Pre svih istoricari, a potom i istrazivaci, publicisti i novinari bave se mnogo vise sa dve poslednje srpske dinastije Obrenovicima i Karadjordjevicima, iako su i druge srpske dinastije bile za Srbiju njen razvoj i opstanak najmanje toliko, ako ne i vise znacajne, pa i duze trajale.
Tako je poslednja dinastija srednjevekovne Srbije - Brankovici trajala od 1319. do 1504. godine u vreme neprekidnih i teskih borbi sa Turcima. Kao rodonacelnik ove dinastije smatra se Mladen, srpski vlastelin, koji je pred smrt Kralja Milutina upravljao srpskim oblastima oko Trebinja. On je imao tri sina i cerku, a najmladji je bio Vuk Brankovic koji se u narodu neopravdano smatra izdajnikom Cara Lazara u Kosovskoj bici. Vuk je inace bio Lazarev zet - ozenio je cerku cara Lazara i Kneginje Milice sa kojom je imao tri sina.
Istorija najvise pamti Djurdja Brankovica buduceg samodrsca Srbije, koji je nasledio 1427. Despota Stefana. Djuradj Brankovic je u drugom braku bio ozenjen sa grckom plemkinjom Jelenom Kantakuzen. Zbog velikih i teskih radova na izgradnji tvrdjave oko grada Smedereva, koje je proglaseno za novu srpsku prestonicu, velikih poreza i nekoliko rusenja gradjevina tokom izgradnje, narod je za sve to okrivio Djurdjevu zenu grkinju, a u narodnim pesmama nazvao je "prokleta Jerina". Unuk Djurdja Brankovica sin Grgura, bio je inace poznati srpski junak u narodnim pesmama prozvan " Zmaj Ognjeni Vuk " poznat kako po mnogim uspesnim bitkama sa Turcima, tako i po nemilosrdnosti.
Ono sto je narocito znacajno, ne samo Brankovici nego i druge srpske dinastije onoga vremena ostavile su nebrojeno vise zaduzbina, crkava i manastrira od Karadjordjevica i Obrenovica, a posebno su imale mnogo vise sluha za saradnju sa srpskom crkvom i svestenstvom u tim teskim vremenima, boreci se za ocuvanje srpskog identiteta i pravoslavne vere.
