*Milovan Balaban* SSP – JABUKA RAZDORA
Svedoci smo da u različitim istorijskim situacijama i u različitim državama postoje slični obrasci po kojima se ređaju istorijski događaji i koji uslovljavaju konkretne poteze vladajućih struktura. Kada određena politika kojim je država rukovođena dostigne svoju kulminacionu tačku kao da se sva nacija skoncentriše na konkretni događaj pokazujući njegovu bitnost bez obzira koliko to ne (razumeli) neki pojedinci. Konstatacija da politika koja je vođena od petooktobarskih promena ulazi u fazu finalizacije te i završnog kulminacionog i odlučujućeg čina čini nam se potpuno opravdana. Ugovor o stabilizaciji i pridruživanju, koji je parafiran novembra prošle godine postao je predmet žestokog i možda presudnog sporenja ključnih političkih opcija na srpskom političkom spektru. Iskristalisala su se dva oprečna i nepomirljiva stava oko odnosa države prema tom dokumentu. Da nije u pitanju običan potpis može sa videti po količini ostrašćenosti i želji suprotstavljenih opcija da dokažu ispravnost svog tumačenja. Bez obzira na značaj konkretnog dokumenta on ima veliki značaj samim tim što se oko njega danas lome politička koplja. DVE SRBIJE I JEDAN UGOVOR O čemu se ovde naime radi? Proevropska opcija na čelu sa predsednikom Tadićem pokušava da pokaže i dokaže da sporazum znači podršku Srbiji u evropskim integracijama, a značaj potpisivanja pomenutog dokumenta vidi kao neophodnosti kojom se sprečava blokada „evropskih integracija" što bi po njima bilo kobno za srpsko društvo, u ekonomskom i svakom drugom pogledu. Takođe ponuđeni sporazum pokazuje, kažu oni, naklonost evropskih zvaničnika srpskoj demokratiji i uopšte podršku državi i narodu na civilizacijskom putu usvajanja zapadnih vrednosti i ulaska u „zajednicu civilizovanih naroda". Dakle SSP je „svetlo u tunelu" do koga se mora doći da bi Srbiji „svanulo", a i da na vlast ne bi slučajno došle snage koje će Srbiju vratiti u „mračne devedesete". Sa strane narodnjačkog i radikalskog političkog spektra stižu upozorenja da sporazum može biti koban po državni i nacionalni interes jer se u njemu na mala vrata priznaje lažna država Kosovo koju oni definišu kao tvorevinu nastalu jednostranim a od bitnih svetskih faktora podržanim otcepljenjem kosovskih Albanaca. Količina argumenata koja se koristi u međusobnom optuživanju koje ima za cilj da promoviše matične političke opcije zbunjuje običan svet koji od visoke politike u ovom trenutku traži (usled razočarenja u političku elitu) samo minimalno poboljšanje lošeg životnog standarda, koji je prouzrokovan lošom ekonomskom politikom, uz očuvanje minimuma nacionalnog i ljudskog dostojanstva. Građani bi, a to pokazuju i istraživanja, hteli "i Evropu i Kosovo", i nešto bolji standard i minimum nacionalnog samopoštovanja. Shodno tome političari bi trebalo prvenstveno da pojednostave priču da bi ona bila razumljiva široj javnosti koja ne razume baš najbolje medijsku argumentaciju. Naročito je bitno da se ova kontraverza oko SSP-a i njegove veze sa Kosovom razjasni jednostavnim jezikom i životnim primerima jer političke odluke često, a naročito u ovom slučaju, imaju veliki uticaj i na državu i na društvo, ali i na „male" lične i najobičnije potrebe i interese pojedinca. Kada je u pitanju konkretna dilema oličena u dotičnom sporazumu koji je na neki način mobilisao čitavu naciju (Nikolić čak obećava Tadiću neprijatan doček u Beogradu ukoliko ovaj da potpis na isti) može se reći da je on svojevrsni i celokupni izraz višegodišnje evroameričke politike (koja se i pored „pukotina" pokazuje jedinstvenom) prema Srbiji. Politika u kojoj je „batina" uvek realna a „šargerepa" virutelna i sada se ponavlja. Trenutak kada se nudi sporazum može mnogo više da nam kaže od njegovog samog sadržaja (koji nije za potcenjivanje, naročito ekonomski deo). Izabrano vreme za potpis se skoro potpuno poklapa sa izborima u kojima Srbija dobija novu vladu koja može odvesti državu ka politici „Evropa nema alternativu" ili opciji koja traži od Evropske zajednice minimum minimuma kada su u pitanju nacionalni interesi. To po rečima domaćih političara i medija može da ima veliki uticaj ne samo na život društva u celini već i na svakog pojedinca. U tom pogledu su bili mnogo agilniji i efektniji zagovornici „Evrope bez alternative" koji su nepotpisivanje i njihov izborni poraz doveli u kauzalnu vezu sa ekonomskom izolacijom i siromaštvom. ŠARGAREPO, ŠARGAREPO, TI NE RASTEŠ LEPO Sporazum se takođe mora posmatrati i kroz njegovu genezu. Ponuđeno nam je prvo parafiranje koja je učinjeno, gde se tvrdi da će biti ispoštovana rezolucija 1244 po kojoj nije ugrožen teritorijalni integritet Srbije. Zatim je došlo do jednostranog proglašenja države od strane Albanaca iz južne srpske pokrajine. Vodeće države Evropske zajednice kao što su Nemačaka, Francuska, Britanija i Italija su izvršile državno priznanje srpske pokrajine, počele da uspostavljaju diplomatske odnose sa novonastalom političkom tvorevinom dok istovremeno nas ubeđuju kako je neophodno da prihvatimo ovako nepovoljnu „realnost" čak i ako ona podrazumeva otimanje dela teritorije. Uz rizik da zvučimo udžbenički, moramo reći da Kosovo i Metohija nisu običan deo srpske teritorije nego upravo onaj istorijski nukleus iz kojeg smo se mi potvrdili kao narod, usvojili duhovne i kulturne vrednosti i to posvedočili izgradnjom najznačajnijih identitetskih hramova. Kosovo je rodno mesto srpske nacije, a ono je i u vezi sa formiranjem i jačanjem prve srpske ozbiljnije države. Na tom „kosovskom snu" je Karađorđe obnavljao državnost. No to se danas svesno ignoriše ili omalovažava. Ispada po pričama evropskih „misionara" i „čovekoljubaca" poput Solane da to sve nije bitno ili bar ne jako bitno te se istog treba odreći zarad pravnim nasiljem stvorene nove virtuelne realnosti. Unikum! Posle svega čovek samo može da se pita ko je ovde mitoman i iracionalan? Bitno je takođe istaći posledice eventualnog pristajanja na najnoviju virutelnu šargarepu koja nam je ponuđena. Opet dva formirana pola političkog spektra proizvode disonantne tonove držeći se tvrdoglavo svojih ušančenih pozicija. Za „domaće evropejce" će integracije posle ovog čina „evropske predinicijacije" biti ubrzane dok narodnjaci i radikali smatraju da ćemo gubljenjem minimalnog nacionalnog dostojanstva biti srozani prvenstveno u sopstvenim očima i kao narod i kao ljudi. Ovde se mora naglasiti da situacija u kojoj se nalazimo nikako ne bi trebala da proizvede pitanje evropskog opredeljivanja jer ni sama Evropska zajednica ne govori o našem skorom priključivanju. Dakle članstvo u EU niko ne spominje. Birokrate iz Brisela ističu da je potpis na sporazum samo jedan u nizu koji kao rezultat treba da ko-zna-kad proizvedu konačni cilj članstva u EU. Dakle ni Evropa ne traži od nas izričito „da" ili „ne" kao odgovor na ponuđene integracije pa se onda zaista možemo zapitati zašto smo mi postavili takav imperativ sami sebi? Čini se da vlastita neuspešna i kilava spoljnja i unutrašnja politika nagoni „proevropske snage" da jedno „virtuelno pitanje" stave u fokus svoje kampanje i nametnu kao temu ovih izbora. A stara srpska predizborna glasi – „čija je predizborna tema toga su i izbori". Isto tako, može se zaključiti da trka za virtuelnom Evropom, koja se po starom srpskom običaju sve više pretvara u mit, može prouzrokovati smanjenje pa i gubitak ne samo nacionalnog nego i elementarnog ljudskog dostojanstva građana Srbije. Narod koji nije samo poražen već do te mere ponižen može da ostane bez temeljnih vrednosti na kojima je sazdan i na kojima je vekovima živeo. U tom pogledu su „patriote" u pravu da se moramo „boriti za Kosovo" (šta god to značilo) a da i nisu svesni u kojoj meri. SVI SRPSKI IZDAJNICI Eventualne posledice potpisivanja sporazuma mogu biti negativne i na spoljnopolitičkom planu, pogotovu u državama koje su, nebitno je iz kojih razloga, podržavale našu borbu za teritorijalnu celovitost. U tom slučaju Rusija na čelu sa Putinom koji je više puta naglašavao da ne može podržavati Srbiju u slučaju da Srbi odustanu od odbrane Kosova, odnosno da on „ne može biti veći Srbin od samih Srba", biće primorana zajedno sa ostalim državama koje imaju sličan problem da menjaju strategiju. Naime Rusija, ali i druge evropske zemlje, koje se boje mogućeg sličnog scenarija bi morale da iskristališu stav koji bi posle mogli da brane s pozicije koju bi, čini se, neminovno morali formirati o Srbima kao nezrelom neistorijskom narodu. Mi nećemo biti tretirani kao normalan narod ni od onih koji su nas u ovoj borbi podržali, a ni od onih drugih. Za sve ćemo biti jedna beslovesna masa koja se odrekla svog istorijskog i evropskog puta, ali u pravom smislu te reči. I za prijatelje i za neprijatelje ćemo biti narod koji je dobrovoljno sebe izbrisao sa svetske istorijske scene, narod koji je izašao iz istorije radi „svetle evropske budućnosti". Kao da je samo za nas uslov da moramo sami sebe da se odreknemo da bismo možda nekada postali „deo Evrope". Ovakvo mazohističko i suicidalno ponašanje je, čini se. potrebno svima. Srpskim evropejcima da bi se pokazali i dokazali kao evropejci i da bi porazili mrske patriote. Što bi rekli u NVO sektoru „na nezavisnom Kosovu se lomi kičma srpskom nacionalizmu". Ovo je ponašanje potrebno i Evropskim vođama koje bi posle ovog mogli pilatovski da peru ruke i da se slažu sa Rusima, ali da im kao opravdanje služi to što je Srbija poklekla. Čak bi i Amerika svoju prljavu misiju mogla delom da pravda srpskim „potpisom" kojim se naknadno legalizuje nelegalno proglašenje secesije. Možda bi i Rusi odahnuli i rekli „eto mi smo hteli, ali vi niste izdržali". U tom slučaju mi bi gledali na Ruse po onom starom negativnom stereotipu „Rusija nas je uvek izdala kada nam je bila potrebna" što bi bila mantra evropskog bloka dok bi sa druge strane dolazile jalove antievropske jeremijade. Tako bi se u duhu međusobnih optužbi: „vi ste izdali Kosovo" ili „vi ste izdali evropski put" nastavile naše tradicionalne omraze i podele. Prepucavanja o „evropskoj budućnosti" bi se nastavila svom žestinom. Međusobno bi se mrzeli i optuživali sve više, a sve manje shvatajući da krivica Amerike i Evrope ili pak Rusije potpuno bledi pred našom glupošću i kolektivnim ludilom. Tako bi jedan ugovor bez velikog značaja (ili barem bez istorijskog značaja) bio među nas bačen kao jabuka razdora koja treba da dovede do sukoba „dve Srbije". Možda se ovaj scenario čini naučnofantastičan ali on predstavlja realnu mogućnost o kojoj treba dobro promisliti i koju treba ozbiljno razmotriti. Ono što je sigurno svakako je ozbiljnost koju izaziva ova dilema pred našim narodom i mogućnost da jednom shvatimo da niko ne može da nas izda, ukoliko prvo mi ne izdamo sami sebe. Isto tako niko ne može da nas podrži i pomogne ukoliko mi ne shvatimo i ne pomognemo sami sebi, a to možemo samo na temelju naših civilizacijskih temelja koju su vekovima pre nas gradili naši preci. A to nas opet dovodi do Kosova i „kosovske dileme". Svako će se u sebi prema svojim moralnim prioritetima i normama opredeliti za jedno ili drugo „carstvo". www.nspm.org.yu [Non-text portions of this message have been removed]
