ЗАШТО ИЗБЕГЛИЦА ВИШЕ НЕМА И КАКО ЋЕ РАСЕЉЕНИ СРБИ СА КОСМЕТА ДА „НЕСТАНУ”
Жртве манипулације Људска права расељених Срба још увек су од другоразредног значаја у односу на традицију, статус и права осталих становника Европе Избеглица у Србији више нема! Ипак, скоро 150.000 људи који су између 1991. и 1995. побегли или протерани из сада већ суседних држава, жели да продужи избеглички статус у Србији. Толико их се пријавило на попису избеглица почетком 2005. Влада Србије и Високи комесаријат за избеглице УН убедили су их да ће боље проћи у животу као регистроване избеглице него као грађани Србије, земље у којој живе више од десет година. Они су наведени да верују како ће им избеглички статус помоћи да реше стамбено питање кроз међународну хуманитарну помоћ и да врате у посед изгубљену имовину и станарска права у Хрватској. Хуманитарна помоћ Србији је незнатна, а станарска и имовинска права су индивидуална права која ће – или неће – бити враћена, што зависи од много – углавном политичких – фактора, а избеглички статус не може да помогне у остваривању ових права. Хрватска има обавезе према својим грађанима, а не према регистрованим избеглицама у Србији, утолико више зато што избеглица у Србији нема – и то по неколико основа. Прво, велики број оних који су дошли из Хрватске и Босне и Херцеговине већ има држављанство, пасош и друге бенефиције „земаља порекла” или могу да их добију. Друго, поред избегличког статуса, многи имају и држављанство Србије. Због „рупе” у закону избегличка легитимација мора да се преда и поништи тек када се, по добијању решења о држављанству, изда лична карта. Како у овим случајевима не постоји законски рок за вађење личне карте, има много држављана Србије који поседују избегличку легитимацију, без права гласа и других права која припадају само држављанима Србије. Ово је парадокс, јер избеглице не могу да буду уједно и држављани земље домаћина. Треће, чак и они који немају држављанство Србије, од 2002. имају право да га траже и добију. Они, практично, нису избеглице већ странци са сталном дозволом боравка и правом на држављанство. Како је онда могуће да једна земља, после више од десет година, и даље има „избеглички проблем”? Тако што су, за све у Србији и ван ње, избеглице и расељени са Косова (већ више од десет година) само расељени Срби, жртве манипулације, политичких и личних интереса. Њихова грађанска и људска права, насупрот правима других етничких група, и даље су од секундарног значаја како у Хрватској и Србији тако и за УН, ОЕБС и ЕУ. Јасно је да више нема избеглица из Хрватске и БиХ у Србији, али одржавање илузије да је стварност управо обрнута служи специјализованим владиним, невладиним и међународним организацијама да оправдају своје трошкове пред пореским обвезницима, донаторима и државама које заступају. Бројањем избеглица, по трећи пут у последњих десет година, Влада Србије и УН прикривају бирократску инерцију и неспособност да се прилагоде новим изазовима заштите сиромашних у Србији. Више од четвртине бивших избеглица живи испод прага сиромаштва, што је двоструко више у односу на укупну популацију Србије. Социјална, економска и здравствена рањивост ових грађана има своје посебне карактеристике произашле из насилне измештености која никада није залечена. Они имају посебне потребе, а као регистроване избеглице, становници Србије без права гласа, имају право само да моле за помоћ и да се буне. „Хрватска је дом свих њених грађана”. Хрватска армија је 1995. током операције ”Олуја”, за само неколико дана избацила више од 200.000 њених грађана, Срба из Крајине, а то је прошло готово непримећено у светским медијима. Мало касније, 1999. године, после НАТО бомбардовања, још 200.000 људи, углавном Срба, морало је да напусти Космет. Њихова права, сем егзистенцијалног минимума хране и крова над главом, опет нису привукла велику пажњу међународних миротвораца и активиста у области људских права. У оба случаја, неки други грађани Хрватске и Србије (са Косова), уништили су, купили или једноставно заузели напуштене куће, станове и послове искључујући било какву могућност повратка Срба. Данас, после више од десет година, ситуација у Хрватској је свршен чин. Почетком 2005, 31. јануара, потписивањем Сарајевске декларације под будним оком ОЕБС-а, Високог комесаријата за избеглице УН и Европске комисије, БиХ, Србија и Црна Гора и Хрватска обавезале су се да ће избегличко питање решити до краја 2006. Али, у документу стоји и да ће избеглице „по свом повратку или локалној интеграцији уживати сва права и обавезе као сви остали становници/грађани на недискриминацијској основи”. Једно старо, важно и дугачко питање и даље виси у ваздуху: да ли Срби, грађани Хрватске, који су пре бежања и/или протеривања из Хрватске стекли станарска права, и даље могу да искористе то стечено право без обзира где тренутно живе? У БиХ могу, а у Хрватској не могу. Иако је Хрватска влада питање враћања станарских и неких других права својим држављанима српске националности ставила ad acta, ово је још увек врућа тема и сведочанство немара, немоћи и неспособности ОЕБС-а, УН и ЕУ да убеде Хрватску да се односи према свим својим грађанима као грађанима Европе: једнако и без дискриминације. Ово, наравно, ако статус грађанина Европе нешто значи. Ситуација са Косметом, по свој прилици, иде у истом смеру. Док српски и косовски политичари уцењују једни друге и међународну заједницу одбијањем било каквог компромисног решења, време пролази. Хрватска сувереност у спровођењу поштивања људских права на својој територији, наспрам босанског модела дуготрајне међународне управе, произвела је катастрофално решење. Изгледа да форсирани преговори о статусу КиМ, заједно са традиционалистичким предзнаком садашњих српских вођа, воде ка истом исходу. Људска права расељених Срба још увек су од другоразредног значаја у односу на традицију, статус и права осталих становника Европе. Србија и међународна заједница, предвођена УН, ОЕБС и ЕУ, морају да се односе према расељеним Србима као према грађанима Србије, Хрватске и Европе са свим припадајућим правима и обавезама без обзира на етничку припадност или место боравка. Ово је можда једини пут ка стварном решењу десетогодишње „избегличке кризе” у Србији и остваривању права неалбанских грађана још увек јужне српске покрајине Косово. Избеглица у Србији више нема, а како ће расељени са Косова да „нестану” зависи од свих нас који живимо у Европи. Озрен Тошић Лекар, Комесар за избеглице у влади Републике Србије (2003–2004) http://www.politika.co.yu/ Yahoo! Groups Links <*> To visit your group on the web, go to: http://groups.yahoo.com/group/SrpskaInformativnaMreza/ <*> To unsubscribe from this group, send an email to: [EMAIL PROTECTED] <*> Your use of Yahoo! Groups is subject to: http://docs.yahoo.com/info/terms/
