ISPOVEST "SRPSKE KRTICE" U KOMANDI NATO* Pise: Milan V. Petkovic
Impozantna galerija likova, znanih i neznanih, koji su se poslednjih decenija XX veka legitimisali simpatijama za "srpsku stvar" potvrdjuje vrednost stare istine o prolaznosti i vecnosti u politici. To je potvrdila i, kao grom iz vedrog neba, vest da je u Komandi NATO-a u Briselu, pocetkom jeseni 1998. godine, uhapsen jugoslovenski spijun - "srpska krtica". Posredujuci izmedju te "srpske krtice" u Komandi NATO i jednog jugoslovenskog izdavaca u vezi sa ustupanjem prava na prevodjenje i stampanje autobiografske knjige glavnog aktera u tom dogadjaju, 8. decembra 2001. godine, autor je dobio tekst koji sledi i koji je, mozda, poslednje obracanje javnosti coveka osumnjicenog za spijunazu u korist Jugoslavije, pre izricanja presude sudskog veca pariskog Vojnog suda. Pjer Anri Binel, francuski oficir na sluzbi u francuskoj vojnoj misiji pri komandi NATO-a u Briselu, izdao je mocnu Alijansu predavsi Beogradu poverljive dokumente i planove o objektima-metama eventualnog napada na Jugoslaviju. Bio je, kaze, vodjen prijateljskim osecanjima prema srpskom narodu: "Kao i svi mali Francuzi koji znaju istoriju, zavoleo sam Srbe od detinjstva, posebno zbog toga sto smo uvek imali istog neprijatelja koji nam je radio o glavi. Narocito mi se svidelo sto su Srbi hrabri, casni i posteni ljudi koji postuju svoju ali i tudju slobodu. Nalazio sam paralele izmedju Francuske i njene borbe za Alzas i Lorenu i borbe Srbije da zadrzi Kosovo i Metohiju, kolevku svog postojanja na Balkanu." Interesantno je da je i general ser Majkl Rouz, u svojoj knjizi "Misija u Bosni", doduse u sasvim drugom kontekstu, dao skoro istovetnu ocenu opstih osobina Srba, sto nije bio slucaj kad je govorio o srpskim neprijateljima u Bosni. Nekoliko meseci ranije, skoro sva zapadna sredstva javnog informisanja pisala su o Erveu Gurmelonu, oficiru za vezu francuskog vojnog kontingenta u sastavu SFOR-a, koji je Srbima sa Pala otkrio francusko-nemacki plan za hapsenje i likvidaciju Radovana Karadzica. Obojica su izgubila sluzbu, Binel je dugo bio u pritvoru, ali su se zato nasli na listi srpskih prijatelja, u nevelikom drustvu koje su, u toku poslednjih desetak godina XX veka cinili zakleti levicari ali i desnicari-ekstremisti, ugledni pisci i oni u potrazi za afirmacijom, novinari, biznismeni, razni avanturisti, neke glumice i glumci, jedan knez u potrazi za svojim izgubljenim prestolom, poneki biznismen... "Moje izdajstvo nije dokazano, ja sam zrtvovan", izjavio je za list "Figaro" bivsi major francuskih oruzanih snaga, optuzen da je odavao vojne tajne NATO-a jednom jugoslovenskom obavestajnom oficiru. Civilni istrazni sudija, koji je od oktobra 1998. godine radio na "aferi Binel", doneo je 6. decembra iste godine odluku da prosledi ceo slucaj vojnom sudu. Sudjenje je odrzano 11. i 12. decembra 2001. godine u Vojnom sudu u Parizu. Pjer Binel tvrdi da je njegova jedina krivica u tome sto je prekoracio ovlascenja u kontaktima sa Jovanom Milanovicem, diplomatom iz jugoslovenske misije pri EU u Briselu, za koga su francuske sluzbe utvrdile da je oficir jugoslovenske kontraobavestajne sluzbe. Binel se brani da je Milanovicu dao samo deo dokumenta, prepisan rukom, sa podacima o ciljevima NATO avijacije u slucaju eventualnog bombardovanja Srbije, i dodaje da su delovi tog dokumenta vec bili javni, sto je i bilo tacno jer je sve to vec izvesno vreme bilo dostupno svima preko Interneta. "Prekoracio sam ovlascenja; tada nisam video da sam presao crvenu liniju. Hteo sam da odigram 'partiju ubedjivanja'. Hteo sam da ubedim Srbe da treba da povuku svoje trupe sa Kosova da ne bi bili bombardovani, sto su oni i ucinili 17. oktobra", izjavljuje Binel. "To je jedan od oprobanih nacina rada obavestajnih sluzbi svuda u svetu. Uostalom, takva operacija je vec bila u toku. Sprovodile su je SAD preko svojih emisara ali i sve ostale clanice NATO-a i Evropske unije, ukljucujuci i Francusku." Navodni srpski spijun smatra da je njegova jedina odbrana - javnost. Stoga je, kaze, resio da nista ne krije od novinara, otvorio je sajt na Internetu i napisao knjigu o svom slucaju. "Napravio sam glupost, mada sa precutnom saglasnoscu svojih sefova, ali nikoga nisam ugrozio i znam da je i istrazni sudija Tiel smatrao da je ova afera mogla da se resi medju vojnicima, bez davanja dosijea na uvid sudu", kaze Binel. "Odigrali su gambit, kako se to kaze u sahu. Zrtvovali su piona, a to sam bio ja, da bi Francuska stekla poziciju dobrog djaka pred saveznicima iz NATO-a. Uvek se zrtvuju oni koji su bez zastite", tvrdi nekadasnji sef kabineta generala Virota, komandanta francuskog vojnog predstavnistva pri sedistu NATO u Briselu. Ali, cak i oni koji imaju simpatija za Binela i njegov delikt, pitaju se zasto on, mada je imao obavestenja o pravoj prirodi posla kojim se bavi srpski diplomata, nije zvanicno obavestio svoje staresine o "akciji ubedjivanja Srba", koju je na svoju ruku zapoceo u avgustu 1998. godine. Zanimanje za ovaj slucaj ne prestaje i zato sto je Binel presao u kontraofanzivu zapretivsi da ce tuziti ne samo francuske vojne vlasti, koje su ga "izigrale i zrtvovale, jer je sve bilo unapred dogovoreno", vec i americku administraciju iz slicnih razloga i zato sto su "po svaku cenu hteli da bombarduju Srbiju". On, dakle, tvrdi da nije u pitanju njegova "izdaja", vec nesto drugo... Fakticki, Binel je bio "srpski agent" (najverovatnije u Briselu), mada je formalno radio za "glavnog francuskog vojnog kontraobavestajca, generala Filipa Rondoa, koji je svojevremeno provalio i samog Karlosa...", napisao je pariski nedeljnik "Nuvel opservater". Binel je, u jednom intervjuu nemackim novinarima ponovio ono sto se, posle prvobitne bure i skandala oko "izdaje" u francuskim i vladajucim strukturama i javnosti NATO zemalja, pojavilo kao dosta jasno tumacenje celog slucaja: "Verujem da su se Francuzi dogovorili sa saveznicima da cilj mog dostavljanja informacija bude da ubedimo Milosevica da pokrene svoje trupe s Kosova", rekao je Binel, ali iz njegovog daljeg objasnjenja ispada da su to hteli svi drugi saveznici u NATO-u, osim Amerikanaca. Na opasku nemackog novinara da "Amerikanci bas to nisu zeleli...", bivsi clan francuske vojne misije u NATO-u i nekadasnji clan francuskog staba u IFOR-u u Bosni, uzvraca da je "Amerikancima Milosevic bio potreban. Oni su morali da pobede bar jednog diktatora. Sa Sadamom Huseinom to im nije uspelo. Zato je americka vojna masinerija, da bi povratila samopouzdanje, morala da ovoga puta udari i natera Milosevica da povuce svoje snage. To se cinilo najizvodljivijim. Ostali diktatori su jos uvek suvise jaki za Amerikance." Na pitanje da li je "rezultat vase informacije bilo to sto je Milosevic u oktobru 1998. godine pristao na povlacenje s Kosova, a potom je dosao i 24. mart 1999...", Binel kaze: "Milanovic me je tokom oktobra nekoliko puta zvao u kancelariju i nije me nasao. Iz toga je mogao da zakljuci da sam ja uklonjen sa tog mesta i da je ono sto sam dao kao podatak zaista bilo od velikog znacaja." U svim medijima na Zapadu, posebno u americkim, u casu provaljivanja, "afera Binel" smestana je u okvire slabosti francuske armije zbog "tradicionalne prosrpske orijentacije" i "bolecivosti prema Srbima", a u nekim anglosaksonskim listovima, to je posluzilo i za odapinjanje strelica na racun navodne nepouzdanosti Francuske kao partnera u NATO-u. Ipak, pazljiviji posmatrac, narocito ako je "aferu" pratio unutar atlantskih struktura, mogao je da primeti da su od vojnog i politickog vrha NATO-a, pa do nizih cinovnika koji neposredno opste s novinarima, svi bili krajnje uzdrzani i nastojali da to podvedu pod "unutrasnju francusku stvar". Tadasnji vrhovni komandant NATO-a, general Vesli Klark, odmah je, iz prve ruke, od francuskog vojnog vrha obavestavan o celom toku istrage, cim je Ministarstvo odbrane u Parizu odlucilo da Binela skloni iz Brisela i preda vojnim istraznim organima. Mozda najprikladniji zakljucak o svemu je izvukao dobro obavesteni "Nuvel opservater", napisavsi da "pozadina afere - izdaje NATO-a od strane francuskog oficira koji je dostavio dokumente o pripremi za akciju protiv Srbije, ima osetno mali znacaj ako se ima na umu njen pravi kontekst. Za americkog pregovaraca Ricarda Holbruka, koji je u zestokim pogadjanjima nastojao da slomi Milosevica, glavno pitanje nije bilo bombardovanje Srbije, vec da se Srbima dokaze da je NATO zaista resen da to ucini ako se oni ne povuku s Kosova. Uostalom, vise americkih oficira je zajedno s Holbrukom islo u Beograd da jasno predoce te pretnje." "Otkrivajuci Srbima neke male tajne iz planova NATO-a, moze se takodje zakljuciti", napomenuo je nedeljnik, "da je major Binel doprineo, cak i ako to nije shvatio, da cini ubedljivom zamisao o vojnoj operaciji protiv Beograda, koju niko zaista nije zeleo da pokrene." Binel, medjutim, sad ne samo sto naglasava da je sve cinio u savrsenom dogovoru sa svojim pretpostavljenima i "saveznicima" vec potvrdjuje da mu je savrseno bilo jasno da time sto predaje dva dokumenta s naznakom "Tajna NATO", upravo utice na to da vlasti u Beogradu budu u vecoj meri ubedjene da vazdusni udari nisu prazna pretnja. Kasniji dogadjaji i izjave neposrednih ucesnika pokazali su i ko je medju Amerikancima i "saveznicima" hteo da bombarduje Jugoslaviju, kako je to zamisljao, ko je mislio da sve moze da se resi i bez rata..." u kojem NATO nije ucestvovao, vec 'samo' vrsio vazdusne udare". Vrlo strucni i temeljito od "izvora" potkovani francuski dvonedeljnik "Obavestajni svet" naglasava da su podaci koje je major Binel predao "pukovniku KOS-a Milanovicu" bili prevashodno politicki i strategijski, a ne i takticki. Posle su se u stampi, u izjavama nekih nadleznih funkcionera iz NATO-a, Francuske i drugih zemalja Evropske unije, pojavila i tumacenja da su navodni "spisak mogucih ciljeva", na primer, prethodno temeljito predocili Milosevicu i vojnom vrhu u Beogradu upravo americki oficiri koji su dosli u Holbrukovoj pratnji. U medjuvremenu se i Binel naljutio i krenuo u sopstevenu kampanju raskrinkavanja "zavere" svojih pretpostavljenih protiv njega, kao i dvostruke igre Amerikanaca u odnosu na ostale saveznike u NATO-u. Ocigledno u nadi da ce naci i neke kolege i upucene u pozadinu slucaja, koji bi bili spremni da ga podrze, bivsi clan francuske vojne misije u NATO-u je na Internetu otvorio i sopstvene veb-sajtove na kojima je dosad objavio neke pojedinosti o neuspeloj akciji IFOR-a u Bosni, o akciji hapsenja islamskih mudzahedina u "tajnoj bazi za organizovanje drzavnog terorizma" u Pogorelici kod Fojnice i jos nekoliko pikantnih, ali tacnih informacija o delovanju islamskih terorista iz tzv. svetske teroristicke internmacionale, na tlu te bivse jugoslovcenske republike. Za tu akciju IFOR-a, kaze Binel na veb-sajtu, a to je ponovio i u intervjuu jednom nemackom nedeljniku, teroristi su saznali kad su je "provalili pripadnici americke obavestajne sluzbe". Ipak, zaplenjena je velika kolicina "iranskih rijala", zamasna dokumentacija u kojoj se pominju imena mnogih funkcionera muslimansko-hrvatske federacije i muslimanske politicke partije SDA, bosanska muslimanska obavestajna agencija AID (o cijim poduhvatima na sprecavanju postizanja sporazuma o prekidu neprijateljstava u Bosni pise i general Majkl Rouz), formulari pasosa Bosne i Hercegovine, oprema, dosijei sa ciljevima za vrsenje teroristickih akcija sirom Bosne, spiskovi mudzahedina iz mnogih azijskih zemalja koje podrzavaju islamski terorizam, fotografije sa "ovekovecenim" zverstvima nad srpskim civilima, itd... "Prvobitno je predsednik bosanskih muslimana, Alija Izetbegovic, trebalo da dodje na lice mesta, ali je on naprecac oboleo od tzv.diplomatske bolesti - bio je sprecen 'sluzbenom zauzetoscu'", moze se procitati na Binelovom veb-sajtu. "Treba reci da nas je on upozorio da ce 'biti krvi na snegu' ako to mesto ne napustimo do osam ujutro. Britanski admiral Smit je tad tamo dosao sam, ali u pratnji TV reportera i kamera, da vidi ceo svet..." Mozda to treba dovesti u vezu sa iznenadnim odlaskom Alije Izetbegovica u "dugu posetu zemljama na Arabijskom poluostrvu" posle najave da bi i on mogao da se nadje na listi optuzenih za zlocine koju pravi i parcijalno, prema zahtevima sa strane, objavljuje haski Tribunal, u skladu sa medjunarodnom situacijom i otkrivenim detaljima iz "svetske antiteroristicke ofanzive" u Avganistanu. A Binel, ocigledno resen da skupo proda svoju kozu, u izazovu ide jos dalje i kaze da je ubedjen da je NATO, tacnije Amerikanci, "namerno gadjao kinesku ambasadu u Beogradu": "Kineska ambasada je pogodjena sa pet laserski vodjenih raketa. Zamislite, sa pet!!! Da je u pitanju bila samo jedna raketa 'tomahavk', moglo bi se i poverovati da je u pitanju greska, jer ta raketa nije toliko precizna... Osim toga, ja sam tokom rata u Zalivu video kako Amerikanci pripremaju svoje mape i kako biraju rakete kojima ce gadjati. Isti je postupak bio i u Vrhovnom stabu NATO-a, kad je u pitanju bio Beograd. Zato sam tada i znao gde se nalazi kineska ambasada posto je ona bila na mojoj listi lokacija diplomatskih predstavnistava u Beogradu. Tu listu sam dobio od obavestajnog sektora NATO koji, razume se, kontrolisu Amerikanci." Sto se tice rada u francuskom vojnom predstavnistvu u Briselu, bila je to nezdrava atmosfera, kaze Binel. Tu atmosferu je pokusavao da razbije, medjutim, sam nacelnik staba misije - pukovnik, koji je svojom mirnocom, poznavanjem dosijea i okruzenja u kojem smo se nalazili, unosio osecanje zdravog smisla koje su generali ponekad gubili iz vida. On je svoju karijeru delom izgradjivao i u centralnoj administraciji. Poticao je iz onog vojnopolitickog reda u kojem je proveo vise godina, kao i general Virot. Njih dvojica, verovatno i ne shvatajuci to, stigli su, prema mom misljenju, kaze Binel, dotle da malo previse rezonuju kao diplomate, sto nije bio njihov posao, a malo nedovoljno kao vojnici. U isto vreme, francuska ambasada pri NATO-u trazila je strateske studije od diplomata kojima su nedostajala vojna znanja. Mesanjem struka i rodova, posao vise nije mogao da se obavlja kako treba. Manjkavost tog sistema postala je ocigledna tek kad je NATO otpoceo fazu pripremanja vojnih odluka. Najvaznije odluke su one koje se u Briselu "muckaju" medu nacionalnim delegacijama, a utoliko su vazna i ministarska odeljenja koja imaju samo jednu ideju: ukloniti vojnike koji sluze kao pomocno orudje u "politici drugih sredstava". U tome ce oni uspevati onoliko koliko se vojnici budu hvatali u njihovu igru i ne budu uspevali da objasne diplomatama sta je realnost rata i koje su zamke s kojima se treba suociti pa ih prema tome i predvidjati, posebno u odnosima sa saveznicima tako prepredenim kao sto je Vasington. Ali da bi se igrala ta savetnicka uloga, neophodno je bilo raspolagati iskustvom iz takve vrste posla i na drugim mestima, a ne samo u ministarstvima. Primena sirove sile pretpostavlja i prethodno moralno oblikovanje iz predmeta "Opste vojno obrazovanje" na Sen-Sir-Koekidanu (specijalna vojna skola, u stvari, vojna akademija), u Brestu ili u Salon-d-Provansu, u Sen-Meksanu ili u drugim vojnim skolama. To je, u stvari, neophodno obrazovanje za vodjenje ratnih operacija, sto znaci na granici morala, koliko da se ne izgubi dusa. A ovog opsteg vojnog obrazovanja nisu lisene ni skole ni univerziteti na kojima se obrazuju nasi rukovodioci u gradjanskom zivotu. U ovom uvezbavanju sprovodjenja ne-prava, sto rat i jeste, cast francuskih (i ne samo francuskih) vojnika uvek je podrazumevala da znaju da kursum, kad uleti u telo, proizvodi jednak bol, da je krv iste boje, i da su lomovi u porodicama isti, bez obzira kojoj je strani pripadala zrtva. Mnogi nasi politicari potpuno su gluvi za takve, osnovne, istine. Oni upravljaju krizama, to jest svojim karijerama. I za sve vreme dok "upravljaju", narodi pate. Njih je za to malo briga, jer su pojmom "stanovnistvo" zamenili pojam "narod". Apstraktan broj, bez licnih karakteristika, zamenio je ljude s njihovim kulturama, teznjama, radostima, njihovim smehom i nadasve decjim pogledom. Jugoslovensko pitanje postajalo je predominantno. Izvestan broj oficira koji nisu ziveli u oblacima slutio je da idemo ka reprizi slucaja Bosne i Hercegovine. Evropljani su se posle operacije "Alba" bili povukli iz Albanije, ali tamo su prilike jos bile nestabilne. Manifestacije kosovskih Albanaca u Briselu postajale su sve cesce, i mi smo smatrali da ce, kao i u svim drugim krizama koje su pratile raspad Jugoslavije, vlade odgovoriti u skladu sa ispoljenim osecanjima njihove javnosti. Tezina principa mesanja u humanitarne svrhe bila nam je poznata, kao i njegova nespojivost s retkim pisanim zakonima medjunarodnog prava. Na vojnom planu, da bi se otklonilo svako iznenadjenje, amerivki general, vrhovni komandant saveznickih snaga u Evropi, pripremao je sa svojim glavnom stabom planove operacija za intervenciju na Kosovu. U hodnicima se govorkalo o intervenciji koju ce OUN poveriti NATO-u, da bi se u toj jugoslovenskoj pokrajini povratio mir. Stampa je bez nijansiranja kao lose momke oznacavala Jugoslovene, glasovite Srbe, da bi mera bila potpuna, jer je represija koju su preduzimali protiv "Oslobodilacke vojske Kosova" bila suvise zestoka, prema njihovom misljenju. Vojne informacije koje su stizale do nas bila su manje karikaturalne i u njima su konstatovane ofanzivne operacije koje su u pojedinim predelima vodili Albanci pridosli na Kosovo ilegalnim prelascima jugoslovenske granice. Racunajuci sa onim sto smo znali o zavrsetku operacije "Alba", nismo bili iznenadjeni. Jos jednom smo posmatrali kako se u stampi montira operacija dezinformacije i osecali smo da ce Srbi, ponovo, reagovati na to pojacavajuci zestinu svojih operacija koje su krstili "odrzavanjem reda", u inat medjunarodnoj ekipi "delilaca lekcija". Sve u svemu, jugoslovenski civili na Kosovu, koliko Srbi toliko i albanofili, imali su da podmire troskove takve situacije. Osecao sam mucninu gledajuci kako Milosevic i njegovi ljudi ocigledno ne mogu da se snadjhu u toj diplomatski zapetljanoj sityuaciji, ali i zbog toga sto sam na maglovit nacin osecao da ce oni ponoviti iste greske koje sam konstatovao u Bosni i Hercegovini. Ono malo sto sam znao o "OVK" nije me navodilo na postovanje prema njenim vojnicima. Cinilo mi se da bi jedino resenje bilo da se efikasno podrzi "jugoslovenski Gandi", Ibrahim Rugova. Ali nisam mogao da procenim kako bi to bilo moguce da se izvede u delu Evrope, u kome istorijske fantazmagorije svakog ucesnika vode ka nasilju ili najtezim politickim greskama, sto izlazi na isto. Mesec jul je u NATO-u pun protokolarnih dogadanja. Americki nacionalni praznik slavi se 4. jula, a 14. jul slave Francuzi, mada ga isto tako slavi i grad Lijez koji po tradiciji slavi francuski nacionalni praznik, dok je 21. jul belgijski nacionalni praznik. Sredinom jula kod mene je zazvonio telefon. Javljao se neki g. Jovan Milanovic koji se predstavio kao prvi savetnik predstavnistva Jugoslavije pri Evropskoj uniji. Hteo je da pozove generala Virota na jedan radni rucak i razgovor o vojnopolitickom polozaju Francuske u odnosu na jugoslovensku krizu. Preneo sam poziv generalu koji ga je prihvatio. Cuo sam ga kako govori jednom diplomati da sa mnom uredi pitanja pojedinosti. Sastanak je zakazan za 24. jul 1998. godine u jednom srpskom restoranu u Caventemu, gradicu u blizini Glavnog staba NATO-a. Kad smo oko 24. jula primili faks kojim se potvrdjuje poziv, general mi rece da se predomislio. Hteo bi da taj rucak odlozi za septembar, jer ne bi bilo dobro da druge zemlje saznaju kako jedan francuski vojni predstavnik ruca s nekim srpskim diplomatom. Ponovo sam, dakle, stupio u vezu sa g. Milanovicem da bih rucak odlozio za septembar, navodec kao izgovor ono sto mi je general nalozio da kazem. Moj sagovornik je izgledao pometen. Pitao me je da li bih ja mogao da dodjem na rucak umesto generala. Odgovorio sam da je to moguce, ali u cetvrtak 23. a ne u petak 24. jula. U stvari, zeleo sam da o tom rucku mogu da podnesem izvestaj generalu. Moj sef odlazio je na odsustvo 25. jula i nisam znao da li ce svoju kancelariju napustiti vec u petak pocetkom poslepodneva, pre nego sto bih se ja vratio s rucka. Susret je bio kurtoazan, ali bilo je jasno da je diplomata nastojao da uspostavi kontakt s generalom Virotom. Njegovi maniri i sredisne tacke interesovanja navele su me da mislim kako je on vise obavestajni agent nego diplomata. "Slozili" smo se tim pre sto sam mu ja rekao kako sam proveo sest meseci u Bosni i Hercegovini kao oficir logisticar, sto nije bila istina jer sam tamo bio kao obavestajni oficir. Rekao sam mu kako posebno cenim Srbe, i da se moj deda borio na njihovoj strani pod generalom Franse d'Epereom. Tokom tog prvog kontakta, g. Milanovic je nastojao da sazna sasvim opste stvari. Odgovori koje sam mu davao bili su takodje opsti i usmereni na to da kod njega stvore utisak da ja znam onoliko koliko i svaki drugi oficir moze da zna o medjunarodnoj situaciji. Posle povratka u kancelariju, podneo sam generalu izvestaj o rucku i zakljucio time da mi se ne cini zgodnim da se i on sretne s jugoslovenskim "diplomatom", cak ni u septembru. Saopstio sam mu svoje uverenje da je pre rec o obavestajnom agentu nego o diplomati. General me je upitao da li o tome treba da izvestimo i odgovarajuce francuske sluzbe. Nisam bio odusevljen. Svi su se spremali da krenu na odmore, a francuske sluzbe ce hteti da cuju mene a ne generala. A tokom leta, u vreme odmora i premestaja, u Parizu ne bi bilo mnogo sveta. Bojao sam se da bi me mogli odvojeno pozivati u DGSE (Generalna direkcija spoljne bezbednosti), DST (Direkcija za nacionalnu bezbednost) i DPSD (Vojna obavestajna uprava), u tri razlicite nedelje sto bi "miniralo" moj suvise dragocen odmor. Nije bilo niceg ozbiljnog sto bi se moglo reci "kontraobavestajcima". Milanovica mi francuske sluzbe nisu oznacile kao opasnog, a njihov je zadatak da nas opominju kad je rec o osobama koje treba izbegavati. Rekao sam, dakle, svom generalu da sve moze da saceka do septembra, da nema nikakve zurbe. Slozio se s tim. Po zavrsetku radnog vremena, uvece, otisao sam kod Milanovica. To mi je davalo mogucnost da vidim na sta lici njegov stan. Poseta je potvrdila ono sto sam mislio o njemu: sasvim je licio na obavestajnog agenta. Uprkos ramu sa slikama njegove zene i dece, osecalo se da je to stan u kojem neko retko boravi. Covek je ziveo u Briselu kao geografski nezenja, sto je dosta zgodno za nacin zivota jednog agenta ciji je posao opasan, ali nije za diplomatu. Pocetkom tog leta 1998, dva meseca pre nego sto ce u Ujedinjenim nacijama biti doneta bila kakva odluka o Jugoslaviji, bilo je u Briselu i drugih "diplomata" njegove vrste, od onih koji bi mogli predstavljati neposredniju opasnost za Zapad od jednog Jugoslovena. Rec je o "diplomatama" iz zemalja nekadasnjeg Varsavskog pakta s kojima smo se redovno sretali u okviru "Partnerstva za mir", od kojih su neki cak imali pristup i u odredjene zone naseg glavnog staba... Posle mog povratka s odmora, medjunarodna situacija bila je izmenjena. Politicari medjunarodne zajednice behu doneli odluku da od Slobodana Milosevica zahtevaju da sa Kosova povuce specijalne snage Ministarstva unutrasnjih poslova. Obim i sastav trupa u toj pokrajini trebalo je da svede na nivo na kojem su one bile pre pocetka oruzanih operacija koje je Beograd pokrenuo jos januara 1998. godine. Vojnici NATO-a, pod vrhovnom komandom americkog generala Veslija Klarka, pripremali su jednu od onih operacija totalnog rata za kakve su se jedino i uvezbavale snage Saveza tokom cetrdeset godina hladnog rata. Po svojoj volji, vlade zemalja NATO-a prihvatale su predznak masovnih i neselektivnih udara po celoj jednoj zemlji, da bi pokusale da bace na kolena njenog prokazanog vodju. Neka vrsta histerije bojila je govore ucesnika vojnih i gradjanskih skupova kad bi progovorili o "Srbima". Ocigledno su gubili iz vida da bi, ako dodje do toga da "pokrenu operaciju", time dali da se udari po civilima, medju kojima mnogi ne bi bili Srbi, a i da medju Srbima ne podrzavaju bas svi Milosevica. Na drugoj strani, osim prvih udara koji bi trebalo da "svedu na nulu" jugoslovensku protivvazdusnu odbranu, planom su predvidjali pocetak razaranja svih strateskih objekata civilne infrastrukture u zemlji, pre nego sto se krene u napad na vojne snage. "Pokrenuti operaciju", "svesti na nulu", "ponistiti"... Ne shvatajuci to, vojnici i diplomate su, govoreci o zivotu i smrti ljudskih bica, koristili recnik video-igara... Sto je vreme vise prolazilo, tim su se vise predstavnici zemalja, svejedno na kojem su nivou bili, uvezbavali medjusobno u jezickom preterivanju koje vodi ka tome da se vise i ne misli. Svesno, u ime "humanitarnog zadatka", videlo se kako se resenost pretvara u pomamu. Nije cudno, stoga, sto su nam 15. ili 16. oktobra 1998. godine, na kanalu televizije France 2, prikazali americkog vazduhoplovnog i marinskog pukovnika koji su nas uveravali kako njihovi "momci" gore od zelje da krenu i "polome Srbe", i da je za njih to kao da "ucestvuju u finalu fudbalskog turnira". Za sve to vreme, razlicite kontakt-grupe sudarale su se na neprijemcivosti Slobodana Milosevica. On nije popustao u svom stavu, pozivajuci se na pravo Srba nad Kosovom. Jednog septembarskog dana jugoslovenski predsednik izjavio je pregovaracima da ce on, ukoliko NATO bombarduje njegove trupe, ocistiti Kosovo od stanovnika albanskog porekla. Kad mi je general Virot ponovio to, sto je jedan izvestilac najavio na nekom sastanku, izgledao je upola zabrinut a upola kao da nije verovao. Nisam verovao ni ja. Prema onome sto sam procitao u stampi, u oktobru 1988, dok sam bio u zatvoru u Mon Valerijanu, Milosevic je te reci ponovio i generalu Sortu koji je, u jos jednom pokusaju ubedjivanja, dosao da srpskom predsedniku pokaze detaljne planove udara koje priprema NATO. Ukratko, ne pokusavajuci cak ni da razmisle sta bi to moglo da znaci za zene, decu i stare ljude nad kojima ce se rastvoriti pakao, odgovorni politicari demokratija zabrinutih za "ljudska prava", svesno su nameravali da udare po zivim metama i civilnim dobrima. Savetovani od vojnika medu kojima najveci broj nikada nije video vatru osim u "sanducima s peskom" u vojnim skolama, politicke vodje svesno su nameravale da prekrse Zenevsku konvenciju koja zabranjuje svakoj od sukobljenih strana da napada civilno stanovnistvo i objekte od civilnog interesa. Bili su spremni da celoj jednoj zemlji preseku izvore napajanja vodom i strujom, izvore grejanja i komunikacione puteve. I sve to pocetkom balkanske zime koju je sasvim mali broj nas, u Glavnom stabu NATO-a, imao priliku da upozna... O razvoju dogadjaja na Balkanu razgovarao sam sa operativnim oficirom, vrlo uopsteno, i zakljucili smo da idemo prema masakru ako Milosevic ne popusti pred pritiskom raznih kontakt-grupa. Sastancima vojnih predstavnistava prisustvovao sam malo umornog uha, jer se na njima, za moj ukus, govorilo na suvise cinican nacin o onome sto se spremalo. Imao sam zadatak da pripremim zvanicnu veceru za supruge sefova glavnih stabova, koja je bila predvidjena za novembar 1998. Po tradiciji, te dame koje borave uz svoje muzeve u Briselu, zajednicki ucestvuju na veceri koju organizuju dve zemlje. Ovoga puta to je pripadalo Francuskoj i Nemackoj, to jest da moj nemacki kolega po polozaju i ja licno pripremimo "gozbu". To je bio jedan od poslova sefa kabineta, uz sve ono ostalo sto taj posao zahteva. Ali, nije moj posao bio da pratim detalje i da ih razradjujem. Ja nisam, dakle, detaljno pratio ono sto se plete oko Jugoslavije. Znao sam da kontakt-grupe ne postizu nista uprkos pretnjama da ce se udariti po jugoslovenskim snagama ako bi se Slobodan Milosevic tvrdoglavo drzao svojih nepromenljivih stavova. Jugoslovenski diplomata, g. Milanovic, nije se ponovo javljao i pomislio sam da je odustao od pokusaja da se sretne s generalom, Virotom. Onda, jednog dana, postom nam stize dokument, u stvari teze o politickim postavkama s Univerziteta u Beogradu, ciji je cilj bio da se dokaze osnovanost srpskog prisustva na Kosovu. To su teze poznate u strucnim krugovima, kako sam kasnije saznao, ali ja o njima nisam skoro nista znao. To znaci da je moja vizija kosovskog pitanja bila manja od navijacke. Jugoslovenski diplomata uspostavio je kontakt sa mnom pocetkom trece nedelje septembra, s namerom da se general ponovo uvede u igru. Odgovorio sam mu da to nece biti moguce pre pocetka novembra. Time sam mogao da dobijem na vremenu znajuci da mi je diplomata u julu rekao da sredinom oktobra ocekuje povratak u Beograd. Cim se vratio s jutarnjeg koordinacionog sastanka kod ambasadora, generalu sam podneo izvestaj o Milanovicevom pozivu. Nije mi dao neki odredjeni odgovor. Jugoslovenski obavestajac ponovo me je pozvao da bi cuo da li prihvatam rucak s njim, i ja sam prihvatio. Nas susret je najzad zakazan za prvi oktobar. Na tom rucku postavio mi je pitanja vojne prirode na koja sam sasvim bio u stanju da odgovorim. Umesto toga, rekao sam mu da se ta pitanja razmatraju na nizem hijerarhijskom nivou i da nemam informacije koje njega zanimaju. Tada mi je najavio da ce ta pitanja postaviti "Grku", ili "Grcima", jer u francuskom govornom jeziku ne moze se razlikovati da li je rec o jednini ili o mnozini, ali zacudilo me je da je tako otvoreno rekao da ce se raspitivati o odgovoru i na drugom mestu. Izvukao sam vise zakljucaka posle ovog rucka. Po svoj prilici, Jugosloveni su i dalje bili uvereni da NATO, uprkos svojim tvrdnjama, nije bio politicki spreman da izvrsi udare. Francuska, prema misljenju Jugoslovena, ne bi ucestvovala u toj operaciji, sto je pretnju NATO-a cinilo manje uverljivom. Argument Srba, kojim su podrzavali svoje uverenje, bio je da Francuska nije u znatnom obimu ucestvovala u radu raznih i mnogobrojnih kontakt-grupa. Ucinio sam koliko sam mogao u nastojanju da svog sagovornika uverim da se vara. Medjutim, ukoliko je gresio kad je u pitanju stav Francuske, utoliko je imao pravo kad je rec o saglasnosti politike udara: i dalje je bilo tesko uspostaviti tu saglasnost. Posle povratka u kancelariju, nisam bio u prilici da generalu podnesem izvestaj o tom drugom rucku. Trebalo je da poleti avionom na neki znacajan sastanak u Portugalu, a vec je bio u zakasnjenju. Sofer ga je nestrpljivo cekao i kad je general pristigao sa svojim adjutantom, rece mi da se previse zuri. Slozio sam se da izvestaj moze i da priceka. Nista se znacajno nije dogodilo tokom vecere, sem ako to ne bi bio pocetak objasnjenja Milosevicevog nepopustljivog stava prema kontakt-grupama. Precizna pitanja g. Milanovica uverila su me da ne znam dovoljno o onome sto se priprema da bih u vojnom predstavnistvu korektno obavljao svoj posao. Da bih bolje pratio ono sto se dogadja, otisao sam da se vidim s oficirom zaduzenim za operacije. Objasnio mi je dokle smo stigli i poverio mi svoju fasciklu ukazujuci mi na dokumenta koja bi bilo korisno da pregledam. U jednom radnom dokumentu iz te fascikle nasao sam vrlo zanimljiv opis. U njemu se jasno isticala sirina razaranja koje je NATO nameravao da nanese Jugoslaviji ako Beograd ne popusti pred medjunarodnom zajednicom. Koriscenjem tog opisa nisu se ni na koji nacin mogli kontrirati ili izbeci udari NATO-a; obznaniti opis, to nase trupe nije dovodilo ni u kakvu opasnost. Nasuprot tome, da su Grci u celosti preneli taj dokument Jugoslaviji, bolje bih razumeo sumnje nasih protivnika u sposobnost naseg politickog delovanja. Znaci, trebalo je apsolutno izbeci masakr koji se pripremao, kojim bi se samo povecala nesreca Kosovaca bez iznalazenja resenja za problem Kosova. Neophodno je bilo da svog srpskog sagovornika ubedim da je za njegovu zemlju jedino resenje da popusti pred Ujedinjenim nacijama i NATO-om. Ako bih taj dokument predao pomenutom g. Milanovicu, on bi mogao proveriti da li ga lazem, ukoliko ga je vec posedovao kao radni dokument NATO-a. Ako ga nije posedovao, iz ovog koji mu predajem nije mogao izvuci nista veliko. Iskopirao sam, dakle, taj nacrt na papir i, povrh toga, i naznake verovatnih datuma udara koji, sami po sebi, nisu bili tajna. S tim korisnim elementima neskodljivim za nase trupe, pozvao sam coveka da se sretnemo. Posto nisam imao nikakvog razloga da krijem sta radim, zvao sam ga iz svoje kancelarije. Napregao sam se da uverim Milanovica da je politicka saglasnost za udare dobijena, ali da se daje jos jedna prilika pregovorima, sto nije bilo tacno. Precizirao sam mu da Amerikanci pozuruju intervenciju, izmedju ostalog i da bi ispalili rakete tomahavk, sto je bilo tacno. Prema onome sto se moglo naci u strucnoj stampi, oni su u 1998. godini morali da demontiraju 421 krstarecu raketu, a tokom leta bili su ispalili samo dve, jednu na Sudan, drugu na Avganistan. Jos jednom sam mu potvrdio da je Francuska medju zemljama koje pozuruju interevenciju i objasnio mu kako ce pet kljucnih zemalja u ovom poduhvatu nametnuti malim zemljama koje oklevaju, ako je jos bilo takvih, u najboljem slucaju neki sporazum ili uzdrzanost u glasanju o naredbi za udare. Na primer, nastojao sam da prihvati da Grci ne znaju sve pojedinosti iz dosijea i da nece imati nacina da stave svoj veto na udare NATO-a, sto je bilo tacno. Video sam kako se opusta u licu. Verovao je da sam iskreni pristalica g. Milosevica. I to je bilo normalno: nije me placao, nije me imao ni na jednoj od onih "uzica" koje manipulantu omogucuju da "metu" drze pod kontrolom ucenama. Verovao je, znaci, da iza mog delanja stoji najubedljiviji motiv spijunskog sveta: ideologija. U stvari, vodio sam operaciju zbunjivanja, kako mi se vec i u proslosti desavalo da radim. U toj vrsti poslova treba biti veoma oprezan jer se covek mora koristiti istinitim informacijama da bi se putem njih proturile lazne. Dakle, treba od svega reci dosta, ali ne reci previse. Ono sto sam ja govorio, Srbi nisu mogli koristiti, kao sto je to u novembru 1998. potvrdilo i francusko Ministarstvo odbrane u svojim saopstenjima za stampu. Još jedna mera opreza koja se mora imati u vidu u ovim poslovima jeste da se za to obezbedi propisno ovlascenje, a u toj oblasti moze se gresiti na dva nacina: raditi na osnovu sopstvene inicijative, ili ne traziti pismene naloge. Ako stvar krene naopako, bez pisanog naloga niste ni ovlasceni, i onda vas ostavljaju na cedilu. No, u medjusaveznickoj sredini, radeci sa zajednickim a ne s nacionalnim "materijalom", veliki su izgledi da sve krene naopako. Da sam bio zvanicno ovlascen da radim ono sto sam upravo radio, to bi mi donelo jos jednu javnu pohvalu... Obuzet ciljem koji sam hteo da postignem, to jest da doprinesem diplomatskim naporima NATO-a, nasao sam se na tacki kad prekoracujem crvenu liniju, ali bilo je potrebno da Milosevic po svaku cenu popusti pred Alijansom. Oprostio sam se od Milanovica precizirajuci da cu mu, cim saznam datum udara, to saopstiti. Znao sam da necu ni morati da zovem, jer ce taj datum biti predmet velikog publiciteta. Nece biti nazvan "ultimatumom", sto se koristi u vreme rata, vec ce Jugosloveni biti obavesteni da im ostaje jos samo toliko dana da popuste pred zahtevima. U isto vreme, televizije ce poceti da prikazuju avione svih tipova koji ce napasti Jugoslaviju ukoliko specijalne jedinice ne napuste Kosovo. U sledecih sedam dana sastanci su bili cesci nego u prethodnim sedmicama. U retkim prilikama kad sam vidjao generala, bio je u drustvu svog adjutanta pred kojim nisam hteo da govorim o Milanovicu ili je bio zadubljen u izvestaje koje je slao Parizu. Umesto da me drzi do kasno uvece, oslobadjao me je vec oko osam uvece. Morao sam da sacekam povoljniju priliku, koja se nikada nije ni ukazala, da bih mu objasnio sta sam uradio i zasto... Te nedelje, srpski agent me je dva puta pozvao dok sam bio u kancelariji. Hteo je da sazna predvidjen dan napada. Rekao sam mu da cu ga pozvati cim i ja budem znao. Imao sam dosta preciznu naznaku o tome, znali smo da ce 15. oktobar biti ostavljen Jugoslovenima kao granican datum. Uz poneku izmenu, naravno. Ali nisam hteo da odgovorim na pitanje. Procenjivao sam da sam uradio ono sto je trebalo da uradim da bi se izbeglo najgore. Ostalo je samo da se ceka. Bio sam siguran da covek s kojim kontaktiram ima primerak radnog dokumenta iz kojeg sam izvukao nacrt. Bilo preko Grka ili moze biti preko Rusa, on je morao da nabavi najmanje jedan kompletan primerak. Kopiran u 180 primeraka, taj dokument bio je podeljen zemljama NATO-a, ali isto tako i Poljskoj, Madjarskoj i Republici Ceskoj. Vojna predstavnistva su ga kopirala da bi ga slala faksom u svoje prestonice, i da bi omogucili saradnicima da rade na njemu, svaki u svojoj kancelariji. Na kraju, samo u Briselu naslo se 300 primeraka tog dokumenta, ne racunajuci one primerke koji su vec odaslati van prestonice. Dokument je bio klasifikovan kao "Tajno - NATO" sto u Francuskoj sasvim odgovara oznaci "poverljivo". A ono sto se u Francuskoj oznacava sa "vojna tajna", to se u NATO-u zove "Stroga tajnost - KOSMIK". Srpski agent ce biti u prilici da proveri koliko je tacno sve ono sto sam mu ja saopstio iz tog dokumenta. Nadao sam se, dakle, da ce mi pokloniti poverenje u onom delu, za mene najvaznijem, kad sam mu rekao: NATO je politicki spreman da udari. A bas to, eto to, nije bilo tacno i u tome je bila sustina zbunjivanja. Jedne subote, 10. oktobra, Milanovic me je pozvao u stanu. Vlade u Nemackoj i Italiji tek sto su se promenile, i diplomata je hteo da zna da li ce se zbog toga u necemu izmeniti i situacija. Dosije je u tome pokazivao napredak samo u jednoj tacki: sada su Nemci trazili da se udari prosire i na Crnu Goru, sto u pocetku nije bilo predvidjeno, i sto sam mu ja saopstio. Time se samo mogao postici dodatni pritisak na jugoslovensku vladu. Cinjenica da se obavestavao kod mene bila je dobar znak: moglo je ukazivati na to da me uzima kao poverljiv izvor. Iste veceri, sef glavnog staba vojnog predstavnistva pozvao me je i zatrazio da dodjem u njegovu kancelariju sutradan, u nedelju. Imao je za mene hitnu i poverljivu misiju u Parizu. Trebalo je da odnesem postu Glavnom stabu armija na Bulevaru Sen Zermen, a za to je potreban neki oficir. Preko noci trebalo je da ostanem u Parizu, jer je u ponedeljak ujutro trebalo da prisustvujem i sastanku u kabinetu generala, sefa Glavnog medjuvidovskog staba armije. Pomislio sam da je rec o organizovanju vecere za supruge sefova glavnih stabova u novembru... Na ulasku u Glavni stab sacekao me je dezurni oficir. Imao je precizne naloge: od mene je uzeo zapecacen koverat a zauzvrat mi dao mobilni telefon. Sef Glavnog staba, general Kels, hteo je da ima mogucnost da stupi u vezu sa mnom ukoliko bi imao neki odgovor za vojno predstavnistvo u Briselu. Prenocio sam u jednom ne mnogo skupom hotelu i pozvao zenu da joj kazem gde sam odseo. Rekla mi je o nekom telefonskom pozivu koji sam joj, navodno, uputio tog poslepodneva. Govorio sam engleski s nekim. Moja zena, deca i moja necaka prepoznali su moj glas, pokusali su da mi nesto kazu, ali veza se prekinula. Uverio sam suprugu da je uopste nisam zvao, i taj telefonski poziv ostaje tajna i do danasnjeg dana. Sutradan sam otisao u kabinet sefa Glavnog staba. Primio me je licno general, u 14 sati. Rekao mi je da sam bio "neoprezan s telefonom" i da, s obzirom na to da vec nekoliko meseci u Briselu kruze price o kompromitovanim dokumentima, treba biti oprezan. Mene se, svakako, nije ticao taj odliv informacija u koji su bile umesane druge zemlje, medju kojima i Turska i Grcka, ali da bi bio nacisto s tim, general je odlucio da me preda u ruke Upravi za zastitu i bezbednost Ministarstva odbrane (DST), koja se nekada zvala vojna bezbednost. Posle prijema izvestaja od te uprave, on ce doneti odluku u vezi sa mnom. Ispitivan sam u prostorijama Uprave za zastitu i bezbednost Ministarstva odbrane, na Trgu svetog Tome Akvinskog. Tu su bila dva sluzbena islednika i jedan komesar Nacionalne obavestajne agencije, francuske kontraspijunaze, koji je tu bio bez izricitog zahteva. Za uvod, komesar mi se obrati: "Vama je poznato da Francuska priprema operaciju protiv Jugoslavije?" "Jeste, a vi hocete da mi govorite o Milanovicu." Dva dana su se vrteli u krug kao "macak oko kase", postavljajuci mi pitanja o stvarima koje su mi bile nepoznate. Odgovarao sam sto sam bolje umeo, ali ne shvatajuci cemu to vodi. Tek u nocima koje sam provodio u hotelu najzad sam dosao do pretpostavke sta oni to hoce da saznaju. Rekao sam im za onaj dokument. Zatrazili su da ga reprodukujem pred njima, sto sam i ucinio. Precizirao sam da sam ga sacinio "po secanju" i da brojke predstavljaju samo red velicina. Prihvatili su papir sladostrasno i nacinili jednu kopiju i za komesara DST. Potom su podneli izvestaj sefu Glavnog staba armija. Dajuci im kopiju tog lista i saopstavajuci im odakle su uzete informacije ispisane na njemu, dao sam im nacin da provere da ga Srbi nisu mogli zloupotrebiti protiv NATO-a. Umesto da mi dozvole da objasnim razloge zasto sam tako postupio, oni su se usredsredili na cinjenice i na taj nacin izgubili dragocene elemente za procenu dogadjaja. Ova krupna manjkavost vojne istrage bez sumnje je doprinela tome da kabinet ministra bude doveden u zabludu o stvarnom znacaju onoga sto sam ucinio. Svoju prvu noc u zatvorskim prostorijama kasrane Mon Valerijan proveo sam 14. oktobra. Buduci da me je zbog profesionalne greske ministar kaznio sa cetrdeset dana zatvora, od kojih dvadeset u izolaciji, tu je trebalo da provedem tri nedelje. Bilo mi je najavljeno da ce me ministar odbrane pozvati da bi mi saopstio svoju odluku u pogledu moje buducnosti. U stvari, 29. oktobra po mene su dosli oficiri policije DST da bi me stavili pod strazu. Iako prema odredbama krivicnog procesnog prava i raspisa S 22 nisam obavezan da cuvam tajnost istrage, ja ih necu krsiti. Interes pravde trazi da postujem obecanje koje sam dao istraznom sudiji iako su neki ucesnici, koji je bas trebalo da cute, isprednjacili u davanju ili prodavanju stampi kompletnih iskaza ili delova mog iskaza iz preliminarne istrage. Ipak, tacno cu se odrediti prema jednoj bitnoj tacki iz preliminarne istrage i sa samog pocetka istraznog postupka. Policijski oficiri postavili su mi veliki broj pitanja, ponekad su mi prebacivali da govorim previse otmeno, ali ima nesto cega su se cuvali da zatraze od mene: da im po secanju reprodukujem taj famozni papir koji sam dao srpskoj vezi. Mislio sam da ga je komesar kontraspijunaze, koji je bio prisutan u prostorijama vojne bezbednosti i koga sam, najzad, video i u celiji DST koja je bila pod strazom, predao svojim podredjenim. To je, uostalom, moralo veoma da interesuje i sudskog policijskog oficira koji je vodio istragu nada mnom jer je, kad sam zavrsio s potpisivanjem svih svojih izjava, zatrazio od mene, "za svoju licnu obavestenost", da mu nacinim kopiju onoga sto sam dao svom srpskom sagovorniku. Uzeo je tu polovinu lista, razgledao i onda mi zacudeno rekao: "I to je sve?" Zatim ga je smestio u jednu od fioka svog radnog stola. Ni istrazni sudija cetrnaeste sekcije pariskog tuzilastva nije, takode, nikada zatrazio od mene da mu reprodukujem taj papir koji mi se, ipak, cinio bitnim za istragu. A kako nije bio prilozen ni uz dosije, uzeo sam na sebe da mu ga posaljem iz zatvora, da bi se i to naslo medu dokumentima. U stvari, kako bi se mogla proceniti steta koju sam naneo ako ne budem pitan i o tome sta sam Milanovicu dao kao tajnu informaciju? Da li su postojali nalozi od strane vlade da se od mene ne trazi zvanicno taj papir o kojem je Ministarstvo odbrane saznalo internim putem? Licno sam u to ubedjen. Sudska afera je bila najavljena jos pre preliminarne istrage. Protekom vremena i kontaktima koje sam uspeo da uspostavim posle privremenog pustanja iz zatvora Sante, sada sam uveren da sam postao zrtva jos jednog podmuklog udarca vlade V Republike protiv jednog od njenih potcinjenih. Nije slucajno jedan belgijski sudija rekao mojoj supruzi kako je belgijsko sudstvo uvereno da sam postao zrtva francusko-francuske afere! Mozda istih dimenzija kao sto je, u svoje vreme, bila afera Drajfus!?... Jos nesto mi se cini cudnim. Kad sam se nasao u zatvoru Sante, moj advokat je smesta obavestio moju suprugu u Briselu. Francuski vojnici su bili zapanjeni, ukljucujuci i generala Virota. Prema mojim izvorima, general je tog poslepodneva govorio telefonom sa sefom Glavnog staba armija: pominjali su moj slucaj i, po svemu, general Kels u tom trenutku nije znao da sam uhapsen. U svakom slucaju, on to nije pomenuo generalu Virotu. Moj izvor mi je potvrdio da mu je general Virot rekao da ga je moje hapsenje oborilo s nogu. Da li je lagao? Ili je ministar dao da me zatvore ne obavestavajuci o tome moje pretpostavljene? U svakom slucaju, on je to uradio, ne primivsi me prethodno, sto izgleda cudno u jednoj tako "retkoj" aferi. Kao da je bio lose savetovan, u ovom slucaju. Otkako sam izasao iz zatvora da bih se branio sa slobode i dobio mogucnost da uspostavim kontakte koje sam drzao u vreme dok sam bio aktivan, sve vreme nastojim da nadjem neku logiku u onome sto mi se desilo. Moze se misliti da sam pocinio gresku i da me je moja hijerarhija pustila niz vodu. Ali to se ne drzi. Da je to u pitanju, "poslali" bi me smesta u penziju, bez talasanja. No, "talasalo" je najmanje tri nedelje, tokom novembra 1998, dok je, naprotiv, u oktobru iste godine, "gusilo" aferu drzeci me u tajnosti u jednoj celiji Mon Valerijana. Osim toga, izgleda da je kabinet ministra odbrane pokrenuo sudsku aferu bez znanja vojnih vlasti koje su, opet, imale saznanje o internoj disciplinskoj aferi. Sve sto sam u svojoj knjizi izneo o kontaktima sa srpskim agentom, sam sam, od samog pocetka, rekao i vojnoj bezbednosti. Dakle, ministar je, pre nego sto me je predao pravosudju, znao da informacije koje sam dao Jugoslovenima nisu mogle da dovedu u opasnost ni nase snage, ni nasu akciju. On je to, uostalom, izjavio stampi, kao sto su to ucinili i predsednik vlade, ministar inostranih poslova i generalni sekretar NATO-a. I onda? Pa onda ostaje samo logicno objasnjenje. Da bi postigli to da se "Dejton dva" odrzi u Francuskoj, bilo je potrebno da se vlada nase zemlje u ocima Vasingtona pokaze kao dobar ucenik, ali ni po koju cenu ne kao prosrpska. No, ostaci one afere Gurmelon jos su se vukli, kao i kampanja koja se podigla kad je francuska vlada odbila da njeni vojnici svedoce pred Medjunarodnim krivicnim sudom povodom ratnih zlocina u Bosni i Hercegovini. Francuska parlamentarna komisija, zaduzena da ispita odgovornost UN za zlocine u Srebrenici, implicitno je priznala da je francuska vlada ucestvovala u donosenju odluka koje su potstakle krvoprolice u tom gradu. Niko nije mogao da poveruje da je general Morion znao da je naoruzana muslimanska vojska u gradu, zajedfno sa svopjim komandantom, uprkos tome sto joj to nije bilo dozvoljeno. Naravno, tome je doprineo i sam general Morion jer je i sam izjavio da u Srebrenici nema naoruzanih muslimana. A Srebrenica je bila proglasena za zasticenu zonu, dakle zonu u kojoj nisu smele da se zadrzavaju naoruzane formacije zaracenih strana. To je mozda bio glavni razlog za odbijanje zahteva suda od strane vlade. Ja nisam neka znacajna licnost, ali sam prolazio kroz to. Bio sam samo mali "potrosni" komandant, koji se mogao odbaciti posto bi prethodno bio cedjen godinama. Dakle, da bi bili dobro vidjena u ocima saveznika, moja zemlja je od mene, za kratko, napravila medijsku licnost, spijuna, izdajnika, prosrbina, dovoljno isprljanog da nikom ne padne na pamet da me brani. Izgleda je to funkcionisalo, jer je "Dejton dva" zaista odrzan u Rambujeu. Moje izjave bile bi smetnja, u najmanju ruku. Ali, bez obzira na to sto je sve bilo spremljeno da se Srbima "uturi" dokument koji je srocila gospodja Olbrajt uoci samog potpisivanja sporazuma, oni nisu ispali toliko glupi koliko se od njih ocekivalo. Nametanje terorista za pregovarace i podmetanje "fabrikovanog" dokumenta za potpisivanje, bilo je dovoljno da Srbi, inace spremni na kompromis, odbiju ultimatum koji je nazvan zamaskiranim imenom "sporazum". Francuske kontraobavestajne sluzbe poznavale su g. Milanovica: mozemo se, dakle, pitati zasto francuski sluzbenici bezbednosti u NATO-u, medju kojima sam bio i ja, nisu u vezi s njim objavili uzbunu. Sasvim je jasno da bih, od samog pocetka, ja svoju akciju vodio na drugi nacin. Tu se u nasoj kontraspijunazi pokazala bitna disfunkcija u sistemu nadgledanja i upozoravanja. Ocigledno, Srbin je bio predmet ljubomorne paznje "americkih vojnika", kako navodi agencija Rojters u vesti od 5. novembra 1998. godine, pominjuci neku vest koja je procurela iz francuske kontraspijunaze. Ti Amerikanci su u najmanju ruku uhvatili moje telefonske razgovore sa Milanovicem, koje nikad nisam ni skrivao od svog sefa, i o tome su obavestili Francuze. Ministar je tvrdio da su sluzbe generala Rondoa, koje se pojavljuju u svakoj mutnoj prici, bile te koje su otkrile moja "muckanja". Tom prilikom ministar je cak tvrdio da su francuske tajne sluzbe uspele da se ubace u srpski glavni stab. Da je to bila istina, stampa o tome ni u kom slucaju ne bi bila obavestena, pogotovo ne u novembru 1998. godine, kad je operacija NATO-a protiv Jugoslavije dobijala na snazi. A nasi tajni agenti bi utvrdili da ono sto sam bacio kao mamac ne bi moglo da skodi nasim snagama. Ali ministar nije hteo da prizna da su njegove sluzbe obavestili Amerikanci, doprinoseci time manipulaciji svojih saveznika. On je, dakle, dodao tu laz onima koje je stampa vec bila otkrila tokom ove afere. "Od 1994. i mog ucesca u operaciji 'Tirkiz', u Ruandi, vise nisam imao poverenje u politicku vidovitost ili akcionu suverenost francuskih vlada u poslovima resavanja politickih kriza. Jasno sam, dakle, video da ce francuska vlada ponovo dozvoliti da nas Klintonova administracija uvuce u kompromis ili saucesnistvo za rat. Medjutim, sve je moralo da se odigra kako je to pisac scenarija vec ranije zamislio. U celoj toj prici, Francuska je imala svoje sramno mesto, ali sam svoje mesto, naravno, imao i ja." Na kraju ispitivanja, policija me je odvela u zatvorski deo pariske Palate pravde. Nisu mi stavljali lisice, vratili su mi kravatu, i stegli su mi ruku pozelevsi mi da budem hrabar. Nadzornik kaznjenicke administracije za trenutak je pokazao oklevanje pre nego sto je shvatio da sa mnom treba da postupa kao sa zatvorenikom. Potom su mi stavili lisice i odveli me pred sobu istraznog sudije, u hodniku koji se zove galerija Sent Eloa. Tu je, prevrcuci po nekim papirima u dosijeu koji mi je izgledao prilicno tanak, sedeo na klupi mladji covek obucen u crnu togu. Kratke kose, suvonjav, preplanule koze kao u ovih dinamicnih poslenika koji imaju vremena da se bave i sportom, bio mi je odmah simpatican. Dabome, bio je advokat. Pozvan po duznosti, bez sumnje, jer ja sa njim jos nisam bio u vezi. No ovaj nije bio ni slika ni prilika onih branilaca tenorska glasa za koje bi se reklo da su nanjusili dobru priliku, kao sto nije bio ni slika ni prilika mladog izgubljenog staziste kome su dali da nesto radi za vikend. Pogledao me je, ustao da mi stegne ruku, sto lisice nisu bas olaksavale. Predstavio se i rekao mi da je zainteresovan za moj slucaj. Njegov pogled i stisak ruke odmah su mi se dopali. Bilo je "fit", kako se to kaze u bridzu. Razmenili smo poglede na neke prakticne stvari i odlucili da saradjujemo. Magistar Erik Najstat bice moj advokat. Mogli smo da udjemo kod istraznog sudije Tijela, prvog istraznog sudije 14. sekcije pariskog tuzilastva: pred ekipu medijskog sudije u antiteroristickom slucaju Brigijer. Znao sam vec da je rasprava koja se naziva "kontradiktornom" bila odigrana. Bicu svakako privremeno odveden u zatvor, i bilo bi beskorisno umnozavati proceduralne postupke u nastojanju da se od tuzilastva izdejstvuje prekoredno oslobadjanje. Ono sto me je posebno zanimalo bilo je da cujem glavnu optuzbu zbog koje ce me lisiti najelementarnijeg ljudskog prava - slobode. I koji ce biti motivi da se jos jednom izigra prezumpcija nevinosti? Dobio sam ono sto sam trazio, i gore nisam mogao ni ocekivati u odnosu na moja ubedjenja i moje moralne i patriotske vrednosti: bio sam "pod istragom za delo izdaje putem izrucenja informacija stranoj sili koje bi mogle da skode osnovnim interesima nacije". Naredjenje da budem privremeno stavljen u pritvor, sudija Zilber Tijel je na moju stetu shvatio kao razlog da me treba spreciti da odrzavam vezu s bilo kim, dok sudija ne bude mogao da odredi da li sam, kako sam to izjavio dok sam samo bio pod nadzorom, dela pocinio u obimu i obliku licnog skretanja, ili sam isao za nekim drugim ciljem. Prema naredjenju, stavljanje u privremeni pritvor bio je jedini nacin da me sprece da ne cinim pritisak na svedoke ili zrtve, da se spreci moje "potajno kumovanje sa saucesnicima", da se spreci moja dalja "izdaja", da budem drzan na raspolaganju pravdi a, pogotovo, da se ucini kraj izuzetnom uznemirenju javnosti s obzirom na znacaj stete nastale prekrsajem koji sam ucinio. Nije nacinjena nikakva ekspertiza kao pokusaj da se proceni steta koja, ocigledno, ne postoji. Bejah proveo tri nedelje u strogom zatvoru tvrdjave Mon Valerijan, a niko u javnom mnjenju nije posejao nemir, niti moja supruga, niti moja porodica koje su cutale. Moja zena nije znala gde se nalazim, ali jednom dnevno mogao sam da joj telefoniram, pod nadzorom jednog pukovnika. U javnom mnjenju, dakle, nije bilo nemira na dan kad je sudija Tijel odlucio da se osloni na taj razlog da bi me zadrzao u zatvoru Sante. Suprotno tome, tog 31. oktobra 1998. njemu nije bio potreban razlog zastite indicija, niti je bilo potrebno da se zastiti moja licnost ali me je smestio u zatvor. Sudija me je poslao u zatvor Sante, u odeljenje za posebne slucajeve. To je bila mera koja se mogla okvalifikovati kao naklonost. U to odeljenje uprava smesta zatvorenike koje ne moze da drzi sa ostalim zatvorenickim osobljem. Trece odeljenje je, znaci, primalo zatvorenike policajce, zandarme, funkcionere kaznenih uprava, advokate, istrazne sudije - jer imali smo i jednog takvog - ljude iz politike ili visoke funkcionere. Cesao sam se, dakle, rame o rame s tako razlicitim i neocekivanim licnostima kao sto je nekadasnji agent specijalnih britanskih sluzbi Dejvid Sajler, prefekt Bone i zandarmerijski pukovnik Mazer, da navedem samo one o kojima je stampa vec govorila. Sreo sam i mnoge druge takve, cija imena necu navesti iz diskrecije prema njima. I vecina njih ostali su mi u secanju kao korektni ljudi, ma sta bilo to sto su uradili "napolju". U zatvor covek stize sa svojim osobenostima, i to je vazna stvar koju treba znati. Ali, u mom slucaju, ja sam "pao" na jednoj drzavnoj stvari i pitao sam se kako ce vlada predstaviti ovaj slucaj. Vise me je zanimao prvi kontak sa zatvorenicima, vise nego sto me je brinuo. Na kraju krajeva, ja sam na ovo mesto stizao kao obican vojnik a ne visi oficir, ali to je moglo samo da me podmladi. "Zatvor bi trebalo drzati samo za opasne ljude ukoliko se ne zeli da i drugi takvi postanu", pisao je Andre Frosar. Ne znam sta je mislio pod tim "postati opasan", i za koga. Ali sam siguran da ce me buducnost poduciti tome. U zatvoru sam mogao da shvatim kako su i drugi, osim mene, 1999. godine, bili zrtve disfunkcija ministarskih kabineta ili politicke klase, i kako su uprljani na oltaru razuma jedne zemlje koja sve vise skrece s puta i mrvi svoje posluzioce. Tek kad sam video kakvo je saopstenje nacinjeno o mojoj navodnoj "izdaji", poceo sam zaista da shvatam kako su dezinformacija i difamacija uobicajene poluge pritisaka. Nikada nisam ucestvovao u nekom gradjanskom ratu na strani jednog ili drugog gospodara rata. Ako sam, na izricit nacin, izabrao jednu stranu, onda je to uvek bila strana na kojoj su zrtve, i to ne vodeci racuna o boji njihove koze, njihovoj rasi ili njihovoj veri. I nikada nisam bacio anatemu na neku ljudsku zajednicu zato sto se njihovi rukovodioci ponasaju lose, ili su se lose ponasali. Znaci, nista vise necu anatemisati ni Hrvate, Srbe, Muslimane, Albano-Kosovare, "druge nacionalnosti" u koje je Tito svrstavao one koje nije mogao da etiketira, kao sto, u mojoj porodici, nismo osudjivali ni sve Nemce. Uprkos nametnutoj tezi da su svi Srbi kriminalci, video sam da to nije tacno i da, na primar, Arkanovi "Tigrovi" nisu nista gori i krvolocniji od Izetbegovicevih "Crnih labudova". Video sam da je islamski medjunarodni terorizam zahvatio Bosnu, pa preko nje Balkan i Evropu i da Srbi opet biju boj za nas racun kao i pre 700 godina. Razlika je bila samo u tome sto pre 700 godina Amerikanci nisu ni postajali. Ipak je moja porodica, kao i tolike druge u Francuskoj, ostavila svoju vrucu krv "smokovine" Maroka, krv "crnih stopala" Alzira, Antila, ili maticne Francuske na ratnim poljima Sampanje, ili na nekim drugim, tokom dva svetska rata. A u Drugom svetskom ratu moj otac borio se upravo protiv nacista. Pedeset godina pre mene on je ratovao u okviru saveznistva u kojem je njegova regimenta bila stavljena pod komandu jednog americkog komandanta, jer je francuski ekspedicioni korpus u Italiji bio pod komandom V americke armije generala Klarka. Kad sam se u vreme Zalivskog rata nasao u svakodnevnom kontaktu s generalom Svarckopfom, sledio sam neku vrstu nevoljne porodicne tradicije rata za slobodu, pod zastavom sa zvezdama, bas kao sto su i Srbi u dva svetska rata bili na istoj strani s nama i Amerikancima. Medjutim, prikazali su me kao izdajnika, a ja nisam izdao svoje drugove u tolikim godinama bitaka na Istoku, u Africi i na Balkanu, svejedno da li su ti drugovi bili Francuzi ili saveznici. Govorilo se i pisalo da sam prosrpski nastrojen. Time se implicitno davala cvrstina mom stavu, koji potvrdjujem od pocetka svojih susreta s raznim islednicima koji su se naginjali nad moj dosije: moja akcija nije ni u cemu zasmetala akciji NATO-a, jer je bila usmerena u istom pravcu kao i akcije pregovaraca raznih kontakt-grupa. I ako ona moze da bude profesionalna greska, ona nikada nije stetila fundamentalnim interesima Francuske, suprotno onome u sto je pravdu nastojao da uveri ministar odbrane. Gospodin Zan Lik Ais, u emisiji "Sinergija" na Fransenteru, pocetkom novembra 1998. godine, nazivao me je nacistom i saradnikom "novog Hitlera" - jos jednog u nizu! - Slobodana Milosevica. Tvrdjenje koje ne moze da se odrzi. Na takvu fantazmu odgovorio sam malopre, i stalo mi je da naglasim, iz nekog porodicnog atavizma, najpre svoju ljubav prema Francuskoj, ali isto tako i svoju pasiju prema arapskim zemljama, nekadasnjoj Indokini, Velikoj Britaniji i Sjedinjenim Državama, ali i prema Srbima, tradicionalnim saveznicima Francuske. Kad je rec o verskim ili politickim ubedjenjima, postujem iskrene ljude. I kad se njihova uverenja razlikuju od mojih, ne samo da to ne sprecava prijateljevanje vec uz to "osvezava dusu". Niceg u tome nema nacistickog, niti ga ima u mome sluzbovanju. Uprkos difamatornim pricama koje su povodom mog slucaja iznosili neki mediji, nikada nisam dozvoljavao sebi da bilo sta preduzmem protiv stampe. Odvise dugo drugujem s njom na pozornicama raznih operacija kroz koje sam prosao, i znam da se rad stampe oslanja na informacije koje se uvek tesko dobijaju. Znam takodje da je novinare ministar odbrane cesto pogresno informisao o meni, i da nisu imali vremena da razmrse sta je tacno a sta netacno. Cesto se javi iskusenje da se poveruje informatorima koji vam posluze kao gotovo ono od cega se pravi clanak koji "zvuci istinito", pogotovo kad vas "glodur" pozuruje da bi mogao da "zatvori stranice". Sto se onih koji se nazivaju garantima pravde tice, oni su, ne reagujuci, dozvolili da se jednom velikom dnevnom listu predaju celi "carsavi" mojih izjava koje sam prilikom preliminarne istrage dao policiji. Cak ni moj advokat jos nije imao pristup dosijeu kad je jedan poznati list objavio, kurzivnim slovima, na cetvrtoj stranici svog izdanja od 5. novembra 1998. godine, izvode iz proceduralnog postupka koji je trebalo da ostanu tajna. Ni tu, niko od ovlascenih u Ministarstvu pravde nije nasao za potrebno da stavi zabranu republickom javnom tuziocu ili sefu istraznih sudija na to ocigledno krsenje propisa iz clana 11 Zakona o krivicnom postupku koji, u principu, stiti tajnost istrage. Postoji, takodje, u Zakonu o krivicnom postupku, clan 40, koji nalaze svakom funkcioneru ili vrsiocu vlasti da obavesti odgovornog tuzioca kad u vrsenju svojih duznosti dodje do saznanja o nekom zlocinu ili prekrsaju. Nijedan funkcioner niti vrsilac vlasti Ministarstva pravde nije, dakle, konstatovao da je neko prekrsio clan 11 Zakona o krivicnom postupku. Najzad, posto su me proglasili krivim za izdaju, izvesni "pravopisci" objavili su da sam priznao cinjenice. To nije tacno. Priznao sam profesionalnu gresku, ali nikada izdaju, ni u jednom trenutku postupka. "Naravno, 19.vek je imao svoje sudske greske. Ali za razliku od 20, nije ih cinio namerno", pisao je Andre Frosar u svom delu "Misli". Ostajem uveren da bih bio oslobodjen kad bih se nasao pred nekom narodnom porotom, i to uverenje oslanja se na jednu izjavu koju je sudija Zilber Tijel dao g. Eriku Kolomeru, novinaru televizijske mreze Kanal plus. Pre nego sto ce mu predmet biti oduzet i predat u nadleznost Vojnog suda, istrazni sudija 14.sekcije pariskog javnog tuzilastva rekao je da taj dosije nikad nije trebalo da se nadje na stolu istraznog sudije. Osim toga, general armije Kels, nacelnik francuskog Generalstaba, pismom od 21. oktobra 1998. godine, obavestio je nacelnika glavnog staba kopnene vojske da je za ovaj slucaj zatrazio i dobio, komandnu istragu (istraga pred vojno-disciplinskim sudom). Tu komandnu istragu trebalo je savesno da sprovede admiral Moasan. Je li ovo rezultat te istrage? Bilo kako bilo, 4. januara 1999. godine, general Virot, moj sef u Briselu, smenjen je s funkcije vojnog predstavnika u Briselu, nekoliko meseci pre predvidjenog roka. Po tome bi, dakle, izgledalo kao da ja nisam jedini koji je gresio. I zasto, da ponovim to jos jednom, francuske tajne sluzbe koje su sve znale o pukovniku Jovanu Milanovicu, koji je radio pod maskom ministra-savetnika ambasade Savezne Republike Jugoslavije pri Evropskoj uniji, nisu skrenule paznju potencijalnim metama koje su predstavljali francuski vojnici u NATO-u? A ako su upozorile vojnu hijerarhiju, zasto informacija nije stigla do oficira bezbednosti kojima sam i ja pripadao? U zatvoru sam ostao od 31. oktobra 1998. do 23. avgusta 1999. godine. Izasao sam zahvaljujuci naporima mog advokata i nezavisnosti predsednika Krivicnog suda koji je radio po dusi i savesti. Uprkos upornosti istraznog sudije koji se, da bi me zadrzao u zatvoru, ovoga puta pozivao na zastitu indicija i moje sopstvene licnosti. Te argumente on nije prihvatio prilikom inicijalnog naloga za hapsenje. Zasto je, onda, hteo da stiti indicije osam meseci kasnije, kad je moja porodica vec bila napustila Belgiju i kad su pretresi bili obavljeni? Sto se tice zastite moje licnosti, tesko se moze sagledati od kojih to opasnosti moja licnost treba da bude zasticena. Dakle, izmisljeni razlozi! Tokom deset meseci imao sam priliku da se zblizim sa stvarnoscu jednog francuskog zatvora, iako je trece odeljenje relativno zasticen deo zatvora Sante. Bio sam smesten iznad "samice" i mogao sam da osetim ocaj ljudi koji su, ne zaboravimo to, ipak samo ljudi. Ali imao sam priliku da budem u dodiru i sa "prasinarima" kaznjenicke administracije kao sto su zatvorski nadzornici. Na vecinu njih ostalo mi je secanje kao na zaista covekoljubive ljude. A oni ponekad imaju posla sa zatvorenicima koji su zbog nedostatka osnovnog obrazovanja toliko asocijalni da posao nadzornika postaje gotovo nemoguc. Ti sluzbenici rade u uslovima koji Francuskoj ne cine nista vise cast od uslova u kojima se drze vec osudjeni na zatvor, ili privremeni zatvorenici, sto je jos gore. Ali svako zlo ima i svoje dobro. U zatvoru sam, na svoj zahtev, prosao kroz psihoterapiju koja mi je vratila veru u moje mentalno stanje. Nisam lud, nisam to nikad ni bio. Pogotovo sam mogao da se oslobodim prljavstina za koje su me tajne sluzbe Republike nacinile saucesnikom u poslednjim godinama mog "putovanja prema kraju armijske karijere". I odajem postovanje lekaru psihijatru kaznjenicke administracije koji mi je pomogao da se izvucem iz depresije u koju sam poceo da zapadam, time sto mi je pomogao da odgovorim na sustinsko pitanje mog slucaja: sta su mi to uradili da bih stigao dotle da danas proklinjem one koji nas vode? Cesto me pitaju "sta mi je bilo", meni, iskusnom vojniku, da se upustam u operaciju zbunjivanja po sopstvenoj volji ili ne trazeci za to pismeno naredjenje. Odgovor je malo slozen ali, u stvari, logican. Kako to obicno biva kad razmatramo razloge za necije delovanje, vise faktora se nadje u igri a da tpga nismo ni svesnmi. Tu su najpre procene humanog karaktera: ubediti Srbe da svoje snage povuku sa Kosova, povlacilo je, de facto, ponistenje razaracke operacije na kojoj je radio NATO. Time bismo, pocetkom zime 1998. godine, izbegli da gledamo ono sto smo videli da nam stize sledeceg proleca. Posledice po ljude bile bi jos mnogo teze nego sto su bile u prolece, jer nevladine organizacije, UN i Crveni krst ne bi uopste stigle da instaliraju izbeglicke logore. Vise od polovine kandidata za izbeglistvo pomrlo bi od hladnoce u planinama. A vec je bilo 50 000 osoba koje su napustile svoje domove da bi prezivele u sumama. Kao i mnogi drugi, zeleo sam da se oni mogu vratiti svojim kucama, a za to je bilo potrebno da Milosevic povuce svoje snage s Kosova. Preko Milosevicevih razgovora s kontakt-grupama znali smo, jos od septembra 1988. godine, da ce bombardovanje jugoslovenskih snaga povuci za sobom, kao represalije, izgon sa Kosova svih Jugoslovena albanskog porekla. Uostalom, to je ono sto se i desilo u prolece, jer je, uprkos svoj propagandi NATO-a i vodecih ljudi zemalja clanica OEBS, ta organizacija na putu da utvrdi da su masakri, koji se Srbima stavljaju na dusu, poceli tek kad su krenuli udari a da su za mnoge krivi sami Albanci. Uostalom, za vreme i neposredno posle vazdusnih udara, albanske naoruzane formacije su proterale sa Kosova oko 300 000 Srba, a od kad su dosle na teren medjunarodne snage, vise stotina ljudi je oteto, nestalo ili jednostavno ubijeno. Najzad, znao sam i da ne bi bilo nikakvog politickog resenja za probleme kad bi vojna opcija jednom dala rezultate. Kakve rezultate? Kao iskusan vojnik koji je ucestvovao u mnogim operacijama pod razlicitim vladama, savrseno sam znao da je rat surovo ali privremeno stanje, i da je glupo upustiti se u to ako nema politickog resenja koje bi ga pratilo. U septembru 1998. godine, vojnici NATO-a jos su cekali da se pojavi ono sto smo nazivali "Dejton dva", pregovori o Kosovu koji su nam izgledali kao neophodan preludijum za nekakav politicki sporazum bez kojeg nema resenja za rat ma kakav on bio. No, razrada takvog resenja pocela je tek s pripremama za Rambuje. Od 1994. godine i mog ucesca u operaciji "Tirkiz", u Ruandi, vise nisam imao poverenje u politicku vidovitost ili akcionu suverenost francuskih vlada u poslovima resavanja politickih kriza. Jasno sam, dakle, video da ce se francuska vlada ponovo "navuci" i dopustiti da nas Klintonova administracija uvuce u kompromis ili saucesnistvo u ratu. Uostalom, ta administracija je i znala jedino za diplomatiju topovnjaca i za rat. Imao sam mogucnost da delam u pravcu koji je zeleo NATO. Hitnost situacije i cinjenica da sam vec, u drugim prilikama, praktikovao obavestajno-operativnu tehniku zbunjivanja, opredelili su me za pokusaj da ubedim srpsku vezu, s kojom mi je omogucio dodir moj polozaj sefa kabineta rukovodioca francuske vojne misije pri Komandi NATO, da je za Milosevica jedino resenje da pristane na naloge kontakt-grupa i povuce specijalne snage s Kosova. Delao sam bez pisanog naredjenja i, u tom trenutku, nisam shvatao da cineci to prelazim tzv. crvenu liniju ovlascenja. Tako sam mozda nesto malo doprineo povlacenju specijalnih snaga sa Kosova koje je zaista usledilo 17. oktobra 1998. godine, ali ono sto je sigurno, to je da sam prestao da izneveravam humane vrednosti stecene vaspitanjem u francuskim skolama i lik casnog coveka kakav su od mene stvorili moja porodica i vojska. "Sa svesnom namerom NATO je bombardovao civilna postrojenja za proizvodnju i distribuciju elektricne energije, i to bombama koje u svom hemijskom sastavu imaju aluminijum i grafit. Avijacija je, takode sa odredjenom namerom, unistavala skladista mazuta i rafinerije nafte lisavajuci gradjanstvo grejanja i rezervi energenata, zagadjujuci region u znatnoj meri i za dugo vreme. Sto se tice vojnog znacaja bombardovanja mostova na Dunavu u odnosu na snage rasporedjene na Kosovu, takva tvrdnja samo da ojaca skepticizam koji se pojavljivao kod svakog onog posmatraca koji ima iole zdravog razuma. A nikada nece biti moguce ubediti bilo koga ko zna na koji se nacin pripremaju vazdusne operacije, da je kineska ambasada greskom pogodjena s pet laserski vodjenih raketa. Jer, za razliku od tomahavka, ove su zaista precizne; a obavestajno odeljenje NATO-a znalo je broj telefona i adresu kineske ambasade u Beogradu. Dakle, znala ih je i CIA, a da ne govorimo o clanovima americkog vojnog izaslanstva koje je radilo u sastavu americke ambasade, koje je bar nekoliko puta bilo na prijemima u toj zgradi." Kad se to ima u vidu, zvuce smesno sva objasnjenja o greskama. Tokom prvih sest meseci 1999. godine posmatrali smo kako se odvija monstruozna kampanja. Jedanaest nedelja bombardovanja da bi se stiglo tu gde smo. Da bi se prilagodile odredjenom obliku politickog razmisljanja zasnovanog na manihejstvu i na virtuelnosti, vlade su uvukle vojnike u zlocine koji su isti kao i oni protiv kojih se htelo boriti. Iz zatvora sam pratio slike i zvanicna saopstenja kojima je zatrpavan svet. Pratio sam, kao obavestajni oficir koji je upoznat sa dosijeima, celu operaciju dezinformisanja tokom tih jedanaest nedelja. Sve nam je tu bilo servirano: manipulacije slikama izbeglica, jer neke od njih su bile "farba" o kojoj smo raspravljali s lekarom psihoterapeutom zatvora Sante, besramne lazi o mnogim "brljotinama" koje mogu da zavaraju novinara ali ne i profesionalca rata, slike na kojima se vidi kako "OVK" predaje oruzje koje, u stvari, nije bilo nista drugo do vazdusne puske i neke stare tandzare dok je moderno oruzje sakrivano, traganje za novim spijunima da bi se objasnilo obaranje jednog aviona, navodno nevidljivog... "Medunarodna zajednica" je pocela da manipulise sa imenima "boraca za albanska prava". Tako je Agim Ceku, nekadasnji jugoslovenski pukovnik koji je u vreme rata za nezavisnost Slovenije i Hrvatske postao hrvatski general, pocetkom leta 1995. organizovao izgon Srba iz Krajine, predstavljen kao ogorceni branilac Kosova. Njegovi surovi postupci u Krajini oterali su na puteve bez povratka oko 300 000 starih ljudi, zena i dece, Srba, od kojih je vecina bila rodjena u Hrvatskoj. Njega smo potom ponovo sreli na Kosovu, na celu "OVK", gde je opet pokrenuo istu akciju, ne samo protiv Srba vec i protiv Roma. Sve u svemu, covek za koga je, takodje, etnicko ciscenje uobicajen posao. Isao je ruku pod ruku sa "junakom" iz Rambujea, Hasimom Tacijem - drugim specijalistom za etnicki rat. Najgore od svega nije onaj niz lazi u koje je morao da se uvali siroti Dzejmi Sej, glasnogovornik NATO-a u Briselu, niti su to hazardne politicke manipulacije cije efekte pocinjemo da sagledavamo; ne, najgore od svega je sto su politicari onih zemalja koje odlucuju u NATO-u, u suprotnosti sa Zenevskom konvencijom svesno izabrali civilne ciljeve, ukljucujuci u to i jednu ambasadu... Takodje sa svesnom namerom, NATO je koristio i bombe sa osiromasenim uranijumom 238, inertnom materijom na planu radioaktivnosti, ali zestokom kad je rec o trovanju olovom. Cisto se moze sumnjati da ce rasprsena uranijumska isparenja praviti razliku izmedju vojnika i civila... Kao sto se i moglo ocekivati, americki industrijalci uspeli su da za bombardovanje Jugoslavije nametnu svoje djubre od J-STARS-ova (vazduhoplovni izvidjacki sistem za navodjenje na cilj). Medjutim, mi smo jos tokom zime 1995-96, u ratu koji je vodio IFOR, videli i pokazali koliki je to zlocin koristiti ovaj sistem u operaciji kojom se zeli nametnuti mir. Taj J-STARS u osnovi je kriv za jednu od najrazornijih brljotina u vazdusnim napadima na Kosovo. Neki od J-STARS-ova je 14. aprila 1999. godine, "otkrio" srpski "vojni" konvoj kod sela Korisa. Preneo je informaciju patroli od dva aviona koja je krenula u raketni napad. Pokazalo se da su konvoji dve izbeglicke kolone Kosovaca, a americki avion ih je poubijao vatrom i ne pokusavajuci da ih identifikuje. Kroz oblake i maglu prolaze samo radarski zraci. Infracrvene i termicke kamere slepe su u uslovima ogranicene vidljivosti. Medjutim, J-STARS-ovi su opremljeni radarima koji "vide" po svakakvom vremenu. Evropski sistemi, montirani na helikoptere, jednakih su sposobnosti. Ali radari nemaju nikakvog nacina da prepoznaju prirodu - a jos manje nacionalnu pripadnost pokretnih ciljeva, jer oni nisu fotografski aparati. Na nesrecu, u ovom slucaju, avioni su imali nisanske radare i americki pilot je pucao sluzeci se za vodjenje radarom, ne proveravajuci "de visu". Pogodio je posred srede... nevine ljude. U ovom sukobu, u kojem njihove zemlje nisu bile u ratu protiv Jugoslavije, evropski piloti imali su nalog da izbegavaju olake greske. Pucalo se, kako nam je vise puta objasnio gospodin Sirak, samo nasigurno i samo na ciljeve savrseno identifikovane osmatranjem. Americki piloti nisu imali istovetan nalog, kao sto se videlo. Ta cinjenica nije iznenadjujuca. Za vreme operacije "Provide Comfort" koja se, posle Zalivskog rata, sastojala u tome da se pruzi logisticka podrska i zastita Kurdima na severu Iraka, jedan pilot americke mornarice oborio je helikopter koji je krsio zabranu nadletanja irackog Kurdistana. Pilot americkog lovca registrovao je neku letelicu u zabranjenoj severnoj zoni. Kad je stigao u zonu dometa, pokrenuo je postupak elektronske identifikacije prijatelj/neprijatelj. Da li zbog greske u sistemu ili iz nemara, pilot americkog helikoptera "Blekhok" nije odgovorio. I pilot lovackog aviona ga je oborio. Americki avion oborio je americki helikopter jer pilot aviona nije identifikovao okom na sta puca... Podsetimo da su americki piloti potpuno spremni da budu i smrtno opasni, cak i na vezbama. Izletnici iz one italijanske telekabine mogli bi o tome dosta da posvedoce, da im je za tako nesto ostavljena prilika. Ali posada mornarickog aviona, po svoj prilici u osnovi rezervisti, nije ni kaznjena sto je usmrtila te ljude samo da bi dobila neku glupu opkladu. Njima je sudjeno samo zato sto su unistili magnetsku traku na kojoj se registruju podaci o letu. Uz takav stil osecanja morala, nije cudno sto su planeri u Pentagonu ubedili svoje partnere u NATO-u da u Jugoslaviji upotrebe kasetne bombe cija je korisnost jednaka velikoj nuli na svakom drugom mestu osim kad se gadja neki konjicki vod ili na vrlo gust streljacki stroj u pokretu da bi se momentalno zaustavio. Za vreme bombardovanja Jugoslavije, Amerikanci su izgubili jedan "nevidiljivi" avion a Jugosloveni su oborili i nekoliko krstarecih raketa tomahavk. Zbog toga je Pentagon optuzio NATO kao spijunsko gnezdo. U dnevniku Fransentera objavljeno je 13. aprila 1999. godine da je u NATO-u u toku istraga kojom se trazi ko je mogao da javi Srbima o neizbeznosti bombardovanja fabrike automobila "Zastava". Zaista, uoci prvog udara, Jugosloveni su vec bili evakuisali odredjeni broj postrojenja i osoblja. Razlog za ovakvu jugoslovensku reakciju bio je, medjutim, vrlo jednostavan. Pentagon je oboleo od sindroma "spijunitisa", koji je pak vrlo cest u diktaturama. Protivnika nikada ne treba smatrati idiotom. On bolje od nas zna koje vrednosti ima da stiti i normalno je da u slucaju rata preseli osetljiva postrojenja. To je ono sto se u svim zemljama naziva "olabavljivanjem", govoreci vojnickim jezikom. Dakle, fabrika "Zastava" o kojoj je rec proizvodi samo kopije "fijata", ali i delove za naoruzanje. Sto se obaranja aviona i raketa tice, steta je sto Amerikanci ne mogu da se prisete da su vojne snage Varsavskog pakta uvek imale odlicnu protivvazdusnu odbranu. Jugosloveni, prema tome, raspolazu protivavionskim raketama i znaju da ih upotrebe. Oni nemaju antiraketne rakete ali se odlicno sluze dobrom starom metodom baraznih vatri protivavionskih topova koju smo mi u zapadnjackim armijama napustili iskljucivo u korist raketa. Kako su putevi avionskih i raketnih prilaza Beogradu na kraju svega ipak bili malobrojni, Jugosloveni su znali da se rakete, cim bi na malim visinama presle crnogorsku obalu, priblizavaju njihovom glavnom gradu, jer su ispaljivane s americkih brodova koji krstare Jadranom. Dakle, mozda i nasumice, u zoni mogucih prolaza raketa, protivavionska artiljerija pucala je najvecim brojem orudja do usijanja cevi, izbacujuci u vazduh tone granata od 23 milimetra. U jeziku protivvazdusne odbrane to se zove "praviti vatrenu zavesu". Na fenomenalan broj raketa koje je americka mornarica ispalila na Jugoslaviju, neizbezno je bilo da neke budu presretnute. Prema zvanicnim podacima NATO-a, Jugosloveni su oborili samo osam tomahavka. Osam je bas malo, ali je ipak suvise za gospodare sveta koji ne mogu prihvatiti da orudja koja smatraju vremenski prevazidjenim obaraju njihove rakete. Traze, dakle, ko je izdajnik i spijun. Sto se tice njihovog famoznog "nevidljivog" aviona F 117, francuskom vazduhoplovstvu poznata je njegova radarska javka jos od Zalivskog rata. Niko ne sumnja da su i Jugosloveni najzad dosli do toga, od vremena kako su ti avioni poceli da nadlecu Bosnu i Hercegovinu, u najmanju ruku od oktobra 1998. godine. S druge strane, taj avion leti lose, sporo, i mnogo je manje neuocljiv nego sto to tvrdi Pentagon. Samo, kad se pogleda koliko on kosta poreske platise u Americi, razume se zasto je Klintonova administracija nastojala da pred svojim biracima i pred svetom prikrije kakvo tracenje novca on predstavlja. Znaci, veoma je primamljivo da se pomene nekakva "peta kolona" i time objasne gubici koji se, medjutim, mogu objasniti logikom. Cemu je sve ovo posluzilo? Organizacija za evropsku bezbednost i saradnju (OEBS) nije nezna u svojim zakljuccima: sadasnja situacija na Kosovu gora je nego pre intervencije, a masakri koje su, eventualno, pocinili Srbi poceli su tek posle prvih udara NATO-a. Nema tu iznenadjenja, to je odgovor koji je srpski vodja najavio u septembru 1998... Ratni ciljevi nisu ostvareni. Milosevic nije oboren intervencijom, jugoslovenska vojska je takoreci neumanjenih sposobnosti a Kosovo je u vatri i krvi. Odresene ruke Agimu Cekuu vodile su do takvog egzodusa na kakav ni nasi najpazljiviji analiticari nisu pomisljali. Doslo je cak do egzodusa Roma koji nas u svojim srcima moraju nositi kao sto jos nose secanje na neke druge ratove, sa sredine XX veka. Prave zrtve, civilno stanovnistvo, kao i u svim gradjanskim ratovima, ostaju na jednoj strani terazija a na drugoj strani istina, onako kako zelimo da ona izgleda. Tacno je da su vojnici neodvojivi od svog oruzja. Odgovornost za promasaje, dakle, ocigledno pripada onima koji im daju zadatke. Iluzorno je misliti da oruzane snage, stvorene da bi se ratom suprotstavile neprijateljima koji pocinju da imaju prava tek kad postanu zarobljenici, mogu da posluze za izgladjivanje unutrasnjih nacionalnih sukoba. Svi vojnici dobro znaju da odrzavanje reda nije njihov posao, vec da je to posao policije i pravnog sistema. No, nema ni policije ni pravnog sistema koji bi bili medjunarodno kompetentni. Intervencije na Balkanu uvek su bile pogresne zbog te izopacenosti: oruzane snage nemaju ni nacina ni znanja za odrzavanje reda. Stoga, kad se mir vrati silom, delinkvencija preuzima stafetu gradjanskog rata i pred takvom situacijom snage se nadju razoruzane. U ocima gradjana koji su ih docekali rasirenih ruku, lepi vojnici mira tada postaju okupatori. Amerikanci su tukli i po Iraku. Za vreme operacije "Pustinjska oluja", ispalili su 419 raketa koje je trebalo da uniste tokom godine prema sporazumu START. Bilo je to vise nego sto su ispalili u Zalivskom ratu. Kasnije, upotrebili su ih jos vise nad Jugoslavijom. Znaci, povlacenje Srba sa Kosova nije ih uistinu zeniralo. Bilo je mnogo jednostavnije ispaliti rakete na Jugoslaviju nego ih unistavati jer su, u pregovorima sa Rusijom, krstarece rakete usle kao obaveza u sporazumu START. Vasington je Francuskoj prodao kasetne bombe jer su Francuzima tada nedostajale. Bile su neispravne i francuski avioni nisu mogli da se prizemljuju s njima. Kako su meteoroloski uslovi cesto bili losi, bombe koje nisu mogle biti bacene na Jugoslaviju, bacene su u Jadran. Zbog toga su italijanski ribari, sada, u velikoj opasnosti. Ako se i poveruje portparolu NATO-a, Dzejmiju Seju, u tom periodu baceno je 11 000 bombi s dopunskim punjenjem a jos 550 000 mina posejano je po Jugoslaviji, uglavnom na Kosovu. Nadam se da je preterao s brojkama, ali to je znacajan rezultat za Francusku koja je 1997. godine potpisala u Otavi sporazum o antipersonalnim minama! Na Kosovu, zrtve dopunskih punjenja nasih kasetnih bombi bili su najpre nepalske Gurke koji sluze u britanskoj vojsci. Jos ce biti nepalskih porodica ciji se otac nece vratiti iz Evrope. Kosovce (Srbe, Rome ili one albanskog porekla), niko i ne pominje. Ali, ne treba se bojati: kao sto je u Jadran ispustano ono djubre, moze se ocekivati da ce i mnogi drugi nevini platiti troskove hrabrih operacija "bez ijednog stradalog vojnika", cije su brljotine utoliko brojnije ukoliko se bombarduje sa vece visine i sa vece daljine. Planeri NATO-a racunali su na brzu pobedu bez angazovanja kopnenih trupa. U stvari, zaglibili su se, za dugo godina, na Kosovu, kao sto ce se sada zaglibiti u Avganistanu. Zbog toga sto su stali na mesto vojske, diplomati i politicari izgubili su rat, razoran za zemlju koju su napali uprkos Povelji Ujedinjenih nacija i Zenevskom sporazumu. I zbog toga sto nisu znali da se jedan rat mora voditi do kraja, to jest do kontrole nad glavnim gradom protivnika. Izgleda da nisu razumeli ni to da pobediti ne znaci i ubediti, da je vojna pobeda uvek samo provizorna... i da, potom, treba izgradjivati ono sto je razoreno. Ništa nije sredjeno, borba se nastavlja. Nije li sam predsednik Vilijam Dzeferson Klinton rekao 12. maja 1999. godine: "Kad Srbija postane demokratska zemlja, prihvaticu da i ona bude deo Evrope." Lepa izjava za predsednika jedne toliko demokratske zemlje koja po sili vlasti primenjuje smrtnu kaznu i u kojoj demonstracije poljoprivrednika dovode 600 osoba ne pod nadzor vec pravo u privremeni pritvor... Ja sam optuzen za izdaju i u opasnosti sam da dobijem tesku kaznu, ali ko je taj koji svakodnevno izdaje ljudske principe na kojima je izgradjena nasa kultura? Postoji, medjutim, drugo resenje, ali na njega bi mogli da pomisljaju samo ljudi koji jos imaju humana osecanja... Presudom Vojnog suda u Parizu, 12. decembra 2001. godine, bivsi major Pjer Anri Binel je osudjen na pet godina zatvora, od toga tri godine uslovno. Posto mu se i vreme provedeno u istraznom zatvoru racuna u izdrzavanje kazne, iz zatvora ce izaci u decembru 2002. godine. Postoji mogucnost da bude pusten i ranije, ako zatvoreske vlasti ocene da se zatvorenik ponasa pristojno i disciplinovano. U tom slucaju, ostao bi mu samo uslovni deo kazne. 12.12.2001. godine * Prestampavanje, presnimavanje, kopiranje i drugi vidovi preuzimanja dela ili celokupnog teksta dozvoljeni su uz predhodni dogovor sa autorom (kontakt adresa: mailto:[EMAIL PROTECTED] ili mailto:[EMAIL PROTECTED] sa naznakom za Milana v. Petkovica). POGLEDAJTE JOS I SLEDECE: - Tajne sluzbe - Obavestajne operacije - Medjunarodni terorizam - Dve crtice za Jugoslaviju http://www.2net.co.yu/cgi/apis/prikaz.pl?novo83 Srpska Informativna Mreza [EMAIL PROTECTED] http://www.antic.org/
