politika.rs <http://www.politika.rs/scc/clanak/429551/Nazvati-stvari-pravim-imenom>
Назвати ствари правим именом 3-4 minutes _____ Из САД су после увођења такса од сто одсто долазиле поруке да је Вашингтон забринут због тога и да их треба неизоставно повући. Харадинају није издата виза за Молитвени доручак, одложен је долазак извесног америчког официра тамошње Националне гарде, амерички амбасадор у Приштини Коснет, наводно љут, напустио је састанак са приштинским врхом. И шта се десило: Харадинај коју недељу касније одлази у САД, на визе се заборавило, официр Националне гарде долази у Приштину и све је исто као у бајковитој причи по Приштину. Амбасадор САД у Приштини Коснет нагло се одљутио. У међувремену, Приштина формира своју војску, усваја платформу за дијалог са Србијом која затвара било какав разговор, у Стејт департменту се организује саслушање у вези са силовањем Албанки, Весели најављује формирање међународног суда за српске злочине. Тачи мало, мало па се похвали на свом фејсбук профилу сусретом са америчким званичницима, од оних прекора и „претњи” није остало ништа. Председник Трамп је поручио како би био задовољан да се у Белој кући парафира правно обавезујући споразум уз обострано признање. Србија је међународно призната, чланица је УН, њен оснивач, па нам до приштинског признања није ни стало. Пример број два: Генерални секретар НАТО-а Столтенберг, када је формирана тзв. војска Косова, рече да се Алијанса противи том потезу Приштине. За који дан та војска Косова против које је био учествоваће у НАТО вежбама у Хрватској. Истовремено, Кфор, као гарант безбедности у име Уједињених нација, већ неколико пута изненада организује војне вежбе, некако увек на северу КиМ, због чега се Срби у том делу не осећају нимало пријатно. Тај исти Кфор који је „неутралан”, као што је био Еулекс, последњих дана поставља нове знакове на административној линији са Србијом. Да не би, кажу, њихови војници залутали на територију Србије. А по Резолуцији 1244 Космет је у саставу државе Србије. Поруке из Брисела у Приштини се примају с наглашеним игнорисањем, ароганцијом, па чак и директним ниподаштавањем појединаца у бриселској администрацији. Само је канцеларка Меркел важна, и донекле председник Макрон. А Меркелова је јасна: О свему може да се разговара, сем о тзв. границама и суверености Приштине. А када се 1999. године отимало од Србије и када су у акцији „Милосрдни анђео” учествовали и немачки војници, први пут по окончању Другог светског рата, границе нису биле важне. А из Париза, па и из неких суседних република (Црне Горе), подсећају на Бадинтера када хоће да разговарају о „границама”. Само намерно заборављају да је Бадинтерова комисија препознавала републичке, а не покрајинске границе, јер оне нису ни постојале. Политичка коректност Београда неће моћи дуго да траје. Све има границе, не међудржавне, већ трпљења. Уместо еуфемизмима и језичком еквилибристиком, ствари треба назвати правим именом. Драгиша Петровић, новинар, Крагујевац
