ВОЈНИК ХАНС У БИВШЕМ РЕЖИМУ
Несрећни припадници ЈНА из Добровољачке улице у Сарајеву очито су годинама били жртве дисконтинуитета у нашем схватању државе Они су били припадници ЈНА и у то време, те 1991. и 1992. године, сваки зликовац, пропалица и фукара је на њих могao да припуца и убија их, чак и када су се предали, чак и када су се повлачили и евакуисали из својих касарни. Они као да су били глинени голубови на великој историјској стрељани званој распад СФРЈ. Године су пролазиле, за злочине, масакр колоне припадника ЈНА у Добровољачкој улици у Сарајеву и колоне припадника ЈНА у Тузли нико није одговарао. Сви потребни доказни материјали годинама су били у Војном тужилаштву у Београду, касније је то предато цивилном тужилаштву, али држава је оклевала да то и процесуира. Заправо, као да су државе СР Југославија, Србија и Црна Гора, па сада и држава Србија биле у дилеми чији су то војници тих година били припадници ЈНА. Истина, то су били војници бивше државе, па отуда вероватно и оклевање српских правосудних инстанци да оптуже оне којима је злочин тада био искрен позив. Када гледам телевизијски документарац о злочину у Добровољачкој улици у Сарајеву као да гледам неки јужноамерички филм о ескадронима смрти, мучењу и бестијалном оргијању сарајевских лупежа, уз издавање наређења новокомпонованих политичара у спрези са бившим официрима ЈНА, који су у међувремену променили страну да би избегли суд због финансијских малверзација. Од пуковника ЈНА и Србина касније ће постати генерал војске БиХ, јер се тако најлакше избегава Нишки војни суд због наводне проневере пара... Не, Ејуп Ганић ми није главни јунак ове приче. Ни његова евентуална улога „главнокомандујућег” у Добровољачкој улици. Реч је о континуитету државе, или ако већ тако хоћете „режима”. Где престаје један режим, једна држава и њена војска, а где почиње нова држава, нови режим и нова војска. Који су то датуми одреднице, службени или неслужбени? Како се нова држава и нови „режим” односе према претходном „режиму”? Са тоталном дистанцом, са почетком нове државе и нове историје новог режима од тог и тог датума, или не? Или са суптилном селективношћу? То је вероватно и део одговора зашто је злочин у Добровољачкој улици тако дуго у Србији био „заборављен”. Били смо у дилеми чији су то војници били? Бивше државе? Пре двадесетак година био сам гост Немачке ратне морнарице. У ратној луци Виљемсхафен угледао сам немачки разарач под именом „Ервин Ромел”. Ништа нисам питао домаћине, то је био чувени генерал Вермахта, ратовао је у Северној Африци, био је командант у Нормандији у Другом светском рату. Некако баш у то време у једним немачким новинама осванула је прича о Хансу Штрајеру. Био је младић када је 1942. године добио позив да се јави у Вермахт ради одласка на Источни фронт. Хансу се није ишло за Стаљинград, а како је живео у једном малом селу близу немачко-швајцарске границе једноставно је пребегао у Швајцарску и затражио политички азил. Затим се тамо ускоро и оженио, добио потомке, и није му ни падало на памет да се врати у нову демократску Немачку. Но, време и носталгија чине своје и пред крај живота Ханс се у 89. години вратио у Немачку да обиђе своје село и преноћи у кући својих рођака. Следеће јутро дошла је полиција и привела Ханса код судије у оближњи градић, који му је експресно одрезао казну од пет година затвора због избегавања војне службе у време Другог светског рата. Наравно, Ханс се одмах жалио и казна је опроштена због година и слабијег здравља несуђеног војника. Догађај није наишао на неки шири одјек у немачкој јавности. Не знам зашто, или је та казна доживљена као нормална ствар, јер Немцима је држава ипак држава па ма каква била, или се „случај војника Ханса” настојао игнорисати да не би изазвао неке шире асоцијације. Године 1999. обнављане су зграде амбасада Италије и Јапана у Берлину, у Тиргартену. Италијанска амбасада из времена Мусолинија обнављана је „уз максимално поштовање грађевине и декорације”, укључујући и фасцесе на унутрашњим зидовима и капелу у изразито фашистичком стилу, изјавио је тада Виторио де Фео, главни архитекта задужен за тај посао, додајући „да историја не сме да се фалсификује тиме што се приликом рестаурације запоставља дух који је зграду прожимао на почетку”. Тако раде Немци са војницима који то у неким бившим режимима нису хтели и да буду, тако раде са бродовима, али и са зградама. Дисконтинуитет, зависи где и око чега. Несрећни припадници ЈНА из Добровољачке улице у Сарајеву очито су годинама били жртве дисконтинуитета у нашем схватању државе. Јер они су били војници ЈНА. У међувремену је у Србији уз помоћ и подршку Краљевине Норвешке и Џеферсон института направљен „Пројекат новог визуелног идентитета система одбране”, где поједини симболи одражавају и европске вредности. Да то зна Џеферсон би био поносан. О да, морнарички официри ме моле да кажем како су однедавно остали без морнаричких чинова, а још имамо речну флотилу. Наиме, некада капетан бојног брода сада се зове „пуковник речних јединица”. Кажем им да је проблем вероватно у континуитету државе. По Џеферсону... Мирослав Лазански [објављено: 06/03/2010] <http://www.politika.rs/pogledi/Miroslav-Lazanski/VOJNIK-HANS-U-BIVSHEM-REZIMU.sr.html> stampanje <http://www.politika.rs/pogledi/Miroslav-Lazanski/VOJNIK-HANS-U-BIVSHEM-REZIMU.sr.html> posalji prijatelju пошаљите коментар <http://www.politika.rs/index.php?lid=sr&show=pogledi&part=new_review&int_itemID=126429> | погледајте коментаре (93) <http://www.politika.rs/index.php?lid=sr&show=pogledi&part=list_reviews&int_itemID=126429> http://www.politika.rs/pogledi/Miroslav-Lazanski/VOJNIK-HANS-U-BIVSHEM-REZIMU.sr.html
<<image001.gif>>
<<image002.gif>>
