Zoran Đinđić ekskluzivno za Profil
Za istorijske
procese važi da su otvoreni i načelno nepredvidivi. U tome je suština ljudske
slobode.
Narodi i pojedinci uvek iznova donose
odluke, koje opredeljuju njihovu sudbinu. Međutim, moguće je uočiti i određene
zakonomernosti.
Neki narodi se u određenim situacijama ponašaju na
uvek sličan način, uvek uzrokujući slične posledice. Te tipične reakcije mogu
biti stvar mentaliteta, kolektivnog verovanja ili nečeg drugog. Nisu toliko
važni razlozi za to ponašanje, koliko je važno da postoji zakonomernost. A i to
nije važno zarad opšte teorije o istorijskim zakonomernostima, koliko kao
praktično uputstvo koje tim narodima može pomoći da izbegavaju reakcije koje su
u prošlosti rezultirale lošim posledicama, a da daju prednost ponašanju koje im
je u prošlosti donosilo uspeh.
Čini se da u srpskoj
istoriji možemo ustanoviti izvesnu zakonomernost, čak do te mere da govorimo o
ciklusima.
Reč je o tipu kolektivnog ponašanja u prelomnim
istorijskim situacijama. Te prelomne istorijske situacije su po pravilu svetski
ratovi ili globalne sistemske promene. U takvim situacijama se "karte iznova mešaju", otvaraju se nove
šanse i definišu se na duži rok pozicije u svetskoj strukturi moći i
uticaja.
Za noviju srpsku istoriju je tipično da u prelomne
istorijske situacije ulazimo aktivno, i sa dobrim šansama, ali i sa spremnošću
da preuzmemo visok rizik. U toku raspleta, obično plaćamo visoku cenu, potom
privremeno figuriramo kao pobednici, da bismo na kraju ušli u stratešku
završnicu i našli se na strani najvećih gubitnika.
Dodatna ironija sudbine je da naši protivnici sa
početka krize, koji na tom početku izgledaju kao totalni gubitnici i bez šansi
da preokrenu rezultat, na kraju zauzimaju pobednička postolja. No, njihova
sudbina je manje bitna. Nama je važno da smo mi izgubili, a ne šta se dešava sa
drugima koji učestvuju u istom procesu.
Ilustracija za ove cikluse naše istorije
su ratovi i krize devetnaestog veka.
Pobednici u ratu – gubitnici u miru
U 20. veku imali smo tri svetska
rata, uz naše aktivno učešće. Prvi i Drugi svetski rat, i svetski hladni rat,
koji je formalno završen padom Berlinskog zida, a suštinski je okončan
završetkom krize u bivšoj Jugoslaviji.
U sva tri rata smo na samom početku bili
na pravoj istorijskoj strani. Nije bilo sumnje da će naša stvar pobediti, koliko
god da ta pobeda koštala. Nismo žalili da platimo cenu, pre svega u ljudskim
životima i materijalnim razaranjima naše zemlje.
Vrlo izgledne bile su naše šanse da ostvarimo
stratešku prednost koja bi istorijski unapredila naš položaj. I onda iznenada,
prednost i pobednički kredit počinju da se tope, gubimo pobednički entuzijazam,
sa strane pobednika polako, ali sigurno, selimo se na stranu gubitnika.
Već nekoliko godina posle slavnih trenutaka dolaze
trenuci razočarenja i gorčine. Ruševine i žrtve ostaju, sve drugo zauvek bledi i
nestaje.
Neki naši autori, koji su razmišljali o našoj
nacionalnoj istoriji, došli su do zaključka da Srbi u ratovima pobeđuju, a u
miru gube. Iz toga mogu da se izvedu dva zaključka. Jedan, koji je sigurno
pogrešan, bio bi da Srbi treba stalno da ratuju, jer jedino u ratovima pobeđuju.
Drugi, mnogo ispravniji, poziva nas na analizu razloga zbog kojih stalno gubimo.
Mi ne gubimo zbog mira, nego zbog svog neadekvatnog ponašanja. A to ponašanje
se, kao i svako drugo kolektivno ponašanje, može izmeniti.
Na isti način kao što fudbalski tim – koji sjajno
igra u prvom poluvremenu, a uvek izgubi utakmicu u drugom – ne može zahtevati da
se ukine drugo poluvreme, nego on sam treba da uvidi svoje slabosti i zablude,
da promeni svoj trening i da postane spreman da celu utakmicu odigra istim
tempom i kvalitetom.
U Prvom svetskom ratu, Srbi su uzorno odigrali sve
poteze osim poslednjeg, a to je bio način na koji je formirana nova država.
Umesto da su se zadovoljili skromnijom, a sigurnijom varijantom, nekom vrstom
federacije sa jasnim unutrašnjim granicama, oni su insistirali na unitarnoj
državi, verujući da će tako dobiti više. U eventualnoj federaciji, ne bi mogli
da ostvare sve što su tadašnji srpski političari smatrali legitimnim srpskim
teritorijama, ali bi takvo rešenje u sebi nosilo daleko manje rizika za
budućnost. Pre svega, pri eventualnom razdruživanju znale bi se tačno granice
novih država.
Opredeljujući se za rizičnu i originalnu
varijantu, Srbi su brzo zapali u ozbiljne teškoće, bez dovoljno snage i
kapaciteta da upravljaju krizom, da bi na kraju, po opštoj oceni, od pobednika u
Prvom svetskom ratu postali njegovi glavni gubitnici.
Slična
situacija ponovila se i u Drugom svetskom ratu. Umesto da se drže poznatog i
bezbednog građansko-demokratskog uređenja, i da budu zadovoljni što su na strani
pobednika, jedan deo srpske političke elite se opredelio za dodatni rizik. Uz
rizik rata, pridodat je rizik socijalne revolucije. Nacionalna sudbina stavljena
je opet na maksimalističku kartu.
Mogli smo i mi da postanemo miljenici svetske
politike
U prvom trenutku, činilo se da je
trijumf kompletan. Tek posle nekoliko godina, u procesu stvaranja ideoloških
blokova, ispostavilo se da postepeno klizimo ka pogrešnoj strani. Uz ogromne
žrtve na strani saveznika, prošli smo kao zemlje koje su bile na strani fašizma,
pa i lošije. Po stepenu građanskih prava i demokratskih institucija, zaostajali
smo poprilično i za vlastitom tradicijom, a pogotovo za svetskim
trendovima.
Treći veliki primer je završetak Trećeg svetskog
rata, koji je u formi hladnog rata decenijama vođen između Istoka i Zapada.
Imali
smo sve šanse da se odvažno svrstamo na stranu pobednika. Mogli smo da
predvodimo reforme, postanemo miljenik svetske politike i uberemo plodove koji
uvek pripadaju samo ranoraniocima. Umesto toga, zaslepljeni šansom koja nam se
pruža, i pohlepni da dobijemo i više, krenuli smo u rizičan eksperiment
stvaranja nacionalne države – uz primenu sile.
U
prvom trenutku, sve je po ko zna koji put ličilo na trijumfalan scenario. Da
bismo na kraju, po opštoj proceni, postali glavni gubitnik Trećeg svetskog rata.
I najljući protivnici demokratije i reformi, uspeli su da se utrpaju na brzi voz
istorije, samo mi još uvek trčimo za njegovim poslednjim vagonom.
Šta možemo izdvojiti kao tipologiju ponašanja naše
političke elite? Najpre, inicijativu i aktivizam, koji nas svrstavaju u
istorijske narode. Ta osobina nas gura među aktere svetskih događaja. Uz nju
dolazi i ispravan istorijski instinkt. Naša politička elita je, sve do određenog
prelomnog trenutka, imala ispravnu procenu. Onda dolazi "žuta minuta", gubitak osećaja za
realizam, prevlast avanturizma i nekritičkog zanosa. Potom samosažaljenje i
pesimizam, prebacivanje krivice na sve druge, osim na sebe.
Jednom
rečju, u tipologiju ponašanja srpske političke elite spada nesposobnost da se
pobeda zadrži, kapitalizuje i pretvori u neku trajniju prednost za zemlju i
narod. Razlog za to leži u preteranim i naivnim očekivanjima rezultata koje
pobeda treba da donese.
Umesto da realistično proceni ostvarene rezultate,
zadovolji se njima i postara se da ih obavezno sačuva, srpska politička elita
hoće uvek više, podsećajući na kockara koji povećava ulog, sve dok na kraju sve
ne izgubi. Zbog toga iza svake naše velike pobede sledi naš veliki poraz. Pobeda
traje kratko i praćena je velikim nacionalnim zanosom, poraz je dugotrajan i
sobom nosi beskrajno trošenje narodne energije i duboku društvenu
dekadenciju.
Danas smo ponovo u jednom od tih ciklusa, još
nenaučeni da se učimo makar na sopstvenim greškama. Posle događaja od Petog
oktobra, koji su u celom svetu jednoglasno ocenjeni kao istorijski događaj, na
delu je autodestrukcija. Već na prvu godišnjicu tog događaja nije više uopšte
jasno da li je on bio pobeda ili poraz. Ili, drugim rečima: još nije jasno da li
smo mi narod koji je u stanju da podnese i iskoristi čak i svoju pobedu.
U
svakom slučaju, tipologija našeg kolektivnog ponašanja u prošlosti prilično je
jasna. Najpre krenemo sa čistom energijom i jasnim namerama. Postignemo
izvanredne i uglavnom neočekivane rezultate. Zatim poverujemo da to nije
dovoljno i da zaslužujemo mnogo više i mnogo brže. Pošto nemamo jasnu koncepciju
kako da ostvarimo to "mnogo više i mnogo
brže", a ne shvatajući da to više nije realnost, nego naša nezrela mašta,
počinjemo da razaramo prethodni uspeh sve dok sebe i druge ne ubedimo da to i
nije bio uspeh.
Da li ćemo nizu dobijenih, a potom izgubljenih
bitaka prošlosti, dodati još jednu? Hoćemo li, umesto da uporno i marljivo
milimetar po milimetar napredujemo, tražiti čizme od sedam milja, pa makar nas
nepovratno nosile unatrag? I pre svega, hoćemo li, umesto da preuzmemo
odgovornost za svoja očekivanja i svoje rezultate, početi da proizvodimo dežurne
krivce, kao i uvek do sada u prošlosti?
Odgovor
na sva ova pitanja zavisi isključivo od nas samih. Možemo da se ponašamo kao u
prošlosti, i da imamo iste rezultate kao što smo u prošlosti imali. Ili, možemo
da promenimo ponašanje i da, verovatno, ostvarimo drugačije rezultate. Još nije
kasno.
Šta ćete čitati u ovom broju:
Svetlana Broz na dedinom putu (1 deo)U vremenu sveopšteg zla – kad se licitiralo ko je koga više poklao i kad su ratni zločinci bili proglašeni za ratne heroje – Titova unuka SVETLANA BROZ je pisala o sasvim suprotnim primerima: o dobrim ljudima koji su pomagali jedni druge, ostajući ljudi, iako su živeli među životinjama Svetlana Broz na dedinom putu (2 deo)
(nastavak) Povratak Olivera Mandića posle 15 godina
Poslednja velika beogradska legenda, koja je Beograd herojski uspevala da odbrani od Bregovića, i ostalih seljačina, Oliver Mandić, objašnjava ISIDORI BJELICI zašto posle punih 15 godina izlazi iz ilegale, najzad kad je Beograd oslobođen Zoran Đinđić ekskluzivno za Profil
U eseju, ekskluzivno napisanom za "Profil", srpski premijer ZORAN ĐINĐIĆ analizira kako se svaka naša nacionalna pobeda obavezno brzo pretvara u poraz, sprečavajući da i na ovim prostorima trajno ovlada pobednički mentalitet, kao jedina mera svega među uspešnima Protiv koga zapravo ratuje Amerika
Posle terorističkog napada na simbole američke moći i žestokog odgovora poslednje preostale svetske sile – ništa više neće biti kao što je bilo Vlast je pogubna za Srbe
Svaki Srbin, tek ustoličen na neko upravljačko mesto, svejedno koje – mesto šefa magacina, robne kuće, stranke ili države – prvo što uradi je da se snažno udari u čelo i krikne: "Jao, šta mi je ovo trebalo!" Predsednik Italije Ćampi ekskluzivno za Profil
A sve o parama najbolje zna jedan od najvećih svetskih finansijskih stručnjaka, italijanski predsednik Ćampi, koji u razgovoru sa LJUPKOM LAZIĆ objašnjava kuda ovaj svet zapravo ide i zašto se, i gde, vode ratovi Svi smo mi pomalo teroristi
Iako je tamo neki fanatik Osama Bin Laden neplanirano ostvario njihove snove, bacivši konačno Ameriku na kolena, on je samo lihvar neuspele antiameričke revolucije. To je sasvim razumljivo: sin je milijardera, makar saudijskog, pa čak i učesnik jedne ranije američke kaznene ekspedicije u Avganistanu, gde je našao utočište od kada je postao američki neprijatelj Broj Jedan. Dakle, sve je oko njega krajnje sumnjivo, za razliku od onih koji su decenijama, bez naročitog uspeha, vodili neprekidni rat protiv Amerike i povukli se – poraženi – uoči same pobede Politička korektnost – veronauka novog doba
Izgleda da smo potpuno nespremni ušli u svetsku zajednicu naroda, posle decenije izolacije. Čak nismo znali da tamo važe otprilike ista pravila zbog kojih smo svojevremeno srušili komunizam
|
Copyright Profil 2000
|
<<35-07.jpg>>
