Politika
5. decembar
Širi se krug pristalica eutanazije
Borba za pravo na smrt
Ministarka za spoljnu trgovinu Ema Bonino štrajkom glađu podržala je
zahtev za legalizaciju eutanazije u Italiji
TRAGOM VESTI
Pristalice prava na „dostojanstvenu smrt” doskora su bili manjina koja
se, u borbi da ozakoni svoja uverenja, suprotstavljala ne samo zvaničnom
pravnom poretku svojih zemalja, verskim kanonima i lekarskoj etici, već i
svim onim dobronamernim građanima koji su, doduše, bili spremni da u načelu
prihvate opravdanost eutanazije kao krajnjeg čina milosrđa prema neizlečivim
bolesnicima, ali ne i njeno sprovođenje u praksi. A onda su stvari počele da
se menjaju. Nekoliko slučajeva koji su, uz široku medijsku pokrivenost,
potresli svet, pokrenuli su glomaznu zakonodavnu mašineriju i, usput,
učinili da mnogi dotadašnji zagovornici „života po svaku cenu” počnu
drugačije da posmatraju pitanje svesnog, namernog prestanka života. Čak i u
katoličkoj Italiji, gde je život „svetinja”, a eutanazija najstrože
zabranjena.
Italijanska ministarka za spoljnu trgovinu Ema Bonino odlučila je
početkom sedmice da dvodnevnim štrajkom glađu podrži 60-godišnjeg zemljaka
Pjerđorđa Velbija, teško obolelog od atrofije mišića, koji već mesecima
uzalud traži da ga skinu sa aparata za veštačko disanje. Stranke italijanske
levice stale su na stranu legalizacije eutanazije, ali se partije desnog
centra tome oštro protive.
Pismo predsedniku
U septembru je Velbi zatražio od predsednika Italije Đorđa Napolitana
da mu odobri pravo na prekid veštački održavanog života, a kako ni to nije
dalo rezultat, osmoro aktivista iz kampanje za podršku Velbiju je pre
nekoliko dana započelo štrajk glađu zahtevajući ukidanje zakona koji
eutanaziju sankcioniše kao krivično delo kažnjivo zatvorom. Velbi se obratio
italijanskom predsedniku i javnosti preko video-snimka, uz pomoć digitalnog
glasa kompjutera: „Da sam Švajcarac, Belgijanac ili Holanđanin, ne bih morao
da se ovome podvrgavam, ali ja sam Italijan, a ovde nema milosti.”
Eutanazija je, naime, legalizovana u ove tri evropske zemlje, a u
Švajcarskoj već godinama postoje i specijalne klinike u kojima se
pacijentima iz inostranstva ukazuje profesionalna „pomoć u odlasku na večni
počinak”. Jedna od njih je „Dignitas”, koja svoju „humanu delatnost” obavlja
u Cirihu. Njeni posetioci, nazivani „turisti smrti”, uglavnom dolaze iz
Evrope, ali i sa drugih kontinenata da bi tu primili smrtonosnu dozu
pentabarbital natrijuma i ušli u bespovratnu komu.
Uslovi za „milosrdnu smrt”
Holandija, prva zemlja u kojoj je ozakonjeno pravo na „milosrdnu smrt”
, odredila je veoma jasne uslove za eutanaziju. Sme je zatražiti samo čovek
koji pati od dugotrajnih i nepodnošljivih bolova usled bolesti koja se ne
može izlečiti, niti njegovo stanje poboljšati, i koji se za „prekraćivanje
muka” svesno i dobrovoljno opredelio. Lekar, odabran da izvrši eutanaziju,
mora da dobije saglasnost još jednog kolege, a pacijent svoju želju mora
lekaru da predoči u pisanoj formi.
Ali, šta sa bolesnicima u komi? Da li ih treba lišiti prava na spokoj
zato što nisu u stanju da ga sami zatraže? Ko može umesto njih to da učini?
Ko je taj koji će proceniti da je u interesu pacijenta da umre? Verovatno
poneta upravo takvim razmišljanjima, federalna vlast u Australiji je 1997.
godine ukinula „pomoć u samoubistvu” koju je, godinu dana ranije,
legalizovala severna teritorija ove države.
Nakon Holandije zakon o eutanaziji usvojen je i u parlamentu Belgije,
a prvi Belgijanac kojem je bilo dopušteno da svojevoljno okonča život uz
lekarsku pomoć bio je 39-godišnji Mario Verstrate. U Španiji je bitku za
legalizaciju „ubistva iz samilosti” pokrenuo Ramon Sanpedro Kanean,
nekadašnji mornar, koji je 35 godina ležao potpuno oduzet. Nakon što je
izgubio sve pravne bitke u svojoj domovini, obratio se Evropskom sudu za
ljudska prava u Strazburu. Potonji je, doduše, prethodno odbio sličan zahtev
(sada već pokojne) Engleskinje Dajane Preti koja je dugo bolovala od
fatalnog, bolnog oblika paralize. Britanski zakon je ostao neumoljiv, ali je
anketa sprovedena među građanima pokazala da 80 odsto Britanaca podržava
eutanaziju.
Nemačka je ozbiljnije otvorila raspravu o eutanaziji sredinom
devedesetih godina prošlog veka, nakon samoubistva obolele književnice
Sandre Pareti i presude Hansu Henihu Atrotu, predsedniku „Nemačkog društva
za humano umiranje”, kažnjenom zbog ilegalne nabavke kapsula sa smrtonosnim
otrovom koje je nameravao da ustupi neizlečivim bolesnicima, članovima svog
društva. Za razliku od stava Britanaca u slučaju Dajane Preti, većina Nemaca
je tada zaključila da, ipak, niko nema prava da drugome oduzme život, makar
i na sopstveni zahtev.
Aleksandra Mijalković
[objavljeno: 06.12.2006.]
[Non-text portions of this message have been removed]
