http://www.glas-javnosti.co.yu/danas/srpski/T02032901.shtml
Glas javnosti, 30.mart, 2002.
tema:
GLAS ISTRAZUJE
Zasto cela Srbija zavidi prestonici kad je zivot u njoj
borba
neprestana?
Cim otvoris oci bitka za Beograd
Na mesto u vrticu se ceka mesecima; sediste u gradskom
autobusu je
misaona imenica; podstanarski zivot dvaput skuplji, od
jednog stana u
Beogradu - dva u unutrasnjosti; pijace paprene, a na to
sve, jos tri odsto;
nema vise mesta ni za mrtve, ali... "u komunizmu svi cemo
umirati u
Beogradu"
Ziveti i preziveti u Beogradu je, prema onima koji su ga
izabrali za svoj
dom, prava umetnost. Ipak, prestonica je, kao sto smo
nedavno pisali, i
dan danas cesta meta ostrih reci politicara koji tvrde da
Beogradani zive
na grbaci ostatka Srbije. Recju - lagodno.
Ipak, u glavni grad hrle porodice i pojedinci iz svih
delova zemlje, a ne
znamo nikog ko se iseljava u unutrasnjost. Beogradani
odlaze iskljucivo
u inostranstvo.
Koliko je zaista zivot u metropoli tezak ili lak,
najvise, ipak, mogu da
svedoce oni koji su je odabrali za mesto stanovanja i
rada.
Iznajmiti ili kupiti stan, uci u vozilo Gradsko
saobracajnog preduzeca,
truckati se do posla, skole, upisati dete u obdaniste, na
neki kurs... pa,
konacno, naci mesto za vecni pocinak, prava je bitka. A
ta bitka pocinje
cim otvorite oci u nekom krevetu u Beogradu.
Zivot pod Kalemegdanom i u nekom manjem mestu moze se
porediti na
nekoliko segmenata. Prvo plate, zatim cena hrane, cene
stanova, kao i
sam nacin i nivo zivota. Cesto se moze cuti da je
standard zivota u
Beogradu veci nego u manjem mestu.
Medutim, u Saveznom zavodu za
statistiku kazu da je to relativan
pojam.
- Tacno je da su plate u Beogradu
vece dvadesetak odsto u odnosu na
ostatak Srbije, ali cene na pijaci u
Beogradu su uvek nesto vise nego u
provinciji. Beogradanima tada
jedino za utehu ostaje da je na
pijacama, pa i u prodavnicama, veci
asortiman roba u Beogradu - prica
za "Glas" Miladin Kovacevic,
zamenik direktora Saveznog zavoda
za statistiku, dodajuci da se cene
industrijskih proizvoda u prestonici i
provinciji ne razlikuju mnogo.
Kovacevic tvrdi da se razlika u
platama od dvadeset odsto brise
time sto je procentualno znacajno
mnogo porodica u manjim mestima
vezano za seoska gazdinstva. Bilo da
ih sami obraduju, bilo da tamo
samo imaju srodnike.
- Ustedu koju imaju porodice vezane
za selo nije lako izracunati. Takode
je poznato da se u manjim mestima
ljudi lakse i jeftinije snabdevaju
ogrevom - navodi Kovacevic.
Najosetljivije pitanje u Beogradu
jesu stanovi. Kvadratni metar na
slobodnom trzistu nekretnina staje i
do 3.000 nemackih maraka.
- Resavanje stambenog pitanja u
manjem mestu neuporedivo je lakse
nego u Beogradu. Treba samo videti
koliko bi recimo stan od 50.000 evra
koji kupite u Beogradu kostao u
drugom mestu u Srbiji. Ne vise od 20.000 evra - smatra
Kovacevic.
Mnogi upuceni ce potvrditi da bi se stanovi u provinciji
koji spadaju u
kategoriju odlicnih, ovde u Beogradu ocenili kao
luksuzni. Stoga i ne cudi
sto se u prestonici za takoreci memljivu stracaru u
centru grada mora
izdvojiti za zakup i do 150 evra za mesec. Zakup stanova
koji su bolje
opremljeni i veci kosta mnogo vise. A kad se u oglasima
kaze "stan bolje
opremljen", uglavnom se misli na to da, recimo, ima ves
masinu.
U nekim mestima u Srbiji za mesecni zakup, recimo,
dvosobnog stana u
centru dovoljno je i 50 evra.
Saobracaj u Beogradu je posebna prica. Dovoljno je samo
reci da
dvoipomilionski grad nema metro. Pocetkom devedesetih
putnike u
prestonici je prevozilo od 1150 do 1300 vozila, ali je
tada gotovo milion
ljudi manje zivelo. Danas dva i po miliona ljudi prevozi
se sa oko 600
vozila GSP i oko 300 do 400 vozila privatnih prevoznika.
Jedina "olaksavajuca" okolnost je
sto je sve manje radnika koji na
posao odlaze istovremeno, a sve vise
nezaposlenih koji se izdrzavaju
nekim dopunskim poslovima,
zahvaljujuci cemu je "spic"
delimicno rasterecen.
- Tacno je da je karta u prevozu
jeftinija u odnosu na prevozu u
provinciji. Ali, to je zbog toga sto je
tamo tesko popuniti manji autobus,
a kamoli zglobni. Drugo, van
Beograda autobus je gotovo
nepotreban jer ga malo ljudi i
koristi. Brze stignu pesice nego
prevozom, dok je to u Beogradu
gotovo nemoguce.
Zbog saobracaja ljudi u Beogradu su
otudeni. Na primer, samo od Novog
Beograda do Karaburme potrebno je
45 minuta voznje autobusom, ne
racunajuci koliko cekanje ni pare.
Kad se sve to uzme u obzir, jasno je da ljudima tesko
pada da idu u
posetu rodacima ili prijateljima - primecuje Milan
Vujanic, profesor
Saobracanog fakulteta.
Vujanic kaze da tri kljucne stvari muce Beogradane u
saobracaju:
cekanje i nervoza koja uz to ide, pare za prevoz koje se
moraju izdvojiti
svakodnevno, kao i da se zivot ne moze organizovati bez
prevoza.
- Da ne pricamo o tome da je bezbednost saobracaja u
manjim mestima
mnogo veca. Zatim, tu je i strasno zagadenje vazduha,
cega nema u
manjim mestima - tvrdi Vujanic.
Na sve ovo moze se dodati da sitnice koje zivot znace
neuporedivo vise
kostaju u Beogradu.
- Mislila sam da dete upisem da trenira kosarku, ali to
je mnogo skupo -
prica samohrana majka jednog decaka.
Istovremeno, u manjim mestima uclanjenje u neki klub ne
kosta mnogo,
cesto nista. Dovoljno je biti malo zainteresovan za neki
sport, i vrata su
sirom otvorena.
Opet, i u nacinu zivota u Beogradu postoji razlika. Nije
isto ziveti u
centru ili u nekom prigradskom mestu. Pored svakodnevnog
truckanja u
prevozu do grada, cini se da je jedan od vecih problema u
prigradskim
mestima i to sto su vrtici popunjeni. Tako je prosle
godine vise hiljada
malisana koji zive na teritoriji prigradskih opstina
ostalo bez mesta u
vrticima i jaslama.
Na primer, samo prosle godine u deset prigradskih mesta u
opstini
Rakovica cak 3.000 dece cekalo mesto u neko od obdanista,
dok je
prigradskim mestima u Zemunu na listi cekanja bilo 1.300
malisana.
Za neka prigradska mesta tesko je reci da pripadaju
Beogradu. Tako
gotovo ni jedno podavalsko mesto nema vodovod i
kanalizaciju, pa su
samo prosle godine od mesanja septickih jama i bunara ili
lokalnog
vodovoda (ciju ispravnost niko od nadleznih ne
kontrolise) u Ripnju bile
tri epidemije zutice.
Znaju svete nevolje na sopstvenoj kozi svi koji su
Balkanskom stigli do
Terazija i napili se savske vode: tesko je ziveti u
Beogradu, tesko... ali
slatko!
Ili, sto rekao namrgodeni Dusko Radovic sa palate
"Beogradanka": U
socijalizmu, svi cemo umirati u Beogradu!
....................
Zivot u podrumu
Milica i Marko vec pet godina
zajedno zive u Beogradu.
Milica je
na postdiplomskim studijama na
Ekonomskom fakultetu, a Marko
je
apsolvent
Prirodno-matematickog
fakulteta. Milica je iz
Kragujevca,
Marko iz Republike Srpske.
Za njih bi se moglo reci da su
relativno uspesan mladi par.
Ona
radi u marketingu jedne
poznate
firme, a on je programer.
Zajedno
zaraduju nesto vise od 500
evra.
- Mislim da je u Beogradu
niska
kultura zivljenja. Milica i ja
stanujemo u vlaznoj
garsonjeri, u
podrumu jedne stare zgrade u
centru. Placamo je 125 evra.
Sa
strujom i telefonom, izade to
na
250 evra. Kad se u to uracuna
i
hrana, jasno je da nam ne
ostane
mnogo. Mislim da bi se moji
roditelji sokirali kad bi
videli u kako
i i kakvom stanu zivimo. Iako
roditelji zaraduju mnogo
manje,
cini mi se da znatno
kvalitetnije
zive u Republici Srpskoj, gde
je
inace sve vidno jeftinije.
Primetio
sam kod mnogih mojih
prijatelja
da, iako su neposredno posle
5.
oktobra mislili da ostanu u
Beogradu, danas ponovo
planiraju
da odu u inostranstvo, a to
mislimo
Milica i ja. Cim ja zavrsim
fakultet,
a ona postdiplomske studije! -
o
svom zivotu u prestonici prica
Marko.
........................
Tri odsto dobro svakoj vlasti
U pricu o cenama spada i to da
su
sve usluge javnih preduzeca za
Beogradane skuplje tri odsto,
racunajuci tu i struju,
telefon, kao i
druge usluge i prehrambeni
proizvodi, osim hleba i mleka.
Tri
odsto poreza na dobit uvela je
Gradska skupstina pod Nebojsom
Covicem, danas potpredsednikom
Republicke vlade. U vreme kad
je
bio gradonacelnik prestonice,
Covic
je ovaj nepopularni porez
pravdao
time da grad nema iz cega da
se
finansira.
Tadasnja opozicija je zestoko
napadala ovaj namet
Beogradanima i obecavala da ce
ga
ukinuti, ali kad su sami dosli
na
vlast, zadrzali su ga. Kako
SPO,
tako danas i DOS.
Miroslava Cvejic
...................
I mrtvima tesno
I pored deset gradskih groblja i jos nekoliko mesnih,
Beogradani imaju
sve manje mesta za sahrane.
Prema planovima JKP Pogrebne usluge, mesta za sahrane ima
zasad do
2006. godine. Na starim grobljima u samom gradu - Novom,
Centralnom, Zemunskom - mesta u novim grobnim mestima
nema vec
odavno, pa se pokojnici sahranjuju u postojeca, ili se
rodbina snalazi
kupovinom skupih grobnica koje dostizu cenu i od nekoliko
hiljade evra.
Vecina od oko 12 hiljada, koliko se u proseku poslednjih
godina sahrani
u glavnom gradu, svoje poslednje pocivaliste ima
dvadesetak kilometara
daleko van grada, na Lescu, u Orlovaci ili Zbegu. Koliko
je problem
njihovoj rodbini i prijateljima da im obidu grobove,
znaju samo oni koji
su se nacekali prevoza donde.
Smrt je za mnoge unosan biznis; spomenici i druga
pogrebna oprema
kostaju nekoliko puta vise nego u unutrasnjosti. Zbog
toga se rodbina
snalazi, pa spomenike nabavlja u gradovima sirom Srbije,
cesto duplo
jeftinije.
L. M.
Srpska Informativna Mreza
[EMAIL PROTECTED]
http://www.antic.org/
