|
Тек што је његова „ циганско каскадерско-еколошка
трагикомедија”, средњометражни документарни филм „Лепа Дијана”, обојен
хуманошћу и алхемијом човекове потребе за преживљавањем, освојио још једну
од седам светских награда (ону за најбољи документарац на фестивалу у
Висбадену) са путешествија по чак 50 међународних фестивала, пред публиком
се појавио нови филм Бориса Митића.
На управо завршеном 52.
београдском фестивалу документарног и краткометражног филма, ван
конкуренције, српскоцрногорску премијеру имао је његов 56-то минутни
документарац „Унмик Титаник”, ново дело с којим је овај 28-годишњи
београдски аутор (бивши новинар Франс преса) поново понудио једну од
најпотреснијих прича о Косову. Тачније, како сам каже – „епску басну о
послератном Косову, најбољем новогодишњем проводу у животу и давно обећану
реплику на лицемерје уједињених хуманитарних организација".
Наиме,
у филму „Унмик Титаник” у ноћи дочека 2004. године, коју Албанци и
службеници Кфора у Приштини прослављају бучно на уличном концерту на
главном градском тргу, а преосталих 100 Срба у ходницима и по становима
зграде зване „Ју програм” из које иначе никада не излазе у страху од
уличних напада, Борис Митић минималним средствима, без трунке патетике а
искрено и снажно болно, сведочи о људској судбини, парадоксима миротворне
мисије и идеје о слободи кретања у такозваном косовском демократском
друштву.
Дигиталном камером, филмски директно, Митић по Приштини
„лови Деда-Мразеве”, наштелован на фреквенцију ироније и црног хумора
станара тог монолитног гета, у којем они проживљавају и преживљавају своју
заточеничку свакодневицу. Играјући фудбал по ходницима шестоспратнице,
ловећи голубове на тавану, испијајући пиво у подруму и свађајући се које
је боје небо у сумрак! И тако до 17. марта 2004. године, од када ни њих
стотину више у Приштини нема.
– Новогодишњи проводи у Београду су
ми досадили а смучили су ми се и медијски прикази ситуације на Косову. То
је био разлог што сам носећи само своју камеру, отишао у Приштину да
снимим парадоксалне кадрове, послератну иконографију града којим доминира
џиновски портрет Била Клинтона, да забележим како се тамо дочекује Нова
година. А догодило се да сам „упао” на журку станара „Ју програма” и тамо
снимио цео филм за једну ноћ – каже Борис Митић.
Какву је журку
приредило стотинак приштинских Срба биће јасно свима који буду погледали
„Унмик Титаник”, који се већ појавио на DVD (као и „Лепа Дијана”, један од
најгледанијих документараца на Балкану). Његов епилог доснимљен је одмах
након трагичних мартовских догађаја, када је зграда „Ју програм” изненада
нападнута, опљачкана и спаљена, а њени становници спашени у последњи час и
„насељени” у спортску салу гимназије у Грачаници.
И управо ту
настао је један од филмски најпотреснијих кадрова – пркосни а неми групни
портрет страдалника.
– Једини начин да се исприча филмска прича о
Косову је кроз метафоричне људске судбине. Људи на Западу и уопште
инострана публика неће да гледа слике спаљених цркава, историјска и
статистичка објашњавања, слике људи који плачу или оптужују. Али ће сваког
заинтригирати и потрести судбина јунака филма које током гледања упознају
и почну за њих да навијају. Како остати равнодушан на лик дечака Огњена
који се родио у тој згради и ништа друго није видео и упознао до њених
ходника, подрума и прозора. Или, како остати равнодушан на судбину
тринаестогодишњег Стефана који машта о непрекидној шетњи кроз родни град и
Београд, коментарише причу „Унмика Титаника” његов аутор.
– Сам
назив филма представља јасну паралелу између највеће миротворне мисије
Уједињених нација и највећег и најпознатијег брода који је на првом
путовању потонуо. И сама зграда „Ју програм” представља мали „Титаник” у
мору косовског лудила. Као што је и Косово „Титаник” на Балкану, каже
Митић.
Филм „Унмик Титаник” светску премијеру имао је пре Београда
у Амстердаму на највећем Фестивалу документарног филма (IDFA) који је
иначе и финансијски подржао његов настанак. Уследили су позиви на још пет
фестивала. Занимљиво, али ускоро у Љубљани наћи ће се на Фестивалу
политички некоректног филма !
Борис Митић који је иначе међу
документаристима познат као „сам свој мајстор”, јер је и сценариста,
редитељ, сниматељ и продуцент , већ завршава припреме за снимање новог
филма. Овог пута о српским афористичарима. Биће то поново средњометражни
документарни филм. Сочан и интригантан као и два
претходна.
Документарно филмско стваралаштво дефинитивно је за њега
трајније животно опредељење. Овакви филмови дозвољавају му велику
уметничку слободу, могућност за много дубљим урањањем у хуманистичке,
политичке и драматуршке нивое прича које жели да исприча. А биће их
још. |
