"BlicNews", 13. avgust
Mene nece lako smeniti
Svilanovic me je doslovno jurio. Jurio je moju zenu, mene ubedjivao ne
znam koliko puta. A ja sam hteo da se povucem. Hteo sam da se vratim
mojoj struci jer za tim i dan-danas ceznem. Nisam imao velikih zelja i
velikih ambicija
autor: Pedja Obradovic
Milan St. Protic, jugoslovenski ambasador u Vasingtonu, stigao je
proslog petka u Beograd, tek nekoliko dana posto je iz nezvanicnih
izvora u DOS procurelo da ce doci na konsultacije, posle kojih ce biti
smenjen. Razlog: kada je krajem proslog meseca u zgradu ambasade pozvao
patrijarha Pavla da je osvesta, deo javnosti je to ocenio kao tezak
"gaf" i od strane ambasadora potpomognuto mesanje Crkve u drzavne
poslove. Medjutim, Protic tvrdi da je na "nekoj vrsti godisnjeg odmora".
- Dosao sam jer, nakon godinu dana od kad je krenula kampanja DOS, nisam
imao ni jedan jedini dan odmora. Druga
stvar: ovde su mi otac i majka, stari vec, i neko treba da ih obidje -
kaze Protic za "Blic News". Na kritike koje ga stalno prate, tvrdi, ne
obazire se mnogo. Kaze da je navikao, ali i misli da ga kritikuje samo
odredjena vrsta ljudi. - Svakog coveka koji u sebi nosi klicu komunizma
ja moram da nerviram - konstatuje ambasador Protic.
Dosta se govori da su mnogi iz DOS ljuti na vas. Da li godisnji odmor
podrazumeva sastanak sa sefom diplomatije, sefom drzave, kolegama iz
DOS...?
- Sa Goranom Svilanovicem sam se sreo nedavno u Vasingtonu, a koliko
znam, i on je otisao na godisnji odmor. Sa Djelicem i Labusom radili smo
na obezbedjivanju sto povoljnijih aranzmana sa Pariskim klubom.
Jeste li uspeli?
- Mislim da jesmo, ali mi se cini da ovde nije bas sasvim jasno o cemu
se tu radi.
U cemu je stvar?
- Otpis duga koji cemo dobiti podrazumeva najpovoljnije uslove koje je
jedna drzava ikada dobila. Sustina je da smo dobili najpovoljnije moguce
uslove za otpisivanje duga, bez cijeg resenja nema ni stranih
investicija ni ozbiljnog poboljsanja ekonomske situacije.
Da li je Svilanovic generalno zadovoljan poslom koji obavljate u
Vasingtonu?
- Nisam navikao da sa ljudima razgovaram o tome kako radim svoj posao.
Goran Svilanovic jeste sef diplomatije, ali je i moj drug poslednjih
nekoliko godina, a ja sam prilicno iskusan covek i to sto radim radim
najbolje sto umem. Ne vidim zasto bi se o tome vodila neka rasprava.
Zato sto mnogi kritikuju vase postupke u Vasingtonu...
- Na to sam navikao. To je samo dokaz da ovde komunizam nije pao sasvim.
Naravno da cu ja kod takvih ljudi da izazivam otpor. Ljudi me i
prepoznaju po tome sto sam u politiku usao kao antikomunista.
U zemlji je mnogo polemike izazvalo osvestenje ambasade. Da li je to po
protokolu?
- Ne znam, verujte mi, to me mnogo i ne zanima. Protokol, i ako postoji,
je nasledje onog vremena, a ja sam se protiv tog vremena borio. Prema
tome, mislim da sam se izborio za pravo da radim onako kako mislim da je
najbolje.
Strane diplomate, poput slovenackog ambasadora u Vasingtonu, to u svojim
zemljama smatraju cinom dovoljnim i da ugrozi vladu...
- Iz tog vaseg pitanja proizilazi da vi nista ne znate o tome kakva je
uloga Srpske pravoslavne crkve kod nas, a kakva je uloga Rimokatolicke
crkve kod Slovenaca. Tako se poredi nesto sto ne moze da se poredi. Nisu
sve zemlje iste i nemaju istu tradiciju. Dacu vam kontraprimer: svaki
put kada Vaseljenski patrijarh dodje u Vasington, sve vreme njegovog
boravka domacin mu je turski ambasador. Veliki prijem i sluzba vrsi se u
turskoj ambasadi. Posto su ovde ljudi jako optereceni komunistickim
nasledjem, onda i ne razmisljaju o tome kakvi su efekti jednog takvog
dogadjaja.
Osvestali ste ambasadu koja pripada i onim 35 odsto gradjana Srbije koji
nisu pravoslavci?
- Ne vidim zasto bi ih to ugrozavalo. Pitajte nekog Madjara, Albanca ili
muslimana, na kraju krajeva, ja cu da ih pitam. Tvrdim vam da im to ne
smeta. Ja bih u Ambasadu primio svakog zvanicnika neke druge
veroispovesti. A to sto vi kazete da je nas pravoslavnih 65 odsto, i to
nesto znaci. Patrijarh srpski, to je najstarija stolica koju imamo kao
narod i kao drzava. To je stolica Svetog Save. Da je srece i pameti, to
bi trebalo da postuju i Srbi i nesrbi koji ovde zive.
Kako se osecate u ulozi ambasadora?
- To je manje vazno. Bitno je koliko je stvari tamo uradjeno i ne mogu
da kazem da nisam zadovoljan. Jer mi smo krenuli od nule. Kad sam ja
otisao u Vasington, nismo imali ambasadu uopste. Bila je dve godine
zatvorena, kljuc je bio kod Amerikanaca.
Sta ste u ambasadi zatekli?
- Zatekao sam prljavstinu, jedan jedini banana telefon, jedan neukljucen
prepotopski kompjuter. Prvih mesec dana sam radio iz hotela, ali smo u
ovih nekoliko meseci skoro kompletirali Ambasadu, otvorili smo kanale
prema svim institucijama u SAD, od Bele kuce, Stejt dipartmenta, Senata
i Kongresa, pa do medija i diplomatskog kora. Ambasada SRJ u Vasingtonu
je sada vidjena i poznata.
Ali i Ambasada se odatle uskoro seli...
- To nije moja volja, vec onih koji su pregovarali.
Sa kim ste se sve upoznali od americkih zvanicnika?
- Nema sa kim se nisam upoznao. Sa predsednikom SAD Dzordzom Busom video
sam se vise puta.
Kakav je njegov odnos prema vama i SRJ?
- Njihov stav se veoma izmenio za ovih nekoliko meseci, toliko da je to
sada drugi univerzum. Bus je obican covek, nenametljiv, prisan,
jednostavan. Kada sam prvi put otisao kod njega, da mu predam
akreditive, ostao sam 20 minuta, sto je veoma retko za ambasadora. On i
ja smo se i licno razumeli i zblizili. Ja sam verovatno ambasador koji
je najvise puta video Busa od kada je dosao u Ameriku.
Jeste li se upoznali sa Kolinom Pauelom?
- I njega sam video vise puta. On je covek ogromnog autoriteta i ugleda
u Americi, ali i ogromnog samopouzdanja. Bez obzira sto je veoma blag u
ophodjenju sa ljudima, iako je oficir, njegov autoritet do te mere
dominira prostorijom u kojoj se nalazi da je svaki sagovornik,
pretpostavljam, sa njim inferioran.
Da li cesto komunicirate sa americkim lobistom srpske vlade Dzimom
Dentonom? On bi trebalo da bude covek od najvece pomoci.
- I jeste, i meni i svim nasim zvanicnicima koji su dolazili u
Vasington. Olaksao je i omogucio citav niz kontakata pogotovo u
americkom Kongresu, ne toliko u Administraciji. Kada se ti kontakti
uspostave, on cak i ne prisustvuje razgovorima.
Pa kako sada SRJ stoji u Senatu i Kongresu?
- Mali je broj senatora i kongresmena za nas zainteresovan. Senatora ima
sto, kongresmena vise od 500. Od svih tih ljudi u vrhu prioriteta nas je
stavio samo mali broj, ali to su oni najuticajniji, koji vode spoljnu
politiku. Ima ih i na ovoj i na onoj strani jer jos postoje ljudi kojima
ne odgovara ideja o demokratskoj Srbiji i Jugoslaviji na jugoistoku
Evrope.
Ko je od politicara iz DOS do sada bio najcesce gost u Vasingtonu?
- Svi dolaze relativno cesto.
Koga Amerikanci od njih najvise cene?
- To je malo teze pitanje jer Amerikanci ne pokazuju koga vise a koga
manje cene. Sigurno da je poseta predsednika Kostunice bila medijski i
politicki najdominantnija, a da li je bila i najuspesnija, to je
pitanje. Recimo da Miroljub Labus ima veliki autoritet, zatim Zoran
Djindjic.
Zasto dovodite u sumnju uspeh Kostunicine posete?
- Zato sto nije bilo pravog plana. Ta je poseta u formalnom smislu bila
jako uspesna, ali u sustinskom smislu nije dala rezultat koji je mogla
da da jer nije bilo ideje sa kojom se dolazi. Ili je bilo ideje, a ta
ideja nije bila prava.
Velimir Ilic, predsednik Nove Srbije kojoj ste pripadali, do sada je tri
puta bio u Americi. Da li ste se sa njim sreli?
- Svaki put kada je bio u Americi, ja sam imao neke druge velike
obaveze.
Slucajno ili namerno?
- Recimo, jednom je bio bas kad i predsednik Kostunica, a drugo, nasi
ljudi imaju obicaj da se i ne jave kad dolaze, pa onda ja to i ne znam.
Zato se desi da ja nemam vremena ili nisam uopste u Vasingtonu. Tako ja
Velju uopste nisam video jer, kakav je vec on, doleti pa odleti.
Znaci li to da ste sa njim posle vaseg istupanja iz Nove Srbije ostali u
dobrim odnosima?
- Nisam ja sa njim bio u nekom licnom nesporazumu, vec u politickom
neslaganju. Mi se nismo slozili oko toga sta nas ceka: on je posle 5.
oktobra bio nestrpljiv. Ja sam mu savetovao da obojica udjemo u srpsku
vladu, a on je imao procenu da dalje nastavi sam, pa da udje u
predsednicku kampanju, jer je racunao da ce predsednicki izbori biti vec
u martu. Njega su lose savetovali, a on je te ljude slusao vise nego
mene.
Ako se vratimo na to vreme, Beogradjani su vasim predizbornim nastupom
stekli utisak da cete biti predan gradonacelnik. Jeste li izneverili
poverenje?
- Moj je jedini motiv bio da ne lazem Beogradjane, da ne govorim ono sto
ne mislim. Ni onda, pa ni danas, ne mogu da kazem prave razloge svog
odlaska. Mislim da je dobar deo Beogradjana razumeo da sam ja otisao
zato sto nisam mogao da ostvarim ono sto sam zamislio.
Sta ste hteli da uradite?
- Mesto gradonacelnika nije mesto sa kog sam imao moc da uradim ono sto
sam zamislio. Imao sam dilemu: ili da krsim zakon i da se namecem ili da
se saglasim da sam dekor. Posto nisam hteo ni da budem paravan ni da
krsim zakon, onda je jedina stvar bila da izdrzim i da svojim
autoritetom vodim gradsku skupstinu.
Da li je bila greska ostati zapamcen kao gradonacelnik na odredjeno
vreme?
- Ne, jer su za tih pet meseci udareni neki temelji, pokazali smo kako
Beograd moze da se vodi i da grad moze da ima vladu koja je vredna i
skromna. Mislim da je u Beograd neuporedivo najvise autobusa stiglo dok
sam ja bio gradonacelnik, a da se u Gradskoj bolnici jos jede piletina
koja je stigla za mog mandata. Ja mislim da bih ostao u Beogradu da
nisam sve cesce morao da obmanjujem Beogradjane, a opet, nisam sve hteo
da ispricam jer bi to bilo ubacivanje klipova u tockove koalicije koja
upravlja gradom.
A onda ste se odjednom pojavili kao kandidat za ambasadora?
- Ordinarna je laz da sam ja trazio da budem ambasador, kako se u to
vreme pisalo. Mene su jurili da mi ponude to mesto.
Ko vas je jurio?
- Svilanovic me je doslovno jurio. Jurio je moju zenu, mene ubedjivao ne
znam koliko puta. A ja sam hteo da se povucem. Hteo sam da se vratim
mojoj struci jer za tim i dan danas ceznem. Nisam imao velikih zelja i
velikih ambicija.
Mediji su objavili vase pismo koje ste poslali iz Vasingtona. Stekao se
utisak da ste jako ljuti, a mozda i uplaseni za svoj polozaj. Na koga se
pismo odnosilo?
- Nisam ljut, ja sam razocaran.
U koga?
- U mnoge. Ali sam licno razocaran, pre svega zbog toga sto se ideje
koje smo nekada imali ne ostvaruju. Razocaran sam sto se u jednom delu
DOS forsiraju ideje koje su recidiv komunizma. A uplasen nisam jer ja
jedva cekam da se vratim u Beograd. Pravo da vam kazem, da nisam svu
svoju ustedjevinu dao da platim skolu za svoje dete, nikakvog razloga
sada ne bih imao da se vratim u Vasington, osim da se spakujem i da odem
kuci. A jedino me brine sto sam zbog politike ugrozio egzistenciju svoje
dece.
Ugrozili?
- Pa tako sto sam svu ustedjevinu potrosio i sto cu, ako se sad vratim u
Beograd, ostati bez prebijene pare. Ja sam valjda jedini ambasador koji
je potrosio svoje pare. Obicno ljudi idu u ambasadore da bi se vratili
puni para. Time sam ugrozio egzistenciju svoje dece i zato sam ljut na
sebe.
Vi niste zadovoljni jugoslovenskom diplomatijom?
- Pogledajte Ministarstvo spoljnih poslova: niko nije promenjen. Doslo
je nekoliko novih ambasadora, ostalo je sve iz onog vremena.
U vreme kad ste vi odlazili u Vasington, to se u SMIP tumacilo kao
posledica cinjenice da nemamo skolovanih diplomata?
- Nemojte da govorimo o skolovanim diplomatama. To Ministarstvo ne vredi
ni pola dinara. Niko nista ne zna. Ne znaju ni jezike, a kamoli nesto
drugo. To je skolovano u titoizmu, to nije nikakva diplomatija. To je
nula.
Da li hocete da kazete kako SRJ u svetu predstavljaju ljudi koji je samo
brukaju?
- Kad sam prvi put usao u Ministarstvo, to kao da je zamrznuto u Titovo
vreme. To su neki primitivni mentaliteti, glupi, ograniceni. Pa mi smo
jedina Ambasada u Vasingtonu koja nema zdravstveno osiguranje. Svi nas
gledaju kao da smo sisli sa grane, jer nemati zdravstveno osiguranje u
Americi, to je pitanje primitivizma. Sve u svemu, katastrofa.
Kazete da vam je Svilanovic drugar, pa i o tome sigurno razgovarate?
- Nije moj zadatak da ispravljam krive Drine u Ministarstvu. Ali zato ne
dam da mi se mesaju. Jedini nacin da ja uradim ono zbog cega sam tamo,
to je da imam odresene ruke i da radim na svoj osecaj. Drukcije ne moze.
To nije pitanje moje sujete, to je pitanje mog zadatka.
Hocete li u Vasingtonu ostati ceo mandat?
- Ne znam, videcu.
Od cega to zavisi?
- Od vise faktora. Prvo da li ce da me smene.
Hoce li?
- Ne znam, mogu da pokusaju, ali ne znam ni da li hoce ni da li mogu.
Nije bas lako mene smeniti.
A licni razlozi?
- Covek sam kome s vremena na vreme ume da pukne film. Jos nije i ne
znam da li ce. Opet, sa mnom se nikad ne zna. Moze da se desi u jednom
trenutku da kazem: odoh ja da radim svoj posao. Da bude sve nacisto: ja
sam vec imao poziv da budem profesor na Harvardu. To sam odbio iako bih
imao bolja primanja nego sto je plata ambasadora, samo zato da jednu
Ambasadu izgradim iz temelja. Prema tome, nisam covek bez izbora.
Cime se jugosloveski ambasador u Vasingtonu bavi u slobodno vreme?
- Nisam imao mnogo slobodnog vremena jer ja nisam pravi ambasador. Pravi
ambasadori se slikaju, setaju, idu na velike prijeme, vecere, a ja ni
jednu nisam napravio. Niti sam imao vremena niti nasa zemlja ima para da
baca na diplomatske vecere. Jos ni jedan muzej nisam video, osim Muzeja
holokausta. Juce sam (u nedelju) odigrao prvu partiju tenisa i povredio
nogu. Ponekad, kad imam vremena, u novinama pogledam zadatak na
stranicama posvecenim bridzu pa resavam.
A kako je biti pusac u Americi?
- Tesko. To je deo evropskog, mozda je bolje reci mediteranskog
mentaliteta.
Za koliko vasih kolega ambasadora u Vasingtonu znate da su pusaci?
- Mnogo. Bio je, recimo, prijem kod sekretara Pauela za diplomatski kor
gde je, zacudo, na terasi bilo dozvoljeno pusenje. Izvadio sam svoje
cigarete i za dva minuta se napravio red sto ambasadora sto njihovih
zena da se kod mene grebu za cigarete. Evropljani, a pogotovo
mediteranci, svi puse.
Bije vas glas da ste jedini ambasador koji americke novinare prima sa
cigaretom...
- Ma da, i jedini koji ide u farmerkama i koji ide peske kroz Vasington.
Ja sam takav, kakav sam, imam 44 godine i nemam nameru da se menjam.
Kad se definitivno vratite iz Vasingtona, hocete li ostati u politickom
zivotu Srbije?
- Ne verujem, ali to ne znaci da me nece biti u javnom zivotu na neki
drugi nacin. Mislim da ima mnogo vaznijih stvari koje hocu da uradim i
koje ostaju da ih neko uradi, a ja mislim da ja to mogu. Zelim da
ostavim neki trag o ovome sto se desilo i to me vuce. Neko od svedoka i
ucesnika treba da objasni i isprica nasu pricu, da naslikam ono u cemu
sam ucestvovao, da se sve u buducnosti ne tumaci pogresno, vec da
postoji bar jedno autenticno svedocanstvo.
Moze li se ipak desiti da zbog razocarenja, o kome ste govorili, ipak
promenite tu odluku?
- Nasoj generaciji se zalomilo da napravimo tu veliku promenu. Time smo
omogucili da stvari pocnu da se krecu u drugom pravcu. Dolazice nove
generacije.
Bilo je i onih koji su se protivili vasem angazmanu u Vasingtonu
- Ko, na primer?
Na primer, DSS, predsednik Kostunica.
- Ja sam Demokratskoj stranci Srbije trn u oku zato sto sam tu stranku
pravio, pre svih ovih koji sad govore u ime DSS, a koje ja i ne
poznajem. Ja sam im pisao i politicki program i njima bih preporucio da
uzmu i da procitaju sta je izvorni DSS. Nazalost, od tog izvornog DSS
nije mnogo ostalo. Ja sam i veoma nezgodan svedok DSS i jedini
autenticni i prvi pravi DSS. Mene za tu stranku mnogo toga veze, ali i
njih za mene. Da sam ja iz neke druge price, lakse bi im bilo, ali posto
sam njihovo ogledalo, ogledalo njihovih promena i nedoslednosti, lutanja
i odricanja od onoga sto smo bili, onda, kad god me vide i kad cuju za
mene, to u njima budi nemirnu savest. Zato bi i voleli da me nigde nema.
Sta to konkretno DSS vise nije, a bio je nekad?
- Nista. Uzmite program iz 1992. godine, pa vidite na sta se obavezao.
Reci cu samo prvi i drugi stav: preuredjenje odnosa Srbije i Crne Gore,
i pravni i ustavni diskontinuitet sa prethodnom komunistickom drzavom.
Covic i Krstic
- Nebojsa Covic i general Ninoslav Krstic imaju jako visok rejting kod
Amerikanaca. Kljucni ljudi u Vasingtonu skoro i da nisu znali ko je
Covic pre njegovog angazovanja na jugu Srbije. Znali su samo oni koji su
se nama stalno bavili, a to je tek odredjeni nivo. Covic je svojom
sposobnoscu i upornoscu da resi pitanje juzne Srbije izgradio sebi velki
autoritet. To isto vazi i za generala Krstica. Ovde uopste nije dovoljno
predstavljeno koliko je u svetskim ocima resenje krize na jugu Srbije
dozivljeno kao veliki uspeh.
Kolbi i ja
- Dva veoma uticajna senatora, jedan republikanac, a jedan demokrata,
Lehi i Mekkonel, napisali su pre hapsenja Milosevica pismo sekretaru
Pauelu, gde ga savetuju da nam ne da sertifikaciju koja znaci
normalizaciju odnosa. To je, zbog uticaja pomenutih senatora, za nas
bilo veoma nepovoljno. To se sve desava pre 31. marta. Onda sam otisao
kod kongresmena Kolbija iz Arizone, koji je njihov pandan, samo na
strani Donjeg doma. Nisam ga prethodno ni poznavao. Ispostavilo se da je
on covek otvorenih shvatanja, spreman da nam pomogne, a da pri tom u
tome nema nikakvog posebnog interesa. Pitao sam ga da li bi on napisao
jedno pismo u korist sertifikacije, kao pandan onom pismu. On pristane i
napise pismo u nasu korist.
Bonton
- Ima ambasadora, narocito iz istocne Evrope, a valjda su im tako rekli,
koji na prvom prijemu idu od jednog do drugog, vuku za rukav i svima se
predstavljaju. A to se tako ne radi. Ako hocete prave kontakte, onda se
oni uspostavljaju spontano, a ne da nekog vucete za rukav, kao sto to ne
bi radili ni ovako, u obicnom drustvu. Nema u diplomatiji nista cega
nema u obicnom zivotu. Ono sto se u obicnom zivotu ne radi, ne radi se
ni u diplomatiji.
"Politika", 13. avgust
SRBIJA IZMEDJU POLITIKE I KRIMINALA
Povratak Gorana Matica
Slucaj bivseg duznosnika DB, pukovnika Momira Gavrilovica ucinio je
politicku sliku Srbije konfuznijom nego ikad
pise: Ljubodrag Stojadinovic
Dugo je u Srbiji gradjena jedna opasna simbioza. Tesko je bilo u doba
Milosevica a nista lakse nije ni danas, prepoznati rizicnu granicu na
kojoj, na primer, prestaje podzemlje a pocinje legitimna drzava. Izgleda
da ima sasvim dovoljno ljudi koji komotno mogu da budu sigurni u svoju
poziciju, ma gde se nasli. U tome, naravno, nismo nimalo originalni, jer
mnoge, daleko razvijenije drzave od nas, muce istu ili slicnu muku.
Muke Srbije su ipak neuporedivo teze. Duh Gorana Matica, onog
legendarnog pripovedaca o lovcima na Slobinu glavu, jos se dobro drzi u
visokim sferama moci. Ali, Matic je bio fanaticni portparol jedinstvene,
no mrtve patriotske ideje, i takav kakav je objedinjavao sve leve snage,
do ekstremne Seseljeve nacionalsocijalisticke levice. Glasnik o zlocinu,
koji je, navodno, pocinjen u ime vlasti, dolazi iz same vlasti. Na tom
nivou, bez razumevanja najvaznijeg dela price, sve bi moglo da izgleda
kao "kreativna samokritika" u okviru napuklog DOS-a. Jeste, ovde se
nesto promenilo u atmosferi, nema vise dirigovane ksenofobije niti
ratnickog praznoslovlja. Ovi nasi putuju po svetu, neki cak vise i jedva
da svracaju kuci, ali dobro. To je neka cena otvaranja. Nema promena
socijalnog statusa siromasne vecine. Ima nade, ali zelena trava je jos
daleko.
U Srbiji je medjutim i dalje veoma opasno ziveti. Odakle li samo dolaze
svi ti eskadroni smrti ili njihovi izaslanici! Svako, ko nesto zna ili
nesto ima, morao bi da se boji, posto nikakvih pravila nema, nikakve
liste "favorita smrti" vise ne vaze. Tek kad neko umre "prirodnom
beogradskom smrcu", brizljivo izresetan i "overen", ispostavi se da je
mnogo znao, ili nekome smetao. Ili oboje.
Slucaj bivseg duznosnika DB, pukovnika Momira Gavrilovica, izaziva
snazne potrese u vladajucoj koaliciji. Sve se nekako vraca na
"maticevski duh". Poginuli policajac je, navodno, sve sto treba rekao na
visokom mestu, cak ostavio neke papire. Posvedocio je da postoji ona
vrsta razorne simbioze izmedju vrhova vlasti i organizovanog kriminala.
Cudna je to posmrtna rekonstrukcija jedne kabinetske posete. Deo vlasti
kaze, kako je policajac rekao da deo vlasti suruje s mafijom. Javnost
nema tezak posao, pa je lako izvesti projektovani zakljucak da deo
rezima koji suruje nije onaj koji je obznanio surovanje.
Tu bi morao da zapocne obracun izmedju srpske verzije dobra i zla, ako
je kod nas uopste moguce skicirati jednu pristojnu aksiolosku rang
listu. Sta je ovde uopste dobro, a sta su stereotipi, nastali jos u
Milosevicevim kabinetima? Jasno je da treba razjuriti one koji koriste
pozicije na visokim mestima da bi se obogatili, ili, ne daj Boze, ubili
protivnika. Ali, ovde je u igri izgleda nesto sasvim drugo, neka vrsta
idealistickog prefarbavanja, pokusaj najbrutalnije medjupartijske
diskreditacije. Dakle, iz "partije cestitih" u zasad partnerski tabor,
dolazi udarac cije ambicije nisu da samo uzdrma, vec da nokautira i
izbaci iz sedla.
Ko bi mogao da ubije policajca koji nije cutao? Mnogi govore, pa ih niko
ne dira. Zato su za ovu pricu jako vazna prosla vremena, a ona se ticu
upravo pateticne legende o tome na kojim temeljima stoji drzava. Ljudi
su glasali za promene, pa petog oktobra uporno gutali suzavac s
fozgenom, gusili se i vracali na svoje gradjanske polozaje. Cinili su to
ne samo da najure Milosevica, vec da pomognu da se jednom zasvagda
demontira njegov sistem vladavine. Razisli su se u uverenju da su svoj
deo posla obavili, a da ce demontazu dovrsiti covek od najviseg
poverenja - dr Vojislav Kostunica.
Vec tada bi mogao da bude otvoren "dosije Gavrilovic", bar kao metafora.
Kostunica je odbio da podrzi smenu Radeta Markovica i demobilise vojni
vrh, "da ne bi narusio temelje drzave". Cije drzave? To su bili upravo
oni temelji, koje je narod rasklatio petog oktobra, i njih je svakako
valjalo skloniti, da se citava naprava ne bi stropostala. Ima svedoka
koji tvrde da je isti Markovic imao vremena da spaljuje i sakriva zapise
o zlocinima rezima, cuvajuci tako posrnule socijalisticke, julovske i
radikalske glavesine od pravde. Tako im je dao mandat da govore kako je
ova vlast vec uspela da postane gora nego sto su oni ikad bili.
Tek nedavno su smenjeni generali (Simic i Djakovic) koji su pisali
uzasna berijanska pisma oficirima, preteci im najgorom sudbinom ako
vrhovni komandant Milosevic padne na izborima. Oni, koji su spremali
tenkove i artiljeriju za napad na Beogradjane, jos su u vojsci i
napreduju. Predsednik zna sta su spremali, imao je kriticne noci
originalnu naredbu u svojim rukama.
"Slucaj Gavrilovic" je nastao na osnovu verzije koja ima tragican povod,
ali ovlasnu anegdotsku analogiju. Cuveni revolucionar, Tempo, odmah
posle Titove smrti, napisao je feljton: "Sta mi je Tito rekao u satoru".
Tito je mogao da kaze bilo sta posle svoje smrti. Nije mogao da porekne
nista.
Politicka slika Srbije danas je konfuznija nego ikad. Ceka nas
uzbudljiva jesen. Raskol izmedju dve najmocnije politicke partije u
DOS-u izgleda da je neizbezan. Suvise su to teske optuzbe i suvise su
protivrecni motivi za njih da bi sve moglo da se zavrsi precutkivanjem
razlika. U Djindjicevom nastupu ima dosta zurbe, nestrpljenja i
menadzerske nervoze, ali i iskrenog nastojanja da reforme uspeju.
Sudbina njegove vlade u Srbiji jos zavisi od finansijske transfuzije iz
sveta i kontroverzne jugoslovenske ideje.
Kabinet predsednika Jugoslavije isteruje afere nacistac, radeci to ipak
nedovoljno ubedljivo. Zeli li neko da od Kostunice napravi
ajatolaha-legalistu, ciji pristup problemima u drzavi postaje nedovoljno
precizan i savrseno cinican? Uvereni smo da njemu ipak ne prilici
retusirani Milosevicev model vladavine, ako njegov sistem vec nije
uspeo, ili nije zeleo da razori.
"Blic", 13. avgust
Branislav Babic Kebra: Ubismo se od zelje da budemo Evropa, svi bismo to
hteli, makar zbog evropskog standarda zivota. Samo, ne stize se tamo
tako sto cemo preskociti osnovnu i srednju skolu i odmah upisati
fakultet
Politicari i dalje vode brigu o omladini
pise: Milorad Pavlovic
Sesti studijski album novosadske rok atrakcije "Obojeni program" cije je
snimanje upravo zavrseno, a koji bi na trzistu trebalo da se pojavi
tokom jeseni "Ako nismo dobri, sta onda?" ujedno je i album kojim grupa
obelezava dvadeset godina rada. Jedina konstanta i spiritus movens grupe
Branislav Babic Kebra, sa kojim smo komunicirali "elektronskim putem",
nije uvredjen sto grupa nije bila pozvana da nastupi na "Exit festu" u
Novom Sadu, bas u ovoj za grupu jubilarnoj godini.
Protekli multimedijalni festival "Exit" trebalo je da prevazidje
stereotip po kome je Novi Sad vecita "prva provincija", a Beograd
"kosmopolitski grad". Ipak, "Obojeni program" i mnoge druge "lokalne",
muzicke i umetnicke atrakcije nisu bile prisutne (makar jedne od osam
veceri), a neki amateri na polozaju (guverner) jesu?!
- Mislim da je super sto se nesto kao "Exit festival" uopste i desilo.
Super sto je to bilo u NS koji je svojom mirnocom otvoren za svaki
pokusaj. E, sad sto nije bilo "Obojenog programa", ili sto nije bilo
rock muzike (progresivne) u principu, ili sto svira guverner..., hmmm,
to je odabir organizatora, i ja to postujem, ali mislim da su
politicari, na dovoljno (kako oni vole da kazu) transparentan nacin
stavili do znanja da ce i dalje da "vode brigu o omladini".
Da li je dominacija DJ zvuka definitivno proterala "progresivan rok
zvuk" koji je, po mnogima, na festivalu postojao samo tokom nastupa
"Discipline kicme"?
- DJ produkcija, koja je dominirala na festivalu, fenomen srednje klase
u Evropi, pokazao se prihvatljiv, bezopasan i, kao takav, trzisni model.
Nazalost, u Evropi i svetu, u muzici je sve vise matematicara, a sve
manje muzicara. Rekao bih da je "Exit" pokazao da smo deo Evrope, ali i
to kako i kod nas postoje "antiglobalisti".
Da li mozete da prosirite tezu o "antiglobalistima" u nasoj zemlji. Da
bi postojao jedan takav pokret, uslov je veoma industrijalizovana
zemlja, a Srbija to nije! Takodje, ciljevi srpskih "antiglobalista"
svakako nisu u svetskoj ravni!
- To je tacno, pa samim tim cela stvar s domacim "antiglobalistima"
izgleda znatno morbidnija nego sto jeste. Ubismo se od zelje da budemo
Evropa, svi bismo to hteli, makar zbog evropskog standarda zivota. Samo,
ne stize se tamo tako sto cemo preskociti osnovnu i srednju skolu i
odmah upisati fakultet. Postojeca muzicka scena, na primer, na ocajno je
niskim granama. Pogledajmo medije, casopise, muzicke radio i TV emisije.
Nigde ne postoji pristup afirmaciji postojece scene. Mozda je praksa
razlicita na B92 ali cak i oni vise se bave top-listama nego konkretnim
problemima. Opet, dok je "Zone sumraka" i TV "Pinka", mi nemamo sta da
trazimo, niti imamo sta da ponudimo Evropi. Mozda na individualnom
planu, medjutim, globalno, duboko smo u glibu. U tom smislu nasi
antiglobalisti funkcionisu mimo trzisne ekonomije. Bilo bi interesantno
napraviti uporednu sveobuhvatnu analizu cetnickog skupa na Ravnoj gori,
(pokusanu) paradu homoseksualaca u Beogradu, koncert Zdravka Colica na
"Marakani" i "Exit fest" u Novom Sadu, paralelno konsultovati Kleopatru
i Vidovitu Zorku, pa onda "zaploviti" u Evropu.
Ako je neposredno pred bombardovanje 1999. izasao vas album "Sva sreca
general voli decu", da li ovaj novi, pod naslovom "Ako nismo dobri, sta
cemo onda?" predvidja kako necemo dobiti medjunarodnu pomoc ako ne
budemo dobri? Pilot spot-singl vec se pojavio, kad izlazi album?
- Nazivi albuma, kao i sami tekstovi, dozvoljavaju svakom slusaocu da
ima svoj trip. Svaki od njih dozivljava ih na svoj nacin i onoliko
slobodnog tumacenja koliko pojedinacno ima slobode i maste. Redukovani
tekstovi i "cudni" naslovi albuma na momenat nekome mogu izgledati
naivno, gotovo decije, ali iza njih stoji vrlo ozbiljan rad, igra
asocijacija isprepletena ritmovima i melodijom emocija. Masta radi
svasta! Na jesen ce se pojaviti novi album. Veliko je ohrabrenje sto
postoje ljudi i institucije ("UrbaNs") koji stvarno i iskreno
razmisljaju na sasvim novi nacin. Snimamo bas danas vokale i onda sve
ostavljamo snimatelju (Zezelj) i producentu (Bebec-Boye) da sklope
celinu.
Kazete kako je vas rad interakcija asocijacija, ritmova i emocija! Gde
crpite emocije tokom priprema novog projekta?
- Snimanje albuma obavljeno je u prostoriji u kojoj vezbamo i
podrazumevalo je maksimalnu pripremu koja je otklonila nedostatke u
odnosu na bilo koji drugi (pravi) tonski studio. Tehnoloski, sada je i
taj "luksuz" omogucen. Ovaj nacin bar duplo je jeftiniji i mnogo brzi od
bilo kog studijskog. Sustina je u tome da pesme zvuce zaista onako kako
smo ih zamislili i da se dobro osecamo u prostoru na koji smo navikli.
Novina je i u tome da "UrbaNs", kao vas izdavac, insistira na snimanju
(prateceg) dokumentarnog filma o dvadesetogodisnjem radu grupe "Obojeni
program". Da li su pripreme za snimanje pocele?
- Ideja o filmu je potekla od ljudi iz produkcije "UrbaNs". Film bi
trebalo da rezira Aleksandar Davic sa kojim smo do sad vec uradili
nekoliko spotova. Ideja je da se u filmu pojave ljudi bitni za domacu
rok muziku i umetnost uopste, cije bi razmisljanje o ovom fenomenu
govorilo o vaznosti postojanja rok ideja, uz mnogo arhivskog materijala,
uglavnom sa nasih koncerata. Snimanje je Davic zakazao za pocetak
septembra.
