NIN 9.08. OD SNICLE DO POSLOVNE ZENE Kako su siromastvo i mediji uzajamno uticali na zenski svet u Srbiji da garderobom zameni podne i ponoc pise: ANA VUCKOVIC Sponzoruse klasicnog soja nisu, jer ili nemaju dovoljno (uglavnom) roditeljskog novca, ili nemaju decka s nagojenim novcanikom. Na njima su iz mode izasle papuce s visokom platformom, dzins s vise elastina nego teksasa, tvrdi brushalter obicno u kontra boji naspram "lambada" majice za koju se ne moze pouzdano reci da li je ili nije komad donjeg vesa, teska sminka usred podneva. Ovako danas izgleda upadljiv deo nasih devojcica, devojaka, pa i zena, a ipak retki stranci se neretko pitaju zasto, kada su inace, kazu, Jugoslovenke veoma lepe. Zasto po najjacem suncu na ulicnom betonu izgledaju kao da je ponoc u mermernoj diskoteci? "Sve moje drugarice tako dolaze u skolu, osim nekih `padavicarki' (izraz koji se upotrebljava za devojke takozvanog alternativnog beogradskog kova - prim. aut). Onda je meni nekako postalo glupo da uopste izadjem iz kuce bez tecnog pudera. A i sama sebi sam lepsa, osecam se bolje", kaze Svetlana, ucenica uskoro treceg razreda Prve gimnazije, upiruci kaziprstom na sminkom zacepljene pore, ispod kojih su "miteseri, uzasno me nerviraju". "Kako da joj ne kupim? Odma' ce da brizne u plac pominjuci njene vrsnjakinje", u poverenju otkriva njena majka. Dakle, dokaz plus da nisu klasicne sponzoruse - bitnije im je misljenje drugarica od misljenja decaka. Dan im jednostavno pocinje snom o eventualnom kastingu na srpski nacin, gde je pozeljno doci u mikrosuknji i tri trake, za razliku od Zapada, gde kandidatkinje stizu u farmerkama i belim majicama. Ostale su rese Svetlanino godiste nije lako pogoditi, bas kao sto nije lako pogoditi ni da li je devojcica koja, recimo, sedi preko puta vas u autobusu ucenica osnovne, srednje skole, ili mozda cak i fakulteta. Dobro, niko vise, valjda, ne ocekuje od dvanaestogodisnjakinja da nose kikice, dokolenice i bele vezene kragnice, ali klecave stikle na casovima sigurno (i dalje) podizu obrve mnogobrojne publike. "Tek sada je potpuno jasno do koje je mere totalitarna folk neokultura, propagirana kroz sve medije tokom prve polovine devedesetih, ostvarila uticaj na ponasanje, svakodnevicu i izgled mlade generacije. Ta deca su s programa radija i televizije bombardovana slikama i muzikom zvezda ciji je jedini zadatak bio da izgledaju sto izazovnije, sto eroticnije, da u vremenu rata i bede mladima daju mogucnost bekstva u imaginarni svet jeftinog glamura i kica", kaze rektor Univerziteta umetnosti, Milena Dragicevic-Sesic. Modni trend prvog, brzog i jedinog utiska zacet je polovinom osamdesetih, cini se "vizionarskom" Breninom suknjom s resama, da bi vec u vreme SFRJ ratova izbor ostao prakticno onemogucen. Ostale su samo rese, rekao bi stilista Asok Murti. Cumicevo sokace, nastavlja rektorka, postalo je metafora, muzej te generacije: "Pred izlozima butika, deca i mladi stajali su kao opcinjeni robom, predmetima koji su im u originalu najcesce bili nedostupni, dok su imitacije u karikaturalnom vidu preplavile nase ulice i buvljake." Jasna je, znaci, pletenica uticaja medija i siromastva u kojem zivimo. "Ako u kuci ne mozete nesto drugo do da jedete parce hleba i parizera, kada izadjete, vi cete se obuci kao da ste posli u kazino, zato sto su to slike koje ste videli na televiziji s garancijom za uspeh jednoj mladoj osobi." A televizija je svima dostupna, strani modni casopisi, na primer, nisu. "Aj' ti meni kupi `Djoju' svakog meseca da vidim sta se seta preko", skromno izjavljuje 15-godisnja Dragana Preradovic s Karaburme: "Mi, bre, ni `L'Orealovu' maskaru ne mozemo da kupimo jedanput u sto godina, iako znam da se u inostranstvu kupuje u supermarketima." Medju boljim pokazateljima savremene kulture odevanja mladih u Srbiji nalazi se i fenomen male mature. Nema vise samo nespretno stavljenog krejona, jarko crvenog, sestrinog karmina, minica i potpetica "tek da se ne pogine". Sada su na sceni kompletne vecernje toalete, koza osuncana u solarijumu i cipele koje na kraju proslave jedva izbegnu zaglavljivanje na splavovima Beograda. Eto, gospodja Sesic priseca se i svoje prve skolske zurke, slusali su Rolingstonse. Prvu skolsku zurku njenog sina ispratio je Keba. (U svakom slucaju, oboje su slusali Paint it black, koju je Keba preradio u "U crno obojeno") "Nove generacije ne umeju drugacije. Sve oko njih je govorilo da ta vrsta estetike i sve sto ona vuce jeste jedino moguce resenje za uspesnost na ovim prostorima, sto opet ima sire konotacije: potpuno potiranje drugih sem `brzih vrednosti', brzog uspeha, brze prodaje, cak i ukoliko je to prodaja, bezobrazno receno, sebe", kaze Asok Murti. Uz opasku da je odeca samo pojavni oblik zivotnog stava, Murti objasnjava da su, osim novca koji takodje nemamo, problem i izvori snabdevanja garderobom, te da je, mozda, najvazniji uzrok "estetike koje nema" to sto nemamo ni adekvatne uzore, sto "nismo podneblje sklono individualizaciji". Jeste, bilo je i ranije uniformisanosti, kada je, danas, srednja generacija obavezno nosila Levis 501 i starke, no "mada nerado govorim o njima, robne marke koje su odredjivale tu uniformisanost bile su prihvatljivije. Koje to robne marke trenutno odredjuju jednolicnost u odevanju"? Nema ih. Kao sto iscezava srednja klasa, tako nestaje i ponuda za srednju klasu. Imamo Pal Zilerija i Novi Pazar, slikovit je nas sagovornik: "Stvarno, sta mi imamo kao prvo sledece ispod `Maks Mare', a da nije za nosenje do prvog pranja?" Kod nas "baze" nema, nema te kvalitetne konfekcije koju ce prosecna radnica sebi moci da priusti. Ne postoji nesto kao "Marks & Spenser", gde se za pristojnu sumu novca moze kupiti garderoba pristojnog kvaliteta. Nema ni regularnih zimskih i letnjih rasprodaja, kada se gotovo ceo srednji sloj Evrope oblaci po cenama nizim i do 80 odsto (pod pretpostavkom da se do ponudjenog uopste stigne od guzve). Kratak vek trajanja Provereni moto "nisam dovoljno bogat da bih kupovao jeftine stvari" kod nas je generalno lose prihvacen. Izgleda po istoj onoj logici po kojoj se i cigarete pre kupuju na paklicu, umesto na boks (na Bulevaru). Lakse je dati vise para razvuceno, nego manje - odmah. "Nase zene se tragicno oblace. Prvo, nemaju tu osnovnu sigurnost u sebe, nisu svesne sebe, svoje uloge u drustvu, da su cenjene, postovane, da je njihova seksualnost kvalitet, a ne atribut. Ukoliko ste svedeni na komad mesa koji ima jako kratak vek trajanja vi cete se nazalost i ponasati kao snicla. Drugo, ne postoji ta estetska sigurnost, meni ovo dobro stoji i u tome se dobro osecam. LJudi danas ne krecu od sebe, nego od prihvatanja sredine, zato sto smo svi dobro izdresirani na liniju manjeg otpora", smatra Murti i naglasava: "Nasa zena je zapustena. I ne mislim da nema ukusa, rekao bih da je ubijena u pojam." "Normalno da sam ubijena u pojam. Poslednji kostim koji sam kupila je `Murin', 1990. godine", priseca se Jelena Jovancic, zaposlena u banci, instituciji u kojoj su svojevremeno kodovi oblacenja bili nadaleko uocljivi. Podjimo od salterskih sluzbenica, ponekad mocnih saveznica u dobijanju gotovine ili ceka vise. Vecina njih ne lici na koleginice iz zapadnih zemalja u kojima postoje stroga pravila i ponasanja i oblacenja. Drugim recima, dekolte se tamo ne preliva preko stola, ne kiti se svim zlatom iz kuce, nokti se ne mrse sa sveznjevima novcanica. "To su brzi udari", dodaje Murti, dok se u Evropi narocita paznja posvecuje govoru odece, vrsti razvijene neverbalne komunikacije: u poslovnom svetu pogotovo, odelo je neutralno, licnost u prvom planu; mlade zene u biznisu neguju "Kosmopoliten", umesto agresivnog, laznog Versace stila. Jer, zenstvenost i seksualnost nisu isto. "U nasim velikim korporacijama, izuzev onih gde su nametnuta pravila oblacenja, videcete da su prve osobe na koje nailazite, sekretarice, obucene apsolutno isto kao i te devojke na ulici." Muskarcima je, veruje se, lakse. Promene kosulju i kravatu... i gotovo. Zena mora da bude mastovitija. Muskarci su, uostalom, i drugi tip kupaca, to jest "kupuju s lutke", trose vise novca u duzim vremenskim razmacima. I muskarci ce zakljuciti da nasim zenama nista ozbiljno ne fali. Ciste su, umeju da budu inventivne - kad hoce i u skladu s mogucnostima, lepe su. Podrazumeva se, imajuci u vidu ipak ne mali deo zenske populacije koji se bori i vodi racuna o svom izgledu. Ima ih, zaista, mnogo koje nikada nece obuci istu kombinaciju dva dana zaredom, mnogo koje su silom prilika postale veste krojacice i prepravljacice, umetnice kreiranja ni iz cega. Ali, ipak jos ima i mnogo onih koje ce s jutrom nastaviti zivot snicle. VREME 10.08. Vreme uzivanja (PR)OCISCENJE Kukavci najkukavniji, dalje ruke od pasulja! pise: Aleksandar Ciric Svaki kukavni posvecenik odmah ce u recenoj pretnji prepoznati nesto "pitagorejsko", mada pasulj s tim nema nikakve veze. Rec je o bobu, predmetu starih prehrambenih zabrana pa, u tom smislu, objektu najraznovrsnijih istrazivanja - od Levi Strosovih bazicnih struktura, preko teorija o metempsihozi tj. seobama duse, do argumentovanih teorija o prakticnoj zdravstvenoj koristi. Koja, opet, sa (pr)ociscenjem ima veze samo uz pretpostavku da je dusa osudjena na seobu e da bi, kroz duze ili krace vreme, okajala grehe te svrsila na Ostrvima blazenih u jednoj, odnosno presla prag nirvane, u sasvim drugoj tradiciji. Otkako je, kako kazu, propao komunizam, (pr)ociscenje se ponovo vratilo u svakodnevni jezik. Politicki, dakako. I, s obzirom na neupitne vrednosti globalnog politickog novogovora, verski takodje. Elem, lustracija. Enciklopedijsko-leksikonsko-recnicke odrednice suvoparne su koliko i treba da budu: najsazetiji Webster's reci ce da je lustracija ociscenje propisanim darivanjem i/ili zrtvovanjem, izvedenica od latinskog lustratio, svecanog ociscenja od grehova, odnosno lustrum, svakih pet godina odrzavane svecane i javne (drzavne) ceremonije zrtvovanja za ociscenje od grehova i pokajanje celog naroda. Rimskog, u izvornom znacenju. Kako Rimljani bas i nisu bili narocito originalni, lustracija je u njihov recnik usla iz grckog, gde je rec katharsis medju lekarima znacila ciscenje iliti praznjenje creva, a medju ljubiteljima mudrosti moralno (o)ciscenje duse, duha ili vec cega god. To je, tako nekako, onda bilo. U vreme globalizacije tumaciti lustraciju kao sranje ili proseravanje nije dopustivo, bar zbog zahteva politicki korektnog jezika. Otud ne valja pominjati ni Empedokla - koji, osim onog pasulja s pocetka, u svojim Katharmoi (Ociscenjima) kaze: "Jer ja sam jednom vec bio i decak i devojcica, grm i ptica, i nema riba sto se pracaka u moru", a narocito ne Heraklita i njegovo mrzovoljno zapazanje kako "uzalud ljudi nastoje da se krvlju ociste kada se desi da se krvlju okaljaju, kao god kada bi neko ko je u blato ugazio pokusao da se blatom opere". Hriscanske crkve svake fele su, kasnije, uvele svetu vodicu za instant (i)spiranje grehova, mada to svakojakim hriscanima i inima nije, pa ni-dan danas ne smeta da temelj kuce zalivaju petlovom krvlju, ispovedaju se sluzbenim licima ili reklamiraju nove modele automobila kao "lustrativne" tj. one ciji motor prociscava vazduh. Rec lustracija zbunjuje svet: najlakse se pronalazi u recnicima nejasnih/teskih reci, u obliku kviza (alternative: a - kroki, b - sjaj politure ili c - ceremonijalno ociscenje), odnosno definicije tipa "obred ociscenja, posebno pranjem". Uvek spremni, politicki analiticari pobednika u hladnom ratu lustraciju su definisali kao "srednji put" izmedju krivicnog gonjenja narusilaca ljudskih prava i komisija za istinu koje ne cine nista vise osim objavljivanja podataka o njihovom krsenju. Cesi su, odnekud, prvi doneli zakon o lustraciji (1991) cije je vazenje posle pet godina produzeno, mozda zato sto je od nadleznih nadglobalnih analiticara ocenjen kao najobuhvatniji i najbolje formulisan. Ukratko, on javni/politicki zivot (pr)ociscava od svih koji su "sluzili komunisticki rezim" od 25. februara 1948. do 17. novembra 1989. godine, ukljucujuci tu i "ideoloske kolaboracioniste" rezima, clanove komunisticke partije i/ili Narodnog fronta. Nemam pojma koliko ima Ceha, ali oni valjda znaju koliko ih ima cistih odnosno (pr)ociscenih. Recept je, medjutim, zanimljiv. Ne budi primenjeno - sto rekao Branko Copic - ali neodoljivo se namece pitanje: kako li bi izgledala sprska vlada podvrgnuta ceskoj lustraciji? Ili bar nekoj komisiji za istinu? Mada, cujmo i drugu stranu, pitanje je i gde bi ovde bili postavljeni granicni datumi selekcije za (pr)ociscavanje? Od 20. oktobra 1944. do 5. oktobra 2000? Ili od vec nekog datuma 1937, kad nam je vatikansko-kominternovsko-masonska internacionala poslala Generalnog Sekretara, pa do osnivanja Socijalisticke partije Srbije (ili do njenog ukidanja/zabrane, sto da ne)? Od Rastka Nemanjica naovamo, ili od osnivanja Nacionalsocijalisticke partije Nemacke, kako bismo uz blagodati lustracije okusili i okrepljenje denacifikacije? Ukratko, lako je dokazati da je lustracija ideoloski - utoliko i politicki, verski odnosno nemetafizicki - program diskriminacije, postavljen zahtev, bez obzira na to da li se okoncava robijom ili pranjem ruku (odnosno, u politicki korektnom svetu, izvinjenjem nekome zbog necega). U leto 1999, kada je bombardovanje stalo, okupili smo se - porodica i prijatelji koji su se zatekli u Beogradu - na icu i picu, pa opet isto iz pocetka. U prirodi, kao sto valja. Ponekad mi se, i sad, cini da je to bilo najlepse prolece na svetu. U neko doba pomislio sam da je taj skup beba, dece, mladica i devojaka, roditelja i njihovih roditelja, pa cak i njihovih roditelja, neka svecanost povratka zivotu. Ali ne lustracija. DANAS 11.-12.08. Popazjanija DAMA SVIRA BLUES pise: Ivan Ivackovic Decenijama slusamo kako je ova ili ona jugoslovenska grupa zabila svoju cizmu u dovratak svetskog uspeha, pa je ostalo samo da Planeta, obuzeta najdubljom ekstazom, padne na kolena prilikom prvog preslusavanja snimaka cije je mesto rodjenja Kragujevac (Smak, uh!), Sarajevo (Divlje jagode, iiijaaaooo!) ili Skoplje (Leb i sol, cija je muzika zaista zasluzivala internacionalni proboj). Ni devedesete nisu bile imune na ovakve price, s tom razlikom sto su bendovi - setimo se Eve Braun - celu stvar obavljali ozbiljnije, sa manje prazne pompe. No, opet niko od njih nista nije uradio, pa se, uz pozivanje na Bregovica, pocelo tvrditi da je bez harmonike nemoguce scepati Industriju za vrat. Kako vidimo, to ipak nije tacno: jer, kao sto Zoran Djindjic nije nazuo opanke da bi dospeo do Majkrosofta, tako se ni Ana Popovic nije utegla u jelek da bi zainteresovala Roling Stoun, bibliju modernog novinarstva. Ana Popovic, mlada prvosvestenica beogradskog bluza i gazdarica grupe Hush, hoce se reci, upravo baca svet pod noge. Pa, kako je ona to izvela a, primera radi, Divlje jagode nisu? U igri su najmanje cetiri razloga: prvo, Ana je hrabra devojka, a Alen Islamovic je imao kurazi taman koliko i oni koji su odrasli na zecetini; kada mu se ukazala sansica da se pokaze u inostranstvu, zavristao je kao beba pred iglom od injekcije, napunio pelene i pobegao tamo dje mu je, bolan, bilo i mjesto (u Dugme). Drugo, Ana nije rasipala energiju na Veliku Pricu, znajuci da o ponosu najvise govore oni cije celo dodiruje pod. Trece, ona svetsku scenu dozivljava kao svoje prirodno okruzenje, dok se Alen Islamovic pri prvom kontaktu sa civilizacijom ponasao kao Kaspar Hauzer (sto je zapravo dobar ishod, jer da se probio, Islamovic bi nastetio balkanskom imidzu vise nego onaj slavni bracni par cija ljubav prolazi i kroz najdeblje hasko staklo). Cetvrto - da se vratimo glavnoj junakinji ove price - Ana Popovic je sacuvala skromnost i druge odlike dobrog vaspitanja koje je ponela u svet, zurivsi na sastanak sa Uspehom. Sve ovo omogucilo joj je, dakle, da je pod svoje uzme ugledna bluz etiketa Ruf Records; da se - uz Erika Bardona ili Badija Majlsa - pojavi na tribjut albumu za Dzimija Hendriksa; da prvu solo plocu snimi u Memfisu, tri coska od San Studija; da joj producent bude Dzim Gejns, koji je taj posao obavljao i za Santanu ili Van Morisona; da bude gosca na koncertu Robena Forda i turneji Bernarda Alisona; da nastupi na Beale Street Music Festivalu, rame uz rame sa Bobom Dilanom, Vilijemom Nelsonom, Sonic Youth i Offspring. Beskrajni bukinzi, intervjui, televizijski specijalci... "Nadamo se da cemo je videti i u Velikoj Britaniji", uzvikuje ovih dana Dzejmi Krompton, menadzer Fendera za Evropu. Mi se, pak, nadamo da ce - posto se pojavio gotovo u celoj Evropi, a uskoro izlazi i u Americi - i ovde stici Anin prvi solo album, simbolicno i kolegijalno nazvan Hush!, dovoljno posten i britak da ucvrsti njen umetnicki rejting i dovoljno komercijalan da bude snazno oruzje u njenom daljem pokoravanju svetske bluz scene. A ako se nijedna jugoslovenska diskografska kuca ne prihvati bar uvoza ovogCD-a, onda budite sigurni: petog oktobra nad Beogradom je izaslo zubato sunce i trenutak je da, poput Ane, spakujemo kofere i izgubimo se iz ove zemlje u kojoj je sve teze uociti razliku izmedju ljudskog i stocnog fonda.
