frankfurtske VESTI
KOMENTAR
KAD ĆE CRKVA SKINUTI MASKU
Desilo se čudo u vrhu Srpske pravoslavne crkve, ali ne od onih kao u pričama
da je neka ikona proplakala, već obično, kao u običnih ljudi - jedan od
svetih otaca je progovorio o zbivanjima i odnosima iza srpskih duhovnih
kulisa. Pismo vladike Grigorija je uzbudilo duhove, jer takve prozivke
neposredne sabraće, takvog otkrivanja duhovnog prljavog veša u istoriji
SPC-a valja nikada pre nije bilo.
Da li će ovaj presedan - vladičin poziv da se više ne ćuti o bolnim temama
Crkve - uroditi nekim plodom, veliko je pitanje. Najverovatnije je da će sve
utihnuti, kao što je bivalo kad bi se u nekadašnjoj komunističkoj
hijerarhiji pojavio neki jeretik. Iako su i Crkva i Partija po ideološkoj
prirodi jednake, neprikosnovene, što se običnog sveta tiče - vernika u
jednoj, članstva u drugoj - postoji mala razlika. U ovom slučaju ne treba
očekivati ekskomunikaciju disidenta. U komunista je ona bila neizbežna.
Nikome u crkvenom vrhu ne ide u račun da se priča nastavlja, da se diže
prašina, jer svašta još bi moglo da ispliva iz Pandorine kutije koju je
vladika Grigorije tek odškrinuo.
Crkva, naime, ima pravilo koje u komunista nije postojalo - u njenom vrhu,
svi "imaju apsolutno pravo na slobodu mišljenja", kako to reče g. Savo
Jović, u ulozi glavnog Sinodovog sekretara.
To će reći da je vladika Grigorije rekao, to jest napisao sabraći
episkopima, što je imao da kaže, a njihovo je šta će o tome misliti. A prema
onome što se da zaključiti iz dosadašnjih reagovanja - više iz prećutkivanja
nego jasnog izjašnjavanja - sveti oci, a i drugi bliski Crkvi, ocenjuju da
je hercegovački vladika, mlad i po godinana i po episkopskom stažu,
progoviro iz povređene sujete. Dakle, zabludela ovca.
Kao, poverovao je da će mu dodeliti patrijarhovo žezlo i sada, prevaren,
kivan je na sve i nema mere. Može biti. Neko će se možda setiti da podseti
na vladičanski trač koji je kružio među starijim vladikama kad je Grigorije
proizveden u episkopa - da "u vladiku nije proizveden samo onaj ko u maniji
tog dana nije ušao u Patrijaršiju".
Ali i ako je ovca (Hristova), vladika je. Mnogo vidi i mnogo zna. Vladičini
razlozi i motivi da otvori dušu - i zapreti još mnogim neprijatnim istinama
o duši i telu crkvenih velikostojnika, ukoliko oni ne prihvate razgovor o
stvarima koje im je predočio - jedna su priča, a sve ono što on kaže -
druga. Priča koja intrigira javnost ne sama po sebi, već kao izazov - da
Crkva, najzad, prekine sa licemerjem i, ako ćemo pošteno, skine masku.
Crkva odavno, ne samo u ovoj deceniji, više nije samo Crkva, uveliko se u
sve meša, ali ne dopušta da se ima uvid u njena dela. I vladika Grigorije je
kivan što mu je pismo dostupno javnosti. Jer to obavezuje.
Iako će, možda, i on sam biti zainteresovan da se prašina slegne - oni
kojima se obratio to su već pokazali - to će sada biti mnogo teže nego da je
pismo ostalo "internog i ličnog karaktera".
Da Crkva nije licemerna, sve te stvari, pomenute u pismu, i druge koje bi
mogle biti pomenute, odavno više ne bi smele da su internog karaktera.
Piše: Branko STOŠIĆ
