ЗЕМЉА ЗАЛУТАЛИХ ГЕНИЈА
Све је постало ствар трговине, политика поготово Америчко помирење после грађанског рата започело је на Меклиновој фарми у Апоматоксу, када је генерал Грант дозволио војницима Конфедерације да врате своје коње кући за пролећно орање. У Србији, наравно, нема ни генерала Гранта, ни војника Конфедерације, па ни коња за пролећно орање. Имамо само „тракторе у које се не сипа патриотизам”. Дакле, помирење у Србији требало би да настане као резултат гласања на мајским изборима и путем већ најављене декларације о помирењу ДС-а и СПС-а, при чему се прошлост појављује као непријатељ. Јер, малициозни би додали да се Милошевић сада, заправо, сахрањује други пут, али да српски социјалисти ипак не заборављају његову лаичку есхатологију и неке његове снове, ко зна можда једног дана могу и да послуже. Наиме, многи су оптуживали српске социјалисте да су одговорни за „мрачне деведесете”, сада су им ти исти гламурозно препустили део одговорности за наш улазак у „светле године будућности”. За нову политичку реалност и нове политичке етикете. Није спорно да су српски социјалисти добили гласове на изборима као стари социјалисти. Сада наступају и делују као нови социјалисти. Опоравили су се од вишегодишње пасивности и фрустрираности, нове боје прекриле су старе тапете, али је и неспорно да им прети отуђење од главнине старих гласача. У редовима социјалиста још увек је премало младих кадрова да би им људи веровали, иако су у фармеркама. Нисам склон да социјалисте олако оптужујем за било какву издају и издају било кога, јер у земљи Србији неки појмови као што су част, поштење, патриотизам и морал одавно су постали врло флексибилни. Све је постало ствар трговине, политика поготово. Да ли су ДСС и радикали могли да формирају владу са српским социјалистима и без нових избора, само на основу нове парламентарне већине? Могли су, али нису. Па управо је Дачић једини био против нових избора залажући се за прекомпозицију власти у парламенту. Да ли је у предизборној кампањи неко уопште озбиљно рачунао на СПС? Нешто се не сећам таквих најава, сви су тврдили да ће самостално формирати владу, или у крајњем случају да ће то учинити само уз помоћ још једне странке. А то није биo СПС. И сада су сви као згранути што их је СПС изневерио? Па, политичка сцена Србије и јесте позорница ко ће кога боље да превари. Нема ту сентиментализма, нити је било ко могао да очекује да ће социјалисти променити име у сентименталисти. Иако су њихови стари гласачи већином баш сентименталисти. Декларација о помирењу ДС-а и СПС-а вероватно ће садржати апел да се буде изнад свих јалових подела у Србији, затим коалиционе ставове око заједничких вредности, а не класе, што би за Ивицу Дачића могло бити мало и невероватно, јер је лидер партије која је управо основана као политички глас радничке класе. Можда ће ту бити питања у вези са Косметом и ЕУ као и о социјалној сигурности грађана. Не очекујем неке ставове око спољне политике и одбране, јер се наша спољна политика, заправо, састоји да се нема спољна политика, а око одбране код социјалиста сада постоји права завера ћутања. Можда је и то боље него једног дана рећи како „постоји и војни план за Космет”, а онда следећег дана тврдити да је то „погрешна интерпретација”. Исувише то личи на некадашње комунисте и њихове демантије у стилу „шта сам, заправо, рекао”. Декларацијом о помирењу ДС и СПС ће вероватно настојати да осмисле нову дефиницију политике левог центра која би обухватила глобалну економију и социјалну сигурност грађана Србије. Биће то врашки тежак задатак, јер као што мир и слобода нису исто, тако је и са глобалном економијом и социјалном правдом у условима српске транзиције. У сваком случају, писци декларације о помирењу мораће да припазе да то не буде и најдуже писмо самоубице написано на овим просторима... Јер, Србија је земља залуталих генија. Понекад се чак стиче утисак да тајна фамозне српске духовности лежи у потпуном пренебрегавању личности и зачуђујућој српској страсти за свађама и поделама, али и сажаљењу према „малом” човеку. Можда је суштина у вечном трагању за неком великом идејом: идејом државности, српске саборности, лидерске улоге на Балкану. Како да српско друштво данас изабере неки виши циљ, хуманизам, једнакост и свеопшту срећу, а да истовремено не дође у опасност да постане тоталитарно. Јер, на том путу бунцања о свеопштој срећи увек се почиње с поделом људи на мање и више корисне, наставља се увођењем неке врсте цензуре, јер, Боже мој, до заједничког циља се лакше стиже у атмосфери једногласја, а завршава се тиме да на власт долазе људи који не знају ни за морал, ни за закон, већ само за сврсисходност. Међутим, ако друштво нема неки заједнички циљ, онда ће оно престати да функционише као социјални организам. Тако долазимо до парадоксалне ситуације, заједнички циљ је неопходан, али, ипак, његово постојање носи у себи клицу могућег пута ка тоталитаризму. Додуше, ток историје је одавно решио тај парадокс, суштина је у томе да је сличан циљ важан само као средство, а не сам по себи. Вероватно је то имао на уму и Борис Тадић када је рекао „да је ЕУ наш циљ само формално, а да је суштина у нашим реформама које ће на крају резултирати уласком Србије у ЕУ”. Видећемо. Мирослав Лазански [објављено: 12/07/2008] <http://www.politika.co.yu/pogledi/Miroslav-Lazanski/ZEMLJA-ZALUTALIH-GENIJA.sr.html> http://www.politika.co.yu:8080/images/icon-print.gif <http://www.politika.co.yu/pogledi/Miroslav-Lazanski/ZEMLJA-ZALUTALIH-GENIJA.sr.html> http://www.politika.co.yu:8080/images/icon-send.gif пошаљите <http://www.politika.co.yu/index.php?lid=sr&show=pogledi&part=new_review&int_itemID=48404> коментар | погледајте <http://www.politika.co.yu/index.php?lid=sr&show=pogledi&part=list_reviews&int_itemID=48404> коментаре (16) http://www.politika.co.yu/pogledi/Miroslav-Lazanski/ZEMLJA-ZALUTALIH-GENIJA.sr.html
<<attachment: image001.gif>>
<<attachment: image002.gif>>
