http://www.vidovdan.org/arhiva/article2483.html
Маричић, Поздерникова:Две деценије блокаде српских научних и културних института Постављено 28.02.2010 Две деценије блокаде српских научних, културних и просветних институција и о „еминентним стручњацима“ који блокирају српску науку и културу својим утицајем на српски естаблишмент написали Владимир Маричић и Ива Поздерникова У јучерашњем Блицу (26.2.10) је објављена вест која је важна не само за нас који се бавимо србистиком и србологијом (као научним дисциплинама која се баве језиком, идентитетом и културом Срба), већ и за цео српски народ било где да живи. Новинари „Блица“ и „НИН-а“ су наводно иницирали да се „при Влади оформи посебно тело које би бринуло о националном језику и писму.” „Nizom tekstova „Blic“ je mesecima ukazivao na problem haotičnosti i nemara u vođenju jezičke politike: čak tri ministarstva su zadužena za njeno kreiranje - Ministarstvo nauke, Ministarstvo kulture i Ministarstvo prosvete, a Zakon o službenom jeziku i pismu iz 1991. zastareo je i još uvek srpsko-hrvatski. - Nameće se potreba hitnog uređivanja strategije za vođenje jezičke politike jer tri pomenuta ministarstva nemaju izričito naređenje da se bave jezikom. Neophodno je razgraničiti šta je službena a šta javna upotreba jezika, razmotriti upotrebu latiničnog pisma, kao i potrebu standardizacije reči i izraza iz engleskog jezika - smatra Radojičić. Sekretar za zakonodavstvo je o osnivanju saveta za jezik već razgovarao sa generalnim sekretarom Vlade i narednih dana će biti upućeni dopisi ministarstvima (kulture, prosvete, nauke, dijaspore i Ministarstvu za manjinska i ljudska prava) da predlože članove. Savet za jezik imaće između sedam i dvadeset članova, biće sastavljen od eminentnih stručnjaka, predstavnika ministarstava i Sekretarijata za zakonodavstvo, koji će davati pravnu podršku.“ (http://www.blic.rs/Kultura/Vesti/178425/Vlada-hoce--da-osnuje-savet-za-jezik-) Јасно је да по овим питањима српска влада и српска држава касне за читаве две деценије. Јасно је и да су се ова питања морала разматрати одмах након званичног распада Југославије у којој је владала српскохрватска језичка идеја. У међувремену, у српским институцијама и у српској култури наставила се владавина оних „еминентних стручњака“ који су своје каријере градили на поставкама дизајнираним у Загребу (превасходно Југославенској академији знаности и умјетности и Југославенском лексикографском заводу), и уз незаобилазну подршку партије и њених служби. Исти ти људи који су педесетих, шездесетих и седамдесетих година улазили у српске факултете, Матицу српску, Српску академију наука и уметности, Српску књижевну задругу и тако даље, блокирали су било какав рад на очувању српског идентитета – језика, просвете и културе после 1990 године. Чак су 1987. основали још једну организацију, данас регистровану као „невладина“. Та организација „еминентних стручњака“ се зове „Вукова задужбина“ и она и дан данас оперише, додељује награде својим „еминентним стручњацима“ запосленим у српским институцијама, шири своје пипке чак и на дијаспору, и монополистички утиче на српске институције. Само треба погледати њихову вебсајт страницу „Савет за језик“ и „Белешку“ (http://www.vukova-zaduzbina.rs/savetzajezik.htm). Треба обратити пажњу не на оно што се ту налази већ на оно што се прећуткује. Прећуткује се да треба обновити рад забрањене Катедре за србистику на Београдском универзитету. Зашто је то кључно? Са ваших компјутера можете лако посетити сајт Свеучилишта у Загребу, и видети Кратак преглед повијести Одсјека за кроатисику. Одсек под тим називом је основан већ 1990. Наравно, ту није поменуто како су Хрвати дошли до „свог“ језика. А Срби, наводни „победници у ратовима, губитници у миру“ се још нису досетили да обнове рад на сопственој култури у својим институцијама. Из тог прегледа њихове повијести можете сами закључити да хрватско бављење кроатистиком неминовно утиче и на перцепцију србистике у свету. Шира српска јавност, забављена „пречим“ проблемима и уверавана да наши „еминентни стручњаци“ на добробит свог народа и своје земље воде бригу о српском језику као темељу идентитета, овај проблем прећуткује већ двадесет година. Погледајте онда страницу „Програм студија кроатологије (хрватске културе), преддипломски и дипломски студиј“, па страницу „Интердисциплинарни послиједипломски докторски студиј кроатологије (хрватске културе)“ са наставним планом и радним материјалом. Схватићете да Срби опет касне и да су српске институције блокиране. „Еминентни стручњаци“, већ сасвим седе главе, које су већином дубоко загазиле у своје осме и девете деценије живота, Србима не предлажу да оснују катедре за србистику и србологију. Зашто? Свака обнова српске лингвистике и културологије захтевала би темељито преиспитивање прошлости. Српски „еминентни стручњаци“ одлажу тај процес из више разлога. Као прво, преиспитивање њиховог деловања у комунистичкој епохи би могло да буде веома кобно по њихов статус у главним српским институцијама. Као друго, многи од њих су остали непоколебљиви верници оних идеологија које су их и довеле на те положаје. Док „еминентни стручњаци“ и дан данас, у својим удобним фотељама и институтима блокирају развој и обнову српске културе, прави научници и стручњаци су деловали. Од како су „еминентни стручњаци“ запосели српске „националне“ (у правом смислу речи) институције, стварни национални културни радници су обновили србистику која се оформљавала још од средине 18. века. Покрет за србистику постоји од 1997. године. Објављени су многи радови, књиге и уџбеници. Идејне вође обнове србистике постоје, то су универзитетски професори Радмило Маројевић, Петар Милосављевић, Милош Ковачевић и Слобадан Костић. Професор Радмило Маројевић који је основао Катедру за србистику на Филолошком факултету БУ је био смењен у року од два месеца због подметнутих смицалица, али још индикативнија је чињеница да је Катедра за србистику једноставно укинута. Не сме се дозволити да Блицова вест постане још једна манипулација српском културом. Ко је „Блиц“ и чији интереси стоје иза „Блицове“ иницијативе? Да ли је то потекло од новинара или од власника? Ко су ти новинари и ко су ти власници? Чије интересе они имају у виду? Саветник Владе за културу је издавач Зоран Хамовић. Да ли је он довољно обавештен да би објављао ту функцију на правилан начин? Пошто је Хамовић члан Савета за српски језик Вукове задужбине, који су основали „еминенти стручњаци“ из нестале Југославије, да ли је свестан шта се у Белешци тог савета прећуткује? Сваки Владин саветник за српски језик мора познавати следеће списе: Милош Ковачевић – „У одбрану језика српског и даље“ Радмило Маројевић – „Нови рат за српски језик и правопис“ Петар Милосављевић – „Увод у србистику“ Петар Милосављевић – „Српски филолошки програм“ Петар Милосављевић – „Систем српске књижевности“ Петар Милосављевић – „Српско питање и србистика“ Петар Милосавњевић – „Идеје југословенства и српска мисао“ За оне који још нису до сад приступили проучавању савремене српске културе прво бих препоручио последње две књиге са горњег списка у којима је на искуствен начин описано тихо мењање наставних планова на српским универзитетима 1950-тих година у циљу хрватског културног експанзионизма и присвајања српске заоставштине. Веома је важна је књига академика Драгослава Михаиловића „Време за повратак“ (2006) са четири текста: Време за повратак, Колонијална Србија, Заблудела Академија, и Рат Српске Академије против Србије. У тој књизи Михаиловић именује људе, који су 1999. године, у расправи о томе под којим именом ће се наставити издавање Академијиног „Речника српскохрватског књижевног и народног језика“, изабрали да се речник објављује под тим именом до краја, иако је од 1893-1953 Академија на њему радила као на „Речнику српског књижевног и народног језика“. Ту се именују 13 академика: Матија Бећковић, Добрица Ћосић, Предраг Палавестра, Павле Ивић, Милка Ивић, Ирена Грицкат и други. Следећи цитат је важан: „Овај тајни рат против Србије у име Српске академије наука и уметности води њено Оделење језика и књижевности. Главну реч у том рату воде четири његова уважена члана – Матија Бећковић, Милка Ивић, Предрад Палавестра и Никша Стипчевић.“ Када читамо ову књигу једног инсајдера са Академије, онда не можемо а да се не питамо, има ли истине у оном што он пише о „тајном рату“? Ако се идеја о овом тајном рату допуни са закљуцима Петра Милосављевића о деловању „хрватског лобија“ у Србији, онда је ситуација много јаснија. Погледајте само „Политику“ од пре неки дан (25.2.10) у којој је донета вест да је Вукова задужбина доделила још једну од својих инфлацијом погођених награда. Добио ју је Предраг Палавестра „Историја српске књижевне критике 1768-2007“. Још нисам дошао до књиге али се нећу изненадити ако Палавестра сматра да је дубровачка књижевност (написана на српском језику) још увек екслузивно власништво само хрватске културе. А треба и знати да је директор одбора за награде, познати господин Драшко Ређеп. Његово албанско-хрватско порекло му је у Титовој Југославији крчило пут до врха још од давне 1970-те године, а у данашњој Србији му оно гарантује да нико неће да критикује његов рад, јер би се сваки наговештај нечега таквог на човека који критички мисли сручило „дрвље и камење“. Srpska Informativna Mreza sim@antic.org http://www.antic.org/
