SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA
SVOJOJ DUHOVNOJ DECI
O VASKRSU 2002. GODINE
PAVLE
PO MILOSTI BOZJOJ
PRAVOSLAVNI ARHIEPISKOP PECKI, MITROPOLIT BEOGRADSKO-KARLOVACKI I
PATRIJARH SRPSKI, SA SVIMA ARHIJEREJIMA SRPSKE PRAVOSLAVNE CRKVE,
SVESTENSTVU, MONASTVU I SVIMA SINOVIMA I KCERIMA NASE SVETE CRKVE:
BLAGODAT, MILOST I MIR - OD BOGA OCA, I GOSPODA NASEG ISUSA HRISTA, I
DUHA SVETOGA, UZ RADOSNI VASKRSNJI POZDRAV:
HRISTOS VASKRSE!
Pozdravljajuci vas, draga nasa deco duhovna, ovim svetim
vaskrsnjim pozdravom, prizivamo na vas sveradosnu silu Vaskrsloga
Bogocoveka, Gospoda Isusa Hrista, kojom nas je On obasjao ustavsi iz
groba i pobedivsi, jednom za svagda, svaku smrt i svaku tugu. Ta nadumna
sila Vaskrsenja Hristovoga nastavlja da zivi i zivotvori u Telu
Hristovome, Crkvi, u cijim udovima miomir Duha Svetoga stalno
projavljuje zivot Vaskrsloga.
Vera u Hristovo Vaskrsenje oduvek je bila ugaoni kamen Crkve, ono
bez cega bi ona potpuno izgubila svoj smisao i svoju snagu. "Jer ako
Hristos ne vaskrse", kazao je sveti apostol Pavle, "uzalud je vera
nasa". Bez Vaskrsenja, uzalud je i sva nasa propoved, ali i sve nase
znanje, i nasa radost, i nasa lepota, i nasa ljubav; uzalud je i
rodjenje nase, i zivot nas, i smrt nasa; uzalud je sve sto je nase, i
tudje, i svacije; i svaka je zelja uzalud, i svaka misao, i svako ime -
i sve je uzalud! Ako nema Vaskrsenja, onda je covek najtuznije bice "u
svima svetovima", rob "prirode" , sa kojim se ona poigrava, varajuci ga
sa malo zivota, da bi ga na kraju citavog pokazala nistavnim. Ako
Hristos ne vaskrse i ne pobedi smrt, onda zivota i nema - ostaje samo
apsurd i neutoljena glad za zivotom i ljubavlju.
Predukus vecnoga zivota u Carstvu Vaskrsloga Hrista utvrdjuje nas
u uverenju da iza svih padova, neuspeha i delimicnih uspeha, iza svih
privremenih trijumfa smrti nad zivotom, koji prate covekovo zemno
bivanje, - iza svega toga stoji vecita pobeda Zivota nad smrcu, Dobra
nad zlom, Radosti nad tugom. Vera u Vaskrsenje i iskustvo lepote i
radosti zivota, koje ovu veru prati, jesu najblistaviji dragulj
covekovog duha, bescen-blago pohranjeno u skrivnicama bica ljudskog.
Odatle ono zraci bozanstvenom silom, dajuci coveku snagu da uvek iznova
voli i stvara za vecnost. Oduzeti coveku to njegovo blago znacilo bi
prepustiti ga besmislu i mraku nistavila. Ostaviti coveka bez vere u
Vaskrsenje ravno je ubistvu. Jer, to znaci coveka obesmisliti, a samim
tim i - rascoveciti.
To narocito treba da znaju oni kojima je poverena casna i
odgovorna duznost da upravljaju narodom. Treba da znaju da za dobrobit
jednog drustva nije dovoljno samo to da svi njegovi clanovi raspolazu
potrebnim materijalnim dobrima i da uzivaju relativan socijalni mir.
Pored svega toga, coveku treba i nesto sto ce njegov zivot ispuniti
smislom, sto ce mu dati motiv za ostvarivanje trajnih vrednosti,
duhovnih i kulturnih. Vera u Vaskrsenje u vecoj meri nego bilo sta drugo
ozarava ljudski zivot smislom - ne kao nekakav "opijum za narod", koji
se ljudima daje da ih uspava i ucini neosetljivima na bolove sto ih
smrtni zivot donosi, vec kao zivo iskustvo ljubavi, u kome saznajemo da
ce oni koje volimo u Hristu biti vecno zivi.
Zato vera ne znaci iskljucivo zanimanje za "onaj svet" i
zanemarivanje zemaljskog zivota. Naprotiv, time sto volimo bliznjega
svoga koji je tu, pored nas, i zbog koga se radujemo zivotu, i time sto
volimo i citavu prirodu, i time sto verom znamo da ta ljubav nije nesto
svodivo na psiholoski dozivljaj, dakle nesto relativno, vec je ona nesto
ontolosko i neprolazno, mi upravo bivamo jace vezani za ljude i za svet
oko nas.
Prava vera, dakle, uvek jaca nasu vezu sa drugim ljudima i
doprinosi boljem opstenju medju clanovima jedne zajednice. Vise
zajednistva i uzajamnosti potrebno nam je danas na svim nivoima, a
narocito u okviru porodice, koja kao institucija u nase vreme
prezivljava ozbiljnu krizu. Zbog ubrzanog ritma zivota, koji diktira
potrosacko drustvo, ljudi imaju sve manje vremena jedni za druge.
Supruznici se medjusobno udaljavaju, a deca bivaju prepustena sama sebi.
Vaskrsenje Hristovo, time sto pokazuje da ljudska licnost nadzivljava
sve prolaznosti i sve smrti, uci nas da vise paznje posvecujemo ljudima,
a da manje brinemo o sticanju novca. Uci nas da je svaki trenutak
proveden sa voljenom licnoscu beskrajno dragocen, neponovljiv, i da ima
svoj odjek u vecnosti. Nase vreme, u kome skoro svako drugo sklapanje
braka prati razvod i u kome veoma veliki broj mladih ide stranputicom,
vapije za takvim poimanjem i osecanjem bracne zajednice kakvo nudi
hriscanska vaskrsenjska vera.
Jasno je, dakle, da i u ovom nasem vremenu, vremenu napretka u
mnogim oblastima zivota, postoji potreba za hriscanskom verom jednako
kao i u svim drugim vremenima; jasno je i to da vera nije neusaglasiva
sa tim napretkom. Stavise, ako se ko zamisli nad tajnama zivota i smrti,
nad cinjenicom da je ljudski zivot kao tren kratak i da coveku nikakva
uteha nije to sto drugi nastavljaju da zive i posle njega, videce da
vera u Vaskrsenje ne samo da nije protivna napretku covecanstva vec da
je istinski napredak bez nje nemoguc. Onaj pak ko jos dublje razmotri
stvar, shvatice da samo ono kretanje zemaljskoga koje vodi ka Carstvu
Nebeskom, ka Vaskrslome Hristu, predstavlja pravi napredak. Sve drugo
jeste samo mali pomak ispod zrvnja "vodenice smrti"; sve drugo samo
zamara ljudski duh kao kosmarno tumaranje stazama besmisla.
Vaskrsenje Hristovo jeste "jedino novo pod Suncem" zato sto je ono
razbilo jednolicnost beskrajnog kruga radjanja i umiranja. Zato u Crkvi
sve odise mladoscu Hristovog zivota. Orosenu blagodacu Njegovom, Crkvu
kroz sve epohe i istorijske mene Duh Sveti odrzava uvek svezom i uvek
novom. Smenjuju se carstva, smenjuju se civilizacije, a Crkva, bez
obzira na spoljasnje promene, ostaje u svojoj sustini, u svom odnosu ka
svojoj Glavi, Vaskrslome Hristu, uvek ista, uvek sebi verna, i -
osvecujuci i obnavljajuci sve i sva u svakom vremenu - uvek savremena i
uvek mlada. Mladost Crkve, "Neveste Hristove", jeste u tome sto je ona
vecno prolece Duha, vecno bujanje zivota.
Mladalacku snagu hriscanstva izrazava i cinjenica da su Hristovi
ucenici, apostoli, gotovo svi bili mladi ljudi. Nije slucajnost vec je
Promislom Bozjim uredjeno da Bogocovek Hristos pretrpi Svoja spasonosna
stradanja upravo buduci mlad, cime je pokazao da hriscanska vera jeste
vera mladosti.
Zbog toga je Crkva uvek svojim clanovima, ma kog zivotnog uzrasta
oni bili, ulivala silu vecne mladosti Hrista Vaskrsloga. Zato niko ne
treba da se cudi nad cinjenicom da u Crkvi ima sve vise mladih ljudi.
Obnova crkvenog zivota u nase vreme potice bas od mladih ljudi. U Crkvu
oni pristizu ili iz nase tradicionalisticki obojene pravoslavne sredine,
u kojoj je vera mahom svedena na postovanje nasledjenih obicaja, cesto
nerazumljivih, ili iz navodno modernih, najcesce obezbozenih porodica. I
u jednom i u drugom slucaju, mladi odbacuju falsifikat vrednosti koji im
je ponudjen u porodici i streme ka zivoj Istini, pokazujuci
nepodmitljivost cula i osecanja kojom se istiniti zivot razlikuje od
praznog zivljenja i licemerja. U oba slucaja mladost se s pravom buni:
jedanput protiv pukog ispunjavanja obrednih formi, bez razumevanja viseg
smisla vere; drugi put protiv iluzije da je moguc bilo kakav napredak za
coveka koji se Boga odrekao, a smrt i nistavilo uzima za svoj poslednji
domet. Taj svoj stvaralacki bunt mladi u Crkvi saglasavaju sa ustankom
Hrista Bogocoveka protiv tiranije smrti nad tvorevinom Bozjom.
Spasonosni Hristov ustanak i pobeda Njegova, tojest krsna smrt i
Vaskrsenje Njegovo, unistise smrt i razvalise vrata adova.
Ne moze, medjutim, da ne izazove zebnju saznanje da ima i mnogo
nase omladine koja koraca stranom stazom, put zemlje nedodjije, gde niko
ne nalazi cilj za kojim je posao. Kada se zivot ne natopi sladoscu
Vaskrsenja, on je za mnoge suvise tragican i gorak. Plamteca zelja za
zivotom, koja ostaje bez odgovora od strane porodice i drustva, mnogo
puta je nagnala mlado bice da bezi iz stvarnog sveta u svet iluzija. Taj
iluzorni svet proizvodi se bilo upotrebom narkotickih sredstava bilo
priklanjanjem nekoj sekti, gde se sumnjiva i varljiva uteha nalazi u
osecaju zajednistva koje, toboze, postoji medju clanovima takve
organizacije. Krivica je svih nas sto mladima, i bliznjima uopste, nismo
podarili ono sto im kao slovesnim bicima pripada, sto im nismo pokazali
dovoljno jake uzore i sto smo njihove zivote slomili svojom otupeloscu i
naviknutoscu na besmisao. Ovi stradalnici su zato ukor koji sazize
iluzije naseg drustva.
Nadajmo se da ce ti davljenici u moru besmisla uspeti da se uhvate
za ispruzenu im ruku Hrista Bogocoveka, Cije je Vaskrsenje jedini lek za
njihovu smrtnu muku. Jer, jedino Vaskrsli Hristos uvek pruza ruku i ceka
da ljudi shvate da je On jedini kraj i cilj svih njihovih teznji,
ponekad cak i onih koje naizgled udaljavaju od Njega. Jedino Vaskrsloga
Hrista mozemo ponuditi mladima jer jedino On jeste Vrednost dostojna
njihove mladosti.
Jedino je Vaskrsenje Hristovo dostojno da se svi mi zbog njega,
sada i uvek i u vekove vekova, radujemo radoscu nezatamnjenom. Jedino je
Vaskrsenje radost koju ne prati tuga. Radujmo se, dakle, jer danas je
vreme kada se valja radovati! Radujmo se radoscu Hristovom, radoscu
apostola i svih svetih i pravednih Bozjih ljudi! Radujmo se jer je svaka
smrt pobedjena! Radujmo se jer je svaki greh oprosten! Radujmo se jer je
oprosteno svakome osim onome ko se nimalo ne raduje i ko Vaskrsenjem ne
prasta.
Danas, draga ceda duhovna, radujuci se zbog svih vas, opet i opet
pozdravljamo svetim vaskrsnjim pozdravom vas, sabrane u Liturgiji Crkve,
oko svetog Pricesca, oko Tela i Krvi Vaskrsloga Hrista, u hramovima
Bozjim u otaxbini i u rasejanju. Pozdravljamo sve bratske pravoslavne
narode i citavu hriscansku vaseljenu; pa i onu nehriscansku
pozdravljamo; i nebesa, i zemlju, i svaku tvar, zivu i nezivu,
pozdravljamo i celivamo. Jer, radost Vaskrsenja darovana je nama da se
od nas izlije na svako bice, sve do najmanjega od onih koje Bog stvori,
da sve blagoslovimo i da svemu
blagovestimo:
HRISTOS VASKRSE!
Vasi molitvenici pred Vaskrslim Gospodom:
Arhiepiskop pecki,
Mitropolit beogradsko-karlovacki i
Patrijarh srpski PAVLE
Mitropolit zagrebacko-ljubljanski JOVAN
Mitropolit crnogorsko-primorski AMFILOHIJE
Mitropolit srednjezapadnoamericki HRISTOFOR
Mitropolit dabrobosanski NIKOLAJ
Episkop zicki STEFAN
Episkop sabacko-valjevski LAVRENTIJE
Episkop niski IRINEJ
Episkop zvornicko-tuzlanski VASILIJE
Episkop sremski VASILIJE
Episkop banjalucki JEFREM
Episkop - Administrator temisvarski LUKIJAN
Episkop kanadski GEORGIJE
Episkop australijsko-novozelandski
Mitropolije novogracanicke NIKANOR
Episkop za Ameriku i Kanadu
Mitropolije novogracanicke LONGIN
Episkop istocnoamericki MITROFAN
Episkop banatski HRIZOSTOM
Episkop backi IRINEJ
Episkop britansko-skandinavski DOSITEJ
Episkop rasko-prizrenski ARTEMIJE
Episkop bivsi zahumsko-hercegovacki ATANASIJE
Episkop bihacko-petrovacki HRIZOSTOM
Episkop osecko-poljski i baranjski LUKIJAN
Episkop srednjoevropski KONSTANTIN
Episkop bivsi zapadnoevropski DAMASKIN
Episkop zapadnoevropski LUKA
Episkop timocki JUSTIN
Episkop vranjski PAHOMIJE
Episkop zapadnoamericki JOVAN
Episkop slavonski SAVA
Episkop branicevski IGNjATIJE
Episkop milesevski FILARET
Episkop dalmatinski FOTIJE
Episkop zahumsko-hercegovacki GRIGORIJE
Vikarni Episkop budimljanski JOANIKIJE
Vikarni Episkop jegarski PORFIRIJE
Vikarni Episkop hvostanski ATANASIJE
Srpska Informativna Mreza
[EMAIL PROTECTED]
http://www.antic.org/
