INTERVIEW: PETAR LUKOVIĆ, novinar http://www.startbih.info/broj/intervju.asp?br=101
Beograd je potpuno propao; Srbijom špartaju fašisti, a nekada slobodni mediji i novinari kapitulirali su u toplim njedrima Vojislava Koštunice; Svi bi da zaborave priču o zločinima, problem je što zločini ne mogu da zaborave nas; Izdali su me najbolji prijatelji i ne znam kako se ti ljudi osjećaju kad pomisle na Sarajevo Potresan i sumoran razgovor s najboljim srbijanskim novinarem ne otvara mnogo razloga za nadu: Luković današnju Srbiju vidi kao malu, autističnu zemlju, zakovanu zločinom i nesposobnu da se suoči sa svojom mračnom prošlošću. Objašnjava kako su ga izdali najbolji prijatelji, zašto su on i ljudi slični njemu ostali usamljeni, kako se Stojan Cerović priklonio Vojislavu Koštunici i na kakav je ogavan način Svetislav Basara izvrijeđao Natašu Kandić i Sonju Biserko. "Manje su mi prijetli za vrijeme Miloševića nego danas", kaže Pero, ne ostavljajući nimalo dileme o karakteru revolucije koja je prije dvije godine s vlasti zbacila balkanskog krvoloka Razgovarao: Ozren KEBO Snimci: Almin ZRNO Čini se da današnja, moderna Srbija doživljava nešto što je malo ko od nas očekivao. Mislili smo da će nacionalni naboj vremenom oslabiti i da će istina doći do svojih pet minuta. Primjetan je jak retrogradni proces, čak i na tvojoj sudbini. Postala je moderna fraza građanski nacionalizam. Šta se to dešava u Srbiji i šta je to građanski nacionalizam? - Pre svega, u tvom pitanju postoji jedna greška. Ti govoriš o modernoj Srbiji, a tako nešto ne postoji. Ne postoji moderna Srbija. Nažalost, postoji samo retrogradna, ponižena, poražena Srbija, koja to naravno neće da prizna. Iz tog osećanja poniženosti i poraženosti dolazi se do ključne teze: Srbija danas, to je jedna konfuzna zemlja, razapeta između razarajućeg nacionalizma i nekakvih tupavih predstava o tradiciji koja odavno ne funkcioniše. Govorim o činjenici da je svih ovih 15 godina, pod Miloševićem i nakon Miloševića, Srbija de facto bila zaljubljena u neku vrstu prošlosti koja nema nikakve veze sa životom, sa stvarnošću, s modernom Srbijom, Evropom, civilizacijom. Od samog početka 1987. godine Srbija je svoje resurse usmerila ka vraćanju u prošlost. Govorilo se o Srbiji koja je bila moćna, o Kosovskoj bitki, o domaćinskoj Srbiji, feudalcima... I sve to izgleda kao da si zatvoren u nekoj ludnici, nekakvi bolničari ti daju terapiju da se vratiš 15 vekova unazad, kao da ne postoji ništa oko nas što je moderno, savremeno, što ublažava život svih ovih godina. I onda je sasvim logično što ta vrsta nacionalizma, šovinizma, mržnje ide do one mere u stanovništvo, tako da je danas potpuno jasno da polovina glasača u Srbiji glasa za opciju koju predstavljaju Koštunica i Šešelj. To govori da se Srbija nije izlečila od tog velikosrpskog mamurluka, već je ušla u još dublju krizu. Šta se desilo s dva miliona Miloševićevih glasača? - Odgovor je jasan. Ti su ljudi našli novu ljubav, a ta se ljubav zove Koštunica. Ili se zove Šešelj. To je velika nesreća za Srbiju, da posle svih ovih užasa, sankcija, zločina ti glasači ponovo glasaju isto kao što su glasali pre dvanaest godina. Ne govorim toliko o tvrdoglavosti koliko o primitivnosti i manipulaciji svim tim ljudima koji ništa nisu naučili za ovih dvanaest godina. Poslednje dve godine, nakon pada Miloševića, mi smo prišli zanimljivoj zameni teza: nacionalizam se sada ne stavlja kao nešto strašno, kao nešto što je zlo. Ta pošast se predstavlja kao građanski nacionalizam, domoljubni nacionalizam. Ja bih sada postavio jedno zanimljivo pitanje: zašto umereni nacionalizam? Ako je to nešto dobro, nešto fenomenalno, onda neka to bude ekstremno dobro, neka to, dakle, bude ekstremni nacionalizam. Opet, ako je nešto loše, zašto umereno? Tad ga treba skroz eliminisati. Nacionalizam je ili dobar ili loš. I uvek je ekstreman. Ne postoji umereni nacionalizam. Na tom se primeru vidi naša konfuzija. Naprosto se traži način da se kaže ljudima: nije nacionalizam tako loš, možemo mi s tim da živimo, biće super, nije ovo Miloševićev nacionalizam, ovo je naš. A suština tog programa je uvek ista, rezultati su uvek isti, s tim što su danas skandalozniji nego za vreme Milioševića. U bivšoj Jugoslaviji Beograd je bio najvažniji urbani i opozicijski centar. Gdje nestadoše urbanost i opozicija? U šta se to izrodio Beograd? - Beograd je propao potpuno. To se desilo za 12 godina. Za one koji nisu dolazili u Beograd i koji bi sad banuli, taj grad ne liči na sebe. Iako u tom gradu živim, ja ga neki put ne prepoznajem. Beograd je fizički oronuo. Taj grad je umro i pokleknuo pred navalom izbeglica koje su došle s planina i koje se u njemu ponašaju isto kao što su se ponašale po svojim selima. Taj grad je napustilo najmanje 300 hiljada mladog sveta, urbanog sveta. Oni su Beogradu davali šarm, imali smo te izvrsne klubove u kojima se slušala rokenrol muzika. Danas je sve to jeftina estrada, patriotska ili seksualna estrada. Sve je postalo prljavo, u figurativnom i doslovnom smislu. Grad je postao jedan veliki buvljak. Izolacija Srbije je dovela do toga da je Beograd postao ružan, izgubio je sve elemente urbanog. U nekim malim oazama još čovek može da nađe neku malu knjižaru, kafić, nešto ga podseća na mladost, ali je činjenica da je Beograd prestao da bude urbani centar. Sama činjenica je da je taj grad ogroman, on je veliki i po broju stanovnika i prostorno, ne znači ništa: to je danas grad s primitivnim duhom koji nikad nije bio svojstven Beogradu. Ne govorim samo o kulturi. To nije centar opozicije, liberalni centar. Beograd je postao središte tipovima kao što su Šešelj i ostali. Teško je Beograd danas svrstavati u gradove koji imaju liberalni duh. Ne, Beograd je gori čak i od Srbije, jer sva je prljavština iz Srbije umnožena i bolje se može videti u Beogradu nego u nekom malom mestu. Dolazimo do jedne bolne tačke vezane za Beograd, do tvojih nekadašnjih prijatelja i istomišljenika. Danas ste, čini se, žestoki ideološki protivnici? - Ja bih to podelio na dva dela. Za vreme Miloševića naša je pozicija bila opoziciona. U to vreme postojao je samo jedan cilj, srušiti Slobodana Miloševića. Niko tada nije razmišljao o tome kako će izgledati politička scena nakon njega. Živelo se u nekom glupom zanosu i idealizmu, u uverenju da ćemo se složiti oko svega, da će to biti zemlja mira i spokoja koja će odjednom zaboraviti na sve ono što je bilo. Onog trenutka kad je Milošević srušen, kad je bilo realno očekivati da je pravi trenutak da se na dnevni red postave ključna pitanja, pitanja ratnih zločina i odgovornosti za rat, odgovornosti onih ljudi koji su učestvovali u stvaranju ratne atmosfere, to se nije dogodilo. Ogromna većina ljudi počela je da koketira s pobednicima.Valjda su poželjeli da budu na strani pobednika. A osim toga, imaš i neku vrstu materijalne, finansijske satisfakcije. Govorim o idejama koje zastupa Koštunica, kao neko ko je najpopularnija ličnost. Biti pod toplim skutom Koštunice, ta ljubav omogućava ljudima da imaju neke stvari u životu koje su im nedostajale svih ovih godina. Postoji još nešto u prokletstvu ljudskog bića, što nije karakteristično samo za Srbiju, osećaj da su zaslužili nekakvu nagradu. Ja, s druge strane, nisam osećao potrebu za nagradom. Mislim da novinarstvo i mediji moraju da budu kritični prema novoj kao i prema staroj vlasti. Moja dužnost je da govorim stvari koje su bitne. I tako je prošlost adaktirana? - Ljudi koji su okupljeni pre svega oko lista Vreme i oko B92, našli su jednu vrstu moralnog uhlebljenja koje je definisano novom real-politikom u Srbiji. Kao, nećemo više da pričamo o prošlosti, koga to interesuje, to više nije tema, povući ćemo crtu, idemo dalje. Ja stalno govorim da ne možemo da idemo dalje dok to ne rešimo. Suština sukoba je u pitanju da li mi u Srbiji možemo da idemo dalje dok ne pretresemo sve što je bilo loše. To je jedan ekstremni ideološki sukob. Polemike koje se sada dešavaju u Srbiji, pokazuju čudnu stvar: jedini način da se povede diskusija o tome, jeste neka vrsta provokacija. Na normalan zahtev da pričamo o zločinima, niko neće reagovati, ali kad pribegnete provokaciji, e sigurno ćete dobiti reakciju, polemiku. Ali, velika je cijena te provokacije. Nedavno si na jednom skupu izjavio da ni za vrijeme Miloševića nisi bio ovako pribijen na stub srama kao danas. Ko su tvoji bivši prijatelji koji su ti okrenuli leđa i zašto su to uradili? - Pa, recimo, devedesetih godina moj najbolji prijatelj bio je Stojan Cerović. Ja sam mogao unapred da potpišem svaki njegov tekst. On je napisao nekoliko antologijskih tekstova o ratu u Bosni, o Dobrici Ćosiću, o Matiji Bećkoviću, seriju tekstova o Sarajevu, dolazio je u ratu u Sarajevo, znam koliko je voleo Sarajevo. Ja sam bio zadivljen njegovim tekstovima tokom rata. Verovo sam u ono što radi Veran Matić kao direktor B92. Verovao sam da svi zajedno radimo nešto bitno. Mislio sam da radim s ljudima koji nikad neće zaboraviti šta je bilo. Očekivao sam da će sada iskoristiti tu novu priliku, mislio sam da je došlo vreme za surovu analizu Srbije, njenih užasnih deset godina. Očekivao sam analizu strašnih zločina u Bosni i Hrvatskoj. Za mene potpuno zaprepašćujuće, Cerović je odmah posle prevrata postao jedan od novinskih portparola Koštunice. Njegova nova platforma bila je da ne treba sarađivati s Hagom po svaku cenu, da o ratnim zločinima treba govoriti kasnije, da treba braniti nacionalne interese. Kad sam to pročitao, ostao sam šokiran, te teze nisam mogao da dovedem u vezu s čovekom s kojim sam bio kućni prijatelj. Pa šta danas rade nekadašnje beogradske demokrate? - Oni se teoretski bave zaštitom ljudskih prava, istraživanjem ratnih zločina, odgovornošću, ali kad vidiš u tim njihovim programima ko sve dolazi, recimo Dragoš Kalajić ili Isidora Bjelica, kad vidiš kako izgledaju ti njihovi programi i ideje, ostaneš frapiran. To bi isto bilo kao da 1945. godine dovedeš logoraša i upravnika logora iz Aušvica i organizuješ da razgovaraju o hrani u logoraškom restoranu. Tu je mnogo poze, a malo ili gotovo nimalo istinske borbe za istinu. Uzmimo primer B92. Oni su, kao, prvi počeli da brinu o Sarajevu. Uzeli su serijal Suade Kapić o opsadi Sarajeva i prikazivali ga u osam ujutro! A u novinskim najavama pisalo je ovako: 8,00 - serija. I o čemu onda da govorimo. Mi smo pustili, pa ko hoće nek gleda, ko neće, ne mora. Oni ekskluzivno prenose suđenje Miloševiću. U pauzima suđenja, ko se pojavljuje? Fašisti, nacisti, patriote, cela garnitura bivšeg režima koja jezikom Miloševića brani Miloševića kao heroja koji pobeđuje cijeli svet. Postoji namera da se Milošević prikaže kao heroj, a suđenje kao neka vrsta cirkusa. U tom miljeu nije se ništa promenilo. Stvari ne idu ka boljem nego ka gorem. Ne znam zašto, ali u Beogradu postoji neka vrsta lažne kolegijalnosti. Tamo novinari ne pišu o novinarima iz druge kuće. Ja sam razbio tu šemu i pisao i o Vremenu i o B92. Samom tom činjenicom stavljen si na stub srama. To što pišem, njih je iznerviralo, dovelo u neku vrstu defanzive. Morali su da reaguju.To je jedini način da ih isteraš na čistinu, da konačno čujemo šta misle. Mi smo imali samo pretpostavke zašto Cerović radi ono što radi. Sad kad čitam njegove polemičke odgovore u Vremenu, apsolutno mi je jasno šta se desilo. Oni naprosto ponavlaju stavove Vojislava Koštunice da Srbija još nije spremna za saradnju s Hagom i ostale gluposti. Svi beže od istine, možda zato što je tako bolna. Počinjeni su užasni ratni zločini. Srpski identitet danas je, u stvari, zločin. Dođosmo tako i do fundamentalnog pitanja ovih prostora. Svi žele da preskoče priču o zločinima? - O ratnim zločinima se uopšte nije govorilo za vreme Miloševića. Ako se i govorilo, to je bila jedna od sporednih tema, nešto što se ticalo ratnih zločina nad Srbima. Ove dve godine se čekalo da mediji konačno progovore o Srebrenici, Vukovaru, o logorima Prijedora, o zločinima u Bratuncu, na Kosovu, nad Dubrovnikom i Sarajevom. Ali ništa od toga. Došlo je do zamene teza. Sad se mnogo radi na deetnifikaciji i depersonalizaciji zločina. Iz priče o zločinima ispušta se subjekt. Kaže se ovako: u Srebrenici je ubijeno 8.000 ljudi. Ali se ne kaže ko ih je ubio. Mi u Beogradu na taj način branimo pripadnike etničke grupe koja je počinila zločin. To je novi način da se prefiks srpski ne pominje. I to je još jedna strašna prevara. Pre godinu i po dana osnovana je Komisija za pomirenje i utvrđivanje odgovornosti, uz veliku pompu. Bili su tu B92, Vojislav Koštunica, gosti iz Južne Afrike. Latinka Perović je odmah dala ostavku, naimenovali su je bez njenog znanja. Ta komisija nema nikakav mandat, teoretski može da postoji 10 vekova pa će dati određene rezultate. Zatim, odustala je od razgovora sa svedocima, ona radi kroz dokumente. Kako ti u Srbiji možeš obrađivati ratne dokumente kad je reč o zločinima koji su se dešavali u Bosni i Hrvatskoj? Na jednoj od sednica je postavljeno ovako pitanje: "Ako se utvrdi da su Srbi bombardovali Sarajevo, onda ćemo..." Oni će, znači, utvrđivati stvari koje svi znaju. Ono što je najsmešnije, jeste upotreba te Južne Afrike, koja je, kao, naš model. U Južnoj Africi nema Sarajeva. Johanesburg nije bombardovan četiri godine. Tamo nema ni Srebrenice ni Vukovara, tamo nije ubijeno 300-400 hiljada ljudi. Simboli Južne Afrike i Sarajeva nemaju apsolutno nikakve veze i sva ta priča o pomirenju i oprostu je samo da se kupi vreme. Srpski način tog rešavanja je kupovina vremena.To je jedna pokvarena varijanta u kojoj ćemo da se pravimo kako radimo nešto. Ta komisija na papiru postoji, ali ona se ničim ne bavi i ništa ne radi. Tamo će svako od političara reći: izvini, ko kaže da se mi ne bavimo našom prošlošću, pa komisija, imate komisiju, imate medije. U Srbiji je na snazi najgora vrsta ravnodušnosti prema zločinima, tamo ljudi neće da čuju za zločine, oni izbijaju iz glave svaku pomisao na zverstva koja su počinjena. Pričajmo sad o onom malom ali važnom dijelu Srbije koji se ne ponaša tako. Pričajmo o Lukoviću, o Sonji Biserko, o Radomiru Konstantinoviću, Latinki Perović, Filipu Davidu, Nataši Kandić...? - U Srbiji su svih ovih godina živeli i radili ljudi koji su se odredili prema ratu, prema Miloševiću i fašizmu u Srbiji. U početku to je bio Beogradski krug koji je vodio Rade Konstantinović. U to vreme postojali su Vreme, B92, sve vreme fantastično je radila Nataša Kandić, sakupljajući dokumenta, radeći na terenu. Neverovatan posao je radio i Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji na čelu sa Sonjom Biserko. Hoću da kažem da u Srbiji još postoji desetak organizacija ili desetak ljudi koji nisu promenili svoja ubeđenja. Istovremeno, neki su ispali iz tog našeg kruga. Ali još u Beogradu postoje ljudi koji ne dozvoljavaju da budu kupljeni, ne pristaju na ovu vrste zavere. Upravo zato što je reč o manjini i uglavnom o ženama, većina se oseća hrabrom: kažu, s njima se možemo lako obračunati. Mnogi od nas imaju osećaj da je danas gore nego za vreme Miloševića. Ja u vreme Miloševića nisam imao pretnji niti osećaj da su svi protiv mene. Želeo sam da verujem da smo svi na istoj strani. Danas se događa da neki ljudi ubijaju svoju prošlost. To je nešto što je meni neshvatljivo i što ne mogu da razumem, ta dominacija većine nad manjinom. U prošlom broju Vremena Svetislav Basara, književnik, Natašu Kandić i Sonju Biserko zove guzatim, prljavim babama koje traže revolucionarnu pravdu. Kaže, čak, i da smo činili zločine, mi se nećemo saginjati pred tim guzatim babetinama koje zahtevaju da se izvinimo. Pa to je horor...? - Strašno! Sličnim jezikom govori i Stanko Cerović. Kaže, kad Sonja Biserko nešto zahteva i traži, da su njeni argumenti i način izlaganja takvi da niko normalan ne može da prihvati te optužbe, čak i da su istinite. Reč je o nečemu što izmiče racionalnoj kontroli, mom shvatanju sveta i Srbije u kojoj sam živeo. Kako je moguće da ja od fašista kakvi su Šešelj, Kalajić, Pajkić, doživljavam iste uvrede kao i od ljudi s kojima sam nekad bio na istoj strani. To je ono osećanje koje je meni apsolutno nejasno i pitam se kako se osećaju ti ljudi kad pomisle na Sarajevo. I da li ikada razmišljaju da dođu u Sarajevo, kako će ih ti ljudi primiti i šta misle o njima. Ja, kad nešto pišem, tekst nije samo moj, nego svih čitalaca koji u njemu nalaze neku vrstu identifikacije i nade da Srbija nije baš sva mračna, odvratna. Ako imate slučajeve kao što su Cerović i ljude koji se ponašaju kako se ponašaju, ako imate pismo Vedrana Matića u kojem on opravdava zločin nalazeći opravdanje u prošlosti, to je onda strašno i nepojmljivo za mene. I to je ona vrsta razočarenja koju ti prirede prijatelji. I to je najgora vrsta razočarenja. Osetiš se užasno sam. Srećom, u Beogradu postoji mala grupa ljudi u kojoj čovek može da nađe istomišljenike, u kojoj može da razgovara i da se bar na trenutak oseti normalno. Prije nekoliko godina ovdje je bio Radomir Konstantinović. Odbio je da priča za medije, ali je pristao da se druži s ljudima iz medija. Tad sam čuo onu strašnu rečenicu: "Deco, sam sam vam kao pas." Ta opcija izgleda da unaprijed podrazumijeva usamljenost? - Normalno da podrazumeva. Mi smo se godinama nalazili u Beogradskom krugu, u dvorištu kod Borke Pavićević u Centru za dekontaminaciju. To je bila mala grupa ljudi, možda stotinjak, i svi smo se znali. Mi smo tamo pre tri godine prvi put gledali film o Srebrenici. Ja sam tu pravio promociju svoje knjige, upravo 2000. godine na godišnjicu bombardovanja. To je naša oaza. I mesto gde su se nalazili isti ljudi. Nas pedesetak. Sad se to rasipa. Neki su umrli, neki otišli... Hoćeš da kažeš da liberalni Beograd može da stane u jedan autobus? - Nažalost, tako je. Navešću još jedan primer. Svi ti bitni datumi, kao što su obeležavanje godišnjice pada Vukovara, bombardovanja Dubrovnika, ili šesti april, kad je napadnuto Sarajevo, sve se to odvijalo u tom krugu od 50 ljudi. Dakle, nezavršena priča o zločinima. Imam osjećaj da se nije desila najvažnija stvar koja se trebala desiti, denacifikacija. Ima li onda rješenja? - Teoretski, rešenje postoji. Naravno da je mnogo vremena izgubljeno. Mediji bi trebali biti nosioci društvenih promena, oni bi trebali da otkrivaju, iniciraju, pitaju, da govore o onome šta se dešava. Ali ništa od toga ne rade. Drugo, ne postoji spremnost ni države ni državnih organa, odnosno ministarstava, da se o bliskoj istoriji javno progovori. Mi nemamo ni debatnih emisija na TV-u koje govore o tome. Pitanje rata i ratnih zločina nije tema, to je zabranjena tema, deo koji niko ne pominje. Vi u Bosni treba da znate kakvi su naši udžbenici, šta nam đaci uče. Recimo ovo: Draža Mihailović je bio antifašista i heroj koji se borio protiv Nemaca, ali ga je grozni Hitler sjebo tako što se udružio s Englezima i onda velikog heroja izbacio iz zemlje. Kad je bio sedmi juli, nekadašnji dan ustanka Srbije, tog dana na TV-u su prikazane dve proslave. Proslava partizana, boraca koji su došli na komemoraciju, i proslava četnika na komemoraciji ubijenih žandara 7. jula. Oba ta priloga su stavljena u istu ravan. Pa vi sada izaberite šta vam je draže, ova ili ona istorija. U Srbiji postoje dve paralelne istorije, a prevagu odnosi ova istorija četništva. Zar nije državna televizija prije par meseci krenula sa specijalnom emisijom koja se zove Ravnogorska čitanka. To je emisija o četnicima koja će navodno ljudima da objasni šta se zaista desilo. U Jugoslaviji su četnici bili fenomenalni, to nam poručuju kroz Čitanku. I šta onda da očekuješ? Znači, imamo historijsku i političku inverziju. Umjesto emisije o Srebrenici, gledate Ravnogorsku čitanku. Zanima me šta stranci rade. Pouzdano znam da se desetine miliona eura slijeva u srbijanske medije, s motivacijom da se ti mediji demokratiziraju. Eure vidimo, a demokratizacije ni za lijeka? - Mislim da se i u Srbiji i u Bosni dešavaju isti procesi. Međunarodna zajednica nerado podržava projekte koji se tiču prošlosti. I ovde i u Srbiji postoji jedno pravilo ponašanja koje vam ili tajno ili javno upućuje međunarodna zajednica: nemojte o prošlosti, pa mi smo došli da se izmirite, okrenimo se budućnosti. Svi ćemo jednog dana ući u Evropu, neće biti granica. I u Srbiji su stranci, nažalost, umorni i tamo ih nervira ta priča o prošlosti. Kao i ovde, svaku godinu dana dolaze nove ekipe, nove grupe ljudi. I uvek ista priča: njima je dosadna priča o ratu. Oni daju pare, govore da je bitna ekonomija, trgovina, jebeš ostalo. Koštunica je dao jednu ciničnu izjavu, da ne dolazi u obzir nikakvo izvinjenje Bosni, jer je izvinjenje samo metafora. Kaže, važna je trgovina, komunikacija roba i ljudi. Tim redom. Prvo roba pa ljudi. Dakle, nikakvo izvinjenje, jebeš rat, jebeš mrtve, idemo da izvozimo crepove, čaše i pepeljare. I međunarodna zajednica to podržava. Vi u Sarajevu najbolje znate, svih ovih godina, kakva su njihova osećanja, kakav im je odnos prema ljudima. Oni smatraju ove prostore niže vrednim i neće da se bave tim etničkim kompleksima. Odbijaju da ih rešavaju. Oni smatraju da recepti koje imaju u Finskoj, Poljskoj, Litvaniji, mogu da se mehanički prenesu ovde. A svi znamo da ne mogu. Zbunjuje me recepcija Miloševićevog suđenja u Srbiji. Mislio sam da su oni gnjevni na njega, makar i zbog pogrešnih razloga. Ali vidimo nešto drugo. Čini se da je Milošević ovo suđenje iskoristio da povrati izgubljenu popularnost, da je ponovo idol. Milošević je povratio popularnost kao pojedinac. On je užasno popularan kao pojedinac, jer u kolektivnoj svesti Srbije postoji ljubav prema usamljenom pojedincu koji se bori protiv celog sveta. On ti je kao neka vrsta supermena koji brani sve vrednosti. On je hrabar, neustrašiv, nema advokata, šta će mu, brani, prema mišljenju tih ljudi, svakog od nas. Jer, Srbija nije kriva, mi smo napadani sve vreme, samo smo se branili i potpuno je nepravedno da Milošević kao takav bude osuđen. On je sada heroj za mnoge ljude, čak i za one koji su se godinama borili protiv njega, koji su ga mrzeli. Oni su sada u situaciji da kažu: ja sam se ponovo zaljubio u Miloševića. Vidim da ti ova putovanja izvan Srbije, u Hrvatsku i Bosnu, shvataš kao vrstu intelektualnog i duševnog ventila. Jesam li u pravu? - Potpuno si u pravu. Ja ne mogu zamisliti da budem non-stop u Beogradu, da ne putujem, ja sam imo neku vrstu života koji je meni zanimljiv, a drugima možda komplikovan.To je da jedno deset dana mesečno boravim u Hrvatskoj, Bosni ili negde drugo u inostranstvu i da se posle ponovo vratim u Srbiju. To mi je jedini način na koji mogu da funkcionišem. Pa ja danas imam pet puta više prijatelja u Sarajevu i Zagrebu nego u Beogradu. Odlazak u te zemlje daje mi novu perspektivu, u prilici sam da vidim kako vi doživljavate sve ovo u Srbiji. To je jako bitno u situaciji u kojoj 90 posto stanovišta u Srbiji nigde ne putuje. Nemaju pojma kako to izgleda u Sarajevu, kako to izgleda u Hrvatskoj. Gomila ljudi me pita kako ti smeš da odeš u Sarajevo, pa šta ti rade tamo. Šta ako te zakolju u Sarajevu, šta ako te ubiju u Zagrebu? Pa ovi kažu kava, ovi kahva... Ljudi žive i dalje u tim stereotipima mržnje, ubistava... Meni su ti odlasci ne samo mentalni odmor nego duhovna hrana. Da li povratak jednog čovjeka, kakav je Srđa Popović, može izmijeniti javnu i političku scenu u Srbiji? - Mislim da su povratak Srđe Popovića i polemike koje je pokrenuo užasno bitni i za Srbiju i za sve nas koji živimo tamo. Pokazalo se da je Srđa Popović čovek kojem se ne može ništa zameriti. On je i svojim ugledom i tradicijom i svojom istorijom do te mere neuprljan, do te mere čist, da je njegov povratak apsolutno najbolja stvar koja je mogla da nam se desi. To je jedan od najlepših trenutaka koji se nama u Srbiji dogodio, to da se Srđan Popović vrati i da bude na strani nečega što je nama užasno bitno. Da li možemo napraviti neku vrstu paralele, da napravimo razliku između dva vodeća političara u Srbiji, Đinđića i Koštunice? - Koštunica predstavlja mračnu, tradicionalnu, lenju, neodlučnu desnu Srbiju, koja je kombinovana idejama Šešelja i Slobodana Miloševića. Vidim Koštunicu kao simbola tromosti i lenjosti, kao čoveka koji se pojavio ovde iz 17.,18. veka, potpuno neupućenog da postoje kompjuteri, da postoji kosmos, Internet. Vidim čoveka koji živi u prostorima Srbije od prije deset vekova. S druge strane, imamo Đinđića koji je, što god mislili o njemu, verovatno najpragmatičniji političar kojeg je Srbija imala u poslednjih desetak godina. On nema taj osećaj za tradiciju, užasno brzo se prilagođava trendovima. On je nemački učenik, flegmatičan, okretan, spreman na promene. Moram da kažem da se primećuje u njegovim nastupima i govorima da je krenuo suprotnim putem od onog koji se očekivao. On je nedavno po prvi put na mitingu javno i oštro kritikovao nacionalizam. Govorio je o ratnim zločinima, o potrebi da se Srbija suoči s tom pričom. Gdje se između njih smjestio Aleksandar Tijanić, velika medijska zvijezda predratne Jugoslavije? - Aleksandar Tijanić je već godinu i po medijski savetnik Vojislava Koštunice, tako da on radi posao koji je radio godinama, neko vreme za Miloševića, neko vreme protiv. Sada se, eto, našao u štabu Vojislava Koštunice. Zanimljiva je njegova karijera, ona je apsolutno kontroverzna i nejasna čak i njegovim prijateljima. Mislim da je to njegov izbor. U svemu tome pokušavam ne da ga opravdam, nego shvatim. Kod njega nema ideologije. Kad je on u pitanju, ili se radi o finansijama ili o vlasti. Mislim da mu ova pozicija daje mogućnosti koje mu trebaju. Ali to se od njega i dalo očekivati. Tako da Tijanić nije iznenađenje. Iznenađenje je drugi čovek, Bogdan Tirnanić, koji je godinama relativizovao sve vrste politike. Poslednjih šest meseci piše za fašistički Nacional, gde ima dnevnu svoju kolumnu. Njegove stavove mogu da uporedim sa stavovima Dragoša Kalajića i sličnih tipova. Došao je u situaciju da bude apsolutni fašista. To je naprosto zaprepaštenje: Bogdan Tirnanić je čovek koji se na najprimitivniji način obračunava s etničkim grupama, s liberalnim krugovima u Beogradu, braneći zločine, napadajući Hrvate i muslimane. On je za mene najveće razočarenje. Kako vidiš ovaj prostor u narednih deset godina. Dakle Srbija, Crna Gora, Kosovo...? - Mislim da u Srbiji polako sazreva svest o onome što neki ljudi godinama govore i najavljuju. Kosovo više nije i verovatno nikad više neće biti deo Srbije. Teoretski, mislim da neće biti nezavisno, ali ni deo Srbije, nego će živeti u bezvazdušnom prostoru još dvadeset ili trideset godina. Prema tome, Kosovo ne treba uzimati u obzir kao nešto što je ozbiljna srpska ideja, nakon svega što je Milošević tamo uradio. Mislim, nažalost, da će i sudbina Bosne mnogo zavisiti od događaja u Srbiji i Hrvatskoj. Sve zavisi od ekipa, odnosno režima koji budu na vlasti. 21 pitanja za 90 sekundi Balkansku depresiju razbijam vinom, pornićima i vutrom Esencijalni album jugoslovenskog rocka? - Idoli, Odbrana i posljednji dani Tri najvažnije ploče Pere Lukovića? - Svi albumi Ramonesa. Prvi album Roxy Music. Prvi album Dream Syndicate. Da li je rock'n'roll mrtav? - U svetu ne, na ovim prostorima da. Najbolja protestna rock pjesma? - Dylanova Blowin In The Wind Najljepša žena popularne muzike? - Shirley Manson iz Garbage. S kim si radio najteži interview? - S Bajagom i Čolićem jer nisu umeli ništa da kažu. Utiče li muzika na potenciju? - Da. U kom smislu? - Pozitivnom, naravno. Zašto se ubila Lolo Ferrari? - Nije lako nositi onolike sise. Najbolja erotska scena nekadašnjeg Yu filma? - Film Crveno klasje, scena s Radetom Šerbedžijom i, mislim, Milenom Zupančić. Koji film si najviše puta gledao? - Ko to tamo peva. Tridesetak puta. Tri najvažnije knjige Pere Lukovića... - Peter Maas Ljubi bližnjeg svog, Džejms Šturc Saso i sve knjige Michaela Connelya. Andrić ili Krleža? - Krleža, jer mi je bliži. Najgora politička izjava koju ste čuli u posljednjih deset godina? - Srbija nije egzotična država, mi nikog nismo terali na egzodus, izrekao ju je 1998. godine Milovan Bojić, bivši potpredsednik Vlade Srbije. Dobra je i ona Dobrice Ćosića: Srbi ne vole more jer tamo nema ni grobova ni humki. Kako si proslavio uspjeh jugoslovenske košarkaške reprezentacije? - Bio sam u Zagrebu. Nisam slavio, navijao sam za Argentinu. Kako bi u tri riječi opisao odbranu Slobodana Miloševića? - Tupavo, patetično i jadno. Može li rock mijenjati političku situaciju? - Ne. Kada si se posljednji put potukao i zbog čega? - Zbog muzike 1981. godine. Kako razbijaš balkansku depresiju? - Vinom, pornićima i vutrom. Preporuči flašu vina i CD koji se sluša uz nju? - Evo, recimo, crni Babić i album Ede Maajke. Koji period života bi volio prespavati? - Poslednjih deset godina http://www.startbih.info/broj/intervju.asp?br=101 Reagovanja šaljite na email: mailto:[EMAIL PROTECTED] Srpska Informativna Mreza [EMAIL PROTECTED] http://www.antic.org/
