|
Feljton – Najzagonetnije jugoslovenske ubice (7)
Glumac u najtežoj ulozi
Žarko Laušević je danas glumac u Njujorku, jer mu je Amerika
pružila mir i priliku da skine ljagu sa svog obraza. U Crnoj Gori je
osuđen kao ubica
piše: Marko Lopušina
O zločinu koji se dogodio u Podgorici u noći između 30. i
31. jula 1993. godine Žarko Laušević, tada glumac Jugoslovenskog dramskog
pozorišta iz Beograda, i danas razmišlja. Seća se:
– Odlučili smo te
večeri da, pre nego što odemo na spavanje u sestrin stan, nešto pojedemo i
popijemo po pivo. Svratili smo u kafić, gde sam, kada smo naručili jelo,
pitao konobaricu: "Kakva je ovo galama?", jer se čula neka buka. Mladić
koji je sedeo na zidiću kafića upitao je: "Šta je bilo, momak?" Kazao sam:
"Ništa, sve je u redu." A ovakav dijalog je i ponovljen, drugi, pa treći
put. Nisam učinio ništa što bi moglo da isprovocira svađu.
Prišao je
još jedan momak, a ja sam udaren. Guran sam, vučen, udaran... Za trenutak
sam izgubio svest. Sve se, procenjujem, zbilo za najviše pola minuta.
Sećam se samo delova događaja, jer mi je u glavi bilo sve zbrkano. Osećao
sam da mi se torba koju sam u poslednje vreme uvek nosio preko ramena, i u
kojoj je bio pištolj – otima. Uspeo sam da izvučem oružje, repetiram, ali
napad nije prestao. Pucao sam, ne znam koliko puta. Imao sam užasno
osećanje straha. Vidim, zatim: moj brat leži na dva metra od mene i iznad
njega onaj drugi momak, koji ga bez prestanka udara nečim u glavu. Imao
sam utisak da mu uzima život i pucao sam, bez razmišljanja.
Zločin u odbrani
Ovo je bio Lauševićev monolog i odgovor na optužnicu, koju
je zastupao zamenik višeg javnog tužioca Zoran Radonjić pred Velikim
krivičnim većem sudije Milića Međedovića u Višem sudu u Podgorici kada je
u jesen 1993. počelo suđenje Žarku Lauševiću, glumcu Jugoslovenskog
dramskog pozorišta, i njegovom bratu Branimiru, starom 38 godina, radniku
podgoričke "Elektrodistribucije". Optužnica ih je teretila za ubistvo
Dragora Pejovića (20) i Radovana Vučinića (21) i ranjavanje Andrije Kažića
(24) u kafiću "Apple" u Podgorici u noći između 30. i 31. jula 1993. Za
njega samog i za njegove obožavaoce ovaj zločin i ovo svedočenje bili su
najteža životna i filmska uloga.
Okrivljeni glumac je na sudu ostao pri
iskazu koji je dao u istrazi. Istu verziju događaja u Podgorici tog vrelog
leta ispričao je i Žarkov rođeni brat Branimir Laušević.
Na pitanje
zamenika tužioca da li je znao da i njegov brat ima pištolj, Žarko
Laušević je odgovorio da je znao da ga poseduje, ali da je tek posle
pucnjave saznao da je Branimir imao oružje i kritične večeri.
– Nisam
video pištolj u ruci svog brata. Nisam čuo nijedan pucanj, pa čak ni
svoje.
Sličice drame koja se poslednje julske noći u kafiću "Apple"
pretvorila u tragediju, polako se mesecima slagala u mozaik, i pred većem
sudije Milića Međedovića u Višem sudu u Podgorici, gde je održano suđenje
braći Žarku i Branimiru Lauševiću, koji odgovaraju za ubistvo podgoričkih
mladića, i u čitavoj crnogorskoj i jugoslovenskoj javnosti. Saslušano je
sedam svedoka ovog događaja. Zajedničko za sve je – da niko od njih nije
bio u bašti kafića kada je potegnuto oružje.
Lekarske analize pokazale
su da je Dragor Pejović pogođen sa četiri zrna. Tri su ušla u telo sa
prednje strane, a jedno sa leđa. Radovan Vučinić je imao tri prostrelne
rane s boka. Rane su zadobijene iz blizine. Žarko Laušević je imao lakše
povrede na desnoj strani temena, gornjoj i donjoj vilici, prstu na desnoj
šaci i desnoj podlaktici. Doživeo je i lakši potres mozga, zbog kog je bio
u nesvesti. Do potresa je došlo usled udara, tri puta po glavi, očigledno
flašom i pesnicom.
Laušević je rođen u Podgorici, gde je završio
gimnaziju kao vukovac. Tu je i započeo svoj život na daskama u pozorišnoj
grupi "Dodest". Diplomirao je glumu u klasi profesora Minje Dedića i vrlo
mlad okitio se nizom visokih umetničkih priznanja kao što su zlatna arena,
Sterijina nagrada, nagrada "Zoran Radmilović". Imao je u karijeri već pet
stotina predstava i desetak snimljenih igranih filmova. Zahvaljujući svom
talentu, ali i dobro izučenom glumačkom zanatu, Žarko Laušević je
podjednako dobro igrao tragičare i komedijaše, mirne lepotane i žustre
momke.
Oficir s ružom
Zločin u Podgorici privukao je veliku pažnju javnosti jer
ga je počinila popularna ličnost, glumac koji se proslavio u filmovima
"Specijalno vaspitanje", "Oficir sa ružom", "Boj na Kosovu", u kome je
igrao legendarnog srpskog junaka Miloša Obilića, u pozorišnim predstavama
"Original falsifikata", "Gorski vijenac", "Lažni car Šćepan Mali", "Mačka
na usijanom krovu", "Sveti Sava", "Pozorišne iluzije" i TV-serijama "Sivi
dom", "Jagode u grlu".
Žarko Laušević je bio miljenik publike, ali i
beogradskih šiparica, iako je bio srećno oženjen. Bio je miran i staložen
čovek, neopterećen slavom i popularnošću. Zato su i njegovi prijatelji i
obožavaoci bili zapanjeni činjenicom da je Laušević otišao na pozorišni
festival u Crnu Goru sa pištoljem u torbici. Bio je to moderni pištolj "CZ
99" sa četrnaest metaka, fabrički broj 44964. Laušević je ispalio
trinaest. Osam zrna pogodilo je telo crnogorskih mladića.
Zahvaljujući
Lauševićevoj popularnosti javno mnjenje u Jugoslaviji u početku se nije
mirilo sa činjenicom da je on u Podgorici sa bratom počinio dvostruko
ubistvo. Advokati Rajko Danilović i Toma Fila su to umeli da koriste da
Lauševića predstave kao čoveka koji je braneći brata prekoračio nužnu
odbranu i kao žrtvu crnogorskog junačenja i osvetničkog mentaliteta.
Mediji su pisali o tome da u Podgorici nije pucao Žarko Laušević glumac
već je "pucalo vreme", aludirajući na poratnu atmosferu straha i
napetosti. Sam Laušević se branio da je pucao iz straha za život rođenog
brata. Stručnjaci su, međutim, mislili drugačije.
Komisija
Sudsko-medicinskog odbora Instituta za psihologiju Medicinskog fakulteta u
Beogradu, koja je, pored ostalih, veštačila stanje Žarka i Branimira
Lauševića u vreme krvavog obračuna u kafiću u Podgorici u noći između 30.
i 31. jula 1993. godine, donela je nalaz po kome su tada "braća Laušević
zadobila telesne povrede". Ova komisija, "prema postojećoj dokumentaciji,
nije pronašla elemente koji bi ukazivali da su Žarko i Branimir Laušević
tada zadobili potres mozga". Prema tom nalazu, u vreme kada je bio
obračun, "Žarko je bio u stanju alkoholisanosti, odnosno u stanju
emocionalne uzbuđenosti, ali koja nije dostigla stepen jake
razdražljivosti".
Dilemu da li je Laušević prekoračio granicu nužne
odbrane sud nije prihvatio kao glavnu temu rasprave. Braći je suđeno na
osnovu činjenica da su izvršili dvostruko ubistvo na javnom mestu u
pripitom stanju. Crnogorski sud, stisnut zahtevima rodbine poginulih i
same javnosti, osudio je Žarka Lauševića na petnaest, a njegovog brata
Branimira na dve godine robije, koju su služili u zatvoru Spuž kod
Podgorice. Posle žalbe Višem sudu i Vrhovnom sudu Crne Gore, kazna je
Lauševiću preinačena na trinaest godina zatvora. Tu kaznu Žarko Laušević
smatrao je drakonskom i odustao je od javne odbrane, te prešao na odbranu
ćutanjem. Na pritisak javnosti proces je više puta obnavljan.
Nesreća
u Podgorici dogodila se u leto 1993. Prva presuda donesena je 1994, druga
posle žalbe, 1996, a nakon ukidanja presude od strane Saveznog suda i
saveznog javnog tužioca, a posle zahteva advokata za obnovu procesa,
početkom januara 1997. presuđivano je braći Žarku i Branimiru Lauševiću
još jednom.
Na ponovnom ročištu, pred većem sudija kojem je
predsedavao Miraš Radović, sud je potvrdio prethodnu kaznu od trinaest
godina za Žarka i dve godine za Branimira Lauševića, o čemu poznati glumac
nije ništa izjavio jer je nastavio da se brani ćutanjem. Samo je sačekao
da ga 1999. godine politički vrh Crne Gore pomiluje i ode u
Ameriku.
(Nastaviće se)
|
