http://www.pressonline.rs/page/stories/sr.html?view=story&id=58643§ionId=63
15.02.2009
PRESS
Istorija... Lik đenerala Draže Mihailovića u delima Vuka Draškovića
Vuk Drašković - OD TITA DO DRAŽE I NAZAD
Javno odricanje Vuka Draškovića od komunizma, po pitanju istorije, samo
je formalna stvar, jer četnike i danas opisuje na isti način kao u
feljtonu „Poslednja četnička zavera", objavljenom u „Politici ekspres"
avgusta 1974. godine
[s]
s
Ravna Gora... Drašković je o četnicima prvi put pisao 1974, kada je
Dražu nazvao „izdajnikom"
Mada su na Ravnu goru odlazili mnogi političari, od Vojislava Koštunice
do Vladana Batića, kao sledbenici dela đenerala Draže Mihailovića
predstavljaju se samo predsednik Srpskog pokreta obnove Vuk Drašković i
predsednik Srpske radikalne stranke dr Vojislav Šešelj. I kao što je to
pravilo među našim političarima danas, jedno isto pitanje i ovde se
tumači na potpuno različite načine. Tako, prema Draškovićevom viđenju
stvari, Dražin put je put evroatlantskih integracija, dok Šešelj smatra
da je to zapravo antiglobalizam.
[slika]
slika
Analizu počinjemo sa liderom SPO-a, ali ne uzimajući u obzir njegov
feljton „Poslednja četnička zavera", objavljen u „Politici ekspres"
avgusta 1974. godine. Jer, Drašković se odrekao i tog svog feljtona, u
kome je Dražu opisao kao izdajnika, a četnike kao bandite - i uopšte
svojih negdašnjih komunističkih uverenja. Simbolično, promociju svog
romana „Noć đenerala" organizovao je 1994. godine u beogradskom Domu
sindikata, na istom mestu na kome je usnimljena njegova jedina poznata
fotografija sa J. B. Titom. Dakle, tamo gde se 1974. godine pored njega
nalazio živi vođa komunista, 1994. godine bio je veliki Dražin portret.
Odgovor na pitanje kako Vuk Drašković predstavlja đenerala Dražu i
četnike potražićemo u pomenutom romanu „Noć đenerala". O eventualnom
izgovaranju umetničkim slobodama ovde ne može biti govora, jer je roman
najavljen kao knjiga koja će otkriti istinu o Draži i njegovoj vojsci,
što je potkrepljeno korišćenjem stvarnih imena, od Nikole Kalabića do
Slobodana Penezića Krcuna. Drugo, roman je 2008. godine pomenut kao
jedna od najznačajnijih knjiga u „rasvetljavanju istine" o ravnogorcima
- kada je njegovom izdavaču dodeljena Ravnogorska nagrada, jedina te
vrste iza koje stoji država Srbija. Najzad, teze izrečene u ovom romanu
Drašković je ponavljao u raznim prilikama, računajući i predizborne
mitinge. „Dosta nam je izdajnika Kalabića!" - uzviknuo je, primera radi,
pre tri godine u Hali „Jezero" u Kragujevcu, govoreći o odlasku nekih
funkcionera iz SPO-a.
Dakle, Vuk Drašković i dalje tvrdi da je komandant Gorske kraljeve garde
potpukovnik Nikola Kalabić izdao svog komandanta, iako su i sami
komunisti u međuvremenu priznali da su celu tu priču izmislili, u nameri
„da se time četnički pokret u potpunosti diskredituje". A evo kakva je
Draškovićeva „istina" o ostalim istaknutim četničkim komandantima, prema
razmišljanju koje je pripisao Draži:
„Mogli su Račić i Keserović za dva sata rasterati partizane sa Kopaonika
i smrviti ih u Toplici! Ama, Račić ne sluša moju zapovest, nego ide na
Zlatibor, pa posle u Župu, a Keserović krenuo ka Požegi. Pa i Neško
Nedić i Dronja (general Trifunović - prim. aut). Ja zapovedim: pravac
Kopaonik i Toplica!, a oni po svome, u šetnju... da baš u šetnju, po
prostoriji gde ne beše crvenih... Svaki na svoju ruku, sve ras do
rasa... A Momčilo (vojvoda Đujić - prim aut)? On mi je tri puta
postreljao izaslanike. Da, postreljao! Kakav Draža! On je vojvoda i Bog
u Krajini. Lukačević kako mu se hoće, Birčanin, Jevđević, Keserović...
Nepismeni i polupismeni. U vojničkom smislu magarci, ama vojvode...
vojvode. Majku vam uobraženu! Ja naređuj i piši i šalji svuda ljude da
objašnjavaju budalama da ne sme biti pljačkanja, ni ženskarenja, a po
cenu života da ne smemo kao crveni: klati, u jame bacati, sa okupatorom
petljati... „
Tako, već ovaj citat pokazuje da je Draškovićevo odricanje od komunizma,
po ovom pitanju, samo formalna stvar, jer je četnike i 1994. opisao
onako kako je to činio i 1974. godine. A naravno, stvar je u tome što
takvi opisi ne doprinose „rasvetljavanju istine". Naprotiv, pomenuti
događaji odvijali su se upravo suprotno. Prvo, kada su od Draže dobili
naredbu da partizane rasteraju sa Kopaonika prema Toplici, Račić i
Keserović su to i učinili. Drugo, Račić tada nije išao na Zlatibor.
Treće, Keserović nikada tokom rata nije odlazio u oblast Požege.
Četvrto, Neško Nedić se nalazio uz Račića, kao njegov načelnik štaba.
Peto, general Trifunović u isto vreme uspešno je izvršavao Dražinu
naredbu o uništenju jedne komunističke grupe na Bukoviku iznad
Aleksinca. Šesto, vojvoda Đujić nije streljao Dražine izaslanike, već ih
je stalno tražio, a naročito oficire, kojih je uvek bilo nedovoljno.
Ovakvu verzija događaja, u vezi s Kopaonikom i Toplicom, Vuk Drašković
mogao je da preuzme samo na jednom mestu: u knjizi ljotićevskog
emigrantskog pisca Borivoja Karapandžića „Građanski rat u Srbiji". Tako
nešto niko drugi sem Karapandžića nije napisao. Sami komunisti
primenjivali su drugačiju taktiku: pravdajući svoje poraze na Kopaoniku,
Bukoviku i u Toplici, pridodali su četnicima silne nemačke divizije
(koje se, inače, tada nisu ni nalazile u Srbiji, ali to je druga priča).
Samog Dražu Drašković prikazuje kao komandanta koji je izgubio rat jer
se nije usudio da primeni metod koji vodi do pobede: teror. „Trebalo je
da zavedem teror, da streljam... Trebalo je da budem ubica, da u smrt
guram sve i svakoga, kao komunisti" - tako razmišlja Draža u romanu Vuka
Draškovića. A i to je u stvari logika komunista: ili ćemo biti teroristi
i ubice, ili ćemo izgubiti. U njihovim mislima nema mesta za treći put,
put srpske vojske: za viteštvo i produhovljenu hrabrost.
Bratoubilački rat
Za upotrebu termina „bratoubilački rat", kojim Drašković često
objašnjava Dražinu „neodlučnost" - četnički komandant je u stvarnosti
svoje ljude izvodio pred vojni sud. Najmanje jedan oficir je streljan
jer je borbu protiv komunizma nazvao „bratoubilačkim ratom". Bio je to
zapravo psihološki rat: još kada su prvi put masovno napali četnike,
1941, komunisti su istovremeno u Čačku organizovali miting protiv
„bratoubilačkog rata", kako bi oslabili otpor suprotne strane (ako
neprijatelja ubede da su mu braća, onda on na njih neće ni pucati).
Opet, sama mogućnost da se na drugoj strani nalaze „rođak, brat, otac,
sused ili sin" bila je simbolična, pošto se ogromna većina Srba
opredelila za četnike. U svojim originalnim saopštenjima i naredbama
Draža je zato stavljao akcenat na „pretapanje komunista i ustaša jednih
u druge" - jer su čitave satnije, legionarske i SS divizije, kako se rat
bližio kraju, sve više prelazile u partizane.
Drašković daje i objašnjenje zašto Draža nije imao „odlučnosti" da
naredi akciju protiv komunista. „U koga da pucamo? U sebe, u svoje
šiljkane, u svoj jezik i rod... Poleta i žara za borbu sa partizanima sa
Nedićevima i Ljotićevim ljudima nije bilo, jer je svaki metak završavao
u telu rođaka, brata, oca, suseda, ili sina", razmišljao je, navodno, Draža.
Ovo mesto, kao uostalom i celi roman, pokazuje da Vuk Drašković, pored
bavljenja politikom, nije našao vremena za arhivska istraživanja.
Naprosto, Četnička arhiva Vojnog arhiva u Beogradu prepuna je Dražinih
odlučnih naredbi za akciju protiv komunista i ljotićevaca (kao i
ustaša). Primera radi, kada je video „pasja groblja" u Crnoj Gori, Draža
je 15. jula 1942. svim komandantima u Srbiji naredio da „unište"
komuniste „najenergičnije, svim silama, posredno i neposredno, bez
ikakve milosti". Nešto kasnije, 12. avgusta, naredio je Keseroviću:
„Komuniste uništite po svaku cenu. U Vašem reonu možete biti samo Vi.
Oni ne zaslužuju nikakvu milost i čovečnost." A ovo je Dražin raspis
svima od 18. avgusta: „Komuniste i ljotićevce uništavati bez milosti
svuda gde se pojave, ne birati sredstva." Karakteristična je i naredba
od 1. decembra iste godine: „Komuniste goniti do istrebljenja i ako
izjavljuju da su za nas. Pokušavaju prevaru kao i uvek, a cilj im je da
se dočepaju vlasti pa da ubijaju." Kasnije, kako se menjala politika
zapadnih sila, i kako se Staljinova vojska približavala Dunavu,
mogućnost da se komunisti dočepaju vlasti, odnosno da započnu masovne
pokolje civila, da predaju Kosmet Albancima, da postave granicu na
Drini, itd, postajala je sve izvesnija - pa su usledile još oštrije
Dražine naredbe protiv njih.
Prema tome, kroz Dražin lik Vuk Drašković zapravo promoviše sopstvenu
neodlučnu i nedoslednu politiku. Od parole „gde su srpski grobovi, tu su
srpske zemlje", izrečenu 1990. godine, iz čitavog Dražinog dela danas su
ostale tek pohvale za spasavanje američkih pilota. Razume se, uz
prećutkivanje Dražinih kritika za savezničko bombardovanje srpskih
gradova 1944. godine, u kojima je ubijeno više od 10.000 civila.
U sledećem broju:
Dražin lik u delima dr Vojislav Šešelja
Piše: Miloslav Samardžić
Srpska Informativna Mreza
sim@antic.org
http://www.antic.org/
