Када је реч о Косову и Метохији, постоји једна ствар у
којој би сви могли да се сложе: невероватно је тешко, можда чак и немогуће, бити
потпуно непристрасан.
Ово правило очигледно важи за главне стране у
спору, Србе и Албанце. Оно, међутим, важи и за све оне међународне актере који
су себи доделили улогу у одлучивању о судбини те вазда уклете територије. Они
су, по свему судећи, оптерећени озбиљним предрасудама у корист албанске стране,
а неки међу њима тиме се предрасудама чак и поносе.
Више од четири
деценије посматрао сам Србе и Албанце како киње једни друге на Косову и због
Косова и спознао сам дубину њихове патњe. И данас, када почињу формални
преговори о будућем статусу те територије, још увек мислим да није могућно
определити се између Албанаца и Срба и тако одредити коме би Косово требало да
припадне.
Историјска мерила
Срби су, колико год да их дуго
познајем, одувек били спремни да певају о Косову, да се заклињу у Косово и да
обећавају да ће за Косово готово све учинити – једино што нису спремни да на
Косово оду (или да науче албански језик). Није тешко показати да су чак и у
ретким периодима мира у минулих сто година Срби пре били склони да се исељавају
из те области, него да се тамо насељавају. (Укупно је 400.000 Срба напустило
Косово између 1945. и 1990. године). Једини изузетак представљало је неколико
масовних колонизација које су организовале власти у Београду. Разуме се, било је
и масовних протеривања која су спроводили Албанци под страним покровитељством.
Када ово кажем, не желим ничим да омаловажим ни оне који су се добровољно
исељавали, ни оне одважне, који су се тој тенденцији опирали.
Велики
поход Албанаца - махом брђана - на Косово почео је на размеђу 17. и 18. века,
када су десетине хиљада Срба избегле на север. Досељавање Албанаца, вазда у
потрази за земљиштем, никада није стварно престало, до дана данашњег.
Не
сме се, међутим, заборавити ни то да су после Другог светског рата хиљаде
косовских Албанаца емигрирале у Северну Европу, Северну Америку, чак и
Аустралију у потрази за послом и бољим животним условима.
Ако би древна
историја била мерило власништва, онда би Србија сасвим јасно извојевала победу.
Неспорно је да је Косово било колевка српске нације и одабрано тле на коjeм је
настала прва српска држава. О томе сведочи мноштво споменика, од којих су неки
старији од 800 година, баш као што сведочи и сам топоним Косово, који потиче од
српског имена птице кос. Не постоје никакви албански трагови који би се са овима
могли упоредити.
Међутим, ако би мерило била савремена историја, рецимо,
од Другог светског рата наовамо, онда би се однос снага померио у корист
Албанаца, барем када је реч о јачини демографских аргумената.
Ако се
накратко позабавимо анализом статистичких података из минулих неколико столећа,
видећемо да турски дефтер из 1455. показује да су Срби чинили огромну већину
становништва Косова, док је Албанаца било мање од једног процента. И у попису из
1871. године који можемо наћи у аустријским војним архивима, видећемо да Срби и
даље представљају 64 посто становништва. Отада се, међутим, број Албанаца стално
увећава и они преовлађују, без обзира на велика етничка протеривања у једном или
у другом смеру. Године 1948. Албанци су представљали 68 посто становништва и та
њихова експанзија ретко је бивала заустављена. Данас они, разуме се, чине 90
посто од готово два милиона становника колико их укупно има на Косову. Стопа
наталитета Албанаца и даље је изузетно висока и половина њиховог становништва на
Косову млађа је од 24 године.
Својина и право
Највећи део
земље налази се у рукама Албанаца, а велики део тог земљишта заузет је пошто су
српски власници са њега избегли. Албанци и њихове међународне присталице
позивају се на аргументацију која се подудара са оном старом енглеском изреком:
„Својина чини девет десетина права”. Ипак, ако потражите у америчком правном
лексикону, видећете да се за ову изреку каже да представља израз „владавине
силе, а не владавине права, будући да је за власништво неопходно и право на
поседовање, исто онолико колико и стварно или практично поседовање”.
Ако
говоримо о међународном јавном праву које се развило у протеклом веку, велике
силе су после Првог светског рата признале суверенитет Србије над Косовом. Тај
суверенитет су доцније афирмисали Друштво народа и Уједињене нације, када је
Србија била део Југославије, а Југославија, опет, била земља оснивач и Друштва
народа и Уједињених нација. Тако су и НАТО и Европска унија прихватиле тај
суверенитет.
Да ли ће велике силе нашег доба једноставно гурнути у страну
поштовање за суверенитет Србије када је реч о Косову? Ту могућност није нимало
тешко замислити ако се сетимо лакоће с којом су Сједињене Америчке Државе и
њихови главни савезници, у поступку према бившој Југославији, одбацили све
правне разлоге и аргументе.
Ипак, упркос тријумфалистичком тону актуелног
вођства у Приштини, Косово изгледа као подручје која је на ивици пропасти - без
излаза на море, са инфраструктуром која се урушава и фабрикама које су
безнадежно застареле. Стопа незапослености се процењује на преко 60 посто. Тачно
је да је стопа неписмености, која је пре 20 година износила око 30 процената, у
међувремену смањена, али неписменост није искорењена. Рачуне махом плаћају
стране владе или се покривају из дознака Алб=
| Yugoslavia phone card | Flag of yugoslavia | Yugoslavia |
| Yugoslavia flight |
YAHOO! GROUPS LINKS
- Visit your group "SrpskaInformativnaMreza" on the web.
- To unsubscribe from this group, send an email to:
[EMAIL PROTECTED]
- Your use of Yahoo! Groups is subject to the Yahoo! Terms of Service.
