| 23. februar 2003.
Snašla se braćaBraća Dimitrijević iz sela Jovanovca kod Kragujevca su najpre počela da rezbare kutije za nakit, pa buklije i ramove za slike, da bi sada svoje umeće najradije pokazivali na ikonostasima
Buklija ukrašena duborezom, kakvu bi svaki srpski domaćin poželeo u domu, bila je dovoljno ubedljiv razlog za promenu plana prilikom nedavne posete gradu na Lepenici. Videvši je među suvenirima u vitrini Turističke organizacije Kragujevac, krenuli smo do obližnjeg sela Jovanovca da upoznamo duboresce, braću Dimitrijević. Sneg je počeo da kopni, a ono malo januarskog sunca je ipak uspelo da izmami prve visibabe. Lepo uređeno dvorište Dimitrijevića očigledno ni usred zime nije bez cveća. U susret nam je došao Ivan, naočit momak prodornog pogleda. Iz radionice se u radnom odelu pojavio i mlađi brat Milan, široko osmehnut. I mada bismo radije da majstore vidimo na delu, domaćinski red nalaže da se prvo poslužimo, po redu: slatko, kafa i rakija. A red se poštovati mora. Zato bez pogovora ulazimo u lepu prizemnu kuću. O tome kako su, u gradu čuvenom po mašinskoj industriji, postali duboresci, Ivan priča: - Nije Kragujevac što je nekad bio. Društvene firme polako tonu. I moji roditelji su posle tolikih godina radnog staža postali "prekobrojni". Teško je bilo poverovati da ja, kao mašinski tehničar, imam bilo kakvu perspektivu. A od nečega se mora živeti. - Po povratku iz vojske bio sam usamljen - nastavlja. - Društvo se razišlo, pa vremena na pretek. Baš nekako u to vreme otac je nabavio podosta alata, tako da sam mogao da radim i mehaniku i stolariju. Svi preduslovi da počnem nešto da radim bili su tu. Ali, izabrao sam nešto treće...
Godinu dana pošto su počeli da se bave rezbarijom, braća su došla na ideju da svoje rukotvorine ponude Turističkoj organizaciji. Ali, da bi mogli da se bave ovom delatnošću, morali su da osnuju firmu, a to znači i da navedu imena direktora i radnika. Odlučili su da Ivan bude generalni, a Milan tehnički direktor. - Ivan bolje konstruiše a ja bolje crtam, tako da se dobro uklapamo. Ali, da bi se nešto uradilo, vrlo važno je imati dobar alat - objašnjava Milan. O alatu brine otac Borivoje, po struci mehaničar. - Mehaniku gotovo uopšte ne radim, više volim da radim sa drvetom - naglašava Borivoje s ponosom. I ne samo da voli da radi s drvetom, već je dobio i prostudirao knjige i priručnike o ohridskoj školi duboreza, objašnjavajući da je njemu i sinovima važno da ono što rade bude dopadljivo, ali i da ima umetničku vrednost. Zato veoma vode računa da ikone rađene u stilu baroka ne mešaju sa vizantijskom školom. Veština i maštovitost motiva izrezbarenih svuda gde duborez može da se "utka", od nameštaja do rama za slike i buklije, bili su preporuka momcima iz Šumadije i za izradu ikonostasa. Prvi je bio za crkvu Sv. Petke u Vukovaru.
Boraveći u domu Dimitrijevića mogli smo da se uverimo u istinitost narodne izreke da "složna braća kuću grade". Jer Ivan i Milan nisu samo vešti duboresci, već i majstori da naprave kuhinju po zamisli majke Milanke, ali i željama bake, da stave pločice, pričvrste gipsane lajsne na plafonu. Rečju, urade sve što je u domu potrebno da bi se u njemu osećali lepo i da slavu Sv. Jovana dočekaju u radosti i veselju. Igrom slučaja, između ohridskih duborezaca i Kragujevca postoji "jedna tajna veza". Naime, umeće makedonskih majstora istrgnuto je iz zaborava zahvaljujući akademskom vajaru Branislavu Jovančeviću, rođenom Kragujevčaninu, koji je 1928. godine u Debru osnovao umetničku drvorezačku školu, čiji su majstori postali nadaleko čuveni. Slavica Berić |
