|
GLAVNI ODBOR SRPSKOG POKRETA OBNOVE VUK DRAŠKOVIĆ Hoće li i "Sveti Sava" na tender?
U obraćanju članovima Glavnog odbora Srpskog pokreta obnove, na sednici održanoj 8. decembra u Kragujevcu, predsednik Stranke se osvrnuo na najvažnija državna, društvena i socijalna pitanja u današnjoj Srbiji. Izlaganje prenosimo u celini.
Dragi prijatelji, Gde nam je Srbija danas? U Srbiji je danas oko 4,5 miliona ljudi koji su gladni ili na ivici gladi. U Srbiji danas je 1,5 milion ljudi koji su gladni više nego prošle godine. U Srbiji danas je mnogo više samoubistava, iz očaja iz beznađa, zbog gladi. U Srbiji danas svakoga dana dešavaju se ubistva. U Srbiji danas nema vladavine zakona. Sve je u ovoj zemlji, od strane ljudi koji je vode, pretvoreno u objekt za prodaju, gaženje. Pravda, zakon, mediji, centralni mediji - sve je to u rukama jedne oligarhije koja je u ovoj zemlji sve, od građanina do crkve, nacije i države doživljava i tretira kao svoj izborni a potom stranačko-klanovski plen i lov. Za poslednjih godinu dana ne može da se nađe ništa, ama baš ništa, što bi ukazalo na to da je bolje nego što je bilo pre godinu dana, izuzimajući prijem naše države u međunarodne organizacije i ukidanje sankcija sveta. A i to nije rezultat nikakve pameti ni strategije onih koji vode ovu zemlju, nego naprosto rezultat volje onih koji su nam zemlju pustili iz međunarodne tamnice, jer je tamnica i ključ kod njih. Jednostvano, posle sloma Slobodana Miloševića i njegovoga pada, iz džepa su izvadili ključ i otključali vrata tamnice u kojoj se nalazio srpski narod i naša država. SVE DAVE Mi danas zasedamo u Kragujevcu, u srcu Šumadije i naše Srbije, u gradu u kome su i radnici počeli da se ubijaju, da oduzimaju sebi život, jer garnitura obesnih ljudi koja danas vode Srbiju ide toliko daleko da proglašava, pod firmom ekonomskih reformi, i neke zakone o radu koji su robovlasnički, gde poslodavac, gazda, direktor ima sva prava, radnik nikakva, sem da kao džak, kao rob, kada to poslodavac naredi, bude izbačen. U Srbiji danas cene, porezi, nameti svih vrsta toliko su nesnošljivi da nam ovu zemlju polako pretvaraju u zemlju beznadežnika, očajnika, prosjaka, ljudi koji ne vide mogućnost kako će da prehrane svoje porodice. Pri svemu tome, preko centralnih medija i svih propagandnih štabova režima nastupa se bahato, osiono i govori da to tako mora da bude, da moraju da budu likvidirana preduzeća, da moraju radnici na ulice, da moraju da budu likvidirane banke,zadavljeno sve u ovoj zemlji, a zarad, kako oni kažu, nekakve reforme. Stav je SPO-a uvek bio da ne može Srbija biti bogata dok su njeni građani siromašni. Da nema sreće, nacije ni države na nesreći porodica i nesreći miliona ljudi. Prema tome, reforme da, ali ne istovremeno po cenu da veću polovinu svoga naroda dovedemo do ivice samouništenja. Nema ni jednog reformskog zakona ni ničega što sme da bude na štetu čoveka i što ne sme i što ne mora da bude praćeno istovremeno snažnim programom socijalne zaštite. Mediji su ućutkani i zatvoreni za SPO od onih koji ne bi videli ni "v" od vlasti da nije bilo jedanaest godina borbe SPO-a i žrtava SPO-a. Sve u ovoj zemlji pretvoreno je u svojinu onoga koji je najpre svoju stranku pretvorio u privatno preduzeće a sada u privatno preduzeće pretvara i Srbiju. MANIPULACIJE ESKADRONOM SMRTI Nema u ovoj zemlji ni jednoga mafijaša, onih koji imaju dvorce, basnoslovno bogatstvo, a i dvorce i bogatstvo isključivo su stekli zločinima, a da je optužen da ga prozivaju mediji, da ga proziva parlament, bilo ko. Naprotiv, mafija je takođe centralizovana i apsolutno se srodila sa ovima koji danas vode zemlju, pre svega sa njenim premijerom Zoranom Đinđićem. Da bi, pošto je sve stavio pod svoje noge, i Parlament napokon stavio pod svoju punu kontrolu, taj veliki manipulator izveo je u dogovoru sa Miloševićevim eskadronom smrti, Jedinicom za specijalne operacije, tzv. pobunu te jedinice koja je išetala na ulice prestonice sa stravičnim naoružanjem, mitraljezima, u punoj borbenoj opremi. Ta jedinica i još neke slične bili su udarni ešaloni, eskadroni smrti, temelj Miloševićevog državnog terorizma, Miloševićevih zločina. Ali Srbija gotovo nije ništa ili je vrlo malo znala kakva je ta jedinica,kakvom moći raspolaže, ko njome komanduje, ko je u njenom sastavu. Zoran Đinđić se potrudio da to uradi, da organizuje tzv. pobunu i da preko svih medija razglasi Srbiji da je to tako strašna oružana formacija da nema armije i da nema sile koja može da joj se suprotstavi. Posle toga je lepo otišao u sedište te jedinice, gde je pre njega odlazila samo Mira Marković, i izvršio smotru i presekao slavski kolač na Svetog Aranđela koji simbolizuje pobedu dobrog nad zlom. Otišao je kod zla i presekao slavski kolač i posle toga izvršio i parlamentarni puč. Milošević nikada nije došao na ideju da na ovakav način ruši parlament, Milošević nikada nije došao na ideju, a pominjem Miloševića kao simbola najvećeg zla, verovali smo da od njega ne može biti veće zlo, da njegov ministar pravde određuje ko će da vodi koju političku stranku. Mi ni u onom Miloševićevom parlamentu nismo imali situaciju da neko sedi u Solunu i preko cele Srbije pruži ruku do Beograda i glasa u Skupštini i da oni koji ukažu na to, uhvate lopova, slikaju lopova - budu razrešeni. Ovo je kraj: zakona, kraj parlamenta, kraj svega, u Srbiji se uvodi otvorena diktatura, ovo je zemlja u kojoj vlada bezakonje, kriminal, mafija, ubice, i u kojoj se vrši nepodnošljiva i nedopustiva pljačka građana i pljačka cele nacije. Sve što u državi Srbiji ima i da iko hoće da kupi, dakle ono najbolje, istaknuto je na doboš na prodaju. Nemojte se iznenaditi ukoliko uskoro budete saznali, bude li ostao Zoran Đinđić sa svojom kamarilom, sa vazalima iz malih stranaka koji su prošle godine kada je formiran DOS imali samo po tašnu i mašnu, i to je bila cela stranka, da je raspisan tender za prodaju hrama Svetog Save, Gračanice, Studenice. Za one koji ne veruju u Boga, ne drže do Boga, koji ne drže do zakona, koji ne drže do morala, do hrišćanskih vrednosti, do nacije - sve je dozvoljeno. I zato je Srbiji danas ovako. I ŠUMADIJA REPUBLIKA? Krivicu za ovo stanje, naravno, snosi ništa manje i predsednik savezne države Vojislav Koštunica, koji je nekoliko meseci koketirao sa Radomirom Markovićem. Pošto je Zoran Đinđić branio komandanta Miloševićevih ubica Legiju, ovaj je branio komandanta Miloševićeve Sekuritatee. Ništa u Srbiji danas ne događa se niti bi se moglo događati da nije zaštite, podrške od strane istih policijskih formacija, istih komandanata zla koji su od 90-tih godina služili Miri Marković i Slobodanu Miloševiću. Koštunica je kriv zbog neodlučnosti, zbog politike hoću-neću, zbog toga što je zloupotrebio položaj na kojemu se nalazi i dozvolio da se sve ovo, u ime očuvanja partijskog interesa, ličnog interesa, dogodi sa Srbijom i da nam se, evo, priprema zla sudbina da nam se ostatak Srbije, uz trajni gubitak Kosova i Metohije, raskomada na još pet-šest republika. Tako planiraju. Ovde neki, koji su 1997. godine izašli na izbore kao nekakva koalicija "Šumadija" i dobili u celoj Srbiji 68 glasova, sada uveliko zagovaraju Šumadiju kao republiku i pevaju joj pesmu: pšenica je klasala, Šumadija glasala, Šumadija naša dika biće Republika. Imamo posla sa ljudima koji će nam i državu raskomadati na onoliko parčića, pašaluka, koliko je njima potrebno da bi svako od ovih neodgovornih, bahatih, antinacionalnih ljudi i štetočina obezbedio pašaluk - državu za sebe. Izlaz iz svega ovoga su vanredni izbori u Srbiji na svim nivoima. Spremajmo se za te izbore, siguran sam da ćemo mi na njima ostvariti veliki uspeh, rezultat koji smo zaslužili. Ovoga puta će nas Srbija razumeti ako nas u zabuni, u septembru prošle godine, nije razumela. Razumeće nas jer smo zapravo najveća alternativa, jedina nada za oporavak za spas našeg naroda i države. I pri tome da kažemo: neka nas niko ne ucenjuje nekakvim referendumom koji moramo da čekamo u Crnoj Gori. Kada kažem Crna Gora uvek sam mislio Srbija. Kada kažem Srbija uvek sam mislio i Crna Gora, ali nema pravo niko u Crnoj Gori, u dogovoru sa Đinđićem da bi Đinđić što duže vladao, da nam Srbiju drži kao taoca, da bude u živom blatu, da propada svaki dan čekajući neki referendum. Nećemo da čekamo, hoćemo da spasavamo svoju državu. I uzgred - njoj nije ime Jugoslavija. Našoj državi ime je Srbija i mi smo stranka srpskoga naroda, demokratska i nacionalna stranka broj jedan Srbije. Spašavamo Srbiju, obnavljamo Srbiju da oteramo ove aganlije i kučuk-alije da otpočne vaskrs i preporod naše nacije i naše države. A kada se naša braća u Crnoj Gori odluče, mi ćemo prihvatiti svaku njihovu odluku. Ako hoće da žive zajedno - živećemo zajedno pod istim državnim krovom. Ako neće? A za ime Boga - i pre nego što je bilo Jugoslavije, i pre Slovenije, Hrvatske, Bosne, i pre Makedonije, bilo je Kraljevine Srbije i Kraljevine Crne Gore i odnosi između te dve naše države, između srpske Sparte i Atine, bili su sto puta bolji nego što su sada. |
http://www.srpska-rec.co.yu/
