Od Farinelija do Bakića
Uvertiru je napravila Karla del Ponte, izvlačeći iz sebe poslednji visoki
ton najavom nedolaska u Srebrenicu zbog toga što dva čoveka kojima je pripremila
mesta u počasnoj loži nisu sela na rezervisane stolice, nego su ostali u
prirodnim staništima. Tačnije, krtičnjacima. Diva iz Haga je krenula stopama
neprevaziđenog operskog kastrata. Nesrećni genije je osećaj potpunog
zadovoljstva imao isključivo u prisustvu brata. Nesrećna Karla del Ponte to
zadovoljstvo osetiće tek u prisustvu Radovana Karadžića i Ratka Mladića, ali,
sve duže joj odlažu konačnu ekstazu
Igor
Gajić
Iako su sve
kockice bile spremne, jedan udar stihije srušio je kompletan mozaik. Dugo
planirana operska akcija zloupotrebe srebreničkih žrtava kao artiljerijske
pripreme za poravnavanje Republike Srpske na kraju je imala za posljedicu samo
nekoliko "šok-bombi", bez željenog efekta. Sve je pokvario London. Pored
pokušaja ignorisanja žrtava terorističkog napada u glavnom gradu Velike
Britanije, kolekcija opskurnih stvorenja nije imala drugog izbora osim da
srebreničkim žrtvama oda dužnu počast, iako ih ta tragedija interesuje samo
ukoliko može da se iskoristi u patološke dnevnopolitičke svrhe.
Uvertiru za operu napravila je Karla del Ponte, izvlačeći iz sebe poslednji visoki ton najavom nedolaska zbog toga što dva čoveka kojima je pripremila mesta u počasnoj loži nisu sela na rezervisane stolice, nego su ostali u prirodnim staništima. Tačnije, krtičnjacima. Diva iz Haga koja je krenula stopama neprevaziđenog operskog kastrata Farinelija u potpunosti je kopirala život tog hvaljenog i duboko nesrećnog operskog zabavljača velikih dvorova. Nesrećni kastrat je osećaj potpunog zadovoljstva imao isključivo u prisustvu brata. Nesrećna Karla del Ponte to zadovoljstvo osetiće tek u prisustvu Radovana Karadžića i Ratka Mladića, ali, sve duže joj odlažu konačnu ekstazu.
Nadničari: Operska tragedija nastavljena je patetičnim arijama, repriziranim već nekoliko puta. Američki ambasador u BiH Daglas Meklheni nastavio je tradiciju svojih prethodnika nadobudnom arijom o hvatanju i kažnjavanju, ne shvatajući, kao ni njegovi prethodnici, da pitanje BiH nije stvar snage njegove pesnice, nego problem ljudi koji u toj državi žive. On je ovde samo gost sa parama i velikom verovatnoćom da od lokalnih mangupa kupi zgradu opštine u Sarajevu. Pedi Ešdaun, nesklon operi, ali i horskom pevanju uopšte, ponovo je izveo solo deonicu, koja nikoga sa sluhom nije ostavila ravnodušnim. Njemu to ipak nije smetalo, jer već odavno ne sluša nikoga osima sebe. Veoma je zadovoljan sopstvenom izvedbom. Gotovo do krajnjeg samozadovoljstva. Bariton Borisa Tadića slabo se čuo u Srebrenici, a piskutanje Sulejmana Tihića podsećalo je na singl ploče retro usmerenja, pogrešno okrenute na 78 obrtaja.
Poigravanje srebreničkim žrtvama nije prošlo bez uplitanja likova koji su do pre nekoliko meseci sve zločine prema jednom narodu opravdavali zločinom prema nekom drugom. Ulaskom drugačijih dirigenata u njihovo horsko pojanje, zbor je kompletno promenio pesmu. Ruka sa srca na kojem su bili tetovirani Karadžić ili Mladić sišla je na delove tela koje je do sada kao umetničku vrednost cenio jedino neprevaziđeni Deen. Usamljeni su ostali i sarajevski branioci beogradskih bogatih dama, koji su uz opersku adaptaciju "Give peace a chance" davali sebi šansu da napune džepove dolarima, pristiglim iz svih krajeva napaćenih zapadnih demokratija.
Pošto svaka glamurozna predstava zahteva gomilu dobro plaćenih statista, tako je iz kukuruza provirila i glava takozvanog "ovlaštenog agenta Republike BiH" pri Međunarodnom sudu pravde u Hagu, profesora Frensisa Bojla. Mali nadničar uspeo je da se ubaci na konferenciju, koja, istina, nije dostojna njegovog nivoa, jer se nije raspravljalo da li se za dva reda okopanih kukuruza dobija ista svota kao za jedan okopan red u kraćem vremenskom periodu. Ali, i Bojl je uspeo da ubaci svoj glasić u hor koji već dugo zavija ariju o nestanku RS. Kako je rekao uvaženi nadničar, jedina pravda za sve žrtve i preživele ljude iz srebreničkog zločina, ali i ostalih stradanja, može biti postignuta isključivo gašenjem Republike Srpske, kao tvorevine nastale na genocidu. U njegovoj zamisli ima logike, jer ga ne plaća ga Republika Srpska, nego Republika Bosna i Hercegovina.
U senci velikog operskog spektakla sa žrtvama u sporednoj ulozi i baletanima u glavnoj roli, ostale su male pozorišne premijere održane diljem države u kojoj je kultura već poodavno dosegla nivo Rimskog carstva - nažalost, nakon prolaska Huna kroz imperiju. Mladen Ivanić još uvek istrajava u borbi za poziciju u Sarajevu, ali ne bi mu bilo krivo ni da se umesto njega u Sarajevu pozicionira nekoliko njegovih ljudi od poverenja. I sve se desilo kako je želeo, ali ne baš kako je zamislio.
Nagodbe: Adnan Terzić, asistent režije u predstavama u Savetu ministara napravio je postavku tako da Ivanić ode u Banjaluku, a da u Sarajevo dođe veći deo Glavnog odbora Partije demokratskog progresa. Istina, ne u Savet ministara, jer im je Terzić spremio scenu u Sudu BiH, pa će Ivanić biti srećan ako svoju postavku sa partijskim kolegama ne završi na zatvorenoj sceni u Zenici sa publikom iz tamošnjeg kazneno-popravnog doma, poznatog po kritičkom stavu prema srpskoj dramaturškoj školi.
Ivanićev dojučerašnji saborac iz Saveta ministara i PDP-a Branko Dokić, zaklinjući se u vlastito poštenje, nagodio se sa banjalučkim sudijama da plati kaznu, da vrati mali deo svote iz optužnice, te da šest meseci provede na ledu. Ta izuzetna nagodba umetnika telekomunikacija i energetike, koji je odlučio da se privremeno povuče, može da se suoči s preprekom ukoliko se neko od tužilaca zapita odakle je bivši ministar Dokić nabavio novac i za kaznu, i za vraćanje, i za povlačenje. Uzme li se u obzir prosek primanja, to iznosi daleko više od onoga što je zvanično zarađivao na ministarskim pozicijama. Zajedno sa dnevnicama i dodatkom za život odvojen od realnosti.
U isto vreme, odvija se i predstava u kojoj glavne uloge igraju Milorad Dodik i Novak Kondić, ali, ophrvan sopstvenim problemima, režiserski duet PDP - SDS nije napravio postavku koja može da iznese teret glavnih glumaca, pa tokom igre pred sudijama uvode nove i nepripremljene glumce, koji ne mogu odgovoriti zadatku, zbog čega igraju u korist glumaca koje režiseri tako žarko žele da izbace sa scene. Efekat je suprotan, jer glumci postaju sve popularniji, a režija je pala u drugi plan, opterećena varijeteom koji predvodi Pero Bukejlović na čelu Vlade RS. Njega nije sramota da za "koricu hleba" na glavi nosi kapu, primerenu zabavljačima sa srednjovekovnih dvorova, koje su "od milja" zvali dvorske lude. U isto vreme, Bukejlović na licu zadržava izraz Bastera Kitona, čuvenog komičara koji se nikada nije nasmejao.
Za kompletiranje scene sa krupnim multimedijalnim ambicijama - od opersko-baletskih dešavanja, preko pozorišnih postavki, do varijetea - pobrinuo se sofisticirani umetnik sa livada Ranko Bakić, organizujući performanse u kojima glavnu ulogu igraju motika, krompir i krastavac. Motiku je dodelio, krompir i krastavac zadržao za sebe, uzimajući skromnu ulogu Malika Tintilinića iz «Šume Striborove». Na Bakićevu žalost, Ivana Brlić-Mažuranić za Tintilinića je predvidela ulogu malog kućnog duha koji iskače iz kućne vatre.
Za Bakića je potrebna daleko veća vatra. Bar veličine lomače.
Pa, da čekamo iskakanje. Uz krompir i krastavce. I parizer "Lijanović".
Uvertiru za operu napravila je Karla del Ponte, izvlačeći iz sebe poslednji visoki ton najavom nedolaska zbog toga što dva čoveka kojima je pripremila mesta u počasnoj loži nisu sela na rezervisane stolice, nego su ostali u prirodnim staništima. Tačnije, krtičnjacima. Diva iz Haga koja je krenula stopama neprevaziđenog operskog kastrata Farinelija u potpunosti je kopirala život tog hvaljenog i duboko nesrećnog operskog zabavljača velikih dvorova. Nesrećni kastrat je osećaj potpunog zadovoljstva imao isključivo u prisustvu brata. Nesrećna Karla del Ponte to zadovoljstvo osetiće tek u prisustvu Radovana Karadžića i Ratka Mladića, ali, sve duže joj odlažu konačnu ekstazu.
Nadničari: Operska tragedija nastavljena je patetičnim arijama, repriziranim već nekoliko puta. Američki ambasador u BiH Daglas Meklheni nastavio je tradiciju svojih prethodnika nadobudnom arijom o hvatanju i kažnjavanju, ne shvatajući, kao ni njegovi prethodnici, da pitanje BiH nije stvar snage njegove pesnice, nego problem ljudi koji u toj državi žive. On je ovde samo gost sa parama i velikom verovatnoćom da od lokalnih mangupa kupi zgradu opštine u Sarajevu. Pedi Ešdaun, nesklon operi, ali i horskom pevanju uopšte, ponovo je izveo solo deonicu, koja nikoga sa sluhom nije ostavila ravnodušnim. Njemu to ipak nije smetalo, jer već odavno ne sluša nikoga osima sebe. Veoma je zadovoljan sopstvenom izvedbom. Gotovo do krajnjeg samozadovoljstva. Bariton Borisa Tadića slabo se čuo u Srebrenici, a piskutanje Sulejmana Tihića podsećalo je na singl ploče retro usmerenja, pogrešno okrenute na 78 obrtaja.
Poigravanje srebreničkim žrtvama nije prošlo bez uplitanja likova koji su do pre nekoliko meseci sve zločine prema jednom narodu opravdavali zločinom prema nekom drugom. Ulaskom drugačijih dirigenata u njihovo horsko pojanje, zbor je kompletno promenio pesmu. Ruka sa srca na kojem su bili tetovirani Karadžić ili Mladić sišla je na delove tela koje je do sada kao umetničku vrednost cenio jedino neprevaziđeni Deen. Usamljeni su ostali i sarajevski branioci beogradskih bogatih dama, koji su uz opersku adaptaciju "Give peace a chance" davali sebi šansu da napune džepove dolarima, pristiglim iz svih krajeva napaćenih zapadnih demokratija.
Pošto svaka glamurozna predstava zahteva gomilu dobro plaćenih statista, tako je iz kukuruza provirila i glava takozvanog "ovlaštenog agenta Republike BiH" pri Međunarodnom sudu pravde u Hagu, profesora Frensisa Bojla. Mali nadničar uspeo je da se ubaci na konferenciju, koja, istina, nije dostojna njegovog nivoa, jer se nije raspravljalo da li se za dva reda okopanih kukuruza dobija ista svota kao za jedan okopan red u kraćem vremenskom periodu. Ali, i Bojl je uspeo da ubaci svoj glasić u hor koji već dugo zavija ariju o nestanku RS. Kako je rekao uvaženi nadničar, jedina pravda za sve žrtve i preživele ljude iz srebreničkog zločina, ali i ostalih stradanja, može biti postignuta isključivo gašenjem Republike Srpske, kao tvorevine nastale na genocidu. U njegovoj zamisli ima logike, jer ga ne plaća ga Republika Srpska, nego Republika Bosna i Hercegovina.
U senci velikog operskog spektakla sa žrtvama u sporednoj ulozi i baletanima u glavnoj roli, ostale su male pozorišne premijere održane diljem države u kojoj je kultura već poodavno dosegla nivo Rimskog carstva - nažalost, nakon prolaska Huna kroz imperiju. Mladen Ivanić još uvek istrajava u borbi za poziciju u Sarajevu, ali ne bi mu bilo krivo ni da se umesto njega u Sarajevu pozicionira nekoliko njegovih ljudi od poverenja. I sve se desilo kako je želeo, ali ne baš kako je zamislio.
Nagodbe: Adnan Terzić, asistent režije u predstavama u Savetu ministara napravio je postavku tako da Ivanić ode u Banjaluku, a da u Sarajevo dođe veći deo Glavnog odbora Partije demokratskog progresa. Istina, ne u Savet ministara, jer im je Terzić spremio scenu u Sudu BiH, pa će Ivanić biti srećan ako svoju postavku sa partijskim kolegama ne završi na zatvorenoj sceni u Zenici sa publikom iz tamošnjeg kazneno-popravnog doma, poznatog po kritičkom stavu prema srpskoj dramaturškoj školi.
Ivanićev dojučerašnji saborac iz Saveta ministara i PDP-a Branko Dokić, zaklinjući se u vlastito poštenje, nagodio se sa banjalučkim sudijama da plati kaznu, da vrati mali deo svote iz optužnice, te da šest meseci provede na ledu. Ta izuzetna nagodba umetnika telekomunikacija i energetike, koji je odlučio da se privremeno povuče, može da se suoči s preprekom ukoliko se neko od tužilaca zapita odakle je bivši ministar Dokić nabavio novac i za kaznu, i za vraćanje, i za povlačenje. Uzme li se u obzir prosek primanja, to iznosi daleko više od onoga što je zvanično zarađivao na ministarskim pozicijama. Zajedno sa dnevnicama i dodatkom za život odvojen od realnosti.
U isto vreme, odvija se i predstava u kojoj glavne uloge igraju Milorad Dodik i Novak Kondić, ali, ophrvan sopstvenim problemima, režiserski duet PDP - SDS nije napravio postavku koja može da iznese teret glavnih glumaca, pa tokom igre pred sudijama uvode nove i nepripremljene glumce, koji ne mogu odgovoriti zadatku, zbog čega igraju u korist glumaca koje režiseri tako žarko žele da izbace sa scene. Efekat je suprotan, jer glumci postaju sve popularniji, a režija je pala u drugi plan, opterećena varijeteom koji predvodi Pero Bukejlović na čelu Vlade RS. Njega nije sramota da za "koricu hleba" na glavi nosi kapu, primerenu zabavljačima sa srednjovekovnih dvorova, koje su "od milja" zvali dvorske lude. U isto vreme, Bukejlović na licu zadržava izraz Bastera Kitona, čuvenog komičara koji se nikada nije nasmejao.
Za kompletiranje scene sa krupnim multimedijalnim ambicijama - od opersko-baletskih dešavanja, preko pozorišnih postavki, do varijetea - pobrinuo se sofisticirani umetnik sa livada Ranko Bakić, organizujući performanse u kojima glavnu ulogu igraju motika, krompir i krastavac. Motiku je dodelio, krompir i krastavac zadržao za sebe, uzimajući skromnu ulogu Malika Tintilinića iz «Šume Striborove». Na Bakićevu žalost, Ivana Brlić-Mažuranić za Tintilinića je predvidela ulogu malog kućnog duha koji iskače iz kućne vatre.
Za Bakića je potrebna daleko veća vatra. Bar veličine lomače.
Pa, da čekamo iskakanje. Uz krompir i krastavce. I parizer "Lijanović".
http://www.novireporter.com/look/reporter/nr_article.tpl?IdLanguage=11&IdPublication=2&NrIssue=122&NrSection=2&NrArticle=1129
YAHOO! GROUPS LINKS
- Visit your group "SrpskaInformativnaMreza" on the web.
- To unsubscribe from this group, send an email to:
[EMAIL PROTECTED]
- Your use of Yahoo! Groups is subject to the Yahoo! Terms of Service.
