Jedan od Vaših prethodnika, Horst Grabert,
koji je bio nemački ambasador u doba Vili Brenta, kazao mi je da je u to
vreme Beograd predstavljao jedno od najlepših mesta za nemačke diplomate.
Šta znači danas biti nemački ambasador u Beogradu?
- Beograd je i
danas jedno od najvažnijih diplomatskih mesta. Naravno, sada imamo sasvim
drugu situaciju nego kada je na čelu Jugoslavije bio Tito. Danas imamo
drugi zadatak - da ponovo uspostavimo saradnju između Nemaca i Srba koja
je postojala i ranije. Naš je, takođe, zadatak da pokušamo da objasnimo da
Srbija pripada Evropi jer je to osećanje bilo prekinuto u nedavnoj
prošlosti.
Kako će se odvijati budući politički procesi u Srbiji,
po Vašem mišljenju?
- To je veoma teško predvideti. Kao prvo, imamo
proces prelaska sa socijalističke ekonomije na slobodno tržište. Kao
drugo, a taj problem je mnogo teži nego što sam mislio, da se premosti ta
krizna situacija koja je donedavno postojala u Srbiji. Sami znate da je
prvo na ovim prostorima bio građanski rat, zatim je došla NATO
intervencija i, kao treće, treba da se pronađe prava, trajnija forma ove
države, koja se sada zove Srbija i Crna Gora, i - kao što znate - ona se
još nije stabilizovala.
Da li ste pre dolaska u Beograd imali neke kontakte sa
Srbijom?
- U Beogradu sam od septembra prošle godine. Kontakte sa
Beogradom imao sam i ranije, 70-ih godina sam radio na prvom trgovinskom
dogovoru između tadašnje Jugoslavije i Evropske zajednice. Posle toga sam
radio u Odeljenju koje je bilo nadležno za područje Jugoslavije, i to pod
Helmutom Šmitom, tom prilikom sam upoznao i Tita. Takođe, bio sam dosta
puta i privatno u Beogradu.
Vi ste tu svega nekoliko meseci, pa, ipak, za to kratko
vreme sigurno imate određene utiske. Da li možete sa nekoliko reči da nam
ih opišete?
- Pre nego što sam krenuo nisam imao neki lep
predosećaj. Gledao sam, naravno preko televizije, rakete koje su pogađale
grad tokom NATO intervencije i to je ono prvo što mi je bilo pred očima
kada sam imenovan za ambasadora Nemačke u Beogradu. Mislili smo da je grad
veoma razrušen. Hvala Bogu, kada smo stigli, ustanovili smo da to nije
slučaj. Naravno, videli smo nekoliko razrušenih zgrada, koje i dalje tako
stoje. Nadalje, primetili smo blago poboljšanje. To se vidi po fasadama
zgrada u Beogradu koje se nanovo uređuju, u izlozima mogu da se vide mnoge
stvari, potrošnja polako ali ipak raste, itd.
Ponovo Beograd počinje da dobija tu atmosferu koju je
nekada imao kada sam ja, pre dve decenije, u njemu boravio. Ono što je na
mene posebno ostavilo utisak - jesu ljudi. Oni nisu tako nezadovoljni kako
bi se moglo očekivati s obzirom na ekonomsku situaciju u kojoj se nalaze.
Verovatno je to i stvar mentaliteta... Srbi su narod koji voli da se
druži, koji je po svojoj prirodi veseo, voli da živi. Oni prosto i nemaju
mnogo vremena da razmišljaju o nekoj dalekoj budućnosti, već pokušavaju iz
dana u dan da žive i prežive i poboljšaju svoj materijalni položaj i da,
pri tome, uživaju u životu.
![]() |
![]() |
![]() |
Kinezi kao primer
Da li možete čitaocima "Glasa javnosti" da kažete
nešto, što Vas ja nisam pitao, a želeli biste da saopštite našim
čitaocima?
- Srbi koji žive u Nemačkoj, a ima ih nekoliko
stotina hiljada,treba da daleko više urade za svoju zemlju nego što
je to bio slučaj do sada, i da oni, ako vole svoju zemlju, doprinesu
njenom što bržem privrednom oporavku i prosperitetu. Srbija se
nalazi u jednoj zaista teškoj situaciji i logično je očekivati da
prvi Srbiji pomognu njeni građani koji žive u Nemačkoj i drugim
evropskim ili prekomorskim zemljama. Svojoj otadžbini se ne služi na
taj način da se čovek neprestano žali i jadikuje, već kroz
konstruktivan rad i zalaganje. Ja sam, lično, pre Beograda bio na
službi u Kini i, mogu vam reći, da vam kineska dijaspora zaista može
poslužiti kao primer. Ona je mnogo doprinela i doprinosi privrednom
prosperitetu Kine. |
![]() |
![]() |
![]() |
![]() |
![]() |
![]() |
![]() |
Šta je Vaš glavni zadatak u Beogradu?
- Kada sam
bio određen za ambasadora, pitao sam zbog čega sam baš ja imenovan. Dobio
sam sledeći odgovor: "Vi ste pravi čovek za to mesto, jer Vi upravo
dolazite iz Šangaja, Kine, gde ste mogli da doživite vaskrs jednoga grada
koji je decenijama bio zapušten. Beograd je, takođe, imao sličnu sudbinu
kao Šangaj". Međutim, kao i u Šangaju i u Beogradu imamo ponovo prisustvo,
doduše tek u povojima, nemačkih privrednika. Dakle, najvažniji zadatak
jeste da nemačku privredu ponovo zainteresujemo da se angažuje u Srbiji.
Glavni je zadatak da ohrabrimo investiranje u Beograd,
trgovinu. Ja sam, takođe, bio jedan od pregovarača sa nemačke strane u
vezi sa pristupanjem Evropskoj uniji Austrije, Švedske i Finske. Ja ovde
pokušavam da budem koristan, ako nekome zatreba savet koji se odnosi na
put Srbije i Crne Gore u Evropu. U Beograd se nije vratio samo nemački
ambasador, nego i druge nemačke institucije kao što je Gete institut,
brojne fondacije i neke velike firme.
Da li ste zadovoljni nemačkim prisustvom u
Beogradu?
- S obzirom na celokupnu situaciju na samom početku, ne
mogu reći da sam nezadovoljan, jer smo položili temelj za dugoročnu
saradnju. Nemačka privreda se više ograničava na posmatranje situacije
koja postoji u Srbiji, a razlog leži u političkim prilikama koje vladaju u
Srbiji. Svaka privreda zahteva, pre svega, stabilnu situaciju u jednoj
zemlji.
Srpska privreda je još uvek u veoma teškom položaju,
privredni rast gotovo i da ne postoji, inostrane investicije su male zato
što ne žele da na sebe preuzmu suviše veliki rizik. Ali, ima i pozitivnih
primera: nemačka firma "Henkel" kupila je u Srbiji jednu fabriku, takođe i
"BMW". Zatim, tu postoji i trgovinska kuća "Obi". Dakle, sve u svemu,
stvari se polako kreću u pravom smeru.
Kako ocenjujete politiku reformi sadašnje Vlade
Srbije?
- Moj utisak je da su oni do sada dosta dobro obavili svoj
zadatak. Mislim na gospodina Đelića, Dinkića, Pitića. Naravno, sada je
glavno pitanje kako će se to implementirati. Veoma težak problem
predstavlja i pitanje privatizacije, gde nisu ostvareni dobri rezultati.
Naravno, tu je osnovno pitanje vlasništva.
I sami znate da je posle 1945. izvršena denacionalizacija
i da je tu pogođena i nemačka manjina, a među nemačka manjina u Vojvodini.
Svi oni sada postavljaju zahtev za povratak imovine koja im je oduzeta
posle 1945. godine, i ceo taj problem unosi nemir među stanovništvo
Srbije, a to je, opet, usko povezano sa stranim investicijama . Ako strani
investitor kupi neku nekretninu, njemu u ovoj zemlji još niko ne može da
garantuje da se neće javiti neki vlasnik čija je imovina oduzeta pre 1945.
godine.
Suviše mnogo vremena se troši na neke političke rasprave i
rivalitete, na odnos između Srbije i Crne Gore, zatim, nije
zadovoljavajuća saradnja sa Haškim tribunalom. Dakle, sve to zajedno
usporava dolazak i rešavanje stvarnih i privrednih reformi, tako da se
ovde postavlja pitanje da li postoji dovoljno političke volje.
Pređimo sa velike politike na obični svet. Moje
pitanje, razume se, odnosi se na vize. Šta bi ovde moglo da se uradi kako
bi se građanima Srbije pred Nemačkom ambasadom i drugim ambasadama
Evropske unije skratilo čekanje, koji mnogi osećaju kao
poniženje?
- To pitanje je veoma kompleksno i ima veze sa teškom
ekonomskom situacijom u mnogim zemljama Evropske unije, zatim sa pojavom
kriminala...
Šta uraditi da je jedna Olga Kostrešević, koja je
prevela mnogo nemačkih filozofskih knjiga, prisiljena da se izlaže
ponižavajućoj proceduri čekanja za vizu, a reč je o osobi koja je toliko
zadužila nemačku kulturu?
- Teško je praviti izuzetke. Zakon se,
prosto, odnosi na sve ljude, i ja se iskreno nadam da će se i taj problem
uskoro rešiti, jer mi smatramo Srbiju i Crnu Goru delom Evrope. Kad ste
već spomenuli ovo ime, razume se da smo mi zainteresovani da uspostavimo i
održavamo kontakt sa takvim osobama, osobama koje predstavljaju most
između naših naroda. Međutim, osobe takvih i sličnih profila trebale bi,
možda, i da se same predstave - ili nama ili, još bolje, Gete
institutu.
Za ovo kratko vreme uspeli ste da stignete i do Kosova.
Kako gledate na taj problem?
- Imam utisak da izveštaj Mihaela
Štajnera, koji je on uradio za Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija, pruža
dobru osnovu za rešenje kosovskog problema. Tu, naravno, ima reči o
integraciji Srba u kosovsko društvo, kao i o povratku Srba na Kosovo.
Mislim da ovde treba, takođe, da se postavi jasno pitanje: koliko Srba
zaista želi da se vrati na Kosovo. Mi još nemamo potpuni odgovor na to
pitanje, odnosno još uvek ne znamo koliki procenat Srba želi da se vrati
na Kosovo.
Nikola Živković
