо ми своје. 
Како, бре, своје, питам, ево погледај, рекоше углас, ја погледам, у њи стварно 
оригинал листићи са већ заокруженим кандидатом! Одакле вам ово, питам, како 
одак­ле, зачуди се Џибра, па дао нам председник Божа заједно са зејтин и месни 
наресци! Марш кући!, дрекнем па све истерам напоље.

Запалим цигару па гледам ону празну бирачку кутију, излазност нам велика, а 
гласање никакво, реко, шта је ово људи, куј кога овде зајебава? Ти нам, Тодоре, 
отера све муштерије, прогунђа Мика Лабави, због тебе народ има скроз да изгуби 
веру у демократију. Ово није демократија већ лоповлук, кажем ја а он вели, 
каква је, таква је ми бољу немамо, некад ћораве кутије данас ћорави бирачи, 
него отварај врата, напољу твој Воја и председник Божа већ под­буњују село! Е, 
па не дам да се краде, ако треба има да терам до ОЕБС-а!, кажем па седнем на 
бирачку кутију.

Драги дневниче, шта је после било боље да не знаш, и мене и кутију милиција 
спровела у станицу, а чланови бирачког одбора једва живе главе извукли, избори 
се понављају наредне недеље ал мене више нико не зове, с пола села не 
разговарам, сви веле никад у Милошеву веће изборне крађе није било него кад се 
код Тодора гласало поштено!
Твој Тодор

Новости,  8. Maj 2016.

-- 
Srpska Elektronska Informativna Mreža - SIEM
--- 
Ову поруку сте добили зато што сте пријављени на Google групу „Srpska 
Informativna Mreza“.
Да бисте отказали пријаву у ову групу и престали да примате имејлове од ње, 
пошаљите имејл на siem+unsubscr...@googlegroups.com.
Да бисте постављали у овој групи, пошаљите е-поруку на siem@googlegroups.com.
Посетите ову групу на https://groups.google.com/group/siem.
Да бисте видели ову дискусију на вебу, посетите 
https://groups.google.com/d/msgid/siem/d387b1b0c9224406b88c66267c8a78dc%40KAEXC2.it.telekom.yu.
За више опција посетите https://groups.google.com/d/optout.

AMERIGEDON: Film od kojeg strahuje Bela kuća

[Ilija Ristić]

AMERIGEDON: Film od kojeg strahuje Bela kuća
 05/10/2016 20:21 Izdvojeno Svet Planeta Video
VAŠINGTON - Majk Noris, sin legendarnog Čaka Norisa, kao režiser plasira film 
"Amerigedon", a film se opisuje kao onaj koji "vladajući establišment u SAD-u 
ne želi da ljudi vide".

Film izaziva žestoke reakcije, a mnogi analitičari ocenjuju da prikazuje "ne 
tako daleku budućnost" Sjedinjenih Američkih Država.
Mlađi Noris žestoko kritikuje američke vlasti svojom pričom, a podršku takvom 
filmu daje i njegov otac Čak Noris koji kaže da "građani u Americi nisu 
zadovoljni federalnim vlastima i da je to jasno već duži period".
Film prikazuje mogući scenario u budućnosti i daje sliku na koji način 
korumpiranost može dovesti do toga da sudbinu Amerike u ruke preuzme globalna 
teroristička organizacija.
"Amerigedon" (Amerigeddon) donosi priču o globalnoj terorističkoj organizaciji 
koja vrši uticaj na UN i postavlja svoja pravila na tržištu energetike, a zatim 
potpuno dovodi do kraha Amerike. Preuzevši instrumente vlasti u svoje ruke, 
"nove vlasti" SAD-a primenjuju silu zakona i uvode vanredno stanje u kojem 
imaju pravo da primene i oružanu silu protiv narodnih masa i građana, ukoliko 
procene da je od "državnog i opštenacionalnog interesa", a grupa patriota diže 
ustanak i narod ih sledi.
Priču ovog filma "establišment ne želi da vidite", piše popularni sajt InfoVors.
Izvor: Pravda

-- 
Srpska Elektronska Informativna Mreža - SIEM
--- 
Ову поруку сте добили зато што сте пријављени на Google групу „Srpska 
Informativna Mreza“.
Да бисте отказали пријаву у ову групу и престали да примате имејлове од ње, 
пошаљите имејл на siem+unsubscr...@googlegroups.com.
Да бисте постављали у овој групи, пошаљите е-поруку на siem@googlegroups.com.
Посетите ову групу на https://groups.google.com/group/siem.
Да бисте видели ову дискусију на вебу, посетите 
https://groups.google.com/d/msgid/siem/56243507f5b94055bd960153a22f5b1c%40KAEXC2.it.telekom.yu.
За више опција посетите https://groups.google.com/d/optout.

Blagodatni oganj

[Ilija Ristić]

Благодатни огањ
[http://www.spc.rs/files/u5/2013/10/3_2.jpg]
Сваке година на Велику суботу, управо на онај дан између голготског Распећа на 
Велики петак и Васкрса Сина Божјег у недељу, у Јерусалиму на земљу са неба 
силази Благодатни огањ. To je дан који је тело Господа, колико можемо знати, 
провело управо ту, у Гробу, у Кувуклији. Дан који је свет провео „без Бога", 
жртвено пострадалог на Крсту за разрешење грехова света. Тај дан је и једна од 
могућих симболичких представа целокупне историје палог човечанства, јер 
означава трајање између богоубилачког (богоотпадничког) суноврата у таму и 
васкршње победе над победама: победе над смрћу и обнове богочовечанства.
Гроб Господњи је место у пећини где је лежало тело Христово по погребу. Сада је 
то Кувуклија, капела Гроба Христовог унутар Васкресењског храма у Јерусалиму. 
Сваке године, у суботу пред православни Васкрс када служи православни 
првојерарх, у Кувуклији, на Гробу Господњем, дешава се једно од највећих чуда 
које се понавља од давнина. Са неба силази Благодатни огањ који чудесно пали 
свеће православном патријарху, а потом и осталим верницима.
На Велику суботу ходочасници, људи различитих националности и представници 
различитих цркава, долазе у Храм гроба Господњег и чекају особити Божији 
благослов, силазак Благодатног огња. Још са вечери у петак у храму су погашена 
сва кандила, врата Кувуклије запечаћена су. Око два часа после подне литија 
коју предводи јерусалимски патријарх пристиже ка Кувуклији. Патријарх се 
разодева, остаје само у стихару, и с тридесет три свеће у рукама, по броју 
Спаситељевих година проживљених на земљи, улази ка Гробу. Људи с усрдном 
молитвом ишчекују чудо. И наједном: светлост обасјава Кувуклију. Патријарх 
излази са упаљеним свећама. Свако тежи да о пламен тих свећа запали своју. За 
неколико минута читав храм се испуњава бело-плавичастим сјајем. Људи као да се 
купају у неопалимом огњу, који никога не пече. Сви се радују сишавшој 
благодати, осећају невидљиво присуство Исуса Христа."
"... Свети огањ је почео да да се појављује у олтару Анђела, у великој већини 
случајева у облику лука над улазом у сам Гроб Господњи. Понекад је огањ хитао 
ка пећини и као да је тамо улазио час с једне час с друге стране. Огањ има 
бело-плавичасту боју, као и у суботу уочи Васкрса, и појављивао се 20 пута".
"Тог дана кад смо били крај Гроба Господњег патријарх се молио око један час. 
Видео сам плави бљесак у Кувуклији, а затим је он све јаче и јаче светлео. 
Пламен је мало помало, а потом разгоревајући букнуо и када је свети патријарх 
почео да предаје запаљене свеће верницима, пламен се ширио по целом храму 
муњевитом брзином".
Да би се отклониле сумње у овај чудесан догађај, појава светог Огња се збива 
под строгим и ревносним надзором цивилних власти. Ево белешке о службеним 
мерама које се предузимају:
"Све ватре у храму се гасе још претходног дана, на Велики петак, и храм остаје 
под контролом полиције. Просторија Гроба Господњег се темељито прегледа и затим 
се улаз у њу запечаћује. Самог патријарха прегледају од главе до пете, како би 
утврдили нема ли нечег запаљивог. Тек после тога скидају печат са улаза у Гроб 
Господњи и пуштају патријарха у њега ради добијања Благодатног огња. Кроз неко 
време, после усрдне молитве, добивши Благодатни огањ, патријарх њиме пали 
свежњеве свећа, излази и предаје огањ присутнима у храму, и сав се храм озарује 
морем огња." ("Чуда на гробу Господњем", 3-4)
Овај Благодатни огањ током првих минута апсолутно не пали и не пече. Тек после 
постаје уобичајени, стихијски, материјални.
О Благодатном огњу писали су још свети Григорије Ниски (4. век) и свети Јован 
Дамаскин (8. век), црквени историчар Јевсевије (4. век). Трифон Коробејников и 
Јуриј Георгиј Греков, московски ходочасници из 16. века, бележе да су међу 
присутним хришћанима на Велику суботу у Храму гроба Господњег, баш овим редом: 
Грци, Сиријци, Срби, Ибери (Грузини), Руси, аријанци, воложи...
Из описа бројних ходочасника дознајемо да су православни првосвештеници који 
добијају Благодатни огањ људи високе духовности, који сами представљају узор 
благочестивости. У успоменама Варваре Брин де-Сент Иполит, ходочаснице из 19 
века, она описује како је после појаве овог чуда на Велику суботу 1859. године 
посетила митрополита Мелетија из Петре, који је те године примао Благодатни 
огањ: "Био је веома омршао и убледео, али је израз његовог лица зато био 
пријатнији и одликовао се необичним спокојем. Посматрао ме пажљиво и продорно 
и, погађајући моју потпуну убеђеност у знамење Божје благодати, рекао: ,Овога 
пута благодат је већ била сишла на Гроб Спаситељев када сам ушао у Кувуклију; 
јасно је: ви сте се сви тако усрдно молили да је Бог услишио ваше молитве. 
Дешавало се да се дуго молим са сузама, а да огањ не силази с небеса до два 
часа. Овога пута сам га угледао чим су се за мном затворила врата... Кад сам 
изашао, био сам као слеп, ништа нисам видео', одговарао је. ,И да ме нису 
придржавали, пао бих!'
· Богословље

Србија побеђује.. али Србе!

[Ilija Ristić]

[Србија побеђује.. али Србе!]

Србија побеђује.. али Србе!
СТАВ, 
ФОКУС
0
23:45 16. априла 2016.

Наш премијер је схватио да је висока политика заправо лицемерство најниже 
сорте. Погача за Столтеберга није увреда за жртве као ни глас за Тачија, па чак 
ни чланство Косова у међународним заједницама, него је то – наша реалност!

Пише: Стефан Петровић

Сутра ће нам тражити да шаљемо Србе у косовску војску, да бране Косово од Срба, 
а већ смо их послали у полицију. Прекосутра ће тражити да бранимо ЕУ од Русије, 
да се докажемо као Хрвати Хитлеру. Вежбе већ имамо, преци нам се преврћу у 
гробу, али лако је њима јер не знају да дан после тога треба да се загрлимо са 
Хрватима на годишњици Блајбурга, након тога треба подићи споменик Сребреничким 
жртвама у Београду итд….

Папина посета је померена због избора, продужиће до Грчке, можда се ипак видимо 
у повратку…

Славни су дани и прегнућа пред нама, проширење аутономије Војводине, подршка 
укидању Републике Српске, а гледајте шта ће да се деси са преамбулом о Косову 
после избора, преци ће бити поносни! То је напредак, то су реформе, пензије вам 
смањују само да не би размишљали о томе колико заправо брзо напредујете, да вас 
успоре, да не буде непријатно осталима што смо бољи.

Ми можда јесмо у кризи али економија није проблем, имали бисмо ми где и шта да 
продамо осим хране Русима, не заборавите да нам не дају да повећамо извоз и да 
још увек важе санкције Србији из деведесетих, због тога не можемо да правимо 
одређена оружја, као ни да извозимо, то ћемо моћи само када постанемо агресори. 
Ни Вучић то не крије, он се поноси тиме што нам пропадају десетине милиона јер 
не можемо да извеземо топове, он се дичи како се довија, то се зове 
партнертство с окупатором, то је гарант стабилности!

Ту је наша будућност, а да би постао један од њих, мораш да будеш Европљанин. 
Њима не требају овакви Срби, већ робови и плаћеници, јаничари, да оштре колац 
за свој народ… Неко као Вучић, да за 45 минута разбије барикаде на Косову и 
похапси Србе.

Заборавио си, зар не? Ниси једини. Напредујемо!

Тако то иде, пара нема, фабрике продате и порушене, али имамо децу, као што 
видите и нису нека, можда су ваша али то је тренутно, морате да прихватите 
реалност на терену. Не можете ви да им обезбедите нормалан живот, морају 6 сати 
да раде и 2 сата да уче, неће тај англосаксонски менталитет сам од себе да се 
наметне. Морају да запну и издвоје 2% БДП за НАТО како знају и умеју, за 
културу је доста и о, 5.

Ја знам да Америка тражи много од Србије када каже да заборавимо на 
бомбардовање, знам и да је Вучић у праву да морамо да гледамо у будућност. 
Америка је данас финансијер Ал Каиде тј. Ал Нусре, ИД и безброј других 
џихадистичких фракција.

Зар то није пример да заједно можемо да радимо за будућност, као некада у 
Авганистану, стара је то љубав, као Тито и Енвер Хоџа.  Земља је монета, 15 % 
за мир и стабилност, то је будзашто, пар хиљада Срба горе-доле, а као жваку за 
кусур добићете азиланте!

Помислите само на све приватизације и уговоре који ће уследити, ако могу Блер, 
Кларк и Олбрајт на Косову, може и Вучић да купи себи неку фабрику у Либији, тј. 
да му фалсификују личну карту. А ка је он купи, његов успех биће и ваш успех? 
Биће то успех свих нас који смо му то омогућили!

Време је за бизнис, да се много ради, да се гради, да не буде само Тома са 
станом од четири стотине хиљада евра (али на кредит), да и ваша госпођа обује 
„Праду“ кад крене на поклоњење џелатима, на молитвени доручак са нобеловцима и 
другим великанима што тамане децу дроновима из своје оазе демократије.

Број Срба пострадалих у бомбардовању је приближан оном у нападу на Близнакиње, 
можда је чак Амера и више пострадало, да не рачунамо оне мрцварене по Блиском 
истоку. Ако могу они, што не бисмо ми. Уосталом, ти си гладан, а посао је 
сигуран, мало се гине, али не гину Вучићева деца, као ни Обамина, далеко било 
Меркелове, нека те то утеши. Рат је страшна ствар, било – не поновило се, докле 
да бројимо мртве?

Није Јелена Милић блесава, зна она да нас је мало изгинуло, зато и жели да 
идемо у НАТО, да нас тамане још мало… да нас спасе овозмаљских мука и бремена 
реформи. Све је пролазно и неважно осим пакта са Сотоном, то је напредак вечни!

Светла нас будућност чека, то знају сви, цео регион цвета, Албанија, Хрватска, 
Бугарска, Румунија, Грчка, све утопије.

Није нам лоше, срамота да нас буде, и мене што пишем, а вас што ово читате.

Јесте да нас више умре од уранијума и да горе живимо него под бомбама, јесте да 
смо беднији од Албаније, за нама заостаје само Украјина. То је цена напретка, 
деценија труда и демократизације. Ето баш пре неки дан се огласио Чанак, сетио 
се Слобе, злотвора који му је и даље за све крив, деценију је хладан али још се 
не да – Злобо клети фактор (не)мира!

Само неће он да каже, тада није било приватизације, није било инвеститора, б

Miša Đurković - Izbori bez politike

[Ilija Ristić]

Миша Ђурковић : Избори без политике
 04/09/2016 08:36 Србија Став
Уважени читаоци су могли да примете да већ дуже време не пишем о проблемима 
унутрашње партијске политике. Разлог је врло једноставан: она фактички не 
постоји у било ком смислу који је за нас релевантан.
На овим страницама сам пре неколико година детаљно објашњавао разлоге због 
којих је Александар Вучић 2012. добио подршку западних земаља да преузме власт 
у земљи и начин на који је он то искористио да преузме пуну контролу над свим 
изворима моћи у држави. Подсетићемо се, он је, на пример, и даље координатор 
свих обавештајних система у држави.
Вучић је човек који је више од двадесет година детаљно учио механизме освајања 
и контроле власти. Дуго, тешко и систематски се припремао да освоји власт и кад 
се тога докопао уложиће апсолутно сву енергију и сва средства да на том месту 
остане. У томе заиста нема релевантну конкуренцију јер ниједан од постојећих 
опонената није спреман да иде за освајање власти толико далеко као он.
Овде сам такође писао да су пре две године почели и проблеми у његовим односима 
са странцима. Наиме, ако се у периоду пре СНС-а политика у Србији креирала на 
линији амбасаде, тајкуни и политичари, од 2012 она се свела на однос Вучић – 
амбасаде. Кључни разлог за то је што је највећи број некадашњих моћних српских 
тајкуна финансијски руиниран (Богићевић, Лазаревић, Жунић, Перчевић итд), а они 
који су сада најбогатији директно су зависни од Вучића, па тиме њему и лојални. 
Но иако су односи Вучића и странаца постали сложенији и напетији, пре свега 
због чињенице да они не воле кад неко има две трећине парламента, ти односи су 
и даље довољно прихватљиви за обе стране. Недавна посета принца Чарлса, сталне 
похвале Берлина и слични гестови то потврђују.
Дакле, по свему судећи, и после ових избора може се очекивати да ће се политика 
и даље креирати на релацији: (исти) премијер – амбасаде, плус канцеларије 
ММФ-а, Светске банке итд. Једино неслагање око ових избора јесте то колико ће 
СНС да освоји мандата и у којој мери ће бити способан да сам креира владу. 
Логика странаца је јасна: слабији резултат СНС-а чини Вучића „отворенијим за 
предлоге“. Стога овај максимално мобилише своју партијску војску плашећи их да 
ето само што нису изгубили власт. Сетићемо се да је исто радио и пре две 
године. Његов циљ је да не пада много испод оних 48 одсто од пре две године, а 
у сваком случају да не иде испод 44 процента и да СНС добије сигурну 
натполовичну већину посланика.
Оно што је најзанимљивије за ову листу јесте невероватна имплементација модела 
који је познат из система Јединствене Русије. Вучић иде ка томе да на листу 
стрпа све могуће опције, укључујући и оне директно супротстављене. Ту су и 
анти-НАТО Лазански и НАТО-или-смрт Драгишић, и проруски Ђукановић и 
трилатерална Михајловићка, и „Рус“ Поповић и „Американац“ Драшковић итд. Иначе, 
једино је извесно да оснивач странке Тома Николић више нема ниједног свог 
човека на листи. Јасно је да са таквом листом бирачи не могу да гласају за било 
какву идеологију или политику. Али то је порука свима да могу или да буду део 
система, или да нестану. И то ће тако трајати док као и у претходним 
случајевима страни фактор једном не реши да је време за нове промене.
Шта је са осталима? Ко познаје историју црногорске политичке сцене, препознаће 
лако све муке које опозиционе партије у Србији данас имају. Док ова 
констелација односа траје, основно питање за све опозиционе субјекте јесте како 
да се преживи до следећег изборног турнуса у нади да ће се у међувремену однос 
премијер – странци изменити. Преживљавање је могуће или уз заштиту странаца, 
или уз дозволу премијера, или уз неку врсту политичке магије. Како то изгледа у 
пракси?
СПС је до сада једини преживео између осталог зато што је био део власти и 
контролисао токове моћи и финансија. Вучић је опет расписао изборе да бих их из 
власти избацио и питање је како ће овај систем опстати ако не буде део нове 
владе и како ће Дачић изаћи на крај са унутрашњим опонентима ако резултати буду 
лошији него пре две године.
Радикали су истински добили ветар у леђа с хашком пресудом и од неког ко се 
бори за цензус могу да добаце чак и до другог места. Иако је Шешељ био изразито 
лојалан према Вучићу од свог повратка, СНС се изнервирао јер Шешељева цена 
нагло скаче, а и улази им у бирачко тело.
Сви остали (ДС, ДСС–Двери, Борис и другари, Радуловић) крећу се од четири до 
шест процената и боре се за цензус, што овде значи голи живот – без буџетских 
пара партије не могу да преживе. Ако се зна да је прошли пут СНС жестоко 
профитирао од чињенице да је чак 22 одсто гласова расуто и тиме прерасподељено, 
логично је закључити да ће и сада све урадити да бар три од ових листа остану 
испод цензуса. Ако гледамо шта ради „Информер” чини се да су основне мете, осим 
Доста је било, патриотска коалиција и коалиција око Тадића.
Укратко, ови избори немају много смисла и расписани су јер се СНС бојао за 
резултате у Војводини, а и чињеница да ћ

Ево шта нас чека до 2026, спремите се!

[Ilija Ristić]

НАСЛЕДИЦА ТАРАБИЋА ОТКРИВА: Ево шта нас чека до 2026, спремите се!
МАГАЗИН, 
ФОКУС
0
21:41 7. априла 2016.

Славица Терзић има 39 година. Рођена је у Кремнима, у постојбини чувених 
пророка Тарабића.

Што због даљих родбинских веза њеног оца са пророцима, што због, како кажу, 
њеног урођеног дара да „види“ шта ће бити, многи су је прозвали Мала Тарабићка. 
Предвидела је значајне догађаје, а у разговору за „Ало!“ открила је да Србију 
чекају тешки дани.

Паклени период у којем ће многи бити гладни, према Славичиним речима, трајаће 
до 2026.

– Имаћемо ми и „Сабљу 4“ и „Сабљу 5“ и биће ухапшене многе познате личности. 
Биће то смак света у српском облику. Вучић и Дачић ће сад остварити добре 
резултате на изборима. Вучић ће да напредује на професионалном плану, али му на 
приватном плану неће све бити идеално. Видим да ће млади људи масовно одлазити 
из земље, станови ће се продавати будзашто, биће много убистава и самоубистава 
– каже Славица и додаје да ће бити све више секти и нејасних убистава, попут 
убиства Јелене Марјановић, певачице „Гранда“.

Она наводи и да ће струја поскупети два пута и да ће 2017. евро бити 150. 
Предвиђа и много отказа у јавном сектору.

– Све више ћемо радити за странце за мале плате, мислећи да нам они чине услугу 
да преживимо – напомиње она. Ова жена је још пре 15 година предвидела да ће 
Србија бити земља банака и то иностраних. И била је у праву, јер са бројем од 
30 банака које послују на нашем простору апсолутни смо лидер у региону. Током 
2005, у време највеће експанзије кредита, упозоравала је да људи неће имати од 
чега да их враћају, а данас смо сведоци да је била у праву. Током бомбардовања, 
како каже, предвидела је да ће у Ужицу прво бити гађани пошта и аеродром 
„Поникве“.

– Стално су најављивали да ће бити гађана „Прва Партизанка“ и болница и људи су 
масовно одлазили на Златибор, мада сам им ја говорила да не иду и да ће бити 
гађан Торник. Нису ме слушали, па су на Торнику погинула три младића – прича 
Славица.

Када се за њене способности прочуло, обраћали су јој се и војска и полиција и 
болнице, а својевремно је предвидела раздвајање Србије и Црне Горе.

– Људи треба да се окрену селу и пољопривреди, јер једино ту има неког 
просперитета. Видим добре резултате у производњи и извозу меса и малина, али и 
у туризму, на Златибору и Тари, где ће доста градити странци – објашњава наша 
саговорница.

Вељи предвидела министровање?!

Према неким незваничним информацијама, савете од ње тражио је и Велимир Илић. 
На наше питање да ли је то тачно, није желела прецизно да одговори. – Истина је 
да сам својевремено једном локалном лидеру предвидела да ће бити министар. 
Ипак, о имену не могу да говорим – поручила нам је Славица.

-- 
Srpska Elektronska Informativna Mreža - SIEM
--- 
Ову поруку сте добили зато што сте пријављени на Google групу „Srpska 
Informativna Mreza“.
Да бисте отказали пријаву у ову групу и престали да примате имејлове од ње, 
пошаљите имејл на siem+unsubscr...@googlegroups.com.
Да бисте постављали у овој групи, пошаљите е-поруку на siem@googlegroups.com.
Посетите ову групу на https://groups.google.com/group/siem.
Да бисте видели ову дискусију на вебу, посетите 
https://groups.google.com/d/msgid/siem/ee4ee5f1328e44199aa8584c137ccf08%40KAEXC2.it.telekom.yu.
За више опција посетите https://groups.google.com/d/optout.

Dan licemera

[Ilija Ristić]

Дан лицемера
 04/02/2016 08:04 Србија Став
Ако негде постоји Дан мрмота, онда стварно треба увести и Дан лицемера. 
Кандидујем 31. март, дан када је у Хагу изречена ослобађајућа пресуда Војиславу 
Шешељу. Јер одавно се толико лицемера на јавној сцени није огласило у истом 
дану.
[http://www.pravda.rs/fileadmin/slike/2015/08/ljiljanasmajlovic-tjub.jpg]
Љиљана Смајловић (Фото: ЈуТјуб)
Пише: Љиљана Смајловић
Мој апсолутни фаворит је Ненад Чанак. Мислим да смо сви били пренеражени када 
је претходног дана пресуђено да Чанак тобоже није крив за пребијање несрећног 
Павла Лешановића код кафане „Тако је суђено”. Запамтила сам име Чанкове судије, 
зове се Тамара Куцурац. Само дан касније, међутим, и Чанак се шокирао: сви 
унесрећени „заслужују правду”, завапили су Чанак и његова Лига социјалдемократа 
против ослобађања Шешеља.
Са жаљењем признајем да ми се ни председник Србије није учинио мање лицемеран. 
Ни да је древни Буда у питању, не бих поверовала да је судбина бившег саборца 
оставила Томислава Николића тако ледено равнодушним како је прекјуче изјавио. У 
тој наводној равнодушности као да је било и презира: ако је Хаг мера Србина, 
онда у Хагу ослобођени Шешељ канда и није неки Србин?
Али зато се Томислав Орешковић показао као потпуно бестидан. Градио се да је 
револтиран исти тај председник хрватске владе који прошлог викенда ни гласа 
протеста није пустио док је осјечка публика на утакмици Хрватске и Израела 
скандирала усташки поклич „За дом спремни”. Није нашао за сходно ни да напусти 
стадион док су се око њега разливале усташке пароле.
Мало ме разочарала и Гордана Чомић. На РТС-у се изговарала да се у владавини 
права судске пресуде не коментаришу.
Нетачно, у слободном друштву се све слободно коментарише, једино није пристојно 
да са позиције извршне власти критикујеш одлуке судске власти. Ту госпођа Чомић 
може да буде мирна, јер нико из Демократске странке или војвођанске власти није 
критиковао што је Чанак ослобођен кривице за дело које је јавно признао.
Немам речи за Томислава Жигманова, председника Демократског савеза Хрвата у 
Војводини, који је на Радију Слободна Европа измислио да је вођа српских 
радикала умешан у убиство наводних 25 хрватских жртава рата у Срему и јужној 
Бачкој. Судија Антонети је прекјуче изричито објаснио да је у Хагу помињана 
једна жртва личног обрачуна у кафићу, да су починиоци откривени и осуђени и да 
то није имало никакве везе с протеривањем Хрвата.
Не поносим се ни измишљотином Дејана Анастасијевића да је судија Антонети 
„превазишао себе” тако што је усвојио идеологију оптуженог говорећи о „Србима 
православне, католичке и исламске вере”. Француски судија је био врло прецизан: 
цитирао је Шешеља о великој Србији, и ништа друго.
Колега из „Времена” има право да се на Антонетија љути колико хоће, али није у 
реду да му приписује туђе политичке снове. Мучи ме то што сумњам да је реч о 
лапсусу: ипак је Дејан, као сведок Тужилаштва у Хагу, нека врста инсајдера у 
трибуналу.
Знате ко ту једини није лицемер? Жан-Клод Антонети. Исти презир према случају 
тужилаштва показивао је на почетку, на средини и на крају поступка у Хагу.
Извор: Политика

-- 
Srpska Elektronska Informativna Mreža - SIEM
--- 
Ову поруку сте добили зато што сте пријављени на Google групу „Srpska 
Informativna Mreza“.
Да бисте отказали пријаву у ову групу и престали да примате имејлове од ње, 
пошаљите имејл на siem+unsubscr...@googlegroups.com.
Да бисте постављали у овој групи, пошаљите е-поруку на siem@googlegroups.com.
Посетите ову групу на https://groups.google.com/group/siem.
Да бисте видели ову дискусију на вебу, посетите 
https://groups.google.com/d/msgid/siem/8f9d000f09cc4385adb05d1ba00ec32c%40KAEXC2.it.telekom.yu.
За више опција посетите https://groups.google.com/d/optout.

Полуписменост је гора од неписмености, а Фејсбук је јама духовног геноцида

[Ilija Ristić]

Полуписменост је гора од неписмености, а Фејсбук је јама духовног геноцида
СТАВ, 
ФОКУС
1
08:30 17. фебруара 2016.

У време када је живео најстарији познати српски књижевник Димитрије Синаит 
(11.век) 90% Срба је било неписмено. Али били су то људи који су знали за шта 
живе и за шта умиру. И оно што су знали – то су знали одлично. Њима живот није 
пролазио у будалаштинама и нико их није могао завести да скрену са пута којим 
треба да иду.

Пише: Горан Давидовић

Верујем да су ти „неписмени“ били паметнији, мудрији и духовнији људи од 
огромне већине данашњих професора и псеудо-образованих Срба.

Срби су до христијанизације писали „цртама и резама“, древним писмом, српским 
рунама.
5000 година пре тога на простору Винче наши далеки преци даровали су 
човечанству прво писмо на свету.

Срби су се служили глагољицом, али и латинским и грчким писмом, да би на крају 
пригрлили ово које данас неправедно називамо „ћирилицом“, а још неправедније 
запостављамо.

Данас Срби, и то они који имају школе и факултете, куцају бесрамно такозвану 
„ошишану латиницу“ без знакова šđćčž . И они се тога не стиде. Не стиде се 
своје простоте и функционалне неписмености јер нису у стању да скину обичну 
ћириличну тастатуру.
Нису у стању да скину ни њима дражу латиничну са словима šđćčž.
И ако им то кажете у лице још ће се и наљутити.

Ако је наш Немања знао да се лепо потпише док је варварин Барбароса био 
неписмен, то нас не спашава срамоте коју нам доноси данашњица у којој је 
председник Србије функционално неписмени криминалац са купљеном дипломом.

Необразованост и неписменост није спречавала Милоша Обреновића да успешно води 
државу. И ако упоредимо његову неписменост и „писменост“ садашњих властодржаца, 
са обе руке гласам за „неписменог“ Милоша.

[davidovic]

У рану јесен 1941. партизани су кад заузму неко село у Србији скупљали 
неписмене сељаке и читали им „Како се калио челик“. Правили су често и курсеве 
за аналфабете. Њихови тадашњи савезници „равногорци“ смејали су се овој згоди. 
Нису ништа схватали, као што нису схватали ни много шта друго. Тако су уосталом 
и завршили, и не верујем да им је после било до смеха.

Знали су комунисти врло добро шта раде. Једино су их добро познавали збораши и 
други образовани националисти Недићеве Србије. И они су их једино и тукли како 
треба, мачем и огњем, али пре свега пером и речју.
Али није то тема.

Свакако је описмењавање народа било племенита замисао. Међутим комунисти су 
далеко од племенитости и нису описмењавали народ за његово добро, него да га 
боље подјарме и исперу му мозак. А последице дугог периода комунистичке куге 
видимо тек у данашњици.

Данас тужно можемо да закључимо да је описмењавање нашег народа у другој 
половини прошлог века искоришћено једино за тровање комунистичком и другом 
безбожничком пропагандом.

У 21. веку у коме је Србија распарчана и окупирана, на делу је сваки вид 
духовног геноцида и претварање човека у животињу која зна да чита и пише.

И та маса, која је наводно описмењена, а заправо функционално неписмена и 
необразована, сада је веома подложна манипулацији.

Сигуран сам да таквој манипулацији нису подложни они малобројни слабо писмени 
или неписмени старци који живе на планини. Они знају шта знају. И то што знају, 
то исправно и добро знају.
И њима не можете продавати шарене лаже. Они не читају жуту штампу, немају 
интернет и не знају сигурно ништа о створењима: Маци, Станији, Кристијану и 
сличнима.
Нити им „онај што склапа руке и прича бајке“ може испирати мозак.

Сигуран сам да када би узели било ког чобана са планине био би паметнији од 
свих чланова владе на челу са полу-лудим премијером и председником Србије приде.

Кад видите како Срби користе своју „писменост“ може само да вам припадне мука.
Просечан Србин и Српкиња читају само о свињаријама полусвета који живе у 
домаћим тзв. „ријалитијима“ којима туку бесомучно на неколико канала. Иста та 
догађања из разних студијских брлога се после штампају у скоро свим штампаним 
медијима, наравно латиницом.

Чему служи та „писменост“ становништва? Пишу се несувисли коментари и објаве 
преко такозваних друштвених мрежа. Време и енергија се не троше на образовање, 
оплемењивање душе неким благородним читањем и писањем. А не! Таман посла.
Ти који сричу слова и набадају по тастатурама још се сматрају позваним да цео 
свет чује њихово безначајно мишљење.

После они који читају коментаре и објаве покушавају да полемишу са исто тако 
необразованом и бесловесном креатуром са друге стране. И све се своди на то.

А ништа нису бољи ни они који имају неке школе а раде исто, уместо да прочитају 
неку књигу, па макар и лошу.

Најгори кошмар контроле над поробљеном масом је Фејсбук. Тај проклети Фејсбук 
је гори за Србе него сви ратови и буне кроз које смо 

Izdaja

[Ilija Ristić]

Издаја
СТАВ, 
ФОКУС
0
09:07 16. фебруара 2016.

Било је у људској историји издајника разних фела, категорија и типова: мотиви и 
величине издаје били су различити, али се никада, макар колико је аутору текста 
познато, није догодило да неко издају читавог једног народа представља као 
историјски успех.

Пише: Томислав Ловрековић, удружење „Покрет“

Никоме, до у премијерску фотељу није засео Александар Вучић. Честитам, Вођо! 
Могућност да НАТО војници силују и убијају некажњено по Србији: могућност да 
најближим пријатељима зовемо оне који су нас засипали касетним бомбама и 
отровали генерације осиромашеним уранијом и да пред њима клечимо; Могућност да 
и званично будемо окупирани, а твојом одлуком – назвати успехом, није ствар 
политике, него дијагнозе.

Наспрам тебе, Вучићу, митски Вук Бранковић испада народни херој, Видкун 
Квислинг симбол отпора, Јуда пример карактера и морала, а аутори будућих 
речника мораће редефинисати значење то речи и ставити пицоустог све са 
наочарима и прстима у карактеристичној пози као најбољу илустрацију речи издаја!

Доста о њему. Ајмо мало ми. Шта ћемо? Ћутати? Кукати. Неће моћи. До сада су 
Србију сагињали, пуцали јој у колена, али сада су јој се попели на кичму. Или 
ћемо њакати, као што од нас траже, или ћемо устати и збацити их из седла!

Прочитајте још:  Повици против Вучића и Николића у 
Орашцу

Извор: Ослобођењe

-- 
Srpska Elektronska Informativna Mreža - SIEM
--- 
Ову поруку сте добили зато што сте пријављени на Google групу „Srpska 
Informativna Mreza“.
Да бисте отказали пријаву у ову групу и престали да примате имејлове од ње, 
пошаљите имејл на siem+unsubscr...@googlegroups.com.
Да бисте постављали у овој групи, пошаљите е-поруку на siem@googlegroups.com.
Посетите ову групу на https://groups.google.com/group/siem.
Да бисте видели ову дискусију на вебу, посетите 
https://groups.google.com/d/msgid/siem/41e7e0a5026441a9a836421395476868%40MIEXC1.it.telekom.yu.
За више опција посетите https://groups.google.com/d/optout.

ПОКРЕТ ОТПОРА ПРОТИВ ЕУ ТИРАНИЈЕ

[Ilija Ristić]

„ПУТИНИЗАЦИЈА“ ЕВРОПСКЕ ПОЛИТИЧКЕ СЦЕНЕ НЕ ПОСУСТАЈЕ
ПОКРЕТ ОТПОРА ПРОТИВ ЕУ ТИРАНИЈЕ
За „Печат“ из Милана  МАРИНА МУШТОВИЋ

 Противници овакве Европске уније први пут су се окупили у Бечу јуна 
2014. и упозорили Европљане ла их чекају „црни дани“ уколико се под хитно не 
стане на пут америчкој чизми која, уз асистенцију трећеразредних бирократских 
медиокритета из Брисела,  плаћеника разноразних Сороша и Ротшилда, перфидно и 
систематски уништава европски идентитет, културу и традицију.

 Сви „модерни елементи“, од филозофа за све и свашта Бернара Анрија 
Левија до поп звезде Мадоне, одмах су зазвонили на узбуну,а новинарска послуга 
побринула се да учеснике овог бечког скупа исмеје и прогласи за шачицу будала, 
расиста и примитивца који удружени у „Црну Интернационалу“ представљају 
„Коминтерну фашиста“ и опасну „Путинову пету колона“ у срцу Европе. 
Истовремено, апеловало се на Европљане да се чувају оваквих авантуриста и да се 
присете како је неславно завршио пројекат Путиновог претходника - Алолфа 
Хитлера.
 Евроскептици су тада пору чили ла ће се озбиљно организовати и на 
демократски начин преко својих представника у ЕУ парламенту, покушати да спрече 
самоубилачки пројекат уништавања европске и хришћанске културе и традиције 
који, за нечије сумњиве ннтересе, реализује политичка елита из Брисела.
 ШАМПАЊАЦ ЗА НОВУ ЕВРОПУ

 Упркос здушном труду председника ЕУ Парламента, педантног Мартина 
Шулца да разноразним бирократским зачкољицама онемогући оснивање парламентарне 
групе која у свом програму истиче да представља алтернативу за америчко 
лидерство у Европи, европске патриоте су ипак успеле да 17. јуна у Европском 
парламенту отворе шампањац и наздраве „Еврпи нација и слободе“ (ЕНФ – Europe of 
Nations and Freedom), новоформираној парламентарној групи од 41 посланика (из 
Велике Британије, Француске, Италије, Холандије, Белгије, Аустрије, Пољске, 
Чешке и Румуније) на челу са Марин ле Пен, председницом француског Националног 
фронта. Њен холандски колега Герт Вилдерс, лидер Партије за слободу (ПВВ), на 
конференцији за штампу је тада поносно изјавио: „Данас је прави дан Д, датум 
који ће ући у историју као почетак нашег ослобођења! Ми у ЕУ парламенту 
предводимо ’Покрет отпора’ европских грађана и бранимо наш суверенитет. Матео 
Славини, лидер италијанске Лиге за Север, том приликом био је још оштрији: „Да 
сам на месту Мартина Шулца и његових пријатеља из Диктаторске Европоске уније’, 
заиста бих се озбиљно забринуо! Јер од данас најзад постоји снажна опозиција 
Бриселу и његовом једноумљу, омчи од евра и планској инвазији муслимана."
 Водећи европски медији ову вест су углавном пропратили са исмевањем и 
шиканирањем посланика и плашењем бирачког тела да „Црна Интернационала“ 
припрема потпуну „Путинизацију европске политике“, односно фашизацију Европе. 
Ни речи о програму и циљевима нове европске политичке снаге која све 
сиромашнијим и очајнијим Европљанима нуди алтернативу, то јест спас од 
бродолома у које их неминовно води европски брод без кормилара.
 МАСКЕ СУ ПАЛЕ
 Међутим, приче о опасности која Европи прети од „Црне Интернационале“ 
више не пролазе тако лако, с обзиром на то да све више Европљана губи стрпљење, 
а самим тим и поверење у овакву Европу и њене институције. Велика Британија се 
спрема за „Брегзит“, Холандија за „Негзит“, а резултати анкете института 
„Еуметра Монтероса“ из Милана показују да 66 одсто Италијана не само што више 
нема поверења у ЕУ већ би без размишљања из ње изашло. Ситуација није ништа 
боља ни у Француској где такође расте анти ЕУ расположење, тако да су све чешћи 
инциденти и протести против овакве Европе. Тако је градоначелник градића Фрежис 
Давид Решлин недавно са градске већнице скинуо европску плаву заставу са 12 
звездица и демонстративно је бацио у контејнер. Грађани су овај гест поздравили 
и уследило је славље које је на градском тргу трајало до касно у ноћ, а 
градоначелник је тим поводом изјавио: „Ако смо моји суграђани и ја за Брисел 
фашисти и расисти јер се противимо даљој инвазији Арапа на наш градић, онда је 
и овом ђубрету од њихове заставе место у контејнеру!“
 У клими општег неповерења и отворене мржње према неспособној и 
бескорисној европској бирократији и уз невиђене  мере обезбеђења, у Милану је 
28. и 29. јануара одржан и први конгрес посланичке групе „Европа нација и 
слободе“. Преко  300  полицајаца обезбеђивало је зграду старог Миланског сајма 
у којој се окупило око 1.500 учесника из целе Европе. Хеликоптери су надлетали 
град, војска је патролирала улицама, иако је то већ постала нормална појава 
после све учесталијих претњи исламиста да је дошао ред да и италијанским 
улицама потече крв неверника.
Дан раније, група екстремних левичара поразбијала је просторије организатора 
скупа - Лиге за Север - и запретила да припрема лепо изненађење за све „нацисте 
и расисте“ који су се усудили да дођу у Милано. Сутрадан су се све „прогресивне 
снаге“ окупиле на протес

Džerald Selente - Bliži se poslednji radt

[Ilija Ristić]

ПЕЧАТ  бр.403, 15.01.2016.

ЏЕРАЛД СЕЛЕНТЕ

БЛИЖИ СЕ ПОСЛЕДЊИ РАТ


Тадиционално, почетком нове године, читаоцима „Печата“ представљамо водеће 
трендове у свету, засноване на анализи Џералда Селентеа, препознатог у 
глобалним медијима као „најпоузданије име у праћењу светских трендова“ након 
што је предвидео колапс СССР-а, две последње економске рецесије, слом 
dot.com-a, Азијску валутну кризу 1997, слом светске берзе 1987, глобалну 
финансијску кризу 2008. године. Селенте прати и прогнозира трендове од 1980, 
када је развио јединствену методологију „Globalnomic“ у предвиђању, праћењу, 
идентификовању и искоришћавању предвиђачке методе. Селенте је издавач 
интернационалног магазина „Трендови“ и оснивач и директор истоименог 
истраживачког института.

Ваша предвиђања водећих 10 трендова за 2016. веома су мрачна и апокалиптична.

Да, апокалиптична су у смислу да уколико будемо дозволили да се догоде, 
трендови ће нас управо тамо и одвести. Међутим, неке нећемо моћи да променимо. 
На пример: један од водећих трендова јесте глобална рецесија. И како се нова 
година отвара, светска тржишта се затварају. Глобална рецесија је требало да се 
одигра одмах после панике 2008, али тржишта су, уместо да се криза одвија 
природним током, вештачки одржана и ојачана око 2009. године. Због тога се сада 
налазимо у гротлу највеће финансијске преваре у светској историји. Централне 
банке широм света, укључујући банке у Кини и Јапану, преплавиле су тржишта 
јефтиним новцем. Председник Европске централне банке Марио Драги обавезао се да 
ће „учинити оно што морамо“ да би се повијена економија у Европи одржала на 
површини, што значи: више подстицаја, више јефтиног новца, више економских 
лукавстава којима ће додатно нахранити џиновски глобални мехур дуга. Али упркос 
маневрима, банкстерски мехур дуга од 225 трилиона долара ће пући и превладаће 
глобална рецесија/депресија. Да, налазимо се у глобалној рецесији чије ће 
последице погодити многе људе, али с друге стране, они који знају шта се 
спрема, могу ла се припреме за то.

Како се припремити када је водећи и најмрачнији тренд који сте најавили за 2016 
- избијање трећег светског рата?

Ми га заправо зовемо Последњи светски рат. И уколико до њега дође, заиста више 
нећемо морати да бринемо за оно што ће уследити после. Десиће се оно што је 
Алберт Ајнштајн, када су га, пошто су САД уништиле Хирошиму и Нагасаки атомским 
бомбама, питали какво ће се оружје користити у трећем светском рату, одговорио: 
„Не знам какво ће се оружје користити у трећем светском рату, али знам да ће се 
четврти водити штаповима и камењем.“
И ка томе се свет креће. Видимо како Блиски исток наставља да се диже у ваздух, 
САД настављају да провоцирају Русију померајући НАТО све ближе њеним границама, 
расту тензије у Јужном Кинеском мору, стожеру САД у Азији, и догађаји се 
одвијају у правцу глобалног рата. Цена „рата против тероризма“ је запањујућа: 
трилиони долара су протраћени: земље и градови уништени; милиони избеглица; 
небројено радикализованих џихадиста подстакнуто је за  „свети рат“ на Западу. 
Нарастајући тероризам који подстиче више бомбардовања,  покретања трупа и ратни 
разговори, показују да је 2016. на путу да буде обележена историјским нивоима 
насиља широм света.

Како спречити избијање трећег светског рата?

Раскинимо све односе са НАТО! Апсолутно је одвратно да он још постоји. Дођавола 
са НАТО! Доста ми јс њега: тих убица, горих од варвара!
Даље, изградимо сопствене економије. Престанимо са том глобализацијом. Државе 
поседују природне ресурсе и способне људе и могу саме да произведу и изграде 
оно што је потребно. Да ли морамо да купујемо производе из Кине, Бангладеша и 
Вијетнама? Не! Произведимо их сами. Требало би да увозимо само ствари попут 
француског вина и италијанског сира, а не оно што можемо сами да направимо. И 
то би могао и морао да буде један позитиван растући тренд. Сви знају за слоган 
„купуј локално“. Треба га проширити на „изгради национално“! Поврати национално 
наслеђе, традицију, порекло! Развијај трговачке односе, тако да народи остану 
народи, људи остану људи и индивидуе - људи са различитим карактеристикама, 
уместо да их наковањ система штанцује у једној глупавој форми званој 
глобализација, мултинационализација и конформизам. Одговор је у индивидуалности 
дизајнираној за наше националне потребе. Ја сам економски патриота. Желим да 
новац држим у Америци. Нс желим да одлазим одавде. Желим да градим ову земљу.
У представљању трендова за 2016. један од водећих је предстојећа председничка 
трка у САД, коју сте назвали „Највећи шоу наказа на свету". Шта мислите о 
Доналду Трампу који привлачи планетарну пажњу?

Мој изборни слоган за 2016. гласи: „Трамп или Клинтон: Хитлер или Хитлери 
(Хилари).“ Једина добра ствар са Трампом је што он показује о каквој се превари 
ради - „председничком ријалити шоуу“ - баш како је наш пролећни магазин 
„Трендови“  показао на насловној страни. То је било пре него што је Трамп 
–шампион ријалити шоу програма - ступио на позор

Milorad Vučelić - Novac nije u pitanju

[Ilija Ristić]

ПЕЧАТ  бр.403, 15.01.2016.
Новац није у питању
МИПОРАД ВУЧЕЛИЂ / главни уредник

Пре неколико дана, баш некако у време када су подаци о обилатом америчком 
финансирању српских „независних“ медија и невладиних организација изашли поново 
на видело (о томе је, као што је познато, „Печат“ у више наврата писао), у 
Београду је боравио један високи западни обавештајни званичник са своја два 
сарадника. Сазвао је састанак са неколицином најистакнутијих представника 
горепоменутих организација. Уз извесну, и условну, сагласност једног од 
учесника овог сусрета, слободни смо да парафразирамо или препричамо шта се том 
приликом дешавало и како се разговарало.

После уводних конвенционалности и размене поздрава, те извесних „протоколарних“ 
информација, уследила је прилично жустра и жестока салва примедби овог западног 
обавештајног угледника:

„Знате ли ви да смо ми на седам одсто! На седам одсто подршке Срба за 
приступање НАТО! И то по нашим истраживањима. Друго је питање да ли ћемо ми то 
објавити или нећемо. Или да ли ће то некако процурити у јавност или неће. После 
оволико новца уложеног у ваше активности! Да сада и не помињем како по том 
истраживању стоје Руси или Владимир Путин. Неизбежно се поставља питање: шта ви 
уопште радите? Када смо почињали нашу сарадњу (чуј, сарадњу - нап. аут.), 
говорили сте нам да то радите због идеала и уверења, али да вам само недостаје 
новац. Новац као што знамо не недостаје, и не брините, биће га и убудуће, а 
помагали смо вам обилато и документацијом и другом логистиком. Али изгледа да 
нема ваше преданости. Јер можда бих претерао када бих рекао да су вам због 
новца пресахли идеали и да вас води само инерција. Можда је реч само о незнању, 
мада сумњам у то јер добар део вас и ваших намештеника је прошао (наше) курсеве 
и уживао студијске боравке. Ако већ имате та племенита демократска убеђења, 
морате нешто и да жртвујете због њих, а не да тонете у конформизам...

Договорили смо се да континуирано нападате Александра Вучића и да му обарате 
рејтинг, а он је сада, и по нашим и њиховим истраживањима, на преко 50 одсто 
подршке. Можете се ви до миле воље извлачити нападајући овдашњи народ, али то 
вам је што вам је. Па, невероватно је на који начин му нападате и породицу. Да 
се разумемо, то и треба да чините, али не на овакав начин. Нападате Вучића и 
СНС, а да ретко лошу реч изговарате о десничарима и русофилима. Ако наставите 
као до сада, само ћете подизати проценат подршке премијеру Србије. То може бити 
начин да на њега потпуно изгубимо утицај, а ни са досадашњим нисмо баш 
задовољни...

Инсистирали смо на истраживачком новинарству, добили сте и потребне папире, и 
шта се догодило. Пре него што сте и изустили резултате, испало је да је то 
готово потпуна лаж. Шта сте то и како истраживали? То је, да вам искрено кажем, 
само карикатура од истраживања и истраживачког новинарства. Пане може 
полуистина или ничим убедљивим поткрепљена инсинуација бити једини резултат до 
кога сте дошли...

Договорили смо се и договарамо да подржите и да на паметан начин подржавате 
наше кадрове у Влади Србије, као и оне које полако придобијамо. А знате и ко 
су, и који су и које су. И шта сте урадили? Урадили сте то да сте их толико 
фаворизовали и неумерено хвалили да сада свако живи у Србији зна ко су наши 
фаворити и на кога ми играмо. И да их још већина гласача третира као издајнике. 
Из авиона се види ко су, а договор је био да се то ради суптилно и да спиновање 
буде дискретно...

Служите се и даље старим и већ потрошеним методама произвођења великих 
опасности по демократију када ви ступате не сцену бранећи друштво од 
предстојеће катастрофе, а онда се покаже да сте те опасности (неуверљиво) 
преувеличали само да бисте својим наступима на медијима оправдали новац који 
добијате. Нема потребе да то чините јер новац није у питању... Није продуктивно 
нападати баш све што је српско и то на прву лопту. Урадите нешто неочекивано, 
па се, следећи древне мудре тактике. понекад придружите противнику, да бисте 
га, када дође час, боље и јаче компромитовали...

Чуо сам овде похвале на рачун јавног сервиса и његовог менацмента. Тачно је да 
су они почели добро да раде и да ће то ићи све боље и боље, али то није ваш 
резултат јер то смо ми на основу нашег утицаја на власт у Србији учинили. 
Наравно да смо ми укинули српски сервис Би-Би-Сија, а што нам ви приговарате. 
Шта ће нам то када имамо своје људе распоређене у радијском и телевизијском 
систему јавног сервиса и на неколико приватних телевизија, а то је добрим делом 
наш резултат, успех проистекао из наше сарадњс с властима. Ту ви заслуга 
немате. Приличан број наших кадрова распоредили смо у систему власти и то на 
одговорним функцијау Ми смо на то, такође, утицали. Али ви никако да их 
повежете и умрежите, и да у датим условима извучете максимум из те ситуације, 
него се још свађате и препирете и, што је још горе, то радите јавно. То више не 
сме да се догађа. Захтевам много већи систем синхронизације... Мајкл (Девенпорт 
- прим. аут.)

Ko čini oligarhiju koja zaista vlada Amerikom

[Ilija Ristić]

UNIVERZITET PRINSTON OBJAVIO STUDIJU: ELITE VAN KONTROLE
TAJNA DRŽAVA: Ko čini oligarhiju koja zaista vlada Amerikom
PLANETA21:20, 11.01.2016.115

Postoji jedna vlada koja se bira, a iza nje je druga, koja gotovo nezavisno 
upravlja ogromnim političkim aparatom. Izabrani zvaničnici služe kao puko 
pokriće za stvarne odluke koje donosi birokratija

Jedno od značajnih dešavanja u američkom političkom životu tokom tokom 
poslednjih pet godina je postepeno prihvatanje, činjenice da američki birači 
više nemaju nikakvu stvarnu kontrolu nad sopstvenim vladama, i šire, nad svojim 
sudbinama.

U aprilu 2014. godine, Univerzitet Prinston je objavio 
studiju koja je utvrdila 
da "ekonomske elite i organizovane grupe koje zastupaju interese privrede imaju 
znatan nezavisan uticaj na politike vlade SAD, dok obični građani i masovno 
zasnovane interesne grupe imaju malo ili nimalo uticaja".

Zatim, u oktobru iste godine, Majkl Glenon, profesor Univerziteta Tafts je 
objavio poražavajući 
kritiku
 postojećeg stanja američke demokratije, "Nacionalna bezbednost i dvostruka 
vlada", koja navodi načine uz pomoć kojih aparat odbrane i nacionalne 
bezbednosti efikasno samostalno vlada, praktično bez odgovornosti, 
transparentnosti, odnosno kontrole i ravnoteže bilo koje vrste.
On koristi termin "dvostruka vlada": postoji jedna koja se bira, a iza nje je 
druga, koja gotovo nezavisno upravlja ogromnim političkim aparatom. Izabrani 
zvaničnici završavaju i služe kao puko pokriće za stvarne odluke koje donosi 
birokratija. Prikaz ove knjige koji je priredio Boston Gloub bio je propaćen 
brutalnim naslovom, "Glasajte za koga želite. Tajna vlada se neće promeniti."

Da, ljudi počinju da osećaju miris truleži - čak i oni koji gledaju televiziju 
u nadi da se neće morate da se suoče sa bednom stvarnošću koja ih čeka nakon 
što isključite svoje aparate. U septembru prošle godine bivši predsednik Džimi 
Karter je u razgovoru sa Oprom Vinfri upozorio:"Postali smo oligarhija umesto 
demokratije. I mislim da je to pričinilo naviše štete osnovnim moralnim i 
etičkim standardima američkog političkog sistema", rekao je 90-godišnji bivši 
predsednik.

Poslednji uzbunjivač je čuveni autor bestselera Majk Lofgren, čija nova knjiga 
upravo izašla, pod nazivom, "Paralelna država: pad Ustava i uspon Vlade u 
senci", 
koja potvrđuje ono što je već bolno očigledno:
"Paralelna(tajna) država je stvorila toliko kontradiktornosti u ovoj zemlji. 
Imate ogromne razlike između od bogatih i siromašnih; imate ovaj večiti rat, 
iako nam se neprekidno govori o slobodi. Imamo policijsku državu, a pričamo o 
slobodi. Imamo unutrašnje kontradikcije. Ko zna kako će se ovo završiti? Možemo 
propasti kao Sovjetski Savez; ili možda kliznuti u fašizam sa populističkom 
kamuflažom", kaže Longfren.

Neki delovi iz nedavnog intervjua sa Lofgrenom 

 mogu posvedočiti o tome kako duboka država funkcioniše:

"Pa, pre svega, to nije zavera. To je nešto što deluje u sred bela dana. To 
nije zaverenička kabala. To su samo ljudi koji su napredovali do takvih 
položaja, i u njihovom najboljem interesu je da deluju na ovaj način. A obzirom 
na činjenicu da ljude više zanima šta radi Kim Kardašian nego šta čini budžet, 
ili šta vlada radi u Maliju, Sudanu, ili na drugim nepoznatim mestima, na kraju 
dobijamo otuđenu birokratiju, koja služi sama sebi, koja je jednostavno 
evoluirala do mogućnosti da radi ono što sada radi. To jest, da održava i 
unapređuje svoju moć.

Longfren govori i o tome ko (i šta) čini paralelnu državu:
Ključne institucije su upravo one za koje ljudi obično sumnjaju da jesu: 
vojno-industrijski kompleks; Pentagon i svi njegovi ugovorni partneri, (ali 
sada i čitav aparat državne sigurnosti SAD); Ministarstvo finansija; 
Ministarstvo pravde; neki sudovi, poput onog u južnom okrugu Menhetna, i na 
istoku okruga Virdžinija; kontraobaveštajna služba. Postoji i neka vrsta krnjeg 
Kongresa, koji se sastoji od nekih ljudi u rukovodećim odborima za odbranu i 
obaveštajne službe, koji znaju šta se dešava. Ostatak Kongresa ili ne zna ili 
ne želi da zna: oni su previše zauzeti u borbi za naredni izbor".

Lofgren dalje objašnjava da privatni sektor radi ruku pod ruku sa dubokom 
državom, bez obzira na to koja "partija" je na vlasti. Prema njemu, "Postoje 
razlike između Buša i Obame koje se mogu uočiti , međutim,  one su vrlo 
ograničene.

Naravno, milioni Amerikanaca i dalje uživaju da navijaju za kandidata s kim bi 
najradije popili pivo, ali verovatno duboko u njihovim srcima svi znaju da je 
stanje daleko mračnije.

(Russia 
insider)

Milovan Danojlić - Jugoslavija, posmrtno životarenje

[Ilija Ristić]

ГРАЂА   ЗА  РЕЧНИК  (12)
Југославија:
посмртно животарење

МИЛОВАН  ДАНОЈЛИЋ

Према нлродном веровању, душе насилно усмрћених се, дуго после убиства, врте 
око места погибије. То се. очигледно, догађа са Југославијом: као онај Марксов 
баук над Европом, она данас кружи над тзв. западним Балканом. Преживљава не 
само у сећању својих некадашњих поданика него и у демонстративној 
дружељубивости младих Југовића,рођених после њене смрти. Они ће и ове године, 
за зимске празнике, похрлити у престоницу великосрпског хегемонизма,  пошто ту 
оцену својих очева и дедова не узимају озбиљно. Трагова умлаћене државе има по 
библиотекама, енциклопедијама, географским атласима, у називима неких установа, 
а највидљивији су у болесно размноженом језику који, на потезу дугом хиљаду 
километара, и поред силних деоба, омогућује лако и брзо споразумевање. О 
равноправној заступљености свих народа и народића брину чак и неке забавне 
емисије а што се заједничког тржишта тиче, оно је функционисало и за време 
грађанског рата пошто су непријатељи једни др гима продавали оружје. 
Међунационална мржња, један од узрока распада несрећне државе, и даље на неким 
странама животари. Страни фактор, дебело умешан у сукобе, сад подстиче „регион“ 
на помирење и зближавање: довољно смо ниско пали, па је ред да се на 
достигнутој низини под покровитељством наших доказаних пријатеља, смиримо.
 Једна малерозна, па ипак жива и од већине грађана прихваћена земља, 
одвећ је брзо бачена на буњиште историје да би могла бити сасвим  избрисана из 
памћења. Садашње невеселе  прилике као и аура којом само протицање времена 
обавија прошлост, потире ружне и истиче пријатне успомене. Угодније је, здрав и 
млад, живети под ауторитарннм режимом него ли стар и ишијатичан у слободи. 
Титова држава је, у годинама Хладног рата, уступила свој геостратешки положај 
једној од сукобљених страна, укључивши се, на тај начин, у светски замах 
привредног напредовања. Недостатак слободе мишљења и изражавања обичан свет је 
подносио без роптања; од демократије и људских права сиромашни, посебно 
незапослени, данас немају нарочите вајде.
 Заједничка држава Јужних Словена уживала је у свету леп углед, што се 
не може рећи за државице настале на рушевинама федерације. Једна никако да се 
излечи од патолошке мржње према суседу, друга води погранични спор са првом, 
трећа је склопљена по моделу рогова у врећи, четврта свој идентитет тражи у 
порицању вишевековне традиције, петој су отели 15 посто територије, а шестој 
оспоравају право на име, па се мора представљати као „бивша југословенска 
република“! Југословенство је, као ознака припадности, нудило оквир за 
остваривање природног интернацио нализма. Оно је отварало срећну могућност 
самопревазилажења, пружало оквир за остваривање националне судбине на једној 
органски блиској а вишој лествици, док је јужнословенским муслиманима давало
  кључ идентификације и колективног достојанства какав им Саудијска Арабија не 
може дати.
Нисам југоносталгичар, и кад се сетим зле воље и мржње из последњих година 
постојања те државе, осетим тужно задовољство што се распала. Она, међутим,није 
била онолико ружна каква се на самрти показала. У њу је, у Х1Х, и првој 
половнни XX века уграђена племенита енергија врсних људи и просвећених духова 
да би је разрушили  фрустрирани медиокритети, изишли из гогољевско-титоистичког 
шињела. И иначе, свуд у свету су се на руководећим положајима нашли духовни и 
морални пигмеји, опаке незналице, што је код нас, у условима вишегодишњег 
живљења и мишљења у неслободи, уродило посебно лошим материјалом.
 Кажу да сусрети младих из разних крајева бивше државе протичу у 
пријатељској атмосфери;  тим се знацима зближавања не треба превише радовати. 
После страхота .и срамота из деведесетих, живот се враћа себи, и да би 
нашао добру меру, претерује се у супротном смеру. Не сумњам у душевну чистоту  
двадесетогодишњака, несвсних лудих обрта
и зла на које је историја спремна. Ни мени, у првој половини живота није 
недостајало искрених пројугословенских осећања. Добронамеран,тврдоглав у 
неговању уверења, настојао сам да разумем  суграђане из свих крајева домовине, 
па сам и за оно што ми се није свиђало, налазио покоју реч оправдања. 
Шовинистичка заслепљеност и данас ми је органски туђа. А ето, поштовање других 
и друкчијих, ни код мене није надживело збивања с краја прошлог века. Не, 
никога не мрзим, али гађење и презир не успевам да савладам. Треба само 
погледати ту малоумну лудорију која се изводи са једним и јединственим језиком, 
па изгубити поверење у здраву памет нових језикословаца. Један од њих је 
написао граматику „свога језика преписавши неки београдски уџбеник. Шта би 
рекао П. П. Његош да чује саплеменике како кликују у лудом друштву? 
Провинцијални хуманоиди  као да нису чули његову опомену:

 Лепо, липо, љепо и лијепо,
 Бело, било, бјело и бијело
 Листићи су једнога цвијета,
 У пупуљ се један одњихали.
Вријеме је мајсторс

German Sadulajev - Molite se za Ruse

[Ilija Ristić]

 Свободная Пресса

Пише: ГЕРМАН САДУЛАЈЕВ

МОЛИТЕ СЕ ЗА РУСЕ

У време моје младости познавао сам дивну девојку, назовимо је Кети. Испричала 
ми је причу типичну за та смутна времена. Кети је са породицом живела у једној 
од сунчаних азијских република бившег СССР-а. Када се Савез распао, локални 
народић је почео да истискује Русе. Није им било дозвољено да раде, одузимали 
су им имовину, претили им. Говорили им директно у лице: губите се, идите у 
своју Русију! И руска девојка Кети, тада још сасвим млада, са својом малом 
руском породицом била је приморана да оде. Стан су практично отели домороци, 
плативши тек толико да буде за возну карту. Руси су стигли у своју „историјску 
домовину“ и сазнали да их у Русији нико не чека, да им се нико не радује и да 
им нико неће помоћи. Неколико година су једва преживљавали, али су се постепено 
учврстили и средили. Ипак су код куће, на својој, руској земљи.
Кети је била девојка вредна и интелигентна. Дипломирала је на универзитету, 
запослила се у тужилаштву, удала се. Има добар посао, дом, породицу, све је у 
реду.
И сад, овде у Петербургу, шта она осећа кад на улицама сусреће своје бивше 
сународнике? Они су свуда, носе асфалт, мету тротоаре, нешто ломе или граде, 
или на тезгама тргују воћем и поврћем. У наранџастој одећи, или у прљавим 
комбинезонима, окружени прашином, прљавштином, кутијама и кесама. Пре су 
долазили постепено, мало-помало, а у последњих годину или две буквално као да 
је проваљена брана, и Петербург је претрпан придошлицама. Она их види овде, у 
руском граду, који је постао њена друга, истинска домовина. О чему она размишља?
Може ли да размишља овако: шта ви овде радите? Па ви толико нисте волели да 
живите са Русима. Говорили сте да су Руси окупатори - да су Руси унаказили вашу 
древну велику културу, да вас експлоатишу и извлаче ресурсе из ваше богате 
земље. Нисте желели да научите руски језик, језик окупатора. Говорили сте 
Русима: Идите, губите се из наше земље! Без вас ће мо живети богато и срећно! 
Без руске чизме имаћемо овде високу националну цивилизацију и демократију. И 
златне санитарије.
И Руси су отишли. А ви, шта? Нисте се снашли? Где су вам ваше златне 
санитарије, где вам је спорт, култура, језик, све чему су сметали руски 
окупатори? Или су руски окупатори сметали само гангстеризму, расулу и 
наркотрговини? Тог блага сад имате напретек. Ето каква је испала ваша 
цивилизација.
Па добро, сад је све то ваше, као што сте желели! И што сте онда сад наврли 
овамо, за нама, Русима? Да у нашим тоалетима чистите наше фекалије. Због чега? 
Како се то догодило? Где вам је национални понос, где вам је независност, па 
свега тога је било преко главе кад сте нас, Русе, протеривали са „својих“ 
територија? Где је све то нестало? Можда би сад требало признати: Да, руски 
брате, нисмо успели. Нисмо дорасли да живимо сами у својој држави. Молим те, 
прими нас назад у своју породицу. Можда ће вас Руси и примити.
Али не, ви нисте такви, ви бисте у руску кућу на тајни улаз! А можда ја сад не 
желим овде да вас видим? Ни као госте, ни као слуге. Ни у каквом својству, 
просто не желим, и готово.
Кети је добра и паметна. Она највероватније не мисли тако, него жали бедне 
„земљаке“. Али ако би она изненада тако нешто помислила, да ли би се чак и са 
становишта врхунске толеранције и политичке коректности могло рећи да ту у 
нечему греши ? Да, наравно, сећамо се: СССР су срушили политичари, а страдају 
обични људи, исти ти Азијци. Они нису хтели. Па шта? Зар је мало оних који 
нешто нису хтели? А зашто су онда пристали? Ми, руски грађани, такође нисмо у 
свему солидарни са властима, али последице политике својих владара сами 
сносимо, и нигде не бежимо. Зашто бисмо морали да сносимо још и последице 
грешака туђих власти? Не, драги дошљаци из сунчане Централне Азије, вратите се 
својој кући и тамо се снађите.
Осим тога: ко је протеривао Русе, ко је организовао погроме, ко је Русима 
отимао станове? Власти? Елите? Продата национална партократија? Агенти ЦИА? Ма 
не, не, не. Баш они - ти „обични људи“, они су отерали Русе. А сад, ето, долази 
реакција. Карма. Ох, како судбина зна да буде пакосна! Данас протерујеш човека 
из његове куће, тучеш га чизмом у лице и смејеш му се, а сутра си принуђен да 
на коленима пузиш до куће тог истог човека, да му љубиш ноге, да би те узео за 
чистача, јер ћеш у супротном и ти и твоја породица умрети од глади.
Дакле, људи, барем због страха од освете: не чините зло!
И молите се за Русе. Не зато што су Руси господа, па захтевају за себе посебну 
част и поштовање, него зато што ћете без Руса - сви пропасти. И шестина копна 
ће се претворити у царство Мордора, уништено бедом, разарањима и крвавим 
сукобима.
Молите се за велики руски народ. За то да васкрсне. Да буде моћан и чврст. Јер 
су моћ и снага руског народа - моћ и снага Доброте и Љубави. Која ће и вас 
заштитити и сачувати од сваке опасности и невоље.
Молите се за Русе. Јер су Руси - живот.

„ПЕЧАТ“, бр.402, 31.12.2015.


-- 
Srpska Elektronska Informativna 

Kenet O'Kif – Najbolniji trn u peti Novog svetskog poretka

[Ilija Ristić]

Интервју

КЕНЕТ О'КИФ – НАЈБОЛНИЈИ ТРН У ПЕТИ НОВОГ СВЕТСКОГ ПОРЕТКА

Наш саговорник, један од најважнијих стожера отпора глобализацији, широм света 
перципиран је као Мартин Лутер Кинг нашег доба, активиста који не пропушта 
прилику да саспе истину у лице моћи

Разговарала : БИЉАНА ЂОРОВИЋ

Након Првог заливског рата, у коме је служио као маринац у војсци САД, Кенет 
О’Киф се одрекао америчког држављанства и спалио пасош САД, напустио Хаваје на 
којима је имао компанију која се бавила обуком ронилаца и заштитом мора. О’Киф 
је постао држављанин Републике Ирске и Палестине и организовао бројне директне 
акције у Ираку и Палестини: „Истина, правда, мир: Људски штит у Ираку“ (2002); 
Р10К (2004) и бројне друге. Аутор је бројних филмова и телевизијских емисија и 
веома жесток критичар империјалистичке политике Запада на РТ и иранској Прес 
ТВ. Његова организација WorldCitizen.Solutions  управо поставља чврсте темеље 
на глобалном плану за успостављање света заснованог на моралу, интегритету и 
мудрости.
Прешли сте далек пут од америчког маринца до човека који је спалио амерички 
пасош и раскринкава зло које чини америчка администрација. Шта вас је 
руководило на том путу?
У старим временима власт није имала потребе да људе залуђује како би ишли у 
рат. Краљ, фараон или цар издао би наређење, а ви бисте морали да га послушате. 
У супротном, били бисте мртви. Но, већ нешто дуже од једног века ми смо морали 
да будемо залуђивани како бисмо учествовали у овом или оном рату, базираном на 
лажима. Нико не жели да иде у рат. А у тзв. демократијама, војници су 
добровољци, што укључује и мој случај. Војска САД  је састављена од 
добровољаца, а да би војску добровољаца послали у рат, општа популација мора да 
буде убеђена да је то у њеном најбољем интересу. Тако смо се нашли у ситуацији 
у којој смо непрекидно манипулисани са циљем да поверујемо у неопходност рата. 
Чак и у случају Првог и Другог светског рата, за које Запад и даље мисли да су 
били велики ратови у којима смо ми били добри, а друга страна - лоши момци, то 
није тачно. Да бисмо сагледали реалност ових ратова, хајде да говоримо о 
Хирошими и Нагасакију. Шта ћемо са бомбардовањем Токија, Дрездена и Хамбурга? 
Хајде да говоримо о бомбардовању снабдевачких линија током Другог светског 
рата, што је довело до највећег степена смртности у тзв. концентрационим 
логорима. Хајде да говоримо о Винстону Черчилу, господару рата, чији се 
ентузијазам за убијање цивилног становништва може пратити све до коментара о 
неопходном максимуму терора и убијених цивила: жена, деце, старих и болесних. 
Хајде да говоримо о свим тим различитим стварима попут Френклина Рузвелта који 
је проклето добро знао да се јапанска флота креће ка Перл Харбуру и који је 
осигурао да амерички синови и кћери погину у довољном броју како би амерички 
народ побеснео, те би САД ушле у Други светски рат. Јер народ то није желео. 
Можемо ићи даље и даље све до наших дана. Докле ћемо пристајати да будемо 
преварени без обзира на претекст који је сада ИСИС, пре тога је била Ал Каида и 
зли државници на челу злих народа, а пре тога зла империја Совјетског Савеза. И 
ми смо стално у рату. Колико дуго ћемо још бити обмањивани овим или оним 
претекстом како бисмо ушли у следећи крвави рат у коме невини људи страдају 
укључујући жене и децу? То је стара игра и мени се смучила. Верујем и да се 
већини моје браће и сестара у људској породици такође смучила и да им је доста. 
Било да сте из САД, Британије, Србије, Русије, Кине, Египта, Индије... Зар вам 
се није смучило? И да ли ћемо заиста дозволити да ове психопате нама и даље 
манипулишу како бисмо учествовали у њиховим ратовима све до избијања Трећег 
светског рата? За мене одговор лежи у једној реченици: То је неприхватљиво!

Често истичете да је политичка коректност водећи феномен који спречава да се 
проблеми са којима се човечанство суочава поставе и реше. Како објашњавате тај 
став?
Хајде да размотримо ово политички коректно смеће. Израел је јеврејска, а не 
ционистичка држава. Погледајмо, на пример, хришћанске ционисте. У Америци живи 
буквално на десетине милиона ових људи. Они подржавају Израел на најбучнији 
могући начин, и умрли би за Израел зато што то сматрају својом библијском 
обавезом у смислу долазећег Армагедона и судњег дана. Али могу ли ови 
хришћански ционисти да емигрирају у Израел? Разуме се да не могу. Због чега? 
Зато што они нису Јевреји. А сваки Јеврејин, без обзира да ли је атеиста, може 
да дође, што је само по себи интересантна тема, јер показује колико је дубоко 
јудаизам расистички. Не ради се ту чак ни о религији. Када смо последњи пут 
чули за секуларне муслимане или секуларне хришћане ? То је смешно. Таква ствар 
не постоји. Или верујете у хришћанство и ислам, или не верујете. А ако не 
верујете, ви сте атеиста. Али у јудаизму постоје секуларни Јевреји. Зато што се 
овде ради о крви. Држава Израел дозвољава само људима јеврејске крви да дођу у 
Израел. Палестинцима, који потичу са те територије, укључујући чланове пор

Магди Кристијано Алам - УБИЈ БЛИЖЊЕГ СВОГ

[Ilija Ristić]

Магди Кристијано Алам

УБИЈ  БЛИЖЊЕГ СВОГ

Магди Кристијано Алам (Каиро, 1952) познати је италијански новинар, писац и 
политичар кога је Хамас пре 12 година осудио на смрт, због његове подршке 
Израелу, и за чију главу данас нуди неколико милиона долара. Италија му је 
доделила заштиту највишег степена, тако да га група наоружаних карабинијера 
прати у стопу


Ево, вратио сам се из шетње и сада можемо да почнемо. Да не буде забуне: моја 
поподневна шетња су четири круга по башти, тачно 1600 метара. Иначе, већ сам и 
заборавио како изгдеда ходање изван овог ,затвора‘, одлазак на море, планину, 
ресторан и биоскоп... Срећом да постоји интернет, тако да баш нисам потпуно 
одсечен од спољног света“, каже нам док се упознајемо и „рукујемо“ на почетку 
нашег разговора.
Управо захваљујући интернету смо и успели - преко Скајпа - да поразговарамо са 
Магдијем Кристијаном Аламом, „осуђеником на смрт“ који је заратио са исламом, 
али и са „политички коректном“ западном номенклатуром, папом Фрањом и 
Католичком црквом.

Рођени сте у правој муслиманској породици. То је мало чудно за неког ко данас 
важи за хришћанског интегралисту и исламофоба. Зашто сте напустили Египат?
Хришћански интегралиста и исламофоб, али и бескрупулозни каријериста, лопов, 
лажов, лудак, фашиста, нациста, расиста... Широк је дијапазон етикета које вам 
„политички коректна“ братија прилепи чим се усудите да дирнете у њихову 
„званичну верзију“! Моја породица је била муслиманска, лаичка и толерантна. А 
такав је некада био и Египат. Нико се није скандализовао што су Египћанке 
одлазиле на плажу у бикинију, шминкале се и носиле мини-сукње. Слушала се иста 
музика, гледали исти филмови - као и на Западу, и нико никога није питао које 
је вере. Ситуација се преко ноћи променила ’б7, после пораза арапских трупа у 
Шестодневном рату, када почиње да јача панисламизам и нетолеранција према 
хришћанима и Јеврејима. После неугодног искуства са Мукхабаратом (египатска 
тајна служба), на својој кожи сам осетио шта то значи. Имао сам 15 година и 
полиција ме је усред ноћи одвелау затвор. Све је изгледало као ружан сан: још 
бунован, нисам знао зашто ме малтретирају и туку. Ова тортура трајала је 24 
сата, а онда су ме, испребијаног, као псето избацили на улицу. Једина моја 
кривица била је што сам са школском другарицом разговарао телефоном, а то је 
протумачено да сам израелски шпијун. Знао сам да је она Египћанка, али нисам 
имао појма да је јеврејске вере. А и да сам знао, опет бих једва чекао да јој 
чујем глас. Био сам лудо заљубљен! Замислите какав „субверзивни акт“?! Већ тада 
сам одлучио да одем да живим слободно негде другде. Од италијанске владе сам 
добио стипендију, ’72. отишао у Рим и на Универзитету Ла Сапијенца дипломирао 
социологију. Бавио сам се новинарством (специјални извештач Републике, 
коментатор и заменик директора Коријере дела Сера). Изабран сам у ЕУ парламент 
2008. и у редовима ЕПП-а (Европске народне партије), до 2014. покушавао сам 
нешто да променим. Сада сам колумниста опозиционог дневника Ђорнале, на свом 
блогу настојим да анимирам људе, пишем књиге... Ето, то је мој скормни допринос 
за победу истине у борби против диктатуре лажи.

Важите за наследника Оријане Фалачи. Да ли је ваша књига „Ислам ми смо у рату" 
наставак њене трилогије о опасностима које прете од ислама?
Имао сам част да упознам Оријану Фалачи и привилегију да постанем њен добар 
пријатељ. Оријана је била посебна жена и до последњег дана храбра и доследна 
свом животном креду: борби за истину. Када сам је први пут посетио у Њујорку, 
био сам затечен: бесна и уз серију најгорих псовки одмах је по мени осула 
паљбу: ,Идиоти, зар вам није јасно да право зло није та шачица лудака који се 
авионима залећу у облакодере или украшени динамитом лете у небо убијајући на 
стотине недужних људи! Сам ислам је зло! Нема доброг и лошег ислама, јер ислам 
је Куран. Постоји само један ислам и један Куран, али, драги мој, тај ваш Куран 
је Мајн кампф. Какав умерени ислам! То је само још једна у низу превара 
западног лицемерја, реалполитике и релативизма тих бесрамних лажова који лажу 
знајући да лажу и то само због проклетих пара!“
Иако никада нисам био загрижени муслиман, са тешком муком сам саслушао ову 
Оријанину тираду. Све сам то доживео врло лично, баш као да је мене оптужила да 
сам злочинац и фанатик. Међутим, када сам детаљно проучио Куран, схватио сам да 
је била потпуно у праву, и то је за мене била до те мере револуционарно откриће 
да сам чак почео да размишљам да напустим ислам и пређем у хришћанство. На 
Ускрс 2008. мој драги пријатељ, папа Бенедикт XVI, крстио ме је у базилици 
Светог Петра у Ватикану. Иначе, Оријана ми је прел смрт рекла да једино од мене 
очекује да наставим тамо где је она стала. Одржао сам обећање и одлучио да 
напишем ову књигу о рату који никада није објављен, започетим од стране 
исламских терориста који и у овом тренутку негде одсецају главе, кољу, силују и 
разапињу на крст. Истовремено, финансијери ових „хорди убица“, тзв. „умерени 

МИЛОВАН ДАНОЈЛИЋ - Врлина у времену бешчашћа

[Ilija Ristić]

МИЛОВАН
ДАНОЈЛИЋ
Врлина у времену бешчашћа

Било је то 9. новембра 2015.
Одмах по окончању гласања за пријем „државе Косово“ у UNESCO, наш амбасадор у 
тој организацији, професор Дарко Танасковић, дао је изјаву за београдску 
Телевизију, рекавши да у резултату гласања види победу правде и врлине. Иако 
уздржан у ставу и тону, амбасадор није успевао да сасвим прикрије разумљиво 
узбуђење, док је мене, више од успешно завршеног двобоја, узбудила једна реч из 
његовог коментара.Врлина! Боже благи, зар ње и даље негде има? Ко је данас носи 
и живи, ко је почаствује и сведочи? Кад сте је, последњи пут, чули из уста 
неког јавног радника, светског или домаћег?
Та реч је, у мени, изазвала вртлог асоцијација. сећања и осећања.
Животна збиља више нема потребе за Врлином, за тим прворазредним људским 
својством, па се именица испразнила и сасушила, претворила се у књишку 
апстракцију. Језик одсликава животну снагу онога што именује; кад се неком 
појму прекине доток свеже крви, кад га време остави на плићаку, он почиње 
венути, и онда га, сувишног, нико више не употребљава.
Са правдом је друкчије, она је променљива константа, врста прометне вредности 
на свакодневној провери. То је циљ ка коме законодавство тежи, а зависи 
најчешће од процена и договора. Очекивања су различита, често супротстављена: 
оно што, у једном спору, ја примам као исправну одлуку, противник доживљава као 
љуту неправду. Има правда земаљска, и правда небеска, људска и божја, класна и 
објективна, правда коју деле победници, и она коју сањају губитници, 
формалистичка и суштинска. Недавно је у Енглеској изишла монографија о 
нацистичком правнику Конраду Моргену, војном судији задуженом за стање у 
есесовским формацијама. Водећи рачуна о моралном здрављу и држању елитне војске 
Трећег рајха, Морген је истакнуте официре кажњавао за свакојаке грешке и 
пропусте у вршењу дужности. Следио је Химлерово упутство да SS-официр може 
убијати Јевреје кад и колико то нађе за сходно, али да притом не сме од својих 
жртава присвојити ни једну једину шупљу пару, или се нечим другим окористити. 
Тако је грамзивог управника логора Бухенвалд, због злоупотребе положаја, осудио 
на смрт. Његово је било да истребљује логораше, а не да их пљачка. Са овим 
правдољупцем ни савезници, године 1945. нису знали шта да раде, па су му 
поштедели живот.
У оваквим пословима и нагодбама Врлини, очигледно, нема места. Правда је 
регулатор друштвених односа а врлина квалитет појединца. Правду тражимо и 
делимо, а врлину поседујемо или не поседујемо. Она се исказује независно од 
владајућих конвенција, ако не и против њих. Дефинише се као стална спремност 
човека да чини добро ближњима и заједници, без очекивања награде. Управо тако 
је види Плаут: Virtus nihil melius, ipsa premium sui. Сама себи плата, и ничега 
бољег од ње... Нагонска несебичност, уздигнута над владајућом климом, не обраћа 
пажњу на политички исправно мишљење: Врлина је заклетница највиших људских 
могућности и тежњи.
Јесте, живимо у времену бешчашћа, што Врлину само учвршћује. Она је оваква 
раздобља навикла, док ми, тренутно живи, призор посматрамо први пут па нам се 
чини да је дошао смак света. Реч је ушла у ред лоше одређених појмова, свела се 
на неутралну карактеристику некога или нечега. Понајбоље је очувана у 
религиозној терминологији, где постоје врлине у ширем значењу (храброст, 
правичност, мудрост, умереност), и оне у ужем значењу (вера, нада, милосрђе). 
За  разлику од изворне Virtus, неке од ових о особина се могу злоупотребити. 
Данашњим терористима не можемо оспорити храброст, а ни изопачено осећање 
правичности.
Латинска Virtus је изведеница од вир (човек) па би смо је могли превести са 
нашим архаизмом чојство. По Платону, Врлина се не учи, она је божански дар, 
надахнуће да се чини добро из љубави према добру. Један француски  моралиста 
рече да је предност Врлине тако убедљива и опште призната,  да се и 
покварењаци, из својих рачуна, на њу позивају , па је каткад  упражњавају.
Професор Танасковић је баштиник класичног образовања, и реч му је наврла из 
ризнице недоступне савременим политичарима и политолозима. Она је свакако 
узидана у темеље потковичастог здања у париској авенији Suffren, него су се ти 
темељи у протеклих пет-шест деценија претворили у гробницу. У дубини нашег 
цивилизацијског памћења ту реч смо сретали код Тацита, Сенеке и Цицерона, у 
одломцима које смо срицали и преводили припремајући испите. Тако се десило да 
наш дипломата, у једном од кључних тренутака своје каријере, посегне за 
освештаном речју испалом из употребе. Од оних у текућем оптицају ниједна није 
имала потребну висину и тежину. Победа је била тесна, Врлина је васкрсла за 
тили час, као лепа утвара, кадра да превлада страх од сто пута јачег моћника, 
према чијим је захтевима и прохтевима ваљало да се одлучује. Давид је победио 
Голијата, представници неких малих земаља су пустили сузе радоснице. И чудо је, 
понекад, могуће.
Рано је за објаву да је пукао колан свечевој кобили, да су му кола кренула низа 

ЖЕЉКО ЦВИЈАНОВИЋ - ЛИНИЈА СУКОБА ЗА 2016.

[Ilija Ristić]

ЛИНИЈА СУКОБА ЗА 2016. 

· петак, 18 децембар 2015 23:00

ЖЕЉКО ЦВИЈАНОВИЋ

Наставак евроинтеграција биће тема сукоба који ће у наредној години обележити 
српско друштво

1.
Недавно сам, учествујући на једном тв-панелу, коначно разумео зашто код нас 
нема озбиљне јавне расправе између евроентузијаста и евроскептика. Зато што она 
није могућа!

Због медијске цензуре? О њој највише говоре управо еврофили, а не познајем 
никог ко је приметио како је почело да их недостаје у јавном простору. Ако ћемо 
поштено, и евроскептика је у медијима више него за претходне две владе, па ипак 
права расправа изостаје. Зашто?

2.
Еврофилска аргументација је у озбиљном посустајању. Ако кажу како су европске 
земље оазе благостања, увек ће се наћи покварењак који ће их питати за Грчку и 
остале PIIGS. Ако кажу нешто о уређеним друштвима, поменеш им Бугарску, 
Литванију и Португалију, где се председник владе ваљда бира само да би погасио 
светла у држави кад се сви који су наумили из ње иселе. Због солидарности? Тад 
им поменеш Велику Британију. Због снаге? Зашто онда Американце више брине шта 
ће да уради Северна Кореја него шта ће да уради Немачка?

Има и еврофила који мисле у категоријама дугог трајања, па кажу како је Србија 
географски у Европи („не можемо преселити земљу, молим вас“) и како припада 
европском културном простору. То је већ мало озбиљније, само зар европско копно 
Русије није веће од површине било које европске земље, па је нико тамо не зове 
иако и сама припада европској култури. За разлику од, рецимо, Турске, којој се 
ЕУ поново насмешила, под условом да преживи Путина, остане у комаду и престане 
да у Европи празни своје избегличке кампове.

3.
Еврофили су остали без аргумената, али зашто онда евроскептици не бриљирају. У 
реду, они не би у Европу, због тога, тога и тога; истина је, не бих ни ја. Само 
како се то ради, како се прекида нешто што је политички и друштвени тренд већ 
15 година? Евроскептици углавном немају одговор. Заиста, како се излази из 
европских интеграција? Престанеш да се Ангели Меркел јављаш на телефон? Даш 
интервју за тв-дневник? Радиш то одмах или ти треба неко време? Знаш да ризици 
не постоје или их ипак има, па покушаваш да их калкулишеш? Прекид интеграција 
је бесплатан или би ипак нешто коштао? Или би се чак и зарадило ако би онолики 
престали да о трошку државе путују у Брисел?

Наши евроскептици не дају те одговоре, што се уклапа у политички идентитет 
већине њих да воле велике политичке циљеве, таман колико презиру стратегије 
које би их довеле до тих циљева, јер стратегије су увек некако калкулантске, 
зар не?

Једни кажу како би Србија свакако требало да постане чланица ЕУ, други како 
свакако не би. И није неки дијалог, посебно ако је сврха дијалога да нас доведе 
до нечег што личи на решење.

4.
Није ми била намера да домаће еврофиле и евроскептике представим као будале, 
пре свега зато што они то нису. Ради се о нечем другом: дијалог међу њима, ако 
је некада и био могућ и сврсисходан (зашто се није десио, кад му је било време, 
друга је прича), данас више није. Ствари су отишле даље, и линија политичког 
фронта данас није између еврофила и евроскептика, бар не оних које смо 
познавали до сада.

Наиме, већ у време позне владавине Бориса Тадића у свету наше политичке 
егзекутиве, од врха ка дну, полако је почела да сазрева сумња да сврха 
европских интеграција Србије није њен улазак у ЕУ. А од тада се десило још 
превише лоших ствари да би у Бриселу и Берлину остало иког озбиљног ко би за 
дуго време размишљао о ширењу ЕУ. Уместо тога, идеја је да се замљама 
кандидатима наметну обавезе као да су ваћ чланице ЕУ, а, што се тиче права, њих 
немају ни многе земље које су чланови.

Елем, ако сврха интеграција није чланство у ЕУ, шта онда јесте сврха? Она мора 
да постоји, будући да се, за разлику од грађана, број евроентузијаста међу 
носиоцима оперативне политике не смањује.

5.
Ствар је очигледно геополитичке природе. Наиме, у процесу придруживања Србија, 
и не само она, требало би да се лиши својих територијалних, политичких, 
привредних, природних, па и идеолошких ресурса како у перспективи не би могла 
да буде један од европских фокуса руског утицаја. (Управо то је разлог зашто је 
губитак прокламоване сврхе евроинтеграција и слабљење њиховог исијавања на оно 
што се на Западу зове Западним Балканом поново ангаживао НАТО, напре у Црној 
Гори, а чини се да се припремају и Македонија и поједини центри у Србији.) 
Отуда ће се евроинтеграције Србије, уместо на сан о чланству, свести на обавезе 
и одрицања, које ће за почетак бити сведене на чувено поглавље 35. И, наравно, 
то поглавље биће линија раздора, тачка нове поделе карата између 
евроентузијаста и евроскептика.

Оба та фронта ће поглављем 35 бити разбијени, добијајући два доминантна 
прагматична подфронта. На крилу евроентузијаста – сада већ као подгрупа тог 
тока – су „идеолошки европејци“, еврофанатици, свет који ће вам на крају 
признати да 

ВЕРОВАЛИ ИЛИ НЕ Србија некада мамила као Америка

[Ilija Ristić]

ВЕРОВАЛИ ИЛИ НЕ Србија некада мамила као Америка

 Крајем 19. и почетком 20. века наша земља, после САД, имала највећи 
проценат усељавања у свету. Били смо уређена земља у којој је човек могао да 
живи од свог рада и да успе. Врхунац прилива имиграната у периоду 1903-1914. 
године

 Пре 100 година целе породице Сондермајер, Краков, Рош, Дероко стале су 
у одбрану Србије. Раме уз раме са Штурмовима и Кирхнерима… У униформи војника 
или медицинара било је и мушко и женско, од најстаријег до најмлађег. Тек 
пунолетни дечаци из ових породица су 1914. године били искусни ратници и 
подофицири, пошто су од 1912. ратовали као добровољци српске војске у 
балканским ратовима.

 Данас, када се многи Срби одричу сопственог идентитета, тешко је 
замислити да је неко желео добровољно да буде Србин – каже историчар др 
Мирослав Свирчевић. – Међутим, то је била честа појава у другој половини 19. и 
првој половини 20. века кад је, статистички, Србија, после САД, имала највећи 
проценат усељавања у свету. Као што су у Америци сви имигранти желели да буду 
Американци, тако су људи досељени у Србију желели да постану Срби.

 Он истиче да је, за разлику од Србије у коју се масовно усељавало, 
Аустроугарска била земља из које се исељавало.

 У немогућности да остваре своју егзистенцију, Срби и остали Јужни 
Словени напуштали су ту “просперитетну хабзбуршку царевину” како се често 
истиче у западној науци и публицистици – прича др Свирчевић. – Србија као мала 
краљевина са политичким слободама у западноевропском смислу, нарочито после 
победа у балканским ратовима, постала је узор и нада за многе људе који су 
тражили своје место под сунцем. Тако су и многи странци постали Срби, на пример 
Ђорђе Вајферт, Павле Јуришић Штурм и други. Углед Краљевине Србије је био 
толико висок у свету, нарочито за време Великог рата, да је и чувени 
чехословачки политичар и државник Томаш Масарик поседовао српски пасош.

 Најхрабријим браниоцима Београда, четницима Сремског добровољачког 
одреда у Великом рату је командовао Игњат Кирхнер, бивши аустријски официр. 
Сетио се српског порекла и дошао да брани отаџбину коју никада раније није 
видео и о којој је слушао све најгоре.

 Легендарни српски генерал Павле Јуришић Штурм рођен је у Пруској као 
Паулус Штурм, по оцу Венд, што је немачки назив за Лужичке Србе. Он је оставио 
каријеру одликованог пруског официра и у балканским ратовима постао Србин. 
Његов рођени брат Евгеније Јуришић Штурм такође је постао српски војник. 
Штурмов синовац Павле Јуришић млађи је у Великом рату постао српски мајор. У 
априлском рату 1941, придружио се Југословенској војсци у отаџбини. Кад га је 
Гестапо ухватио због немачког порекла, нуђена му је милост у замену за 
лојалност окупационим властима. Павле млађи је одбио говорећи да је српски 
официр, после чега је стрељан.


 ПОЉАЦИ ЈУНАЦИ

Најмлађи војник Првог балканског рата, четник војводе Вука, био је 17-годишњи 
Станислав Краков, син Сигисмунда, родом Пољака, који је крајем 19. века постао 
санитетски официр српске војске.

Станислав је постао официр и јунак Великог рата, а касније писац, новинар и 
режисер првог српског ратног филма “За част отаџбине”.

Најмлађи војник на почетку Великог рата такође се звао Станислав, из породице 
Сондермајер, пољског порекла. Од мобилизације 1912. до 1918. сви Сондермајери 
су обукли униформе. Пуковник др Роман Сондермајер, утемељивач српске војне 
хирургије, био је начелник ратног санитета.

Синови Тадија и Владимир су 1914. већ били ђаци-официри. Гимназијалац 
Станислав, стар 16 година, постао је добровољац Другог коњичког пука и погинуо 
у јуришу на Церу.

 Србија је била уређена земља у којој је човек могао да живи од свог 
рада и да успе, што је било веома привлачно, нарочито за стручњаке разних 
профила – објашњава историчар др Миле Бјелајац.

Погледајте стара презимена лекара, апотекара, инжењера у сваком српском граду и 
биће вам јасно колику је популарност уживала Србија. Она је била једина 
отаџбина тим људима, који су се добровољно определили да буду Срби и били 
спремни да дају живот за своју земљу.

 Прилив имигранта у Србију непрестано је растао од добијања статуса 
аутономне кнежевине, а врхунац је наступио у периоду 1903-1914. године, кад је 
војска постала значајан политички фактор. Страни извори тог доба наводе да су 
официри који су довели Карађорђевиће на престо помно пазили да они не почну да 
се понашају диктаторски, као последњи Обреновићи.

Међутим, нису могли да се понашају као војна хунта јер су трпели притисак 
политичких странака, које су се жестоко бориле за парламентаризам и 
демократију. У том сукобу и равнотежи сила Србија је постајала све пожељнија за 
живот.

 Тадашњи устав је прокламовао политичку слободу и увео скоро опште 
право гласа које је омогућавало готово свој радној мушкој популацији да изађе 
на биралишта – прича др Свирчевић. – Било је пет модерних политичких странака и 
десетак само дневних 

Slobodan Simić - Partijska država

[Ilija Ristić]

Večernjr novosti, 06.12.2015.



PARTIJSKA DRŽAVA



SVE je počelo onda kad za mene nije bilo mesta u obdaništu.

Bio sam mali, ali vrlo svestan i odmah sam se učlanio u Partiju.

Tog momenta sam primljen u obdanište i za mene je počeo Partijski život.

U osnovnu školu primio me je Direktor Naš član, i poverio Učiteljici Našem 
članu.

Završio sam kao vukovac, sa svim peticama.

U srednju školu primio me je Direktor Naš član i upoznao sa Razrednim 
starešinom Našim članom. Bio sam odličan đak.

Prijemni na fakultetu bio je prava pesma - jer ga nisam ni polagao. A i zašto 
bih, kad su svi Dekani Naši članovi. Studije su mi išle izvanredno, jer sam 
odmah dobio spisak Profesora Naših članova. Diplomirao sam pre roka i ujedno i 
magistrirao.

Počeo sam da radim u odličnoj firmi, kod Direktora Našeg

člana, i verovatno bih uskoro i sam postao Direktor da mi se nije desila 
nesreća.

Puklo mi je slepo crevo i hitno sam prebačen u bolnicu.

To je trebalo da bude relativno bezopasna operacija, ali, nažalost, Dežurni 
hirurg bio je Naš član.
Nisam preživeo.
Slobodan Simić


-- 
Srpska Elektronska Informativna Mreža - SIEM
--- 
Ову поруку сте добили зато што сте пријављени на Google групу „Srpska 
Informativna Mreza“.
Да бисте отказали пријаву у ову групу и престали да примате имејлове од ње, 
пошаљите имејл на siem+unsubscr...@googlegroups.com.
Да бисте постављали у овој групи, пошаљите е-поруку на siem@googlegroups.com.
Посетите ову групу на https://groups.google.com/group/siem.
Да бисте видели ову дискусију на вебу, посетите 
https://groups.google.com/d/msgid/siem/a46cfeec6b5b4f18bdc06cdbd43c49e8%40KAEXC2.it.telekom.yu.
За више опција посетите https://groups.google.com/d/optout.

Aleksandar Čotrić - Pomoć u kampanji

[Ilija Ristić]

Večernjr novosti,  13.12.2015.




POMOĆ U KAMPANJI



- Dragi prijatelji, smatram da sam pomogao izbornu kampanju vaše, odnosno naše 
stranke najviše što sam mogao! Od svojih skromnih sredstava platio sam pedeset 
emisija na najgledanijim televizijama i emitovanje tri hiljade spotova, 
objavljivanje četiri stotine plaćenih oglasa u novinama, postavljanje dve 
hiljade bilborda, štampanje tri stotine hiljada plakata i milion letaka - kazao 
je pedesetogodišnji vlasnik velikog preduzeća, na sastanku izbornog štaba 
vladajuće partije.



- Nije da ti nismo zahvalni, ali uvek se može i više - prilično ravnodušno 
komentarisao je stranački lider, sedokosi čovek s naočarima.



- Mogao sam i više - složio se biznismen - ali kada bi i drugi uradili barem 
delić ovoga što sam ja, ne bismo mi sad brinuli za izborni rezultat.



- A koliko smo mi tebi pomogli da stekneš bogatstvo?! Kad bi i drugi tajkuni 
imali barem približno što imaš ti, pomogli bi stranci više od tebe! - odgovorio 
mu je šef izbornog štaba, mladić od tridesetak godina koji је pucao od 
samopouzdanja.



- Do izbora je ostalo još sedam dana. Nije sigurno da ćemo da pobedimo u 
sledeću nedelju. Do tada moramo da uradimo nešto krupno što će da okrene 
nekoliko procenata birača ka nama! - sugestivnim glasom je najavljivao 
stranački vođa.



- Ako mogu još nešto da pomognem, računajte na mene - obratio se poslovni čovek 
članovima izbornog štaba.



- Lepo od tebe. Žele da pomognu i tvoje kolege, ali pošto si se već ponudio, ne 
bismo da te odbijemo. Dakle... - ovde je lider načinio kratak predah, pa je 
prišao tajkunu i nešto mu šapnuo na uvo.

Prisutni su primetili da je industrijalac dobio boju kreča, da mu se telo 
zatreslo kao da je dodirnuo visoki napon i da nije mogao da progovori skoro 
pola minuta. Zatim se polako pridigao i polako, klecavim korakom se uputio ka 
izlazu.



- Šta si mu rekao? - pitao je potpredsednik partije svog šefa.



- Ponudio se da pomogne i ja sam to prihvatio. Rekao sam mu da će sutra ujutro 
biti uhapšen!



- Uhapšen?! - iznenadio se drugi čovek partije.



- Tako je. To je ono što će nam doneti glasove i pobedu. Borba protiv kriminala 
i korupcije! To narod voli. Ako običnom čoveku ne može da bude bolje, bar da 
ovim bogatašima bude gore. A i ovaj naš će sedeti u zatvoru nekoliko dana. Dok 
ne prožu izbori!



Aleksandar Čotrić

-- 
Srpska Elektronska Informativna Mreža - SIEM
--- 
Ову поруку сте добили зато што сте пријављени на Google групу „Srpska 
Informativna Mreza“.
Да бисте отказали пријаву у ову групу и престали да примате имејлове од ње, 
пошаљите имејл на siem+unsubscr...@googlegroups.com.
Да бисте постављали у овој групи, пошаљите е-поруку на siem@googlegroups.com.
Посетите ову групу на https://groups.google.com/group/siem.
Да бисте видели ову дискусију на вебу, посетите 
https://groups.google.com/d/msgid/siem/a4f6c7a7a4904ee0bda1042ad05a4f57%40KAEXC2.it.telekom.yu.
За више опција посетите https://groups.google.com/d/optout.

Bogdan Đurović - Bajka o Putinu

[Ilija Ristić]

БАЈКА О ПУТИНУ

За „Печат“ из Москве : БОГДАН ЂУРОВИЋ

Према оцени утицајног америчког часописа „Форбс“, руски  председник Владимир 
Путин је већ трећу годину заредом најмоћнији човек на свету. Иако је Американац 
Барак Обама на претходним листама био други, одмах иза Путина, сада је шефа 
Беле куће претекла и немачка канцеларка Ангела Меркел. Наравно да ово није само 
Путинова победа, мада је он без сумње најзаслужнији, већ је то признање снаге и 
водеће улоге нове Русије у свету. Али те снаге не би било да на чело Русије 
није дошао Путин, тако да се са сигурношћу може тврдити да је управо руски 
председник главни генератор моћи ове државе, и још он ту снагу уме да искористи 
и покрене нову спиралу јачања Русије. Тако укруг - Путин је успео да преокрене 
катастрофалне историјске тенденције и сада оне раде на благо Русије.

СНОВИ ДОКТОРА БЖЕЖИНСКОГ

А прича није почињала добро. Пре 16 година, крајем 1999., када је многима 
постало јасно да је тадашњи премијер Владимир Путин остао сам на листи 
потенцијалних наследника уморног и осрамоћеног председника Бориса Јељцина, исто 
тако су се осећали и сами грађани Русије. Прешавши пут од распале комунистичке 
империје, преко полугладне и полубосе демократије квазиамеричког типа, многи су 
се Руси већ помирили са тим да се њиховој хиљадугодишњој државности примакао 
крај.
Гледали су холивудске филмове у којима се њихови сународници баве или 
организованим криминалом, или проституцијом, или се ваљају пијани по улицама и 
хаусторима, под влашћу лудих диктатора који цивилизованом свету прете атомским 
бомбама. Тако је годинама свет видео Русе, тако су и они сами почели да 
доживљавају себе. Пили су кока-колу, слатку и опојну као ноћ која их је 
прекрила са Запада. Јели су једни друге, пошто нови амерички газда ужива у 
томе. У себи су тихо плакали и са надом очајника с времена на време погледавали 
у мрачно и хладно небо иза кога им се сакрио Бог. Нису га проклињали, знали су 
да су све добили по заслузи, јер су у једном тренутку бесрамно поверовали да 
могу бити већи и од Њега самог.
Доктор Бжежински, који их је посматрао својим плавим очима из одаја у Ленглију, 
био је задовољан: „Црна рупа“ је створена! Сањао је деценијама исти ужасан сан: 
десантнике Спецназа који надиру јашући велике мрке медведе. Та Русија која га 
је, окупаног леденим знојем, деценијама ноћу будила - више не постоји на 
његовој шаховској табли. Неће проћи много, руски нуклеарни арсенал ће зарђати, 
а педесетак милиона Руса биће сасвим довољно да послужи  као радна снага која 
ће копати своју бившу земљу и вадити из ње сва она богатства која сада 
припадају њима, највећим геополитичким шахистима икада виђеним на свету.

ОЧИ ЈАГЊЕТА ИЛИ ОЧИ ТИГРА

У таквој ситуацији појавио се однекуд и Путин. Дошао је тихо, скоро неприметно, 
док су детонације експлозива и барутни дим обавијали Русију - од Москве до 
Каспијског мора.
И сви су одмах знали - дошао је да докрајчи Русију. Прагматични, сиви 
администратор западних интереса, стечајни управник без милости. Какав би 
другачији и могао бити, када га је на власт довео лично Борис Јељцин, човек 
који је у Русији угасио светло и свима рекао лаку ноћ? И који је алкохолисан до 
стања делиријума, плесао и певао у друштву Била Клинтона, који се само смејао, 
, смејао... Амерички председник је у Јељцину видео само забавј нију верзију 
Белог Бизона, поглавице племена Шајена, које је пре доласка белаца господарило 
читавом Великом равницом - од Канаде до Мексика. Ако је Бели Бизон мрмљао 
индијанске тужбалице када је за спас преосталог народа пристао на понижење да 
буде наредник у америчкој војсци која их је истребила, Јељцин је подофицирски 
чин примио певајући популарну песмицу „Стјуардеса по имену Жана“. Или је бар 
тако изгледало Американцима...
Са нескривеним подсмехом уживали су да посматрају његово омлитавело тело које 
се опасно љуља и кад нема дашка ветра, то подбуло лице са болном гримасом која 
понекад личи на осмех, тупом маском човека који са сигурношћу не зна ни који је 
данас дан. И то их је силно забављало, као полуслупани аутомобили који у 
препуним аренама изводе смртоносне акробације и често заврше на крову. А боље 
би било да су, уместо Јељциновог тетурања, гестикулирања и испијања пива, 
пажљивије посматрали његове очи док све то ради. Да ли су то биле очи јагњета 
или тигра?

Ш АХ-МАТ КРЕМЉА

Многи нису тада умели, а можда нису ни могли, да препознају шта је Јељцин 
заправо рекао пред камерама у Кремљу, 31. децембра 1999. године, тачно у 12 
часова. Ако је неко помислио да је Јељцин практично плакао 12 минута док је - и 
то је заправо било прворазредно изненађење, а не именовање Путина - саопштавао 
своју одлуку да изненада и пре краја мандата напушта председничку дужност, био 
је у праву. А ако би веровао да су те сузе због туге што власт предаје младом 
наследнику - веома би погрешио. Већ у првој реченици Борис Николајевич је 
рекао: „Драги Руси, остало је још сасвим мало времена до магичног датума у 
нашој историји. Долази 2000. година“

Nikola Vrzić - Ko destabilizuje Srbiju ?

[Ilija Ristić]

Ко дестабилизује Србију ?
Пише : Никола Врзић

 У прошлонедељном интервјуу „Печату“ немачки политичар Вили Вимер 
указао је на жељу Сједињених Америчких Држава да контролишу „комплетну 
инфраструктуру у региону, до Каспијског мора и Медитерана“, укључујући ту и 
„контролу путева, железница, гасовода“, и тиме је нехотице објаснио - свакоме 
ко жели да разуме ово што нам се догађа - зашто су заправо „Курир“ и „Информер“ 
ступили у јавни обрачун који се претворио у параполитички ријалити, изазвавши 
успут озбиљну епидемију мучнине.

РАТ МЕДИЈИМА

Другим речима, читава прича састоји се од два слоја. Први код пристојног света 
изазива згроженост, други би морао да изазове забринутост. Први је, по природи 
ствари, очигледнији, други далеко озбиљнији. Тако ћемо се према њима и односити.
О спољној манифестацији озбиљног сукоба, дакле, што краће. Сукоб „Курира“ и 
„Информера“, који траје већ неко време, кулминирао је у нелељу. Јутро је 
започело „Курировом“ насловном страном на којој су премијер Србије Александар 
Вучић и главни уредник „Информера“ Драган Вучићевић (и премијеров брат Андреј и 
директор „Информера“ Дамир Драгић) оптужени да су бившег директора „Курира“ 
Алексанлра Корница у подруму неке кафане у Земуну покушали ла подмите (са 120 
евра) како би он изнео лажне оптужбе на рачун власника „Курира“ Александра 
Родића. Дан је настављен Вучићевим добровољним одласком на детектор лажи, 
конференцијом за штампу министра полиције Небојше Стефановића на којој је - уз 
прекомерну употребу силе, с маскираним полицајцима и дугим цевима иза себе у 
Палати Србије - Стефановић саопштио да је Вучић негирао оптужбе и да је 
полиграфско тестирање прошао, док је за све то време на „Пинку“ ишао програм 
уживо о спреченом покушају државног удара. Све је било пропраћено „Курировимм 
подметањем неког Бранка за кога се убрзо испоставља да је заправо Саша 
Обрадовић и да са афером нема никакве везе, видео-снимцима Корница на сајту 
„Курирам у којима Корниц, уз суфлирање некога из „Курира‘, телефоном покушава 
да од Вучићевића и Бранка - који није Бранко него, јел, Саша, а није ни он већ 
ко зна ко - извуче признање да су га подмићивали а заправо им само жицка паре, 
открићима да је Корниц - који је Вучиће, Вучићевића и Драгића оптужио да су 
покушали да га подмите, од чега је недељно јутро и започело - ментално 
нестабилна особа, махањем његовим здравственим картоном... Све у свему, мучно и 
жалосно, тако да је тешко избећи упитаност у шта нам се то претворила медијска 
и политичка сцена, и шта смо то уопште згрешили па да заслужимо да будемо 
изложени оволикој количини ниских страсти и још нижих побуда. Рекло би се, и 
рекло би се с поприличним правом, да ништа боље и не може да се очекује од 
обрачуна „Курира“ и његових духовних изданака. Тек, треба подсетити и да је 
недељни медијско-политички ријалити био само кулминација сукоба који траје 
нешто дуже, а започео је (што се јавности тиче) „Курировимм покушајем да под 
сумњивим околностима преузме „Политикум, настављен оптужбама власника 
„Фармакома“ Мирослава Богићевића да му је Александар Родић негде у том процесу 
изнудио милион евра, Родићевим криком о угрожености слободе штампе.у Вучићевој 
Србији, Вучићевићевим тврдњама да нам се спрема државни удар и „Курировом“ 
поруком да је Вучићевићу место у лудници.
Елем, на крају је, вече после недељне кулминације, посредством РТС-а, сам 
Александар Вучић казао да покушаја државног удара заправо није било, али да 
јесте било покушаја дестабилизације Србије и њене владе. Драма, увод у увођење 
ванредног стања у Србији као увод у увођење диктатуре у Србији, као што тврде 
Вучићеви опоненти, или пак за Вучићеву тврдњу има основа? Уосталом, разложимо 
чињенице.

АМЕРИЧКИ ПОДСТИЦАЈ

Прва чињеница је да би, евентуалним преузимањем „Политике“ а уз ње и „Новостим 
- од тога је, подсетисмо, све и започело - „Куриров“ утицај на јавно мњење 
постао далеко већи него што је данас. Очигледно је, судећи по реакцији власти и 
медија блиских власти, да се власти таква идеја не допада, и то је чињеница 
број два.
Али зашто се таква идеја власти Српске напредне странке не допада, тим пре што 
је и сам Родић, када је недавно завапио да је у Србији угрожена слобода медија, 
успут признао да је и сам учествовао у предизборној кампањи  Српске напредне 
странке? Ово нас питање води до новог питања које ће нас пак довести до 
чињенице - то јест, прецизније, претпоставке - број три. Да ли је тај напад на 
Александра Вучића и његову власт, оличен у тврдњи да је слобода медија у Србији 
угрожена, „Курирм спровео сам, или по нечијем охрабрењу, па и наговору? Ако 
није сам, ко га је на то подстакао?

ФРАНЦУЗ И БИВШИ ПОЛИЦАЈАЦ
Гостујући овог понедељка на РТС-у, премијер Александар Вучић открио је јавности 
- не и први пут, додуше, али први пут је то прошло без много одјека - да се 
после напада на њега у Сребреници „главни обавештајац и први секретар једне 
западне амбасаде“ код припадника Кобри, који Вучића и обезбеђују, отворено 
распитивао о детаљ

НИН ИНТЕРВЈУ: БОЈАНА МАЉЕВИЋ

[Ilija Ristić]

НИН ИНТЕРВЈУ: БОЈАНА МАЉЕВИЋ
Желим да се захвалим новинарки Тањи Николић Ђаковић на изузетно коректно 
пренетом разговору који смо водиле 23.10.2015. у Звездара Театру, непланирано 
дуго. Требало је изборити се са свим мојим речима, За недељник 
НИН. Нисам од оних који штеде 
речи. То је једна од мојих мана. Волела бих да умем краће. Умем, понекад, 
најчешће на Твитеру који ограничава број карактера и тера ме да вагам слова, 
одмеравам речи, ударим штрих по реченици. Али у разговору, тешко. Уредница је 
морала да скрати интервју, у току самог прелома. Вероватно је та скраћена 
верзија и боља, али ја је немам. Како год, хвала Тањи што ме је позвала да 
одговорим на неколико нормалних питања. То је данас реткост. Овде на блогу 
постављам интегралну верзију интервјуа. Наслов је, наравно, уреднички. Остало 
смо Тања и ја.
ФОТО: Зоран Лончаревић
ВУЧИЋ НЕ МОЖЕ ДА НАТЕРА ЕЛИТУ ДА ГА ВОЛИ
Најзабавнија јој је реченица коју је изговорио уредник неког таблоида: ”Она 
Бојана Маљевић, она твита шта јој падне на памет!” – “Јок, него ћу да твитам 
шта неком другом падне на памет?!”, каже. Твитер јој је послужио као реклама за 
посао када је кретала да ради као продуцент серије “Отворена врата”. Нису имали 
новца за медијску кампању и рекламирали су је кроз друштвене мреже. Навукла се, 
али није од оних који твитују по читав дан и сваког дана.
То што твитујеш те довело на списак државних непријатеља?
Не бих ја то тако озбиљно схватала. Твитер је, због своје брзине, идеална 
медијска алатка у друштву у ком се услови живота и дешавања мењају брже него 
што можемо да делујемо или да се на њих навикнемо. Не мислим да је твитер 
битан, али имајући у виду да је отет простор у мејнстрим медијима, а да се 
живот одвија тако брзо, није неважан извор информација.
Откад је 2012. промењена власт нисам одмах била ни критички ни негативно 
настројена. Слика је почела да се указује на прави начин од Фекетића. Па око 
поплава, Београда на води, па личне карте, уговори, дипломе, афере, хеликоптер, 
сад станови, печурке… Многи од којих смо очекивали реакцију, критичку мисао, 
став, покушали су да се сакрију у ту Пандорину кутију. Ћутња, та велика тишина 
која се стварала и реакције власти на малобројне критике биле су иритантне. 
Кулминирало је прошле јесени, када је изашао тај списак неподобних твитераша и 
када су телевизије нагло почеле да мењају програмске шеме, претварајући цео наш 
јавни простор у један велики турбо-ријалити.
Новинари и људи који се могу сматрати тим вечним чуварима критичке мисли, 
наравно имају већу одговорност него други људи. Али све је толико обесмишљено… 
да ли постоји икакав смисао у томе да ја сад тебе као новинарку храбрим да 
будеш храбрија, да износиш неке чињенице, да неко храбри мене? Не постоји. У 
земљи у којој не знаш шта је вест а шта иронија – не постоји нарочит смисао.
У једном моменту си постала занимљива једном таблоиду. Био је то обрачун власти 
са тобом? Или упозорење? Када си твитала у циљу подршке Саши Јанковићу, изашла 
је прича о наводно твојој кафани и дугу за струју од 80.000 евра?
Не знам да ли је упозорење, али се дешавало док сам пружала подршку заштитнику 
грађана, због незапамћеног медијског линча ком је био изложен. Наравно да немам 
кафану, нити дуг. Преко твитера ми се обратио уредник тог таблоида, прво да ме 
убеди да грешим и да не знам који је “зликовац” Јанковић. Потом је најављивао 
да ће тај таблоид писати о мени. Рекох: ”Пиши шта хоћеш, само да знаш – ја пса 
немам!”, мислећи на оно што је урадио Вањи Ћаловић у Црној Гори, тај исти 
човек, ставивши је на насловну страну у контексту порнографије са животињама. 
Онда су писали: ”Одакле ти паре? Од државе си узела за филм”… При томе, пишу 
делом тачну ствар, држава је подржала пројекат, осим што нисам ништа “узела” 
нити ми је неко нешто “поклонио”. Добили смо део средстава за филм о трговини 
људима “Сестре”, који је имао и подршку Европске уније, па ја сам се тиме 
хвалила на сва уста, захвална свима који су помогли, поносна на све резултате 
екипе и на Захвалницу Уједињених нација коју сам добила за тај пројекат. Ту, 
дакле, није било ничег таблоидног.
Дакле, био је то обрачун са тобом?
Али ко сам ја? Шта ко има да се обрачунава са мном? Нисам била једина, то је 
задесило скоро сваку јавну личност која се усудила да каже “Чекајте! Ово је 
страшно!” Нисам ја ту важна, ми својим реакцијама заправо дајемо могућност 
таблоидима да они још више пишу о том нечему што им је предмет интересовања. То 
није обрачун, ту се заправо ради о ућуткавању. И о недостатку љубави, јер можеш 
ти да имаш већину као што премијер уважава велико поверење грађана, бар тако 
кажу истраживања, и то преко 50 одсто, али то је недовољно ако те подржава мало 
ко писмен. Отуда потреба за “љубављу” такозване интелектуалне елите. Разумем ја 
како се премијер осећа. Он је први лидер који “љубав” те елите није добио. О 
Николићу да не говорим. Сви су је имали, Милошевић, Коштуница, Ђинђић и онај 
несретни Тадић.

Branislav Ristivojević : Antimemorandum sa zaštićenim geografskim poreklom-made in England

[Ilija Ristić]

Антимеморандум
са заштићеним географским пореклом: Made in England

Пише : БРАНИСЛАВ РИСТИВОЈЕВИЋ

Председник САНУ недавно је, својом познатом изјавом о КиМ, упутио апел јавности 
у Србији да дода цепанице на ломачу коју је он сам себи наложио.
Као солидаран човек који жели да помогне другом (у невољи) помислио сам да је 
основни ред да се томе придружим овим текстом, односно да одговорим на
поменути апел

Чини се да је на „Кустурицочекушу“, коју је Вучић наводно наместио енглеском 
амбасадору на прослави напредњачког партијског рођендана, овај крајње 
неенглески промптно одговорио трошећи најважније клијенте из арсенала оних који 
(делимично или потпуно) каријере, постављења, друштвена признања, награде, 
дечје стипендије, фондове, грантове, пројекте, извођења, изложбе или издања 
својих дела дугују опскурном и подземном утицају једне од најозбиљнијих 
обавештајних служби на свету.

ПРОБНИ БАЛОН ИЛИ...
Откуд ова ерупција говора самомржње и како је до ње дошло? Већина мисли да је 
реч о некој врсти пробног балона за одвајање КиМ. Мени се чини да није. Прво 
пробни балони нису тако резолутни, одсечни, одређени и јасни: „Косово више није 
де факто ни де јуре у нашим рукама“. Уз осврт на КиМ, уважени академик Владимир 
Костић нас је одмах поучио још једном резолутном реченицом, оценивши да када је 
о ЕУ реч за нас „друге алтернативе нема“. На крају се потпуно улупао још једном 
резолутном реченицом, која нас је обавестила да је савез са Русијом „вештачка 
алтернатива“. Пробни балони су „пробни“ управо зато што нешто испробавају. А 
проба, уважени читаоци, никад не изгледа као премијера. Ако је ово пробни 
балон, онда је итање како би изгледало да је којим случајем хтео да јасно и 
прецизно изнесе програм спољне политике Србије.

Било је ово премијерно извођење „представе“ и програма нове (за оне са 
јефтинијим картама) спољнополитичке оријентације Србије скројене од стране 
Енглеза. За оне који су само мало боље обавештени (они са скупљим картама) или 
за оне који прате шта се дешава то је већ јубиларно, ко-зна-које извођење исте 
представе (заборавне подсећам на резолуцију о Сребреннци, УНЕСКО...). Енглезн 
програм дакле хоће и желе сад, и како то њима олговара. Они ангажују мрежу 
своје клијентеле да нам програм изложе, образложе, убеде вас у непостојање 
алтернатива, одагнају сваку помисао на отпор, они хоће да нас обесхрабре и 
одврате од другачијег внђења.

Ако неко мнсли да је овај став погрешан, нека само погледа колико се њих 
одједном, као случајно, јавило једнако резолутним и одрешитим ставом о 
будућности КиМ и тиме посведочило да „чим их видиш не знаш ко су“, односно не 
знаш чији су. То су људи који се нису тако изјашњавали о овим темама, нарочито 
не на овако резолутан начин. Пример: Душан Ковачевић када говори о ауто-путу 
између Приштине и Тиране. Једнако је категоричан и одсечан у реченици: „То је 
ауто-пут једне државе. Тачка“. Ни он, као ни на тихој ватри фино поруменели 
председник САНУ, не оставља никакву могућност за алтернативу, никакво друго 
решење, убија сваку наду и вољу за отпор. Како је могуће да тако признат и 
угледан писац (такође академик), и баш сад у јеку скандала који је председник 
САНУ изазвао, да скоро сличну изјаву и скоро у длаку истим беспоговорним тоном 
који не трпи приговор и опирање? Ово наговештава да су изјаве састављане на 
истом месту, од истог пера и истог писца. Не треба сумњати да ће уважени 
читаоци погодити да није у питању Шекспир него неки други Енглез. Следећи 
пример је Вук Драшковић за кога је став прелседника САНУ „необорива истина“, 
трећи фосилни остатак српске политике Драгољуб Мићуновнћ за кога КиМ у Уставу 
није „стварност“, затим булумента чија имена нису вредна посебног помена, 
потписници су писма подршке Костић у којем се наводно залажу за његову слободу 
говора. Е ту се долази до кључне замене теза.

СЛОБОДА ГОВОРА И ОДГОВОРНОСТ
Нема ово никакве везе са слободом говора. Па ко ју је Костнћу ускратио? Ко му 
је рекао да не сме да говори то што говори? Нико. Није овде у питању слобода 
говора већ олговорност за изговорену реч. Нека у Србији говори ко шта хоће, али 
нека одговара за изговорену реч. Нико од Костићевих критичара није тражио да се 
он ућутка него да поднесе рачун за изговорено. Да ли га је С АНУ овластила да 
да ову изјаву? Није. Да ли је подржао или одржао јавну расправу (дијалог) у 
САНУ о овој теми пре него што је дао изјаву? Није. Прво је дао изјаву, а када 
је изазвао скандал, онда се сетио да са „апсолутним миром* сачека шта ће САНУ о 
томе рећи. Па што се тога одмах није сетио? И са апсолутним миром сачекао да се 
САНУ изјасни, па ако то буде став Академије да онда са пуним легитимитетом 
изнесе изјаву. Овако, злоупотребио је положај и институцију. И за то треба да 
одговара, а не за изговорену  реч. Садржај, тајминг и тон изјаве сугеришу њено 
заштићено географско порекло доказаних српских непријагеља: made in England.

Не каже узалуд народна изрека: „Није мајка карала Мују што се коцкао, него што 
се вадио.“ Друга Костић

Šeih Imran Nazar Hosein: Istinu o Srbima CIA ne dozvoljava

[Ilija Ristić]

EKSKLUZIVNO
Šeih Imran Nazar Hosein: Istinu o Srbima CIA ne dozvoljava
Dragan VUJIČIĆ | 11. oktobar 2015. 22:00 | Komentara: 21 


Islamski teolog o Srbima, Srebrenici, ruskoj ulozi u Siriji, džihadu, Ukrajini, 
kraju civilizacije: Sami morate da ponudite istinu. Iza vratoloma na Bliskom 
istoku stoji Vašington. U Damasku će se voditi poslednji boj dobra i zla
[Šeih Imran Nazar Hosein  Foto Milutin 
Labudović]

Šeih Imran Nazar Hosein Foto Milutin Labudović

DOŠAO sam da ponudim reči ljubaznosti i prijateljstva pravoslavnim hrišćanima u 
Srbiji i da se obratim muslimanima u regionu. Govorim jasno i glasno da iza 
vratoloma na Bliskom istoku i iza drugih nesreća u poslednjim godinama stoje 
mračne sile zapadne civilizacije i CIA, a ne neka islamska država ili religija. 
Došao sam da vidim na čijoj su strani pravoslavni Srbi pred ova odsudna 
vremena. Govori ovako, ekskluzivno za "Novosti", Šeih Imran Nazar Hosein, jedan 
od najvećih islamskih teologa današnjice.

Jedan od tvoraca privrednog čuda u Maleziji, gde živi, kaže da je onog trena 
kada je ušao, po vizu, u ambasadu Srbije u Švajcarskoj, stekao pravi utisak o 
kavim se dobrim ljudima radi. Posle susreta sa našim akademicima, novinarima, 
običnim svetom, to osećanje je, veli, sve izraženije. Doći će ponovo, jer, kako 
naglašava, "teolozi, islamski i pravoslavni, imamo o čemu da razgovaramo i da 
se razumemo".

* Utisak koji muslimanski svet ima o pravoslavnim Srbima je vrlo mračan. Zašto?

- Bili ste izloženi strašnoj satanizaciji zapadnih medija. Ako želite da 
islamski svet razume događaje u Srebrenici, napravite državnu komisiju od 
najumnijih ljudi i pozovite sve koji nešto znaju o tome. Kada svi kažu istinu, 
zaključke punudite svetu. Jedini je problem što mislim da CIA to ne bi 
dozvolila po cenu egzekucije cele komisije.

* Da li postoji još nešto da se bolje razumemo sa muslimanima?

- Predsednik Rusije Vladimir Putin je u Moskvi dozvolio da se napravi velelepna 
džamija u svoj raskošnoj islamskoj arhitekturi. Gradonačelnik Moskve je bio 
protiv, ali je bogomolja nikla na oduševljenje ruskih muslimana. Tako je ruski 
predsednik učvrstio međunacionalno poverenje u svojoj zemlji za sva vremena. 
Možete da se ugledate na njega.

* Vaš stav prema ulozi Otomanske imperije na prostorima Balkana razlikuje se od 
mišljenja mnogih islamskih verskih vođa. Zašto?

- Otomansko carstvo na ovim prostorima je posejalo seme zla. Ovo carstvo je 
bilo lažni kalifat i to je činjenica. Iza njega su ostali ožiljci među narodima 
i na Balkanu, koje je engleska Deklaracija o Srebrenici trebalo dodatno da 
pozledi, da nikad ne dođe do pomirenja.
ĐAVO JE JOŠ NA KOSOVU * Srbi su se islamom sreli 1389. godine od kada su 
izgubili Boj na Kosovu!
- Na Kosovu ste ratovali protiv goga i magoga, prema Kuranu pripadnika 
bezbožničkih plemena koji u ime đavola (dežala) najavljuju kraj sveta i Sudnji 
dan. I danas vi Srbi na Kosovu ratujete protiv njih. Džihad, kako je zapisano u 
Kuranu, može biti samo odbrambeni rat i samo je takav rat dozvoljen 
muslimanima. Otomani su vodili osvajačke ratove u ime goga i magoga.


* Tumačeći Kuran, kažete da se Putinov ulazak u rat u Siriji očekivao.

- Prema Kuranu, Sirija se nalazi u srcu kraja istorije. Kako stoji u islamskoj 
svetoj knjizi, u Damasku će se, na kraju istorije, sresti lažni mesija 
(antihrist) i Isus Hrist, koji će sići, i to će biti mesto konačnog obračuna. 
Tako stoji i u Bibliji. Kraj istorije se naslućuje, a prema crkvenoj 
eshatologiji (religijsko učenje o tzv. poslednjim stvarima, o onome što posle 
smrti čeka pojedince, čovečanstvo i ceo svet, o smrti, besmrtnosti duše, 
strašnom sudu, smaku sveta, večnom blaženstvu i paklu) strašni sud će se 
odigrati baš u Siriji.

* Kako to vidite u svetlu sirijskih događaja?

- Nema sumnje da su pravoslavna braća ta koja odnose pobedu. To je zapisano, a 
o tome svedoči strah protagonista svetskog poretka oličenog u vladarima Amerike 
i njegovim satelitima. Ruski predsednik Putin je odlučio da interveniše, a 
pravoslavni hrišćani se jedini ne plaše satane pred odsudne bojeve. Oni koji 
danas u ime islama ratuju u Siriji, Iraku, Avganistanu i drugde vode "sveti 
rat", jesu vojnici CIA! Ulazak Rusije u sukob u Siriji zapisan je u Kuranu i to 
je Božija zadatost.

* Ipak, kraja sveta se svi plaše. Šta još prema Kuranu i Bibliji treba da se 
dogodi čovečanstvu pre sudnjeg dana?

- Ulazak u Konstantinopolj pravoslavnih zajedno sa muslimanima. To kažu i 
najugledniji pravoslavni ruski teolozi sa kojima vodim eshatološki dijalog. 
Biblija i Kuran pišu isto. U ranijim, lošim eshatološkim tumačenjima Kurana kao 
pad Konstantinopolja uzimana je 1453. kada su Otomani sa Mehmedom Drugim uzeli 
ovaj grad od Istočnogrčkog carstva. To je namerna greška u islamu. Uzimanje 
Konstatnopolja je veliki muslimanski gr

Да ли је Владимиру Путину у Њујорку претила опасност?

[Ilija Ristić]

Да ли је Владимиру Путину у Њујорку претила опасност?

Пише: Љев Пирогов
[Владимир Путин (Фото: 
kremlin.ru)]

Владимир Путин (Фото: kremlin.ru)

О овоме се није протеклих дана говорило отворено. Нешто се – како је указала 
„Слободна штампа” – могло прочитати само „између редова”.

На пример:

„Шеф државе ће стићи у Њујорк на јубиларно заседање Генералне скупштине УН-а 
28. септембра у једнодневну посету. Предвиђен је прилично напоран програм: 
излагање, као и низ састанака, укључујући и са америчким председником Бараком 
Обамом и јапанским премијером Шинзо Абеом. Након тога Владимир Путин ће 
напустити САД и вратити се у Москву. На питање зашто је све збијено у 
једнодневну посету, портпарол шефа државе, Дмитриј Песков, изјавио је 
новинарима: „Председник већ много-много година живи по сличном распореду, што 
је прилично тешко физички”“.

То јест, директан одговор на питање „шта је разлог” портпарол је избегао. Зашто?

Да ли због тога, што ће чак и тих неколико сати, које ће председник Русије 
провести на гостољубивом америчком тлу, његова служба безбедности бити 
принуђена да ради пуним капацитетом?

Наравно, кад би се нешто десило руском председнику током посете Америци – то би 
за Америку био репутациони удар. Међутим, зар рушење кула WTC није био 
репутациони удар?

А колико су Американци извукли користи из тог „репутационог удара”! Најмање за 
осам година су одложили финансијску кризу…

На крају крајева, ова Путинова посета за њих није била међудржавна, „земља 
домаћин” су биле – Уједињене нације, а не САД, а никад се не зна шта може да се 
деси.

Зар није до Путина успела да стигне, чак га безмало дотакла она припадница 
групе Фемен?

САД су, иначе, земља са богатом традицијом политичких убистава и провокација.

Убили су четири своја председника. Још на десет њих су покушани атентати.

Ниједна држава на свету се не може похвалити таквом „жетвом”. А то је само оно 
што је на површини. Јер, колико је било „трагичних коинциденција”, 
„случајности” и “несрећних случајева” који чине подводни део леденог брега?! 
Ево само неких од последњих:

Конгресмен Сони Боно (бивши члан чувеног дуета „Сони и Шер”) убијен је након 
што је преузео дужност истраге корупције у Америци на највишем нивоу. Боно је 
био задужен за досијеа о корупцији у правосуђу и трговини дрогом од стране ЦИА.

Сенатор Пол Велстоун погинуо је у авионској несрећи након што је захтевао 
додатну истрагу поводом рушења њујоршких Кула близнакиња и након што је стао на 
чело опозиције против америчког рата у Ираку. Авион, који се срушио током 
слетања, нису гасили неколико сати – да би изгорели сви докази.

Бивши конгресмен Вејн Овенс пронађен је мртав у време истраге корупције у 
америчко-израелско-палестинском троуглу.

Амерички федерални тужиоци Телма Колбер и Шенон Рос, које су истраживлале 
криминал повезан са породицом Буш, “извршиле су самоубиство” у размаку од 
неколико недеља, једна за другом.

Федерални судија Џон Рол, убијен је убрзо након што је донео одлуку против 
Обаме и америчке владе. Убица је убрзо ухваћен, и испоставило се да је он 
усамљеник опијен наркотицима. Али, ако је тако, намеће се питање: зашто су 
медији пажљиво заташкали смрт Џона Рола у корист других жртава пуцњаве?

У сваком од ових случајева има много сведочења и истражних недоследности које 
доводе у сумњу званичне верзије догађаја. А ово су само политичари. Остале 
непожељне боље и да не помињемо.

Ипак, ево нешто за пример.

Аутор књиге „Велика превара” и других бестселера о нападу 11. Септембра 2001., 
Филип Маршал, изненада је побио своју децу (17-годишњег сина и 14-годишњу 
ћерку), кућног пса и упуцао сам себе. Његове колеге новинари спровели су своју 
истрагу, која је доказала потпуни фалсификат свих аргумената званичне истраге.

Новинар Мајкл Хејстингс, који је критиковао методе вођења рата у Авганистану и 
који је довео у питање чињеницу елиминације Осаме бин Ладена, из неког разлога 
је возио свој аутомобил тако великом брзином да је прешао неколико улица на 
црвено светло и слупао се.

Два ФБИ агента, који су били укључени у истрагу “терористичког напада у 
Бостону”, месец дана након убиства Тамерлана Царнајева погинули су после пада 
из хеликоптера током непланираних вежби.

Након сазнања о том „инциденту”, посланица у скупштини државе Њу Хампшир Стела 
Трембли, која је сумњала да су “терористички напад у Бостону” извеле специјалне 
службе САД и која је захтевала темељну истрагу, напрасно је у пола цене продала 
кућу и нестала у непознатом правцу, остављајући само белешку о својој оставци…

Поред политичких убистава, САД користе још два начина за елиминацију 
непожељних: то су секс-скандали (оптужбе могу остати и недоказане, али увек 
дође до оставке неугодног политичара – такав је случај био и са шефом ММФ-а 
Строс-Каном) и … рак.

Када је сазнао да је болестан од рака, председник Венецуеле Уго Чавез изјавио 
је – обраћајући се лидерима Боливије, Никарагве и Еквадора: “Ја не кривим 
никога,

МИЛОВАН ДАНОЈЛИЋ - Глувонема мачка

[Ilija Ristić]

ГРАЂА ЗА РЕЧНИК

ПИШЕ : МИЛОВАН ДАНОЈЛИЋ
Глувонема мачка
За разликуод структурисаних модерних друштава, наше сиротињство није достигло 
недвосмислен класни статус. Оно се одржава на равни личне несреће, себе 
доживљава као жртву инокосне несналажљивости, и јединог кривца налази у усуду. 
Друштвени систем је аболиран. То је веома видљиво у држању пензионера и њихових 
политичких представника, вазда расположених за пријатељевање са државним 
управљачима

Три месеца на селу, у самоћи замагљује  друштвену стварност, а приближава 
далеке измишљене светове. Телевизор ми је испао из мреже, скупо плаћени 
дигитални адаптер хвата једино Лозницу, Шабац, Ваљево, Крагујевац и Јагодину, 
радио по цео дан понавља две-три исте вести. Имање ми је у забаченом кутку 
сеоског атара, од ретких суседа ме деле њиве и пашњаци, и високе крошње уског 
шумског појаса испод кога вијуга корито сушеног потока. У таквом, пустињачом  
истрајавању сваки живи покрет и облик добија појачано значење. На пристојност у 
држању и облачењу обавезује ме и понека нагло процветала ружа, кос који гледа 
са кућице за хидрофор, човеколико стабло трешње, или сунцокрет широко отвореног 
ока. Одем ли до врзине да се помокрим, окренем, из пристојности, леђа свему што 
ме окружује. Природа ме посматра са милион знатижељних очију. У ту, темељну 
издвојеност упала је, изненада, једна жута мачка. Кад је први пут искрсла, 
готово сам се уплашио, као да ми је ванземаљац бануо пред кућу: „Бежи, шта 
тражиш овде!" Гледала ме је равнодушно и са досадом, као створење огуглало на 
вербалне грубости: није ме узимала озбиљно, или ме није чула. (Касније ћу 
разумети да је глувонема.) Било је то, свакако, једно   од   најжалоснијих 
створења које сам у последње време срео. Прљавожуте длаке, отромбољеног трбуха, 
са допола поткраћеним репом чији преостали  патрљак, као кажипрст, оптужује 
суровост света који јој је окрњио телесност, маукала је једва чујно, попут 
мишића који покушава да цијукне. Бескућница и сеоска беземљашица, 
мачка-пролетер, проскитана и раздомаћена, Felis domestica принуђена да живи од 
просјачења и од онога што улови, уз толики стицај неповољних oколности, држала 
се поносито и прибрано, не одустајући од основних права свога рода. Изразито 
оштрог вида (он се, ваљда, развио на рачун одумрлих и закржљалих чула) знала је 
да по пола сата пиљи у једну тачку, да би се, на крају, као одапета из
праћке, стуштила и прогутала сићушан плен. Од једног сељака чух да и код њега 
свраћа, да је хронично гладна, да се недавно омацила, да пород негде крије, или 
су јој га бацили у рит подно села. То је није превише погодило, на све је 
навикла: у трпљењу и одрицању достигла је вртоглаву висину и постала имуна на 
уларце судбине.

Почех је хранити, шта сам друго могао..
.
И у Француској, од пре неколико голина, гостим једну уличарку. Што сс тиче 
поноса, ова, сеоска скитница, нимало не заостаје за расном клошарком, само што 
је Бодлерова земљакиња однегованија и ухрањенија. При првом сусрету с покушала 
је да уђе у кућу, али су се лари и пенати одлучно одупрли. Морала се задовољити 
отирачем испред кућно прага, на коме сатима дремуцка. Очито је научила на 
уредне оброке: оно што
нзнесем прихвата без узбуђења, као природно следовање. Вероватно припада 
раширеној популацији кућних љубимаца које власници, при селидби или одласку на 
летовање, једноставно оставе на улици, препуштајући их сналажљивости и
људском милосрђу.


Ова, сеоска сиротица, много је смернија; и једну и  другу красе препознатљиве 
врлине родног поднебља. Францускиња је видела и бољих дана, наступа 
самоуверено. Њу, у јавном животу, заступају моћна и гласна друштва за заштиту 
животиња. Ова, у Шумадији, иако помирена са скиталачким удесом, и даље чува 
минимум достојанства своје расе, изграђен на ирационалној основи, веома сродној 
оној на којој наш свет, у годинама опаких изазова, чува свој колективни понос. 
Поједе што јој дам и оде, без поздрављања; тек ако се, у знак захвалности, 
очеше о ногар столице на којој, пред кућом, седим. У традицији родног окружења, 
прихватила је зло земаљског живљења, не очекује спасење ни са које стране, 
понајмање од Европске уније. Све на свету, и себе у свету, гледа са спасоносне 
дистанце. Зна шта зна, у муци постојања учествује половично и безвољно, а зашто 
и докле, то ни нама, паметнима и ученима, није јасно. Поучена нуждом, 
превазишла нас је у трпљењу и мудрој проницљивости.

О ДОСТОЈАНСТВУ НАШЕ СИРОТИЊЕ

За разлику од структурисаних модерних друштава, наше сиротињство није достигло 
недвосмислен класни статус. Оно се одржава на равни личне несреће, себе 
доживљава као жртву инокосне несналажљивости, и јединог кривца налази у усуду. 
Друштвени систем је аболиран. То је всома видљиво у држању пензионера и њихових 
политичких представника, вазда расположених за пријатељевање са државним 
управљачима. Наша сиротињска маса је разбијена на безбројне живе честице, 
утонула у маглину преисторијске неосвешћености, фаталистички предана ономе што 
је сналази, са једне

Mirjana Bobić-Mojsilović - Nemačka suzama ne veruje

[Ilija Ristić]

SRCE POD PRITISKOM: Nemačka suzama ne veruje


Mirjana 
Bobić-Mojsilović
 19. jul 2015. 07:33 | Komentara: 0



ANGELA Merkel bila je prošle nedelje u Beogradu, i to je, s mnogo dobrih 
razloga, propraćeno u ovdašnjim medijima kao događaj meseca. Kao i uvek kada su 
takve posete, u ovakvim trenucima, i u ovakvim zemljama u pitanju, narod je 
mogao da vidi zvaničnu verziju potkrepljenu saopštenjima o bilateralnim 
odnosima, uzajamnom razumevanju, dogovorima o budućoj čvršćoj ekonomskoj 
saradnji, i, načelno, o uslovima, kojih ima mnogo, a koje zemlja poput ove 
treba da ispuni da bi dobila pregršt pohvala od kancelarke najmoćnije zemlje 
Evrope.

Mogli smo da vidimo nasmejanog srpskog premijera, i stidljivi osmeh kancelarke 
Merkel, pa čak i to kako je kroz zube izgovorila da je pitanje Kosova još uvek 
nerešeno, ali nismo mogli da čujemo i neke druge primedbe o kojima mi, možda, 
još uvek ništa ne znamo. Nemica, ko Nemica, hladne glave i bez mnogo emocija, 
objasnila je ono što je imala da objasni, a onda se, pošto je poslužena 
tradicionalnim srpskim specijalitetima, koje, kao što je poznato, Nemci 
obožavaju, još otkako su ih jeli u Kragujevcu i na Kadinjači, uputila dalje po 
regionu, da objasni ko će voziti "mercedes", a kome je dosuđen "varburg".

Bilo kako bilo, voleli smo Angelu tih nekoliko dana, koliko je i ona volela 
nas. A onda, samo nekoliko dana kasnije, Angela je imala sada već notorni 
susret sa palestinskom devojčicom koji je izazvao brojne reakcije javnosti.

Naime, kancelarka Merkel gostovala je pre neki dan u jednoj TV-emisiji, u kojoj 
je bila i 14-godišnja devojčica iz Palestine Rim Sahvil. Devojčica je imigrant, 
i iako već nekoliko godina živi u Nemačkoj, naučila nemački jezik i ide u 
redovnu školu, ona je, uprkos tome, kao i mnogi drugi imigranti, izložena 
opasnosti da bude deportovana iz Nemačke sa celom svojom porodicom. Devojčica 
se požalila Merkelovoj, ali je čelična kancelarka uspela da je rasplače: blagim 
glasom i ledenim stavom objasnila joj je da je to politika nemačke vlade i da 
će neki imigranti morati da budu deportovani iz Nemačke. Kada se Rim Sahvil 
rasplakala, Merkelova ju je majčinski pomazila po kosi i saopštila joj: 
"Nažalost, ne mogu ništa više da učinim za tebe".

Reakcije javnosti bile su poražavajuće po kancelarku. Proglašena je za 
bezosećajnu i surovu osobu - i gle čuda, već sutradan Rim Sahvil, palestinska 
devojčica koja je plakala zbog reči nemačkog Anđela, razumno je izjavila za 
medije da smatra da je to što joj je rekla Angela Merkel sasvim O. K., i 
kancelarku je branila onako kako to može samo imigrant koji se plaši 
deportacije.

U redu, to je priča o Nemačkoj, o Merkelovoj, o Evropi danas, o imigrantima, 
ali na neki neverovatan način, mene je podsetila i na priču o Srbiji.

Svi smo mi Rim Sahvil. Srbija je palestinska devojčica, u stvari. Čitava ova 
jadna, napaćena zemlja. Svi smo mi Rim Sahvil, kojima je Angela Merkel, uz 
ćevapčiće i gibanicu, saopštila da je to sve što ona može da učini za nas: da 
nam objasni kako stoje stvari, i kako još uvek nismo dobrodošli tamo gde želimo 
da kolektivno emigriramo, da još uvek nismo ispunili uslove, da još uvek ne 
može da otvori pregovore, dok ne potpišemo predaju Kosova, ne priznamo genocid 
u Srebrenici, ne stvorimo nezavisnu državu Vojvodinu, ne uvedemo GMO na velika 
vrata, ne rasprodamo u bescenje nemačkim kompanijama i ono malo što je ostalo 
od fabrika, preduzeća i prirodnih resursa, dok ne prodamo izvore vode, ne 
učestvujemo u gašenju Republike Srpske, ne rasprodamo vojsku, dok ne 
progovorimo nemački, dok ne pristanemo da ponovo svi budemo pelcovani u istom 
danu, da nažalost, ona više od toga ne može da učini za nas, da ćemo ostati u 
našoj kolektivnoj Palestini, i da Nemačka suzama ne veruje.

Ali, što jes', jes', i nas je nežno i skoro majčinski pomazila po glavi. Ali, 
nije ovo priča o Angelinom, ipak, mekom srcu, ovo je priča o nama.

Dakle, morali smo sutradan da je pohvalimo. Morali smo da joj se zahvalimo za 
sve packe koje nam je uputila, morali smo da joj kažemo hvala za to što je bez 
ustručavanja pokazala koliko je nezadovoljna nama.

Kada si palestinska devojčica, to je cena koja se plaća.



-- 
Srpska Elektronska Informativna Mreža - SIEM
--- 
Ову поруку сте добили зато што сте пријављени на Google групу „Srpska 
Informativna Mreza“.
Да бисте отказали пријаву у ову групу и престали да примате имејлове од ње, 
пошаљите имејл на siem+unsubscr...@googlegroups.com.
Да бисте постављали у овој групи, пошаљите е-поруку на siem@googlegroups.com.
Посетите ову групу на http://groups.google.com/group/siem.
Да бисте видели ову дискусију на вебу, посетите 
https://groups.google.com/d/msgid/siem/04d61228677542b2b2ed17557ba9759d%40KAEXC2.it.telekom.yu.
За више опција посетите https://groups.google.com/d/optout.

Voja Žanetić - Drži se, Evro !

[Ilija Ristić]

Вечерње новости 27. јун 2015

ГДЕ СМО ОНО СТАЛИ?

Држи се, Евро!

Воја Жанетић

Како пишу средства информисања, мож' лако да се деси да Твоја судбина у 
наредних неколико недеља буде другачија но што је замишљено. Како сад стоје 
ствари, Грци немају одакле да врате своје дугове у износу од око 320 милијарди 
евра, па ће њихов премијер путем референдума да се распита код народа: је л' им 
лакше да примају мање плате и пензије сада у еврима или после у инфлацијом 
девалвираној драхми. Неће баш тако да гласи питање, наравно, али што па грчки 
народ мора да зна све детаље. Имали смо и ми референдума који служе да 
преузмемо одговорност за оног за кога се гласало, знамо како то изгледа.

А као јуче да је било, драги Евро, кад си ушао у наше животе. Прво као 
обрачунска јединица, оне исте године кад се НАТО, како између осталог сада 
изгледа, обрачунавао са противницима изградње Бондстила. А потом, три године 
касније, видесмо твоје прве кованице и новчанице, које заменише домаће претежно 
платежно средство - немачку марку. Као данас да је било, сећамо се: један евро 
мењао се за две марке, а врло брзо после тога је скоро све у еврима коштало 
исто колико је раније коштало и у маркама. Дан-данас размишљамо да ли су пљачка 
и замена валуте изрази који покривају једну те исту ствар. Трговац би га знао.

Сећамо се и да си Ти званична монета Црне Горе и Косова, те да су босанска 
конвертибилна марка, српски динар, хрватска куна - и још којекоја монета назови 
монетарно суверених балканских држава - онолико поуздане колико се стабилно 
вежу за Твој стабилни курс. Што, испоставиће се у последње време, и није нека 
срећа: прошле године се за једног Тебе морало дати 1,36 долара, а данас само 
1,11. Изгубити у мењачницама двадесет посто своје вредности, па још од валуте 
која се штампа са истим покрићем као и просечне дневне новине, није баш да се 
занемари. Као што није да се занемари ни израз "квантитативно олакшање", који 
се користи да би се описало да ће у наредних годину и по дана бити пуштено у 
промет 1.140 (хиљаду сто четрдесет) милијарди Тебе, а да би се откупом 
европских државних обвезница спасла малчице посрнула европска привреда и њени 
дужници у њој. Долар ће се, дакле, и даље радовати.

Но, да се не бавимо више Твојим садашњим проблемима, бавили бисмо се мало нашим 
будућим заједничким мукама. Елем, када Грци буду одбили да враћају дугове који 
су 11 и по пута већи од наших, како си конкретно замислио да се понашаш? Да ли 
имаш намеру да будеш и надаље валута која се користи и у Италији, Шпанији, 
Португалији и осталим до гуше дужним земљама, које такође могу да се досете да 
своје новчане проблеме решавају штампањем сопственог новца? Колико имаш намеру 
да изгубиш у вредности? А у ком тренутку имаш намеру постати сумњива монета и 
богатијим земљама Европе, поодавно невољним да из свог новчаника финансирају 
заостајање у развоју своје сиромашније европске браће? Да ли ће територија на 
којој се користиш бити великом жичаном оградом одвојена од осталих европских 
територија? Питања онолико, а највеће је питање да ли Ти имаш одговор и на 
једно од њих...

Ми бисмо Те, драги Евро, љубазно замолили да се пресабереш и дођеш памети. 
Знамо да није било до Тебе хоће ли пасти америчка берза, хоће ли се 
интервенисати по Блиском истоку, хоће ли бити рата у Украјини, хоће ли се све 
на свету производити у Кини, као ни много тога што у суштини утиче и на Тебе и 
на Твоје понашање. Ниси Ти крив за милионе избеглица који хрле ка територији на 
којој си Ти платежно средство, нити за све јачи утисак да се ни Први ни Други 
светски рат у Европи још нису завршили. И свесни смо да све то тешко може 
утицати на Твоју стабилност. Али без обзира на те околности, Ти си наша 
уштеђевина, ми Те држимо у сламарицама и на девизним рачунима, Тебе су наши 
бизнисмени штековали по егзотичним острвима и швајцарским банкарским 
сутеренима, с Тобом плаћамо оно све што увозимо и наплаћујемо оно мало што 
извозимо. Заљуљаш ли се, ми падамо; паднеш ли, ми пропадамо. У то име, тако ти 
ММФ-а, Европске централне банке и Европске комисије, тако ти "квантитативног 
олакшавања" и Еврозоне, немој упропастити оволике године љубави према Теби и 
сву ову наду да ћеш једном постати и наше платежно средство. Немој својом 
несрећом баш све да нам унесрећиш, до последњег евроцента. Држи се, Евро, 
монето наша најдража.

Јербо се ми држимо још само за Тебе.





-- 
Srpska Elektronska Informativna Mreža - SIEM
--- 
Ову поруку сте добили зато што сте пријављени на Google групу „Srpska 
Informativna Mreza“.
Да бисте отказали пријаву у ову групу и престали да примате имејлове од ње, 
пошаљите имејл на siem+unsubscr...@googlegroups.com.
Да бисте постављали у овој групи, пошаљите е-поруку на siem@googlegroups.com.
Посетите ову групу на http://groups.google.com/group/siem.
Да бисте видели ову дискусију на вебу, посетите 
https://groups.google.com/d/msgid/siem/fc020a7d869a4c92ba39e1ecbb709395%4

Morjana Bobić-Mojsilović - Suze su O.K.

[Ilija Ristić]

Сузе су О.К.

Мирјана Бобић-Мојсиловић

У ЗЕМЉИ која слави старлете и битанге, у којој је порнографски дискурс 
доминантни код јавне сцене, са медијима у којима је на насловним странама, у 
недостатку других опскурности, скоро сваког дана нешто о оралном или аналном 
сексу, земља корупције, беде, пропалих инвестиција, земља без наде, понижена, 
прегажена и небитна, земља песимизма, огорчености и беса, земља у којој се деца 
лече самониклим добротворним акцијама преко "Твитера" и "Фејсбука", земља у 
којој стотине хиљада људи немају посао, земља громогласних парола о светлој 
будућности и обећаном Елдораду у Европској унији, земља из које главом без 
обзира беже млади школовани људи, земља која се одржава на мржњи подељених 
табора у политици, спорту и било чему, земља цинизма и претњи, разгажена, 
опљачкана, ојађена, уцењена земља пред Тамним Вилајетом "историјских одлука" о 
томе чијем ће се гасу приволети, којој ће се страни света окренути, окупирана 
земља којој нема ко да пише, малтретирана земља по којој царују изасланици 
наоружани претњама, плаћеници белосветских "филантропа" који испостављају 
матрице правилног мишљења, поцепана земља коју непрестано смањују и кидају, 
земља која симболички све више подсећа на фавелу, земља морално избушена попут 
швајцарског сира, земља која је дозволила да јој се наређује и у којој главну 
реч воде они који је мрзе и који се радују сваком њеном посрнућу, имала је јуче 
разлог да плаче.

Да, сузе су О.К.

Победа "орлића" на Светском првенству у фудбалу за младе репрезентације, 
изазвала је реке суза у стварности и на друштвеним мрежама. Плакали су 
"орлићи", плакали су наши људи диљем земаљске кугле, плакала је Србија, и друге 
српске земље. Биле су то најлепше сузе у нашим животима, али те реке суза биле 
су изазване мешавином радости, огромног поноса, али и дубоком тугом.

Јер, шампионска титула наших "орлића", у том највеличанственијем тренутку који 
смо видели својим очима, као да нас је подсетила на све оно што нисмо, што 
немамо, што нам се никада неће вратити. Као да су сузе тих младих фудбалера 
који су оставили срца на терену, и певали "Волимо те СРБИЈО, Србиј", 
отвориле двери наших огуглалих душа и пустиле да напоље покуљају све оне сузе 
које нисмо пуштали, затрпани животом, стварношћу, малим бригама, лажним надама 
или страхом да кажемо шта мислимо.

То што су та деца на Новом Зеланду освојила фудбалски кров света, учинило је да 
неколико аутомобила у Косовској Митровици прође са развијореним српским 
заставама. На "Твитетру" су јављали како славе Бањалука и Бијељина и Требиње. 
Бар је горео од среће. Сирене су завијале у Херцег Новом. А сузе су текле због 
среће, поноса, али и из ината, сузе су текле и зато што је ова фантастична 
спортска чињеница најудаљенији екстрем наше реалности, обојене бедом и страхом.

Има неког посебног поноса али и трагике, када земља коју непрестано поражавају 
и понижавају, победи и постане првак света. Када таква земља, у којој је и цео 
фудбалски систем, само пресликана копија стварносног матрикса, у коме царују 
корупција, отимачина, криминал и лични интереси, када таква земља у којој су 
фудбалске утакмице поводи за потенцијалне грађанске ратове, када земља у којој 
ама баш ништа није како ваља, покаже да бар у најневажнијој важној ствари на 
свету може да ваља, онда те сузе које теку низ наша лица јесу сузе за све 
неправде, пропуштене шансе, личне и колективне, јесу сузе чеховљевске - плачемо 
за својим животима. И плачемо над оним у чему смо.

О, да, плачемо над нашом наметнутом судбином "лоших момака" у историјској 
представи у којој играмо већ 27 година, плачемо над оним што нам је отето и над 
оним што ће нам отети, плачемо што о томе не можемо више да говоримо: пуштамо 
да нас обрвају сузе првака света у фудбалу, и сузе вечитих губитника у 
стварности.

И ова титула је утолико већа. Има неке стварно невероватне симболике у свему 
овоме:

СРБИЈА, земља коју шутирају како ко стигне, постала је првак света у фудбалу.

„Вечерње новости“, 21.06.2015.





-- 
Srpska Elektronska Informativna Mreža - SIEM
--- 
Ову поруку сте добили зато што сте пријављени на Google групу „Srpska 
Informativna Mreza“.
Да бисте отказали пријаву у ову групу и престали да примате имејлове од ње, 
пошаљите имејл на siem+unsubscr...@googlegroups.com.
Да бисте постављали у овој групи, пошаљите е-поруку на siem@googlegroups.com.
Посетите ову групу на http://groups.google.com/group/siem.
Да бисте видели ову дискусију на вебу, посетите 
https://groups.google.com/d/msgid/siem/45eafc6b7fe34564a2bd5877e7fe2cb3%40KAEXC2.it.telekom.yu.
За више опција посетите https://groups.google.com/d/optout.

FW: Milovan Danojlić - Evropa u snu i na javi

[Ilija Ristić]

From: Ilija Ristic
Sent: Wednesday, June 24, 2015 2:24 AM
To: 'srpskainformativnamr...@yahoogroups.com'
Subject: Milovan Danojlić - Evropa u snu i na javi





МИЛОВАН  ДАНОЈЛИЋ

Европа у сну и на јави





За или против Европе? На лоше . постављено питање не може се дати добар 
одговор. Која, каква Европа, када, како, зашто, под којим условима? Један 
појам, а много нескладних и противречних значења. Е.З, са седиштем у Бриселу, 
има везе са извесном идејом нашег континента колико Ф.К. Црвена звезда са 
астрономијом. Јао оном ко од бирократа и банкарских ајкула очекује усрећење... 
Еуроскептици су посматрачи оштрог вида и проницљиве памети, отпорни према 
илузијама; будни стражари на разделној црти између јевтиних сањарија и тврде 
стварности.

Заједница се прејела, не може да свари ни оно што је прогутала, Грчка јој се 
као грки залогај испречила у грлу, а ми јој се коленоприклоно нудимо, па смо и 
будућност и прошлост унели у њену залагаоннцу. Само нас још да прими, па после. 
четири кљатанца нека удари на врата: будући последњи, и мали, служићемо јој као 
запушач, да више нико не привири! Ако ћемо право, припадамо јој и по 
географском кључу, по сили тектонских потреса, они су нас гурнули мало више на 
запад, истргли нас из чељусти малоазијског змаја. Од три континентална пипка 
спуштена у Средоземно море, ми смо јој најдаље од очију и од срца, а умишљамо 
да је наше полуострво равноправно са Апенинским и Пиринејским.

Ми поштујемо и волимо европски Запад, напајали смо се и опијали на његовим 
кладенцима, настојали да његов цивилизацијски код пресадимо на наше тло, и 
понекад држимо више до европске баштине од њега самог. А опет, на другој 
страни, наша су искуства са њиме мучна и невесела. С тог су нам простора 
долазили драгоцени узори духовног самоизграђивања, али и бахато неразумевање, 
са насртајима на голи опстанак. Само у Двадесетом веку са те су нас стране, у 
више наврата, бомбама тукли у главу: Германи као непријатељи, Англоамериканци 
чисто пријатељски, и, на крају, сама Европа, онако, по инерцији, за туђе бабе 
здравље. Изложени зрачењу слободарских замисли овамо, а онамо на удару 
поробљивачких тежњи

и оружаних похода, није чудо што је у нашим главама дошло до пометње, па 
говорећи једно, мислимо и нешто сасвим супротно, а притом смо, у оба случаја, 
подједнако искрени и истинити. Како да останемо у једној памети кад нам се 
ставља на знање да у друштво изабраних можемо ући једино похарани и окрњени, по 
цену „нормализовања односа“ са колевком нашег историјског постојања? Тај 
губитак треба да буде залога фантастичног добитка, то је жртва без које нас, 
овако слабе и осиромашене, друсна патрона неће удостојити свог милостивог 
погледа.

Тако изгледа структурални оквир наше кандидатуре за улазак у овоземаљски рај. 
Ко има три чисте да се одрекне среће? Та Европа је била, и остаје, мера 
напретка, лозинка за улаз у модерну епоху, светлост на крају тунела, све што 
наша руководећа елита успева да сагледа и предложи. Е.З. нли смрт! Без 
алтернативе. Овако суров и неприкосновен избор подсећа на неке идеолошке 
опсесије иживљене током Двадесетог столећа од којих је, у овом часу, остало 
нешто гађења и прикривеног стида. Имена тих светиња „без алтернативе“ су :  
Југославија, братство и јединство, Онај са  чијег пута нећемо никад скренути, 
социјалистичко самоуправљање, плурализам самоуправних интереса, несврставање... 
И све то оде јакоже дим, остаде опомена да се не треба залетати...

Љубљена Европа нас повремено изводи на квалификационе испите, делећи нам описне 
оцене, без диплома. Предмети за полагање су уређење државе, правосуђе, 
полиција, школство, људска и мањинска права, сузбијање корупције, унапређење 
добросуседских односа. Без ње, ми то сами не бисмо могли ни знали, пошто живимо 
у прашуми, без основних појмова о правди и праву, па сад, у доброј традицији 
Ресавске школе, преписујемо бриселске мустре. Тужно и ружно за гледање, али се 
не може рећи да нам је искључиво споља наметнуто. Добровољно смо се уписали на 
курс, прихватили смо упуте не гледајући колико се оне тамо, на лицу места, 
остварују. Не мари: ако је онамо, тренутно, идеал ослабљен, или напуштен, ми 
ћемо га, овде, с новом енергијом, васкрснути! Европа је празан екран погодан за 
пројектовање наших снова и жеља, противмера левантских измаглица, лек од 
азијатске спорости и ендемске запуштености, трзај из непроветрене просторије 
према јутарњсм ваздуху. Сан је стар готово триста година, од Просветитељства и 
Францускс револуцијс и открића нације код немачких романтичара, на њу су нас 
подстицали руски либерали Деветнаестог и совјетски дисиденти Двадесетог века. 
Погонско гориво је без сумње наше; Европа се држи пасивно и, допуштајући нам 
великодушно да је обожавамо, гледа како да, из наше збленутости, извуче понеку 
вајдицу.

Кад су снови у питању, рационални аргументи су сувишни и неумесни. Сан је, 
међутим, плодородан док сарађује са стварношћу, док је обогаћује, проширује и 
усмерава. Одвојен од јаве, бива јалов.

Милован Данојлић - Примопредајници велике лажи

[Ilija Ristić]

ОДЛОМЦИ ИЗ ДНЕВНИКА

МИЛОВАН ДАНОЈЛИЋ



Примопредајници велике лажи





Прелиставајући (у фризерској радњи) месечник Causeur, наиђох на чланак o 
страдању хришћана у земљама Блиског Истока и Северне Африке. Појава је, без 
сумње, последица војних интервенцијаЗапада у тим деловима света, што 
чланкописац не увиђа, или се не усуђује да каже. Од Багдада и Дамаска до Каира 
и Триполија разрушена су државна устројства, уздрман правни поредак па је, 
уместо увођења демократије распламсан исламски реваншизам у борби против мрског 
окупатора. Нема Садама, Мубарака и Гадафија, начет је Башар ел Асад, и 
завладало је безвлашће крволочније од сваког самовлашћа, душу дало за деловање 
екстремиста. Верска толеранција, несумњиво постигнуће некадашњих режима, 
окренула се у рат између сунита и шиита и у прогон иновераца.



Крсташки ратови са циљем наметања једино исправног модела демократије доживели 
су срамну катастрофу, по Средоземном мору пливају лешеви избеглица из 
„ослобођених" земаља, а Европска је комисија као главног кривца за несрећу 
именовала несавесне превознике, власнике расходованих бродова, док о сопственој 
одговорности за настало стање, о освајачким подвизима својих чланица под 
вођством прекоокеанских иницијатора, кукавички ћути. Јавност живи у уверењу да 
су се исламски фанатици појавили као чупавци из таме средњовековља, по 
унутрашњој логици и динамици своје религије, што даје оправдање за нови 
праведнички рат. Испада да су племенити мисионари западне цивилизације, још 
једном, наишли на незахвалност дивљих домородаца и огорчен отпор затуцаних 
примитиваца, па се, као усрећитељи, морају бранити од усрећених, штитећи, 
успут, и угрожене хришћане...



Не разумем се у високу политику, у геостратешке интересе и у рачунице 
војно-индустријског комплекса, али имам прилично развијено чуло за детектовање 
лажи, за њене сваковрсне модалитете и досетке. (То сам чуло развијао под 
комунистима, а тек ме сад ваљано служи). Ваздух који дишемо је загађен хемијом 
лагања, прећуткивања и пропагандног подешавања. Лако је увидети да је сам 
хришћански (боље би било рећи дехристијанизовани) Запад увалио у несрећу 
хришћанске заједнице у Ираку, Сирији и Либији. Пре оружаних интервенција 
витезова слободе и људских права хришћани су тамо живели у миру. После свега 
што се у тим земљама издогађало.укључујући и пола милиона мртвих у Ираку, не 
треба се чудити што муслимански терористи у сваком хришћанину виде окупатора, и 
што се свете на најближима и немоћнима: главни изазивачи хаоса су им теже 
доступни.



Сви смо, данас, изложени дејству примопредајника светске лажи, умрежени у 
јединствену пропагандну машинерију. Рат против Садама је, у Уједињеним 
нацијама, започет помоћу једне дрске измишљотине. Хемијске супстанце лажи 
продрле су у главе и душе многих честитих, добронамерних појединаца



Ове просте ствари успешно се заташкавају, узвратни ударци се представљају као 
провале самородног зла. Груба сила, дволичност, незналаштво, цинизам и глупост 
завели су страховладу над умовима и душа ма. Широке масе, остављене на цедилу 
од плаћеничке и послушне штампе, запале су у стање тупе равнодушности. Некад су 
се у оваквим приликама, оглашавали барем троцкисти, да разбију атмосферу 
једноумља. Данас су и они замукли. Комунисти дају нему, а социјалисти гласну 
подршку ратним походима Империје.

Уз чланак у Causeur-y приложена је и мапа са графичким приказом различитих 
ступњева верске нетрпељивости у земљама медитеранског базена. Висок степен 
антихришћанског расположења, судећи по нијансама црвене боје, приписан је и 
Грчкој. Румунији, Бугарској и Србији. (Могућно је да се боја, у штампарији, 
случајно разлила и по Балкану, али на то нико неће обратити посебну пажњу: кад 
су у питању мале и неважне земље, овакве грешке су уобичајене и допуштене). 
Кога то Грци и Срби прогоне да би заслужили оцену „забрињавајућег степена 
нетрпељивости"? Биће да је неукљученост у ватиканско законодавство само по себи 
огрешење о владајућу светску норму. То, ипак, претпоставља какву-такву врсту 
обавештености. Чланкописац, вероватно, о овом делу Европе ништа не зна. Источно 
хришћанство, као и Источно питање, на европском Западу је подручје непрозирне 
таме, опака замка са некадашњих матурских испита, болна успомена лоших ђака.



Ово незнање није пука празнина, оно је рефлекс расистичке самодовољности, став 
изграђен на уверењу да мали народи нису достојни озбиљног изучавања. 
Чланкописац, јамачно, није ни свестан снаге усвојених предрасуда. Отпор према 
„шизми" раширен је и код атеиста, код њих можда и више него код верујућих 
католика. Они су, у Сирији, благовремено упозоравали на наилазеће зло. 
Настојница једног манастира у Сирији је дигла глас против дестабилизације 
земље, али се чудовишта Алијансе нису дала обуздати. Рачунали су да ће са 
Башаром лако изићи на крај. И превари су се. Он се учврстио, а земља је упала у 
грађански рат, са страдањем хришћана као колатералном штстом. Алијанса тренутно 
тражи споразум са мрским „дикта

Дијего Фузаро - Неолиберално уништавање школе

[Ilija Ristić]

СПЕЦИЈАЛНО


За„Печат"из Милана

Дијего Фузаро



Неолиберално уништавање школе





Овај пројекат није чак ни превише прикривен у планираној деструкцији средње 
школе и

универзитета, а изводи се међу заменљивим реформама влада десне и леве 
оријентације

које су свеле, демонтажом претходних реформи школе - увек у име напретка и

превазилажења застарелих буржоаских форми - образовање на парадигму

компаније и предузећа, на дуговања и потраживања, на менаџерске колегијуме, на

информатику и енглески уместо латинског и грчког, и на хиљаде других садржаја 
кохерентних

са капиталистичким реструктурирањем школе...





Међу циљевима неолиберализма већ се остварује онај усмерен на капиталистичко 
уништавање школе кроз уклањање културе, корпоризацију школа, програмирану 
идиотизацију ученика трансформисаних у „потрошаче образовања", кроз укидање 
наставног процеса. И списак се може продужавати по вољи, од ј едне до друге 
имбецилности. Да је реч о Шекспировом „Хамлету", рекло би се да постоји метод у 
овом лудилу. А то лудило се уноси у процес „реформе" - те магичне речи којом се 
бришу права и уништава све што није у складу са лудачким неолибералним 
пројектом -школе, која траје већ неколико година. Овај пројекат није чак ни 
превише прикривен у планираној деструкцији средње школе и универзитета, а 
изводи се међу заменљивим реформама влада десне и леве оријентације које су 
свеле, демонтажом претходних реформи школе - увек у име напретка и 
превазилажења застарелих буржоаских форми - образовање на парадигму компаније и 
предузећа (на дуговања и потраживања, на менаџерске колегијуме, на информатику 
и енглсски уместо латинског и грчког, и на хнљале других садржаја кохерентних 
са капиталнстнчким реструктурирањем школе).



„Свако ограничењс је препрека за капитал", рекао је Маркс у свом лелу 
Grundrisse. А за капитал школа је граница која се мора превазићи, пошто се у 
њој формирају, историјски доказано, људска бића, а не потрошачи, штавише, људи 
са критичком свешћу, културном подлогом и способношћу просуђивања, управо с 
оним што фанатизам финансијске економије не може толерисати и зато мора то да 
уништи. Уништење школе значи одсецање главе генерацијама мислилаца. Познато 
питање, све више у моди, „какве могућности за рад ми даје проучавање филозофије 
или уметности", открива невиђену ресорпцију образовања у корпоратизацију и 
аксиоматику формуле do ut des („ дајем да би ти дао" - прим. прев.)  у оквиру 
потпуног уклањања онога што је некада било темељно, а то је да школа мора да 
образује, а не да ствара безглаве компјутере и. произвођаче профита. Замислите 
да је у Платоновој Акадедемији или' у Аристотеловој Перипатетичкој  школи неко 
запитао филозофа „какав ћу посао наћи након овога"



Из ових разлога, а у данашњем животнњском царству духа, не може бити места за 
истинску праксу фило зофије - за знање као промишљену дисонан цу у односу на 
монотонију постојећег - и, уопште, за било какав покушај да се самостал но 
мисли својом главом ослобађајући се опасно заводљивог погледа ка питала. То 
постаје наро чито јасно када се имају у виду реакције власти. И у овом случају, 
у свом капиталистичком об лику, она не прибегава директном насиљу про тив онога 
ко је оспора ва. Једноставно користи тихо и невидљиво насиље у економској 
форми: уклања средства потребна за истраживање и остваривање кри тике и, 
истовремено, не преузима одговорност за то јасно политичко деловање, 
препуштајући га безличној вољи тржишта.



Замислите да је у Платоновој Академији или у Аристотеловој Перипатетичкој школи

неко запитао ову двојицу филозофа ,какав ћу посао наћи након овога '



Континуирано смањење финансирања за културу (или, у комплементарној форми, кон 
тинуирано финансирање флукса хетерогених форми струковног идиотизма) представља 
само по себи политички програм маскиран на одговарајући начин анонимним 
законима економије. Гушење сваке критичке перспек тиве не постиже се данас 
употребом насиља у директним и очигледним облицима, као v случају спаљивања 
Ђордана Бруна и Ванинија, већ уклањањем ресурса потребних за прежи вљавање, 
односно тако да се насиље, изражено кроз иманентну економску категорију, врши 
углавном невидљивом акцијом џелата, при чему су невидљиве и патње жртава.



Наравно, потребно је реаговати на то вар варство. Потребно је реаговати 
полазећи од културе: револуција је првенствено култур на. Потребно је да се 
наставници успротиве подучавањем вредностима класика и исто рије, уметности и 
филозофије и да на тај на чин, критичким мишљењем, омогуће снажно 
супротстављање економском кретенизму и програмираном идиотизму, ма где они били 
доминантни



Превод с италијанског Драган Мраовић

„Печат“ 366



-- 
Srpska Elektronska Informativna Mreža - SIEM
--- 
Ову поруку сте добили зато што сте пријављени на Google групу „Srpska 
Informativna Mreza“.
Да бисте отказали пријаву у ову групу и престали да примате имејлове од ње, 
пошаљите имејл на siem+unsubscr...@googlegroups.com.
Да бисте постављали у овој групи

Prijava za postovanje

[Ilija Ristić]

Pozdrav,



Marko Ristić

-- 
Srpska Elektronska Informativna Mreža - SIEM
--- 
Ову поруку сте добили зато што сте пријављени на Google групу „Srpska 
Informativna Mreza“.
Да бисте отказали пријаву у ову групу и престали да примате имејлове од ње, 
пошаљите имејл на siem+unsubscr...@googlegroups.com.
Да бисте постављали у овој групи, пошаљите е-поруку на siem@googlegroups.com.
Посетите ову групу на http://groups.google.com/group/siem.
Да бисте видели ову дискусију на вебу, посетите 
https://groups.google.com/d/msgid/siem/a47f54b003044d70a22f844f6906d195%40KAEXC2.it.telekom.yu.
За више опција посетите https://groups.google.com/d/optout.

Dijego Fuzaro - Neoliberalno uništavanje škole

[Ilija Ristić]

СПЕЦИЈАЛНО


За„Печат"из Милана

Дијего Фузаро



Неолиберално уништавање школе





Овај пројекат није чак ни превише прикривен у планираној деструкцији средње 
школе и

универзитета, а изводи се међу заменљивим реформама влада десне и леве 
оријентације

које су свеле, демонтажом претходних реформи школе - увек у име напретка и

превазилажења застарелих буржоаских форми - образовање на парадигму

компаније и предузећа, на дуговања и потраживања, на менаџерске колегијуме, на

информатику и енглески уместо латинског и грчког, и на хиљаде других садржаја 
кохерентних

са капиталистичким реструктурирањем школе...





Међу циљевима неолиберализма већ се остварује онај усмерен на капиталистичко 
уништавање школе кроз уклањање културе, корпоризацију школа, програмирану 
идиотизацију ученика трансформисаних у „потрошаче образовања", кроз укидање 
наставног процеса. И списак се може продужавати по вољи, од ј едне до друге 
имбецилности. Да је реч о Шекспировом „Хамлету", рекло би се да постоји метод у 
овом лудилу. А то лудило се уноси у процес „реформе" - те магичне речи којом се 
бришу права и уништава све што није у складу са лудачким неолибералним 
пројектом -школе, која траје већ неколико година. Овај пројекат није чак ни 
превише прикривен у планираној деструкцији средње школе и универзитета, а 
изводи се међу заменљивим реформама влада десне и леве оријентације које су 
свеле, демонтажом претходних реформи школе - увек у име напретка и 
превазилажења застарелих буржоаских форми - образовање на парадигму компаније и 
предузећа (на дуговања и потраживања, на менаџерске колегијуме, на информатику 
и енглсски уместо латинског и грчког, и на хнљале других садржаја кохерентних 
са капиталнстнчким реструктурирањем школе).



„Свако ограничењс је препрека за капитал", рекао је Маркс у свом лелу 
Grundrisse. А за капитал школа је граница која се мора превазићи, пошто се у 
њој формирају, историјски доказано, људска бића, а не потрошачи, штавише, људи 
са критичком свешћу, културном подлогом и способношћу просуђивања, управо с 
оним што фанатизам финансијске економије не може толерисати и зато мора то да 
уништи. Уништење школе значи одсецање главе генерацијама мислилаца. Познато 
питање, све више у моди, „какве могућности за рад ми даје проучавање филозофије 
или уметности", открива невиђену ресорпцију образовања у корпоратизацију и 
аксиоматику формуле do ut des („ дајем да би ти дао" - прим. прев.)  у оквиру 
потпуног уклањања онога што је некада било темељно, а то је да школа мора да 
образује, а не да ствара безглаве компјутере и. произвођаче профита. Замислите 
да је у Платоновој Акадедемији или' у Аристотеловој Перипатетичкој  школи неко 
запитао филозофа „какав ћу посао наћи након овога"



Из ових разлога, а у данашњем животнњском царству духа, не може бити места за 
истинску праксу фило зофије - за знање као промишљену дисонан цу у односу на 
монотонију постојећег - и, уопште, за било какав покушај да се самостал но 
мисли својом главом ослобађајући се опасно заводљивог погледа ка питала. То 
постаје наро чито јасно када се имају у виду реакције власти. И у овом случају, 
у свом капиталистичком об лику, она не прибегава директном насиљу про тив онога 
ко је оспора ва. Једноставно користи тихо и невидљиво насиље у економској 
форми: уклања средства потребна за истраживање и остваривање кри тике и, 
истовремено, не преузима одговорност за то јасно политичко деловање, 
препуштајући га безличној вољи тржишта.



Замислите да је у Платоновој Академији или у Аристотеловој Перипатетичкој школи

неко запитао ову двојицу филозофа ,какав ћу посао наћи након овога '



Континуирано смањење финансирања за културу (или, у комплементарној форми, кон 
тинуирано финансирање флукса хетерогених форми струковног идиотизма) представља 
само по себи политички програм маскиран на одговарајући начин анонимним 
законима економије. Гушење сваке критичке перспек тиве не постиже се данас 
употребом насиља у директним и очигледним облицима, као v случају спаљивања 
Ђордана Бруна и Ванинија, већ уклањањем ресурса потребних за прежи вљавање, 
односно тако да се насиље, изражено кроз иманентну економску категорију, врши 
углавном невидљивом акцијом џелата, при чему су невидљиве и патње жртава.



Наравно, потребно је реаговати на то вар варство. Потребно је реаговати 
полазећи од културе: револуција је првенствено култур на. Потребно је да се 
наставници успротиве подучавањем вредностима класика и исто рије, уметности и 
филозофије и да на тај на чин, критичким мишљењем, омогуће снажно 
супротстављање економском кретенизму и програмираном идиотизму, ма где они били 
доминантни



Превод с италијанског Драган Мраовић



-- 
Srpska Elektronska Informativna Mreža - SIEM
--- 
Ову поруку сте добили зато што сте пријављени на Google групу „Srpska 
Informativna Mreza“.
Да бисте отказали пријаву у ову групу и престали да примате имејлове од ње, 
пошаљите имејл на siem+unsubscr...@googlegroups.com.
Да бисте постављали у овој групи, пошаљите е-

Željko Cvijanović - Spasite Brankicu ili moć jednog 'da' i jednog 'ne'

[Ilija Ristić]

Спасите Бранкицу или моћ једног „да“ и једног „не“

07.03.2015

ЖЕЉКО ЦВИЈАНОВИЋ

Дани пред нама биће последњи и неопозиви испит зрелости националне Србије

1.
Јужни ток је пукао у Бугарској; која земља је најслабија карика Јужног тока 
2.0? Мађарска отпада у старту; већ су покушали (и покушавају), али Орбан се 
држи прилично добро. Грчка? Тешко, њен посао Империја види у нагризању евра, а, 
да буде и антируски пункт, било би превише у тренутку кад Грке још није 
напустио осећај да су се сабрали против окупације и понижења.

Многи ће типовати на Македонију. Иако премијер Груевски делује као неко ко је 
прешао Рубикон, земља је још из времена рушења Милошевића премрежена западним 
службама и има озбиљан и љут албански корпус, спреман да се покрене на сигнал 
америчких дипломата. Па ипак, Македонија, гледано из угла Империје, није сјајно 
решење. Зашто?

И свет и Балкан су се променили од 2001. године. Активирање Албанаца најпре би 
хомогенизовало Македонце, много више него онда. Осим тога, могло би да подигне 
бар пола православног Балкана против Албанаца. У случају отварања грађанског 
сукоба у Македонији, овај пут тамо би ишли и српски и грчки добровољци, не само 
по сили емоција већ и по томе да би и Србија и Грчка, можда чак и Бугарска, 
радије решавале све отвореније балканско питање у Македонији него код своје 
куће. Наравно, тешко је веровати да би и Руси седели скршених руку као 90-тих и 
с почетка 2000-тих. У сваком случају, конфликт у Македонији значио би 
хомогенизацију православних, а превише је пара на Западу протеклих деценија 
потрошено на разбијање тог корпуса да би се ствар олако и глупо изложила таквом 
ризику.

2.
Најтања карика је Србија, и то не толико ни због њене власти, ни због крупних 
социјалних проблема, па ни због дела националних мањина које могу да буду веома 
осетљиве на утицаје из западних центара. Ради се о нечем другом: Србија је, 
поред Украјине, источноевропска земља са најразуђенијом петом колоном и 
најгушће постављеном мајданском инфраструктуром – од медија и невладиних 
организација, преко опозиционих странака спремих да за власт конкуришу у 
амбасадама, а не пред грађанима, све до власти, дубоко начете петом колоном, до 
самих грађана, којима већ више од пет година готово нико не говори истину нити 
објашњава политички процес који се пред њима одвија.

Због тога, можда у Србији неће бити најлакше прекинути Јужни ток 2.0, али ће 
бити најфункционалније. Прво, одбацити Русе из Србије значи одбацити их на 
целом Балкану – што преко Македоније не би било могуће; и, друго, на тај начин 
процес уласка Србије у НАТО и потпуна зависност од европских интеграција 
постали би највероватније неповратни процеси, што за сада ипак нису.

3.
Да је дакле Србија, ако већ не најтања, а оно најпогоднија карика, лепо нам је 
у петак илустровала Бранкица Станковић, старлета домаћег „истраживачког 
новинарства“, кад је тражила од полиције да јој, на њену одговорност, укине 
лично обезбеђење. Смешно? Мени није.

Има томе више од деценију откако се овој бизарној појави у иначе за то време 
обизареном домаћем журнализму оно мало преосталог пристојног света у струци 
смеје, истина горко. Истовремено, сви остали стварали су монструма – онај 
петоколонашки део јер је ова Розмерина беба у данима који су долазили за њихов 
наум била неопходна; остали су подршку дали уверени да је успех нечег тако 
бизарног могао бити скројен само на неком сувише високом месту – негде између 
амбасада и Бога – и да је супротставити се томе исто што и пљувати у ваздух. 
Ускоро је Бранкица Станковић сакупила награда и признања као породица Бећковић 
за пола века, постајући еталон истине и правде, где није без значаја да је 
истовремено Србија, као у бездан, све дубље падала у лаж, скаредност и неправду.

4.
Тајна сваког сличног успеха је у томе што је баналнији него што изгледа. Иза 
„истраживачког новинарства“ стајале су службе – стране и домаће у функцији 
страних; иза јавног интереса интереси амбасада; на месту предмета истраживања 
они које су странци отписивали или опомињали. Онај ко се нашао као тема у 
Бранкициним емисијама, па још ако би њену реч о њему пратила музика из Омена, 
тај се добром није надао. Тако је у Србији настала последња мутација агентурног 
новинарства, наравно, са свим пратећим представама истраживачког, независног и 
борбе за јавни интерес.

Станковићева се, наравно, прилично уживела у своју улогу онако како то може 
само онај ко о професији мало зна, ко има стомак за сваку гадарију коју 
изговара и ко, поврх свега, верује у оно што говори. Најмање што су могли убоги 
политичари пред таквим феноменом јесте да буду љубазни и не каче се, као и да 
јој обезбеде полицијску заштиту.

5.
Али ђаво је однео шалу. Тек сад, пошто је отказала полицијску заштиту, Бранкици 
заштита заиста треба. Зашто? Зато шшто треба Србији. Наиме, покушајте да у 
оштрој конкуренцији данашње петоколонашке Србије пронађете неког чији домет је 
толико надрастао фигуру; речју, неког толико безвредног и толико утицајног. 

Milovan Danojlić - Javne stvari iz tajnog ugla

[Ilija Ristić]

Милован Данојлић

Јавне ствари из тајног угла



(Последњи чин трагикомедије)

Скупише се на конгресу

Историјску резолуцију да донесу,

Ал Историја објави другу одлуку

И нареди са сцене да се повуку;

Тад се једнодушно поцепаше

На репате и на подрепаше,

Свако се заби у своје ћоше

Па и делове укидоше.



(Зло суседство)

У године ратне и нератне

Сикћу три змије и кевће пас,

Па ме, отровани мржњом, терате

Да мрзим и да се стидим због вас:

Срамота је живети (Боже, извини!)

С толиком мржњом у близини.



(Одмор ратника)

Јуче непријатељи, данас блиски,

Богме им годи мирно пораће:

„За шта си, за вотку, коњак, виски,

Ил за чашицу наше, домаће?"

А кад се окрепе и поодморе

Опет ће у покоље и поморе.



(Брату-небрату)

Твој језиви језик је стезник

Наметнут телу топлом и облом,

А ти, његов тужни обвезник,

Не владаш њиме, већ он тобом,

Зато си у граматици од мене строжи:

Тесно ти је у тућој кожи.



(Посмртне жеље)

И шта под земљом ти скелети

Од живих могу пожелети,

Сем да им се, под кореном дивље руже,

И они, у тами, доле, придруже,

Где ће, ко трбоње после обеда,

Уживати у плодовима ратних победа.



(Подаци о маргиналцу)

Ни Јеврејин, ни Грк. У Дијаспори.

Онај, ко ми срце распори,

Наћи ће врапца који зебе

И човечуљка у кутку самог себе:

Слаб и недовољан, па како да

Говорим у име свог народа.



(Предизборна)

Прогласи. Постери. Слике. Плакати.

Смешно и жалосно, за плакати.

Не траже се предрачуни и докази,

Што је невероватније, боље пролази;

Народ се за наду, за њен прирепак

Хвата као мува на лепак,

Може без рува и без крува,

А без наде цркава као мува.



(После избора)

Свет прославља победу

Ко зна коју по реду:

Стара, хрома кобила

Ново седло добила,

Па ће с празном касом,

У будућност касом.



(Дијалог јавних личности)

Високо су се нуле издигле,

Једна за другом, у дугом низу,

По десет ништарија на врху игле,

Зајахују се и за стражњице гризу,

Па слушај, ако можеш, најгрлатије

Жреце вишестраначке демократије.



(Живи несклад)

Старе страхоте, нови ужаси,

А уз то мегаломанија:

Србијо, од себе ужа си,

А од планете пространија,

Час лепа, а час слика ругла,

Зависно из ког те гледам угла.



(Стари и млади)

Старци у угледним градским кућама

Старинским се баве мућкама,

Док млади, у модерном лоповлуку,

Полазе ни од чег, празних руку,

Да за кратко време чудо начине

На пољу виртуелне отимачине.



(Мирнодопска)

Јуре, да покажу ко је јачи

Возачи, сувозачи, пресретачи

Сваки на своме гвозденом хату

У свакодневном грађанском рату:

Ко погине, на небу спокој добије,

Ко преживи, нешто мало робије.



(На разделници)

Између„Агрокомбината" и„Ћевапа",

Између ината и севапа,

Како утврдити средњу меру

Националном карактеру?

Између непомирљивих тих крајности

Истина животари у тајности.



(Записиз 1999)

Ти, по чијој живимо вољи,

Зашто нам одмажеш у злом удесу,

Као да су непријатељи наши бољи

Од нас (а можда бољи и јесу?),

Или смо, коров на твојој њиви,

Сви подједнако прави и криви,

Па ти је, између лошег и злога,

Свеједно кад ђеш лупити кога?



(Азија или Европа?)

Зависи, коју врсту

Умирања волиш, што значи:

На точку, на коцу, на крсту,

Дављењем, ил на ломачи...

Ни тамо и амо ниси присто?

Остаје ти самоубиство.



(Поводом великог штрајка)

На посао крећу пре зоре

Мрзовољни до зла бога,

Плате никакве, на море

Никада и не иду. и стога

Разумем за шта се боре

разумем против кога.



(Излазак из беспућа)

По селима - старине оронуле,

У градовима - џабалебароши.

Ту би требало почети од нуле,

Укидањем и села и вароши

Земља се не покорава лукавима

Него засуканим рукавима.



(Задатак за надљуде)

Све што чинимо је премало

Стварност је одвећ тврда,

Ту би голим рукама требало

Померати реке и брда,

Променити климу, и усто

Населити друкчије људство.



(У томе је ствар)

Кад се питање упрости,

И прекине с причом дугом,

Ту је реч о глупости,

О њој, и ни о чем другом,

Ал доктори, страни и наши,

Лек за то нису пронашли.



(Заједничка глад)

Празно поштанско сандуче

По цео дан јауче,

У очекивању вести која ће

Да излечи стање домаће.

Чекам. И оно чека, такође,

А шта, знаћемо када дође.



(Земаљски срећници)

Где год били ил не били

У кострети ил у свили

Непокретни ил мобили

Дебили су свуд дебили;

Власт кад зграбе, за час тили

Поданицима постану мили.



(Игра под игом)

Поноћни хрк. Поглед мрк.

Подриг и намиг. Срамни жиг.

Затрк на чекрк. Опуштен брк.

Сириг, Стиг, Ириг, Сврљиг и Љиг:

Обузет сад књигом, а сад Krieg -ом,

Ја, изгнаник, гиљам под игом.



(Годишњеодморац)

Сваке године, почетком лета

Седа за волан кабриолета

И онда ужива, срећник тобожњи,

У себи и у брзој вожњи:

Покаже му се, као у дечјој причи,

На шта би могао живот да личи

Да није зидова међу којима

Лепота света га се не дојима.



(Напуштена земља)

Као да ју је лахор одњихо

Зора се, од Цариграда

Антички ружопрста, тихо

У Србију прикрада

А по селима нигде човека

Да је радосно дочека.



(Неславни победник)

Друштво је, дакако, пуно жгадије,

Ал не 

Milovan Danojlić - Javne stvari iz tajnog ugla

[Ilija Ristić]

„Печат“ 357, 20.фебруар 2015.



Милован Данојлић

Јавне ствари из тајног угла



(Последњи чин трагикомедије)

Скупише се на конгресу

Историјску резолуцију да донесу,

Ал Историја објави другу одлуку

И нареди са сцене да се повуку;

Тад се једнодушно поцепаше

На репате и на подрепаше,

Свако се заби у своје ћоше

Па и делове укидоше.



(Зло суседство)

У године ратне и нератне

Сикћу три змије и кевће пас,

Па ме, отровани мржњом, терате

Да мрзим и да се стидим због вас:

Срамота је живети (Боже, извини!)

С толиком мржњом у близини.



(Одмор ратника)

Јуче непријатељи, данас блиски,

Богме им годи мирно пораће:

„За шта си, за вотку, коњак, виски,

Ил за чашицу наше, домаће?"

А кад се окрепе и поодморе

Опет ће у покоље и поморе.



(Брату-небрату)

Твој језиви језик је стезник

Наметнут телу топлом и облом,

А ти, његов тужни обвезник,

Не владаш њиме, већ он тобом,

Зато си у граматици од мене строжи:

Тесно ти је у тућој кожи.



(Посмртне жеље)

И шта под земљом ти скелети

Од живих могу пожелети,

Сем да им се, под кореном дивље руже,

И они, у тами, доле, придруже,

Где ће, ко трбоње после обеда,

Уживати у плодовима ратних победа.



(Подаци о маргиналцу)

Ни Јеврејин, ни Грк. У Дијаспори.

Онај, ко ми срце распори,

Наћи ће врапца који зебе

И човечуљка у кутку самог себе:

Слаб и недовољан, па како да

Говорим у име свог народа.



(Предизборна)

Прогласи. Постери. Слике. Плакати.

Смешно и жалосно, за плакати.

Не траже се предрачуни и докази,

Што је невероватније, боље пролази;

Народ се за наду, за њен прирепак

Хвата као мува на лепак,

Може без рува и без крува,

А без наде цркава као мува.



(После избора)

Свет прославља победу

Ко зна коју по реду:

Стара, хрома кобила

Ново седло добила,

Па ће с празном касом,

У будућност касом.



(Дијалог јавних личности)

Високо су се нуле издигле,

Једна за другом, у дугом низу,

По десет ништарија на врху игле,

Зајахују се и за стражњице гризу,

Па слушај, ако можеш, најгрлатије

Жреце вишестраначке демократије.



(Живи несклад)

Старе страхоте, нови ужаси,

А уз то мегаломанија:

Србијо, од себе ужа си,

А од планете пространија,

Час лепа, а час слика ругла,

Зависно из ког те гледам угла.



(Стари и млади)

Старци у угледним градским кућама

Старинским се баве мућкама,

Док млади, у модерном лоповлуку,

Полазе ни од чег, празних руку,

Да за кратко време чудо начине

На пољу виртуелне отимачине.



(Мирнодопска)

Јуре, да покажу ко је јачи

Возачи, сувозачи, пресретачи

Сваки на своме гвозденом хату

У свакодневном грађанском рату:

Ко погине, на небу спокој добије,

Ко преживи, нешто мало робије.



(На разделници)

Између„Агрокомбината" и„Ћевапа",

Између ината и севапа,

Како утврдити средњу меру

Националном карактеру?

Између непомирљивих тих крајности

Истина животари у тајности.



(Записиз 1999)

Ти, по чијој живимо вољи,

Зашто нам одмажеш у злом удесу,

Као да су непријатељи наши бољи

Од нас (а можда бољи и јесу?),

Или смо, коров на твојој њиви,

Сви подједнако прави и криви,

Па ти је, између лошег и злога,

Свеједно кад ђеш лупити кога?



(Азија или Европа?)

Зависи, коју врсту

Умирања волиш, што значи:

На точку, на коцу, на крсту,

Дављењем, ил на ломачи...

Ни тамо и амо ниси присто?

Остаје ти самоубиство.



(Поводом великог штрајка)

На посао крећу пре зоре

Мрзовољни до зла бога,

Плате никакве, на море

Никада и не иду. и стога

Разумем за шта се боре

разумем против кога.



(Излазак из беспућа)

По селима - старине оронуле,

У градовима - џабалебароши.

Ту би требало почети од нуле,

Укидањем и села и вароши

Земља се не покорава лукавима

Него засуканим рукавима.



(Задатак за надљуде)

Све што чинимо је премало

Стварност је одвећ тврда,

Ту би голим рукама требало

Померати реке и брда,

Променити климу, и усто

Населити друкчије људство.



(У томе је ствар)

Кад се питање упрости,

И прекине с причом дугом,

Ту је реч о глупости,

О њој, и ни о чем другом,

Ал доктори, страни и наши,

Лек за то нису пронашли.



(Заједничка глад)

Празно поштанско сандуче

По цео дан јауче,

У очекивању вести која ће

Да излечи стање домаће.

Чекам. И оно чека, такође,

А шта, знаћемо када дође.



(Земаљски срећници)

Где год били ил не били

У кострети ил у свили

Непокретни ил мобили

Дебили су свуд дебили;

Власт кад зграбе, за час тили

Поданицима постану мили.



(Игра под игом)

Поноћни хрк. Поглед мрк.

Подриг и намиг. Срамни жиг.

Затрк на чекрк. Опуштен брк.

Сириг, Стиг, Ириг, Сврљиг и Љиг:

Обузет сад књигом, а сад Krieg -ом,

Ја, изгнаник, гиљам под игом.



(Годишњеодморац)

Сваке године, почетком лета

Седа за волан кабриолета

И онда ужива, срећник тобожњи,

У себи и у брзој вожњи:

Покаже му се, као у дечјој причи,

На шта би могао живот да личи

Да није зидова међу којима

Лепота света га се не дојима.



(Напуштена земља)

Као да ју је лахор одњихо

Зора се, од Цариграда

Антички ружопрста, тихо

У Србију прикрада

А по селима нигде човека

Да је радосно дочека.



(Неславни победник)

Друштво је, 

Milovan Danojlić - Srbi su naivno verovali u pravičnost

[Ilija Ristić]

„Вечерње новости“, 22.фебруар 2015.

ОД СТАЛНОГ ДОПИСНИКА: Горан ЧВОРОВИЋ - ПАРИЗ

Милован Данојлић: Срби наивно веровали у правичност

Академик говори о савременом српском друштву, порукама историје, бившој 
Југославији, Европи и нашем месту у њој...



Збуњеност, збрка у главама и пометња у установама, губитак самопоуздања, 
необавештеност, неспремност за суочавање са неким истинама, морална посусталост 
и материјално осиромашење, основне су одлике савременог српског друштва, истиче 
у ексклузивном разговору, за "Новости", познати писац, песник, есејиста и 
критичар, који од 1984. године живи у Француској, академик Милован Данојлић.



- Доведене су у питање вредности према којима смо управљали наш историјски ход. 
Полом је почео грађанским ратом, и расцеп народног организма из 1945. године 
одонда се разгранава и продубљује. Веровали смо у добри дух Историје, у њену 
правичност и рационалност, и та се вера показала наивна, лоше заснована. 
Историја нас је изиграла, и ми смо сами себе, у њој, обманули. У једном часу, 
свет се окренуо наглавце, и ми смо, у том свету, изгубили оријентир и веру у 
себе - каже Данојлић.

На који тренутак мислите?

- На завршетак Хладног рата, чији је победник кренуо у планетарни поход, да 
бисмо му се, међу првима, ми нашли на удару. Имали смо заблуда о себи и својој 
важности, о заштити коју обезбеђује међународно право, о уважавању које то 
право ужива код освајача. Пола века смо проживели у једном нестварном свету, у 
фикцији коју је Америка, из геостратешких разлога, помагала морално и 
материјално уложивши преко сто милијарди долара у титоистичку издају оних који 
су га довели на власт, и још смо веровали да је та издаја велика политичка 
мудрост, а западњачки кредити поштено зарађена награда коју ћемо уживати до 
краја века и света. И онда је финансијер тог Потемкиновог села нагло заврнуо 
славину, држава у коју смо уложили све што смо имали распала се, уз помоћ 
спољашњих сила, на предвидљиве и непредвидљиве делове, и обрели смо се у 
вакууму.



СЛОБОДА, БРАТСТВО, ЈЕДНАКОСТ ВЕЛИКЕ замисли су непрестано угрожене и остварују 
се по цену непрестаног труда. У Француској сам провео 35 година живота, више од 
половине активног радног века. У њој сам окусио понешто од слободе, братства, 
па и једнакости, али сам се увек боље осећао у дубинама њене културе, у њеној 
прошлости, него у садашњости - одговара Данојлић на питање да ли је девиза 
"слобода, једнакост, братство" доведена у питање у земљи у којој живи. - 
Захвалан за хлеб који сам у њој појео, и за вино које сам попио, желим јој 
срећу као и Србији, али не верујем да је апстрактни ангелизам води у добром 
смеру.

__

Жалите за Југославијом?

- Нисам југоносталгичар, све што у историји пропадне само је криво за своју 
пропаст, али шок је био одвећ јак и оставио је горак укус у памћењу. Срби су 
веровали у Југославију.

Данас верују у Европу?

- Држава у коју смо веровали није стигла да се изгради, она није уистину 
постојала, као што и Европа ка којој тежимо у стварности не постоји. То су наше 
идеалистичке визије, и требало би их остваривати у живој свакидашњици, на нашем 
тлу, за шта није нужна дозвола из Брисела. Није забрањено угледање на туђа 
искуства, по слободном избору и потреби. "Европа" је у нама, а не изван нас.

Колико смо отворени као друштво, какав је наш однос према мултикултурализму?

- Наш је свет у стварном животу широкогруд и трпељив према другима и 
другачијима, али од своје великодушности не прави идеолошке концепте и нема 
обичај да пропагира и намеће своја схватања. Према Циганима смо показали 
симпатије и разумевање, без решености да прихватамо скиталачки стил живота. Наш 
је свет хришћански душеван и демократски правдољубив, што су врло повољне 
претпоставке за развој такозване мултикултуралности. Западњаци су ту одмакли на 
теоријском плану, а што се праксе тиче, питајте Арапе како се, при тражењу 
запослења, осећају.

Хоћемо ли садашњим деловањем и држањем сачувати наше национално биће?

- Надам се да је то "биће" живље и жилавије од текућих неповољних политичких, 
међународних и економских околности. Оно је укопано у дубоко колективно 
искуство, у тачки до које спољашњи удари допиру с умањеном јачином. Остали смо, 
привремено, без државног суверенитета, потпали смо под једну врсту посредоване 
окупације. Тренутно немамо снаге да пружимо озбиљнији отпор, али можемо, и 
морамо бити свесни чињенице да смо окупирани, имати је стално на уму. Јасна 
свест је претпоставка успешне борбе за излазак из ропског положаја. Ничија није 
до зоре горела, па неће ни њихова. Стрпљења, стрпљења.



Не губимо ли и језик, као један од о сновних националних атрибута?

- На први поглед, стање је лоше. На племенито воћно дрво пале су свакојаке крпе 
и отпаци светског крша, незналачке имитације и глупи калкови. Те рите личе на 
оне подер

Mirjana Bobić-Mojsilović : Kosovo je Srbija

[Ilija Ristić]

„Вечерње новости“, 22.02.2015.

Мирјана Бобић-Мојсиловић

СРЦЕ ПОД ПРИТИСКОМ: Косово је Србија



Некадашњи слоган који се тако громогласно узвикивао са предизборних трибина, и 
који је био последњи трачак декларативног патриотизма, мио подједнако и 
политичарима и фудбалским навијачима, историјским обртом, то јест развојем 
ситуације, добија ових дана сасвим другачије значење. КОСОВО ЈЕ СРБИЈА, некада 
је значило да Срби, ако никако другачије, онда бар у својим душама неће 
одустати од свете српске земље. Данас, међутим, звучи сасвим другачије.

Колоне Албанаца са Косова, ових дана, носећи са собом све што имају, напуштају 
Косово, и гурајући се да ухвате последњне аутобусе за бољи живот, крећу ка 
Суботици, одакле ће разним каналима покушати да се домогну неке земље ЕУ. Многи 
од њих, ухваћени у илегалном преласку границе су враћени, али многи су успели 
да стигну негде, изван ове балканске долине суза. Званични подаци говоре да је 
Косово у последњих неколико месеци напустило око сто хиљада људи, а незванични 
да се радо о сигурно дупло већој бројки.

"Млада косовска демократија" створила је добар живот моћницима и криминалцима, 
а обични људи остали су без ичега. Звучи познато? Нема посла, нема перспективе, 
нема социјалне помоћи, нема ничега, осим бруталности нових транзиционих 
господара, криминалног патријархата и непрозирности било каквог одлучивања, а 
од пропагандне мржње према Србији и Србима се не живи. Држава без будућности за 
обичне људе, на крају може само да махне онима који одлазе.

Седам година после проглашења независности, и после неупитне подршке пре свега 
Сједињених Америчких Држава, Косово се данас суочава са добровољним егзодусом 
хиљада својих грађана који су подигли споменик Билу Клинтону на главном тргу у 
Приштини, а заузврат добили државу, и америчке фирме као главне акционаре у 
профитабилним предузећима која се баве телекомуникацијама, угљем или 
саветовањем у државним институцијама које се плаћа из буџета. Они који су 1999. 
године "бранили" Косово бомбардујући Србију, (Олбрајт, Клинтон, Весли Кларк са 
својим фирмама) вратили су се да тамо нешто и зараде, о чему је још пре 
неколико година писао и "Њујорк тајмс".

"Не бежи се из уређене земље, не бежи се из добре земље и не можете самом 
чињеницом да вас је неко признао за нешто да постанете држава. Не постаје се 
држава тако. Држава се постаје на основу историјских претпоставки, на основу 
економије, на основу владавине права, али се постаје и на основу тога што сте у 
стању да обезбедите друштвено политички консензус на простору који зовете 
својом државом," изјавио је ових дана српски министар рада, запошљавања, 
борачких и социјалних питања, Александар Вулин.

Док се возе тим несрећним аутобусима кроз Србију, косовски Албанци, могу да 
назру извесне сличности између земље из које беже и земље коју су мрзели, 
верујући да ће им тако бити боље.

Могу да виде мутан Ибар, којим ка северу плове тоне ђубрета, могу да виде 
погрбљене људе са рукама у џеповима који зуре у блато, могу да виде последице 
немара, сиромаштва, поплава, могу да виде срушене мостиће, неомалтерисане куће, 
замандаљена врата фабрика, могу чак да виде читаве убијене градове, некадашње 
привредне гиганте у тихом умирању, затворене занатске радње и бутике и 
кафанице, могу да виде билборде са политичким порукама, и са рекламним порукама 
великих светских брендова, могу да виде трагове бомбардовања, очајне сељаке и 
празна села, могу да виде младе људе који немају шта да раде, могу да виде 
сиротињу на сваком кораку, и просјаке, могу да виде контејнере по којима копају 
не више само бескућници, пусте домове културе, постере народних певача покачене 
по бандерама, могу да виде неорезане воћњаке, могу да виде свађу и бес и беду, 
са које год стране аутобуса да погледају, могу да виде и билборде који поручују 
"Славимо Београд", могу да виде штрајкове учитеља, студената, могу такође да 
виде и бесне аутомобиле, огромна пољопривредна земљишта у власништву 
транзиционих добитника, могу да виде банке у којима људи мењају последње евриће 
да би платили струју или гас, могу да виде Србију исту каква је представљена на 
друштвеним мрежама - ни мање ни више од тога

Земљу једа, огорчености и изгубљене наде, земљу збуњености и нестрпљења, 
погледа или упереног ка далеким дестинацијама одакле ће доћи инвестиције, или 
ка западу, одакле у последње време стижу само похвале да је на добром путу.

Ти аутобуси су стварни, али они су и метафора, метафора Балкана, у коме је бољи 
живот, оно што ће тек да се деси, нека врста, сада више не ни хумористичке, 
мантре о Ђекни, која само што није "а ка' ће не знамо."





-- 
Srpska Elektronska Informativna Mreža - SIEM
--- 
Ову поруку сте добили зато што сте пријављени на Google групу „Srpska 
Informativna Mreza“.
Да бисте отказали пријаву у ову групу и престали да примате имејлове од ње, 
пошаљите имејл на siem+unsubscr...@googlegroups.com.
Да бисте постављали у овој групи, пошаљите е-поруку на siem@googlegroups.com.
Посетите ов

Milovan Danojlić - Pozdrav Čomskom

[Ilija Ristić]

ОДЛОМЦИ ИЗ ДНЕВНИКА



МИЛОВАН ДАНОЈЛИЋ

Поздрав Чомском





Поводом негодовања изазваног злочином у Паризу, проф. Ноам Чомски је 
запрепашћеним зваичницима пришио ироничан епитет Righteous. Ту реч, као придев 
или као именицу, преводимо са правични(к), частан човек, честити пресудитељ, 
оличење моралне исправности. Ове врлине присваја политичка и интелектуална 
елита данашњег Запада управо под том геополитичком ознаком. Occidental није 
пуки  житељ једне од двеју хемисфера; он је самосвесни припадник једног 
политичког народа сачињеног од разних нацнја сабраних око англосаксонског 
језгра, заговорник једне идеје, носилац водећег цивилизацијског концепта под 
кишобраном НАТО-а, проналазач економског и културног обрасца прижељкиваног од 
свих народа света. Он даје строге оцене о стању демократских установа, судства 
и штампе, о положају етничких и сексуалних мањина, о економској и финансијској 
моћи далеких и забачених вилајета, и његови се налази поштују као небеске 
објаве.



Оно што је сам, у дугом историјском развоју, постигао и запосео, свето је и 
неприкосновено: поистовећује се чак и са оним делом своје штампе према коме 
гаји одбојност, односно гађење. Ко у то дирне, тај је непријатељ прогреса, а 
кад сам гази туђе светиње и убија цивилно становништво Афганистана, онда то 
треба уврстити у колатералну штету борбе за ослобођење од заосталости.



Сви смо, разуме се, против стрељања новинара по редакцијама, а што се тероризма 
тиче, амерички професор и слободоумник поставља нека питања прирођена свом, и 
не само свом, критички настројеном духу. Како повући границу између дивљих 
по6уњеника и бораца за слободу? Колико су гласници једног света огрезлог у 
дволичност и користољубиву лажљивост позвани да ту разлику одређују? Колико је 
Света Алијанса, иначе убеђена да отелотворује највише духовне, моралне и 
културне вредности данашњег света, доследна у оценама и осудама? Шта тачно 
разумева под тероризмом, против кога води глуви светски рат? Ко су терористи? 
Ово питање се не поставља на озбиљан начин: па, то ла, cвu знамо. Оно што cвu 
знају није неко релевантно знање.



Професор Чомски је, два месеца после рушења њујоршких облакодера, изишао у 
јавност са брошуром „11. IX"; књижица, посвећена суштинским узроцима зла 
рођеног још у првим годинама Француске револуције, преведена је на двадесетак 
језика и распродата у милионском тиражу. По њему, тероризам је идеолошка 
етикета, пропагандна досетка влада неспремних да признају терористичку природу 
сопствених ратних подвига. Исход тих похода је уништење читавих држава, попут 
Ирака и Либије, те распаљивање мржње код једног дела арапског и муслиманског 
света. Атентати, изведени у Њујорку, Лондону, Мадриду па и Паризу су узвратни 
ударци избезумљених осветника при чему, разуме се, не треба искључити могућност 
манипулисања њиховим гневом. Ту нема невинашчади ни на једној страни. 
Самопрегорни фанатици, извођачи самоубилачких напада, ратници за успоставу 
исламске државе рађају се из одвећ блиског додира два непомирљива света: 
добромислећи праведници одбијају да се суоче с том, као и са многим другим 
непријатним истинама. Лакше им је да своје непријатеље представе као отровни 
људски коров ижђикао, ко зна како и зашто, у њиховој многоцветној башти. Као да 
је могућно разумевање између самозадовољних господара и избезумљених 
маргиналаца под њиховом управом.



Заточенику савести из Масачусетса, Ноаму Чомском, нису промакле противречности 
и недоследности у протестннм маршевима исправномислећих: нико се, поводом 
покоља у париској редакцији, није сетио масакра помоћног особља београдске 
Телевизије у априлу 1999. Слобода штампе је достигнуће и повластица Righteous 
срећника; кад су други у питању, та слобода постаје легитимни ратни циљ.



Ко би, у овако озбиљннм тренуцима и о нама мислио? Ми смо се навикли на 
бомбардовања, ми боље не заслужујемо.



Праведници су, у послелњих тридесетак година, подерали све повеље међународног 
права, и глобус претворили у бесудну планету. Они те папире никад нису превише 
уважавали, али су у прошлости наступали лукавије. Кад је у једној прилици, 
британски званичник упитан с којим је правом Империја заузела неку луку на 
Далеком истоку, он је, као из пушке, одговорио: „С правом првог сидра!" И док 
су стручњаци копали по архивама тражећи такву олредбу, пљачка је војно 
утврђена, створено је оно што се, на Косову, зове реално стање ствари. Донде, 
док врше ратне злочине и примењују тортуру над затвореницима, праведници ћуте, 
да би, уз поштовање неопходне временске дистанце, повремено сами осудили „неке 
пропусте", и тиме појачали утисак о својој моралној исправности и вечитој 
непогрешивости.



Терористи су, добрим делом, законити пород западњачке управе над остатком 
света. Њихове су жртве, често, недужни грађани. жене и деца, било ко и било 
где, једном речју, цeo свет овакав какав је. Вишеструко обесправљенима, њима је 
од свих егзистенцијалних упоришта остао једино религиозни идентитет. Како иначе 
разумети поја

Milo Lompar : Programsko poništavanje srpskih nacionalnih interesa

[Ilija Ristić]

Мило Ломпар, професор Београдског универзитета



ПРОГРАМСКО ПОНИШТАВАЊЕ СРПСКИХ НАЦИОНАЛНЈИХ ИНТЕРЕСА



(Извод из интервјуа часопису „ПЕЧАТ“ од  6.фебруара 2015.године)

...

Пажњу побуђује и ваша резолутна тврдња: „Нема cpпcmог национализма као 
развијеног осмишљеног пројекта: постоји само мит да тако нешто постоји. Јер 
српски национализам није део света идеја и вредности него делотворно оруђе 
вишесмерне трговине: не само у политици нeгo и у култури."Тргује ли се у 
српској култури и у овом тренутку, колико се то јавно-тајно чини, и које 
последице из ове трговине могу проистећи?



Када би постојао српски национализам као развијен и осмишљен пројекат, који је 
испунио многу пору друштвеног и политичког живота, никада не би било могуће да 
у српској скупштини нема ниједне националне и евроскептичке странке, нити би 
били могући преокрети у којима јучерашњи прваци национализма постају данашњи 
следбеници еврофанатизма. Тако нешто не постоји ни у једној земљи региона нити 
у европским земљама. Све је то могуће услед раздешених и растреситих јавних 
(политичких и културних) облика у којима постоји српски национализам.

Одакле мит да постоји српски национализам? Сржна идеја српског национализма 
оличена је - по Латинки Перовић - у настојању да сви Срби живе у једној држави. 
Али, то је - mutatis mutandis - и хрватска, и албанска, и немачка идеја. Како 
сржна идеја српског национализма може бити сржна и у других народа: а ако су 
све националистичке идеје исте, зашто им исти нису и историјски исходи? Смисао 
мита о српском национализму налази се у онемогућавању средишњег настојања 
српског становишта: оно подразумева да Срби -живе. Управо је то спорно.

Зар то не показује сав двадесети век? Како је нестало Срба у Македонији? Како 
су постали трећина становништва у Црној Гори, у којој је пре сто година важило 
да нема ниједног народа, осим српског? Како су од препознатљиве (релативне) 
већине постали трећина у Босни и Херцеговини? Како су од петине становништва 
постали мање од пет процената становништва у Хрватској, Славонији и Далмацији? 
А тамо где су од релативне већине постали двотрећинска, као северно од Саве и 
Дунава, нестало је придева српски, па су на делу настојања да се кристализује 
војвођанска cвecm? Како их готово уопште и нема на Косову и Метохији? Зашто 
такав погубан историјски резултат нису остварили ни хрватски ни албански 
национализам, него су забележили и историјски и биолошки успон?

Управо мит о српском национализму треба да идеолошки рационализује сасвим 
видљиве трагове нестајања српског народа. Да би саме идеолошке рационализације 
биле уверљиве, да би се српским експанзионизмом објашњавао далекосежан 
историјски пораз на крају двадесетог века, није довољно што Срби више не живе у 
подручјима у којима су живели. Неопходно је, штавише, да се образује свест како 
они тамо никада нису ни живели: тако су они у ствари политички Хрвати, па ни 
њихови манастири нису српски, као што то нису ни косовски манастири, као што 
српска традиција не постоји у дубровачкој књижевности, као што Његош, Андрић и 
Селимовић нису српски песници, нити је Петар Лубарда српски сликар, премда су 
сви изричито тврдили да су баш то, док је - по ненадмашној реченици Радомира 
Константиновића - главни јунак „Сеоба" ни мање ни више него - симбол 
војвођанства.

Тек када се образује културна представа да српски народ није ни живео, постаје 
природно сазнање зашто га нема. Одбијањем да размишљамо о историјским процесима 
којима смо сведоци, одбијањем да пратимо историјске и културне трагове у 
времену, одбијањем да делујемо у складу са разумом и околностима, спремни да 
драм власти платимо целом душом, настављамо историјско трговање крвљу 
сопственог народа: као што 1918. године нисмо развили опрез пред ризицима 
југословенског уједињења, као што 1945. године нисмо осветлили чињеницу да смо 
претрпели геноцид, као што смо 1995. године обезбедили миран сан приставши на 
колоне крајишких изгнаника, тако смо 2008. године купили мало времена за 
кошмарно спавање када смо заборавили своје сународнике на Косову и Метохији. У 
нама као да пулсира отровни ритам Хамлетових речи: „умрети, уснути, уснути: 
можда, сањати -ништа више".

355/2015ПЕЧАТ  33



-- 
Srpska Elektronska Informativna Mreža - SIEM
--- 
Ову поруку сте добили зато што сте пријављени на Google групу „Srpska 
Informativna Mreza“.
Да бисте отказали пријаву у ову групу и престали да примате имејлове од ње, 
пошаљите имејл на siem+unsubscr...@googlegroups.com.
Да бисте постављали у овој групи, пошаљите е-поруку на siem@googlegroups.com.
Посетите ову групу на http://groups.google.com/group/siem.
Да бисте видели ову дискусију на вебу, посетите 
https://groups.google.com/d/msgid/siem/ac6e1239c54d4a0087b3ee0dd83949a0%40KAEXC2.it.telekom.yu.
За више опција посетите https://groups.google.com/d/optout.

Srbija očima Minimaksa

[Ilija Ristić]

Ovo je znak tj. činjenica da se ništa nije promenilo, niti se uopšte menja.
Zar ne pristaje ovo savršeno današnjoj Srbiji, Hrvatskoj, Bosni, Crnoj Gori?





Još pre mnogo, mnogo godina...bio je vidovit !?!




Milovan Ilic - Minimaks


Ne znam da li će nas Evropa primiti, ali Afrika nas je već stavila na  listu  
čekanja.

Godišnjica Kosovske bitke biće proslavljena čim se bitka završi.

Rad je stvorio čoveka, a čovek - Praznik rada.

Rekli smo istorijsko NE. Možda bismo rekli još nešto da smo znali strane jezike.

Vešt komunista od dva crvena kartona napravi partijsku knjižicu.

Mi smo mala i siromašna zemlja: nama su i kraljevi na privremenom radu u  
inostranstvu.

Primiće nas na Evropsko tržište čim popravimo kantar.

U odnosu na međuljudske odnose, hrana nam i nije mnogo zatrovana.

Dok su ostali pratili modne trendove, mi smo decenijama nosili jedno te isto - 
štafetu.

Da je živ, Dostojevski bi se opredelio za malu privredu: otvorio bi fabriku - 
idiota.

Otkako gladuju, Srbi su siti svega.

Ovoliki neuspesi. Pa, to još nikome nije uspelo!

Ono što nam nisu mogli Hitler i Staljin, postigli smo sami.

Više se ne smatram Srbinom. A ni manje.

Bliski istok nam je, na žalost, sve bliži.

Srbi žele da žive u jednoj državi. Švedskoj, recimo.

Razvili smo jedra. Još samo da nabavimo brod i more.

U početku beše Tito, a na kraju - Titanik.

Naša zemlja sve više liči na zajednicu. Prvobitnu.

Gledam šta se radi oko mene... Ništa se ne radi.

Evropo, ne možeš ti toliko da se ujediniš koliko mi možemo da se razjedinimo.

Bili smo zemlja čuda: sad smo samo čudo.

U pravu ste, mada bi logičnije bilo da ste u zatvoru.

Nije tragično što smo u blatu do guše,
već što smo iskaljali nove opanke.

Slepo smo ga sledili.
Kad smo otvorili oči - sledili smo se.

Čoveku su bile potrebne noge
sve dok nije izmišljen daljinski upravljač.

Nije istina da mi radimo jedni protiv drugih:
mi smo lenštine.

Vidimo mi da je to prst sudbine.
Videli bismo još bolje da nam ga niste gurnuli u oko.

Dilema: da li da obijem banku ili da osnujem stranku?!

Mi smo otvorena zemlja: nama su i lopovi na slobodi.

Čim nabavimo štake, izaći ćemo na svetsku pozornicu.

Svaki narod ima vođu kakvog je zaslužio.
Šta li smo mi Bogu zgrešili?

U zemlji u kojoj nadvlada životinjski nagon bajke postaju basne.

Mnogo je zabrljao:
ne gine mu zatvor ili - neka ambasada.

Bili smo pet vekova pod Turcima.
Pitajte ih kako su preživeli.

Počeću da štrajkujem čim nađem posao.

Pravi ljudi na prava mesta. Ali, gde naći tolike zatvore?!



-- 
Srpska Elektronska Informativna Mreža - SIEM
--- 
Ову поруку сте добили зато што сте пријављени на Google групу „Srpska 
Informativna Mreza“.
Да бисте отказали пријаву у ову групу и престали да примате имејлове од ње, 
пошаљите имејл на siem+unsubscr...@googlegroups.com.
Да бисте постављали у овој групи, пошаљите е-поруку на siem@googlegroups.com.
Посетите ову групу на http://groups.google.com/group/siem.
Да бисте видели ову дискусију на вебу, посетите 
https://groups.google.com/d/msgid/siem/ef0351e3c1b446d3b39fc4842703a2fc%40KAEXC2.it.telekom.yu.
За више опција посетите https://groups.google.com/d/optout.