| Mirko Tepavac |
Tri decenije od obracuna sa srpskim liberalima po(r)uke za buducnost
Poraz koji je, delom, bio i pobeda
Tri decenije nisu jos "istorijska distanca" ali jesu respektabilno vremensko rastojanje, s obzirom na potonje "ubrzavanje istorije" i buru dogadjaja koji su jarko osvetlili prethodno razdoblje.
Reformski potencijali jugoslovenskog drustva sedamdesetih godina proslog veka, nisu bili neizmerni, ali su realno postojali. Teza da su reformatorske mogucnosti jednopartijskog socijalizma suzene do nepostojanja, nacelno je tacna, ali nije tacno da uopste nisu postojale, pogotovu ne u Jugoslaviji, koja je tada bila neuporedivo slicnija proevropskim profilima, nego bilo koja druga zemlja real-socijalizma. Projekat reformi 1963. (koju je potpisivao Mijalko Todorovic) bio je dotad najobuhvatniji, podrazumevao je znacajniju korekciju uloge Partije u drzavi i privredi, ali je ubrzo i on poceo da malaksava, suocen sa neizbeznim politickim posledicama, koje tvrdo krilo partijskog vodjstva nije bilo spremno da prihvati.
Ukratko, prepreke svim reformskim zamislima do 1969, lezale su u politickoj sferi, i zato su upravo na nju liberali pokusali da uticu u kratkom, trogodisnjem (1969 - 1972) razdoblju svoga delovanja.
Nisam tada u kontinuitetu pratio sve sto se dogadjalo na unutrasnjoj politickoj sceni Srbije ali sam, po prirodi tadasnje duznosti, izbliza pratio sta se istovremeno dogadjalo u Evropi i svetu. Pod uticajem povoljnije evolucije u medjunarodnim odnosima, i smanjenja zategnutosti u Evropi, poraslo je verovanje da je kod nas moguce ono sto jos nije bilo moguce u sovjetskom bloku, od kojeg nas je jos vise udaljila prakticna primena Breznjevljeve "teorije ogranicenog suvereniteta". Nije bilo bez osnova verovanje da se vise puta obecane pa iznerene reforme mogu revitalizovati i smeksati politicke barijere koje su je neprekidno sputavale. Uostalom, gde je bilo nemirenja i na Istoku (Poljska Solidarnost, cesko Prolece, najzad, sovjetska Glasnost) lakse su se otvarala vrata kasnijim demokratskim promenama.
|
Nase medjunarodno okruzenje naprotiv je potpuno odgovaralo izgledima za uspeh reformi. Zapad nas je na njih podsticao, a Istok nije bio mocan da nas osujeti. Sve je zavisilo od unutrasnjeg odnosa snaga i nase spremnosti da iskoristimo oslobodjen prostor. Moglo se, dakle, verovati da ono sto je spoljna sila tamo osujetila, kod nas moze da se dogodi i - zahvaljujuci ubedljivo nezavisnom polozaju zemlje i njenoj dobroj povezanosti sa svetom - uspesno odbrani.
Manje je poznato a jos manje priznato, da je u jugoslovenskom Savezu komunista uvek postojala jedna demokratska struja, uvek doduse manjinska, ali dovoljno jaka da se sa njom moralo racunati. Vec sam dolazak Marka Nikezica na celo SK Srbije, i pored toga sto je i sam Tito bio protiv toga ("Nikezica sam predvideo za neku drugu duznost") bio je znak povecanog uticaja demokratskog krila u srpskoj Partiji. U takvim opstim okolnostima je pod rukovodstvom Marka Nikezica, i uz neumornu zauzimljivost Latinke Perovic, grupa mladjih istomisljenika iz sireg kadrovskog sastava Saveza komunista, pokrenula Srbiju ka modernizaciji i vecem stepenu politicke kulture, ka emancipaciji i evropskim demokratskim uzorima. Prvi put je sa vrha jedne republicke partije ponudjena nedvosmisleno demokratska alternativa.
Srpski "liberali", kako su ih egzekutori kasnije krstili (cudom se nisu setili nekog "pogrdnijeg" imena), nisu gajili iluzije da se priroda jednopartijski centralizovanog socijalizma moze lako promeniti. Mislili su, medjutim, da treba ispuniti sav prostor koji je oslobadjala promenjena realnost.
Najvidnija opoziciona skupina, koja je uznemiravala partijski vrh i Tita licno, bili su tada intelektualci okupljeni oko Praxisa, Beogradskog univerziteta, Udruzenja knjizevnika, Srpske akademije nauka. Najveci deo njih homogenizovan je u studentskom protestu 1968, zanemarivsi ne male medjusobne razlike u gledanju na srpsko demokratsko i nacionalno pitanje. Jedan njihov deo, znacajniji po ugledu nego po brojnosti - koji se borio u prvim redovima protiv plime rusilackog nacionalizma - kasnije je, kao liberali pre njih, bezobzirno napadan za mondijalizam i nacionalnu izdaju.
Ponasanje Tita i velikog dela partijskih konzervativaca u obracunu sa liberalima bilo je logicno i ocekivano, sto se ne bi moglo reci za reagovanje ranije pomenutog dela nacionalisticke intelektualne elite. Njih je od pocetka mnogo vise zanimala promena polozala Srbije u sistemu, nego promena sistema. Neki akteri Pokreta 1968, medju kojima i vecina tadasnjih pa i danasnjih kriticara liberala, danas ne vole kad ih potsecaju da su se tada zalagali za "pravi", "marksisticki" socijalizam, jer su ga se, u medjuvremenu odrekli u ime nacionalnih prioriteta. ("Prvo srpsko nacionalno pitanje, pa onda demokratija!") I bas oni su najglasnije okrivljivali liberale da su pomagali Titu da ucvrsti represivni socijalizam. Za antikomunisticke disidente, liberali su, kao i Djilas, pre njih, sve do danas ostali samo komunisticki aktivisti ("komunisti - svi ste isti!").
Za to im je bila potrebna teza da je komunisticka Jugoslavija tamnica srpskog naroda i antisrpska tvorevina, i da je rusenje Jugoslavije preduslov za rusenje komunizma.
Nastavlja se
<<null.gif>>
