Pogled iz Vašingtona Sila Boga ne moli
Pjer-Ričard Prosper u Beogradu je svima objasnio da Jugoslavija mora da izruči svoje građane Tribunalu, jer ima tu obavezu po međunarodnim zakonima, da bi koji dan kasnije izjavio da Amerika"nema nikakve obaveze" prema Međunarodnom krivičnom sudu Piše: Obrad Kesić U poslednjih nedelju dana imali smo priliku da vidimo kako je američka spoljna politika pod žestokim pritiscima. Sve intenzivniji sukob Palestinaca i Izraelaca naterao je američkog predsednika Džordža Buša da zaboravi na svoju želju da se ne meša u ovaj sukob dok god "zaraćene strane ne pokažu iskrenu volju da hoće mir" i da pošalje državnog sekretara Kolina Pauela na Bliski istok. Da bio ovaj problem bio još veći, američka želja da od arapskih zemalja pridobije podršku za vojnu akciju protiv Iraka sada je sasvim u opasnosti, jer i one arapske vođe koje su bile spremne da to podrže, sada su pod žestokim društvenim pritiscima usled izraelske ofanzive protiv Palestinaca. Da bi stvar bila još gora, Amerika se našla izolovana od strane svojih evropskih saveznika zbog suprotstavljanja osnivanju stalnog Međunarodnog krivičnog suda. Pravo: Svi ovi događaji su poljuljali samopouzdanje američke spoljne politike i ugrozili drugu fazu američkog rata protiv terorizma. Takođe, ove nedelje su američke izjave i stavovi uspeli da zbune širu svetsku javnost. Na primer, državni sekretar Pauel je savetovao Izrael da iz borbe s palestinskim terorističkim napadima ne može da izađe kao pobednik, jer "vojna akcija neće uspeti i samo pregovori mogu da reše ovakav problem". Mnogi Izraelci, a i drugi, pitaju se kako je moguće da je Amerika uverena da svoj problem sa terorizmom može da reši vojnom akcijom, pa makar ona trajala godinama, a sa druge strane kako Amerikanci mogu da savetuju drugima da nasilje i vojne mere ništa ne rešavaju? Zar Izrael, pa i svaka druga država koja se nađe na meti terorizma, nema isto pravo kao i Amerika da brani svoje građane, pa makar ta odbrana izazvala i rat? U Evropi se mnogi čude stavu Amerike što neće da prihvati niti da podrži novoosnovani Međunarodni krivični sud i što se ovim stavom Amerika združila sa državama poput Iraka, Sirije i Severne Koreje. Baš onim zemljama protiv kojih bi nastavila svoj rat protiv terorizma. Ovo izgleda još čudnije kad se uzme u obzir da je američki ambasador za ratne zločine Pjer-Ričard Prosper brzo otputovao u Beograd da bi svima objasnio da Jugoslavija mora da izruči svoje građane Haškom tribunalu, jer ima tu obavezu po međunarodnim zakonima, samo da bi koji dan kasnije izjavio da Amerika"nema nikakve obaveze" prema Međunarodnom krivičnom sudu. Američki Kongres je podržao ovakvo viđenje stvari prošle godine, istog meseca kada je izglasao uslove za Beograd u vezi sa saradnjom sa Haškim tribunalom. Tada je izglasan i zakon koji bi štitio američke građane od izručenja bilo kakvom međunarodnom sudu, a što je još i zanimljivije, postavio je ekonomske i finansijske sankcije za one zemlje koje ratifikuju ugovor o stvaranju Međunarodnog krivičnog suda. Signal: Kako objasniti ove očigledne kontradikcije u američkoj spoljnjoj politici? Jedno objašnjenje je da je Bušova administracija naišla na svršen čin stvaranja Haškog tribunala, pa i Međunarodnog krivičnog suda i da ove institucije koje je podržala Klintonova administracija jednostavno nisu mogle da budu sprečene. Drugo objašnjenje nalazi se u tradiciji američke spoljne politike i pravnog sistema gde Amerikanci nemaju previše poverenja u međunarodne institucije i gde američke vlade vrlo retko prihvataju da smanje suverenitet svoje države. Oni pogotovo ne mogu da smisle da neki pravni sistem, pa makar on bio i međunarodni, može da ima veći značaj od samog američkog pravnog sistema. Takođe, jedan od razloga za ove kontradikcije u američkoj spoljnoj politici nalazi se i u sujetnom uverenju Amerikanaca da sve što njihova država, njihova vojska i njihovi predstavnici čine u svetu, rade iz najboljih namera i iz superiornog morala, te da zbog toga ne mogu da odgovaraju nekoj međunarodnoj instituciji koja bi želela da tretira sve zemlje na isti način. Ovakvim ponašanjem Amerika šalje jasan signal svetu, koji me naročito zabrinjava kao čoveka koji je američki državljanin i koji je gotovo ceo život proveo u ovoj zemlji. Taj signal ili ta poruka ostatku sveta glasi da postoji jedno pravilo za Ameriku, a sasvim drugo za ceo ostali svet. To me podseća na onu poruku koju mnogi odrasli govore svojoj deci, a to je: "Ne sledi moj primer, nego radi onako kako ti kažem." http://www.reportermagazin.com/ Srpska Informativna Mreza [EMAIL PROTECTED] http://www.antic.org/
