ALEKSANDAR TIJANIĆ
REP AŽDAJE
Ovaj tekst predstavlja izbor iz "scenarija" za knjigu o poslednjoj
deceniji-dve srpske političke scene, o likovima i politikama kojih smo
se za to vreme svi zajedno nagledali te o autorovom svedočenju i učešću
u svemu tome. Predstavljamo samo one "teze" koje se odnose na poslednjih
nekoliko godina, kraj Miloševićeve i početak dosovske vladavine,
uključujući i ubistvo Zorana Đinđića i zavođenje vanrednog stanja. Tekst
objavljujemo bez dozvole i znanja autora. Oprema redakcijska.
BIO JE APRIL
Kad je zvonio, mahinalno sam pogledao broj i pomislio: "Kako ovim
drkadžijama ne dosadi!?". Očekivao sam još nekog ljubitelja erotike,
četvrte nedelje pošto je onaj kreten sa Pinka objavio moje telefone u
seksi-oglasima. Bilo je još zanimljivije. Sa broja 065 4000080 javio se
muški glas, između 27 i 35 godina starosti, pravilnog izgovora, tenor,
školovan. Miran, kao svaki čovek koji svoj posao radi dobro i zna da je
dobro to što radi. Rekao je samo: "April je. Slavko te zove".
PAJA PATAK JE MRTAV
Slavko, to je moj prijatelj Ćuruvija; streljan 11. aprila pre četiri
godine. Ovaj poziv stiže prvog aprila 2003. Okrenuo sam broj; glas je
samo rekao "orao" i prekinuo vezu. Pozvao sam Peđu (gl. ur. Nacionala)
da se nađemo za jedan sat. Usred razgovora, sa istog broja, stiže
poruka: "Džaba se dogovarate. Nemate više gde da pišete. Ostaje vam
pisanje na toaletnom papiru ako šef zatvora dozvoli". Nas dvojica
krenemo u "Stelinu", javim promenu lokacije prijatelju i u kafić stižemo
istovremeno kad i sledeća poruka: "Vidimo se u Stelini". Pošaljem
uvredljivu poruku pušačkog tipa, pominjući trojicu aktuelnih moćnika,
stiže ekspresni odgovor: "Ja sam ih stvorio, a tebe ću odučiti od navike
da ih psuješ". Znao sam da ih je pravio neki kreten, uzvratim, a za
Gaju, Raju i Vlaju nadležan je Paja Patak a ne ja. Njegova poslednja: "
Paja Patak je mrtav!". Prekid komunikacije. Njemu je postalo jasno da je
meni jasno to što je hteo da mi objasni. Ili poruči. U svakom slučaju
više nisam oslovljavao Peđu, kao poslednjih dana, sa - "Ćuruvija".
MORAĆEMO DA UBIJEMO TIJANIĆA
Mada sam ubeđen da će svaki srpski režim, još dokle mogu da vidim
odavde, tražiti svog Ćuruviju (slobizam), ili svog Pantića
(postslobizam) nekako mi se čini previše simbolično da mi smrse konce
baš u aprilu. Jesu ludi, ali nisu glupi. Kad sam god opominjao Slavka
kakvoj se pogibiji izlažemo, uvek je ludi Likota odgovarao da smo
sigurniji što žešće budemo pisali protiv Slobe. To je tačno, upozoravao
sam ga, kad bismo imali posla sa ljudima normalnih reakcija. Ali,
nemamo. Bili smo tada kod Goce Suše u emisiji VIN, smejali su se na
račun mog pesimizma i mojih prognoza. Goca me na kraju pita "šta vidim
za sledeću godinu?". Sledeće godine, izgovorio sam to sa ubeđenjem,
jedan od nas koji sedimo u ovoj emisiji biće mrtav! Više sam mislio na
sebe nego na njega. Nešto ranije, usred redakcije Dnevnog telegrafa,
potpredsednik SPS (Matković) upozorio je Slavka da prestane sa
objavljivanjem moje kolumne. Ako ne, rekao je mirno - " moraćemo da
ubijemo Tijanića". Bilo je to usred bitke za Kosovo.
BEDUIN BEZ KAMILE
Kad sam u kolumni napisao da će neke novine biti zabranjene, neki
novinari kažnjeni a neki poznati ljudi ubijeni, streljali su Pavla
Bulatovića, vojnog ministra, u kafani. Te večeri, sa svojima mirno
gledam dnevnik kad se pojavljuje voditelj i čita kako je Aleksandar
Tijanić znao da će Bulatović biti ubijen, nije to prijavio pa shodno
principima revolucionarne pravde, ima status saučesnika u zločinu!?
Sutradan optužbu objave sve novine, za dva dana na Internetu pojavi se
moj tekst - kojeg nikad nisam video - u kojem preporučujem da se pobije
cela familija Milošević. Tokom dana pozove me jedan ambasador, dok smo
ručali overi šengenske vize na mom pasošu, i zamoli me da odem iz zemlje
tokom večeri. Odem kod Koštunice po savet. Isto. Svratim kod Dobrice po
mišljenje. Isto. Odem i godinu dana proživim po Bosni, Crnoj Gori,
Italiji, Mađarskoj i Grčkoj kao beduin bez kamile.
POSLE SLOBE - SLOBIZAM
Ono što je mene strašilo jeste fakat da od svih ovovremenih diktatora
jedino i samo Sloba nikada nije imao nijednog disidenta iz svojih
redova. Sve su to bili ljudi koje je sam izbacivao. Znao sam i napisao
sam hiljadu puta zašto: zato što su svojom glavom garantovali lojalnost
sistemu koji ih pravi bogatim, moćnim, bahatim. Sistem ima samo jednu
presudu za begunce a ugovor sa vlastodršcem smatra se doživotnim. Taj
sistem, ta kičma slobizma, mehanizam koji je presuđivao i izvršavao
egzekucije, nije dotaknut posle pada svog šefa. Nijedan ovdašnji
komentator, sadašnji prvoborci, nije u to doba smeo da pomene eskadrone
smrti. Dva dana posle nestanka Stambolića napisao sam: "Ako sam ja u
pravu, Stambolić je mrtav. Ali, ako ja nisam u pravu, Stambolić je
takođe mrtav". Njegova Kaća, kažu mi prijatelji, čitala je tekst i dok
su je svi tešili otmicom Ivana kazala je: "Saša ima pravo". Oboje smo
znali ko ga je oteo, ko ga je ubio i zašto je to učinio.
PREUZIMANJE MRAKA
Posle svega, šta se promenilo: ubistva po Srbiji, otmice, strah, nijedno
rešeno streljanje, ritualni krvavi obredi (Buha, Pantić...) nastavljeni
su bez ikakvih posledica. čitav sloj idealno-tipskih likova slobizma
nastavio je da živi tamo gde je živeo i onako kako je živeo. Lagano su
mračne likove preuzeli ljudi iz sadašnjeg režima; druženja, hipodromi,
intervjui, uzajamna čašćavanja, poljupci na ulici, tapšanje po ramenu,
pucanja po kampovima, letovanja i skijanja, noćni klubovi i koncerti,
pevačice i manekenke, pink i palma, poslovni prostori i košarkaški
klubovi, privatizacija i tranzicija, dvorci i letnjikovci, privatni
zatvori, bodigardovi, hekleri, droga, oružje, bankari, reketi, jahte...
Komentatori ćute ili se bave trivijalnostima.
HOĆE LI ODGOVARATI?
Kako je to policija za jedan dan znala da ode gde treba da nađe ono što
joj nije bilo dozvoljeno da traži dve godine? Ko je pustio nekog Šiptara
iz zatvora kad su ga nama poslali Francuzi pod optužbom da je oteo
Miškovića? Hoće li taj koji ga je pustio sada da odgovara? Ili onaj koji
ga je posećivao u istražnom zatvoru? Ili oni koji su ga posećivali u
Šilerovoj? Ili s njim slavili novu godinu?
"UDOVIČKA" ODGOVORNOST
Vidim iz reakcija "udovica" da su namerni da zabrane svako moguće
postavljanje pitanja sopstvene odgovornosti, svog oklevanja, svog
straha. Kakva komična težnja da se rasprava sa državne odgovornosti za
streljanje premijera morfinguje u debatu o medijima i njihovoj krivici.
Ta atmosfera "saučesništva" svakog koji je bio protiv politike srpske
vlade ili pisao protiv premijera, idiotizam je kojeg će se jednog dana
stideti i autori genocida nad slabašnim srpskim medijima. Ali se
atmosfera rata države protiv kriminala prelila svojim posledicama na
čitavo društvo. Grad je još u šoku; ulice su poluprazne, kafane takođe,
taksisti gotovo ne voze noću, niko ništa ne kupuje u radnjama, svi su
sleđeni ovim ubistvom. Umesto prave lekcije o uzrocima i pravog
naravoučenija o posledicama strašnog čina, nudi se priprosta vertikala:
ubice su čitale određene novine i onda su, kao prilježni čitaoci, rešili
da urade to što su uradili. Koješta.
CARSTVO VANREDNOG STANJA
Nema medija, glavni urednici postrojeni pred reinkarnacijom Bebe, bedni
šefovi medija sami traže strožije mere prema sebi, pristaju na sve,
škljocaju zubima u istom taktu netalentovani i zastrašeni, postoje samo
oficijelne istine a zaista velika podrška javnosti da se jednom
ratosiljamo ropskog bremena kriminala, tumači se kao politička podrška
jednoj grupi, jednoj opciji, jednom političkom maniru. Predlaže se
retroaktivna smrtna kazna kao da nikad nije postojalo rimsko pravo.
Cerović iz Vremena vidi vanredno stanje ne kao nužno zlo potrebno da se
rešimo kriminala ili kao zakasnelu reakciju države već kao carstvo
slobode za građane. Preporučuje da vanredne mere traju u nedogled.
Srećem ga na jednom prijemu i kažem da će ga se odreći najpre brat, pa
onda ostali pismeni čitaoci. Na istom prijemu srećem Bećkovićku,
izljubila me srdačno, kazala prisutnima da Matija samo meni oprašta kad
pišem o njegovoj mezimici, zabrinuto pitala imam li problema i ako ih
bude da se pojavim kod nje u "Utisku nedelje" te kažem šta god hoću.
Bujošević galantno odbija mogućnost da imam bilo kakve probleme. Pitam,
hoće li, kao Čedin portparol, da mi to da napismeno.
PRASEĆI TEKSTOVI
U takvoj atmosferi svako isteruje svoje račune. Jedna komentatorka sa
prasećim prstima najdirektnije se čudi, ne pominjući me, što nisam u
zatvoru?! Srpske novine, koje su s one strane njenog ubeđenja, naziva
"fašističkim". Kad sam pre tri meseca u obimnom razgovoru baš za
"Identitet" rekao - to je štampano - da je mafija krenula u osvajanje
medija, to sam ponovio u tri televizijske emisije, praseći prsti to nisu
komentarisali, ćutao je Cerović, Politika me nije pitala na koga sam to
mislio, RTS nije slao reportera sa kamerom, B92 o tome nikada nije
napravio nokaut. Sad se svi zgražavaju i iščuđavaju odakle mafiji
novina. Bedni licemeri. Šinteri novinarstva. Uvek naknadno pametni i
posle svega hrabri. No, posle prasećeg teksta, kojeg uvek diktira neka
svinja, očekujem nastavak napada na mene. Da se kladimo; tipujem na
"Nedeljni telegraf" ili "Publiku", na "Pink" ili na "Politiku". Pogotovu
sad pošto je propala Lečićeva policijska komisija i avanzovanje mog
prijatelja Lukovića u načelnika MUP nadležnog za pisanje i čitanje.
SVE BI TO LEČIĆ PO SPISKU
Zamišljam da Lečić živi u Americi i da se preziva Makarti. Da osnuje
neku komisiju i da mu šaka padnu Mario Puzo i Kopola koji su snimili tri
filma "Kum", kojim nedvosmisleno veličaju mafiju. Onda da mu šaka padne
Oliver Ston koji svojim "Dž.F.K" dovodi u sumnju pravne institucije, pa
Hemfri Bogart koji je s previše volje i entuzijazma igrao negativce,
zatim Vudvord i Bernstin koji su pisanjem srušili Niksona, pa hiljadu
novinara koji o Bušu govore da je detektor inteligencije približen njemu
potpuno nem, pa sve medije koji su digli hajku na Klintona jer je umakao
cigaru usred Oralnog kabineta, sve španske medije koji čereče Aznara
zbog podrške ratu. Ima još, koliko hoćeš. Ko je u medijima primao mito,
taj ima ime i prezime; koji je novinar opsluživao gangstere - i taj ima
generalije. Koji je vlasnik u ortakluku sa mafijom, neka se proceni
njegova krivica. Ali uopštena sumnja, državna anatema bačena na neki
list bez ijednog dokaza, optužba sunuta u lice svima koji u toj novini
rade - mislim na "Nacional" - privremena zabrana pretvorena u trajno
ukidanje firme, pa to je posao za advokatskog pripravnika - kad se i čim
se u naš pravni sistem uvedu advokati.
LAKO JE KAD IMAŠ IDEJU
Ne čudim se onda što mi svaka dva dana dolazi neko od prijatelja koji
poznaje nekog iz tužilaštva i kaže da će baš večeras neki doći po mene.
Traže to naslednici, zahtevajući od policije bilo kakav link od
svinjarija do Tijanića.. Kad pitam - zašto bi bilo ko dolazio po mene? -
ne znaju! Možda neko misli, ako nema ničega spornog, nije loše da ne
pišem jedno dva meseca. Veoma interesantno, toliko traje sadašnji
pritvor po diskrecionom pravu. Šta fali, provedeš dva meseca u zatvoru,
onda dobiješ izvinjenje. Uvek sam se divio Ademu Demaćiju koji je
odležao 27 godina u jugoslovenskom zatvoru. Njemu je bilo lako; on je
imao ideju o nezavisnom Kosovu. Kako da idem u zatvor bez ideje, samo sa
željom da slobodno pišem. Malo je to, neću uz takvu pomoć izdržati ni
sedmicu.
SREĐIVANJE PRIVOĐENJA
Kako mi je već deset godina poznata takva atmosfera, kako znam te
poglede, podgurkivanje u prolazu, šapat u kafani, bekstvo od mene na
prijemu. Mir mog telefona, ljudima se ne ostavlja otisak sopstvenog
broja kao vizit-karta za one koji prisluškuju ili skidaju SMS poruke. Ne
govori držanje ljudi da sam kriv za bilo šta - oni samo pokazuju da sam
"vruć", opasan, obeležen, naciljan. Sretnem advokata Danilovića koji me,
kroz smeh, pita: "Zar si još napolju"; školski drugovi zovu da vide radi
li moj telefon, tri redakcije poveravaju vest da sam uhapšen. Boža
Maljković, moj kum, najbolji evropski trener košarke, dolazi na tri dana
u Beograd iz Španije gde radi. Prijatelji nam kažu da su sredili moje
privođenje tek za sledeću sedmicu da se malo on i ja družimo. Njemu bar
nije prvina, nikad me nije ostavio na cedilu ni u vreme Miloševića i
nikad nije bilo da nismo otišli s porodicama u kafanu. Imam još takvih.
STEŽU OBRUČ
Noćas treba da dođu po mene, ponovo mi kažu. Tako se priča u gradu.
Nekad ugledna Politika to već najavljuje. U tekstu pod velikim naslovom
"Policija steže obruč oko ubica" stoji da sam priveden. Zašto? To treba
ja da znam; kao u najstrašnijim sećanjima na Hazjajina, žrtva sama,
dobrovoljno i entuzijastički, mora da pronađe sopstvenu krivicu, da je
prizna, da sarađuje sa svojim dželatima, da se složi kako oni ne čine
zločin već ispunjavaju pravdu. Politika odbija da objavi moju ispravku.
Tek posle dva dana pojavljuje se taksena marka na dnu stranice kojom se
izvinjavaju. Koštaće ih. Ja, dakle, smetam i ovima. Ovi, dakle, kao i
oni pre njih, misle da je vlast dobra samo ako ne podrazumeva
odgovornost, ako je večna i ničim ograničena. Ako je ovde sve njihovo,
sve što imamo, naše porodice, naša deca, naš mir. Miran si, ako si naš.
Nema mira za one druge, nema im života kad nisu naši. Za mene je kasno
da izaberem nešto drugo. Prvo, nikad nisam imao hrabrosti da budem
kukavica a drugo, i kad bih hteo da budem mrčo i jado - Tijanić mi ne bi
dozvolio. Jebo mu ja mater.
NEMA OPROŠTAJA
Ona me moli da nikad ne oprostim "Politici" u kojoj smo oboje radili po
dvadeset godina. To ti je rešeno, odgovaram. Znam da je neko naredio
Mišiću i Ribnikaru da objave tu svinjariju misleći da imam razloga da
bežim, da se slomim, da ne spavam, da po hiljaditi put prevrćem u glavi
kako će ono što sam prebacivao Njemu - oklevanje u obračunu sa mafijom -
naslednici pretvoriti u optužnicu protiv mene. Smrt je, međutim, jak
argument za mnogo šta, ali ne baš za sve.
KAD NEKO UVEK LAŽE
Na prijemu sam ispsovao Mišića. Rekao sam da će on i njegova deca živeti
onoliko mirno koliko žive moji od dana kad je objavio da sam uhapšen.
Bedno cvili i tvrdi da ga o mojoj ispravci nije obavestila dežurna
urednica... Laže, kaže mi drugi urednik Politike. Znam, kažem, uvek je i
lagao.
KUDA TO PUTUJEM
Toliko toga sam pročitao na ovu temu, toliko sam toga video i proživeo u
ovoj srpskoj hapsani otvorenog tipa da sam spreman. Slavko je već
istrulio u grobu, Kopanja nema noge - nemam prava da budem naivan!
Upašće u kuću, kazaće ženi da se brzo vraćam. Neće me biti, ako budem
imao sreće, šest meseci. Ako ne budem imao sreće, obesiću sebe u
zatvoru. Moje poslednje reči biće: "Bebo, pizdo, ne steži toliko, ne
mogu da dišem". Pa to su hteli bar tri puta za ove dve godine. Ili da me
hapse, ili da pucaju, ili da me ubogalje palicama za bezbol. Ona plače,
ja se kurčim: "Dodaj još jedne gaće, možda se tamo userem od straha".
Zajedno krijemo torbu da deca ne pitaju gde putujem. Ona pita da li je
dozvoljeno nositi lekove u zatvor. Ništa sem vazelina, odgovaram.
LJILJA
Zove me Koštunica. Ništa konkretno; valjda je čuo da mi prete pa me
hrabri. Kod njega ne idem zbog Ljilje. Nas dvoje imamo fer i do kraja
iskren odnos: ona me mrzi a ja očima ne mogu da je vidim.
ZAŠTO LI ME SE BOJE?
Borim se sa mišlju da sam ipak nešto kriv. Ne mogu da budem baš toliko
nevin koliko me Ovi svaka dva meseca uvlače u neke afere. Gavrilović,
Odalović, Delimustafić, pobuna Crvenih beretki, Pavković, Tomić,
Nacional, sada atentat.... Zašto se toliko boje mene? Ko sam ja? Novinar
bez stranke, bez družine, bez firme, sa repovima mojih trideset godina u
novinarstvu, sa malo prijatelja i nešto veštine u baratanju rečima. Znam
da su prevrnuli celu arhivu Vlade Srbije ne bi li našli nešto
kompromitujuće za mene. Mogu da zamislim njihov bes kad su videli da sam
odbio Slobinu platu, da nisam uzeo nijednu dnevnicu, kredit, stan, auto,
telohranitelja, da se za pet meseci ministrovanja nijednom nisam pojavio
na RTS-u ili u dnevnoj Politici, da sam odbio registraciju TV Košave i
da sam srušio odluku premijera Marjanovića da Vlada sudi Pokojniku zbog
afere sa žitom. Rekao sam, na sednici, da su me posle Dejtona i mirenja
sa Amerima zvali u Vladu da malo popravim imidž Srbije. Pristao sam.
Ali, nisam pristao da budem član "Vrhovnog suda" koji donosi presudu
opozicionom lideru koji je u javnost izneo optužbu na račun premijera.
To je lična stvar Marjanovića. Presudio je glas Sokolovića, tadašnjeg
šefa policije. Rekao je: "Podržavam Mirka, ali glasam za Tijanićev
predlog". To je bila poruka "odozgo" da Mirko odustane. Kad su Onome
ispričali šta sam uradio na Vladi, samo je promrmljao: "Mira je Saši
naredila da se suprotstavi Mirku"?! Ha. U stvari, toliko je puta Onaj
razgovarao sa bračnim parom da ih možda poznaje bolje od mene.
ON BI BIO ŽIV
Hvatam sebe da reagujem na sirene onako kako mi se ne sviđa. Šta ja imam
s time. Za svaki slučaj, zatvaram vrata od Stefanove sobe; ako upadnu,
bolje da ga probudi buka nego kamuflirani nindža sa metkom u cevi
kalašnjikova. Onda sebi kažem: "Jebala te Ana Frank". Pa ipak
razmišljam, zašto ovo sve nisu uradili za dve godine vladavine? On bi
bio živ, ja bih bio miran, ne bih lutao kroz naknadna čitanja mojih
tekstova da vidim jesam li se negde očešao o krstaču. Njegovu i moju. Ne
mogu da shvatim Mihajlovića; lukav i oprezan siguran sam da je znao
koliko košta oklevanje u njegovom poslu. Možda bi, da su ga ostavili na
miru, isterao svoje. Možda da je smeo ono što je hteo. Valjevac zna šta
je Srbija, dokle je i kakva je. Kad su počeli da ga razvlače, da mu
vezuju noge i da ga pitaju - jel ne umeš da skočiš više, bilo mi je
jasno šta se sprema. Kao onom seljaku za vreme knjaza Miloša; jadnik je
potomstvu ostavio filozofsku sentencu - "čim su mi skinuli čakšire i
doneli batinu, znao sam šta mi se sprema".
ZNAM KO IH JE SREO
Gledam poternice na televiziji; nikada nisam sreo nijednog, ali znam ko
jeste. Ceo grad zna kod koga su ulazili nogom otvarajući vrata, ko je
koga pustio iz zatvora kada je isporučen iz Pariza, ko se iz vlasti
ljubio sa njima, nazivao ih herojima petooktobarske revolucije, koji je
mladi funkcioner rekao da se on nikada ne stidi svojih drugova. Sad
plače pred kamerama i najavljuje strašne stvari za sve koji su pisali
protiv Onoga i time stvorili, citiram - "atmosferu linča"?! Kako je
moguće linčovati Onoga koji kontroliše sve medije sem jednog (Nacional),
tajnu policiju, uniformisanu policiju, parlament, DOS, novac, Hag,
diplomatiju, privredu, privatizaciju, tranziciju, zdravstvo, školstvo,
Hram Sv. Save, vladu, donacije, kredite, uvoz, izvoz, od nedavno i
vojsku, poznavao je one koje ja nisam i ponašao se kao da im nešto
duguje. Onda se odrekao dugovanja. Ovi njega. Ali i to je samo deo
priče. Suština srpske drame počiva na sudbini aždaje, gigantskog
mesoždera, koji od svog stvaranja - negde pred kraj Drugog svetskog rata
- do dana današnjeg usmerava Srbiju, kontroliše Srbiju, jede neposlušne,
nagrađuje sluge, guta sve što curi izvan aktuelnog rama (komunizam,
patriotizam, reformizam....) i bljuje vatru u ime viših ciljeva. Aždaju
interesuje samo njena sudbina; Srbija nije skupa kad su joj Srbi
jevtini. Neman živi u podzemnom svetu, pojavljuje se samo kad treba
nekog zastrašiti i ritualno proždrati. To je tajno bratstvo krljušti, to
su vitezovi aždajinog repa, nevidljive sudije i dželati, dileri
neograničene moći bez ikakve odgovornosti. Sa aždajom nema zajedničkog
stanovanja, nema trajnog primirja. Ona traži stalne žrtve, meso, krv i
ko joj to uskraćuje mora da bude sv. Đorđe ili pokojnik bez nade u
beatifikaciju.
MOŽDA SAM BIO PRESTROG
Ona je potamnela od brige; kad sam izvan kuće zove na pola sata. Misli
da sam bezbedniji u stanu. Prvi put u zajedničkom životu nema opomena
zbog nereda u kupatilu. Boji se njih. Ne zna koliko je u pravu. Da može,
Beba bi me sam hapsio, lično stavljao kesu na glavu i mučio onim kožnim
SM priborom što nam ga je pokazivao u "Spektri". Kad bolje razmislim,
možda će baš tako i da bude. Ko bi to bolje uradio od čoveka primoranog
da ćuti dok smo Onaj i ja razgovarali šta da radimo sa strankom i
Srbijom. Beba nikad nije zaboravio da se tih godina samo brinuo da nam
olovke budu zašiljene a sendviči mekani? A posle su brige postale veće:
da li su cisterne sa naftom prešle granicu sa Makedonijom. Deset
procenata je deset procenata a međunarodne sankcije nisu jedino njega
napravile milionerom. Možda mu asistira moj bivši novinar Čeda. Kao
direktor TV Politika bio sam veoma strog prema njemu. Samo zato što je
imao talenta. Kad sam ga prvi put video pijanog rekao sam mu: "Čedo,
mislio sam da ćeš jednog dana biti Tijanić, ali ti nikada nećeš odmaći
dalje od Tirnanića"!
MALI GRAD ZA "VELIKE" LJUDE
Čeda izgleda najviše potresen; sa razlogom. Bio je najbliži onima koji
su pucali u Onoga. Ljubio se s njima, družio se s njima, išao u Preševo
da poseti legionara, viđali se na Hipodromu, kampu. Kao svaki dečak
divio se njegovoj veštini i snazi, predatorskoj prirodi čoveka koji je
ubijao i mogao da bude ubijen. Dvostruko izdan - onaj kojem se toliko
divio ubio je, kažu, drugoga kojem se takođe divio. Dečak sada rida.
Neću da mu postavim nijedno pitanje; neka sve raščisti sa sobom. No,
neće biti dobro ako svoju tugu, svoj žal i svoju grešku, hoće da spere
tuđom krvlju, tuđom krivicom, svirepošću ili spremnošću da sad puca
sitnom sačmom na sve koji znaju ko se s kim družio i zašto. Mali je ovo
grad za "velike" ljude.
MNOGO SAM NAIVAN
Sad istražuju kako je Beograd saznao s kim je Čeda išao na skijanje u
Francusku. Prvo, ne znam zašto je to državna tajna. On je samo vođa
jedne parlamentarne koalicije. Drugo, mediji objavljuju da je tajna
mogla biti provaljena samo prisluškivanjem njegovog telefona?! Ha! Sve
je mnogo komičnije; devojka ili žena bogatog privatnika u čijem
restoranu Čeda najviše voli da jede, gledajući zveri u Zoološkom vrtu,
pohvalila se drugaricama s kim njen dečko ide na skijanje. Isto je
uradio i jedan hirurg. Na sve to nadovezao se i jedan bivši arkanovac
koji sada drži noćni klub do tog restorana. I on čovek skija. Eto, tako
je došla do novinara ta strašna stvar. Ali, tako je do novinara došao i
sastav te skijaške reprezentacije Srbije. Taj sastav, to je Srbija, to
je sociologija, to je politika i to je psihijatrija. Ja sam sve čuo od
Dane Drašković. Nju bar ne mogu da optuže kako je sarađivala sa ubicama
svoga brata. Zar sam rekao - "ne mogu"? Kakva naivnost u mojim godinama.
OD KONOBARA DO KOMESARA
Znam kakav je današnji odnos snaga na vrhu. Demokratska stranka
predstavlja za DOS ono što za običnu vojsku predstavlja vojna policija.
Čovek koji ima najveću moć jeste Beba, mada formalno nije član stranke
niti ima funkciju, ako ne računamo gebelsovski položaj u Birou za
komunikacije. Njegova moć proističe iz sistema sultanizma, kojeg je Onaj
napravio. Snaga na vrhu srpske piramide moći meri se - bez obzira na
formalni položaj - blizinom, dužinom i vrstom prijateljstva sa Onim
kojeg više nema. Kao porodični prijatelj, kao osoba koja veruje da je
bitno uticala na stvaranje Onoga, kao bogat čovek koji nije zavisio od
stranačke milostinje, osoba sa mnogobrojnim kontaktima u mafiji, gradska
faca koja ima širok krug poznanstava iz doba kad je radio kao konobar na
brodu Savski galeb, sada kadrovski komesar i kontrolor medija i
policije, Beba je zauzeo poziciju broja jedan. Niko se nije bunio - on
ima status izvršioca testamenta. Iza njega je Čeda, onda Živković, dva
prazna mesta pa Gordana.
PORUKA JEDNOM MINISTRU
Na televiziji ovih dana gledam ministra kulture Lečića. Bedan glumac,
ali jak ministar. Kaže, citiram: "Ja sam zadužen za svest nacije"?! Ne
mogu da verujem. Ne želim da se prisećam kad je to u Evropi poslednji
put rečeno. Znam da ga je Onaj voleo kao što se voli grip, ali Lečić
priča kako su bili veliki prijatelji i kako je na poslednjem susretu
jurio do parkinga za njim i pitao: "Kad ćemo se videti"? Onaj, ulazeći u
kola i zatvarajući prozor, "setno" je rekao: "Jednog dana". Vidite, kaže
ministar, dugo sam razmišljao šta je time hteo da kaže. Evo ja znam;
hteo je da ti kaže, Lečiću, da mu se skineš s kurca jer ima ozbiljnije
probleme! Baš tako, poznavao sam ga bolje od svih kojima je bio okružen
i znam da je to bila njegova testamentarna poruka tebi.
KO SE NAJEO NA PALAMA
U novinama, kolumnistkinja sa prasećim prstima pominje slobistički
termin "izdajice" a ne "kriminalci". Naime, u izdajnike možeš da učlaniš
koga hoćeš, čak i one po kojima se vidi šta sve ne znaš u novinarstvu. U
mafiju samo onoga koji to jeste. Na televiziji se pojavljuje drugi
omiljeni izraz Staneta Dolanca - "specijalni rat". Cerović u "Vremenu"
kaže, što se njega tiče, vanredno stanje i postrojeni mediji mogu da
traju deset godina. Njemu ništa ne fali. Žare, njegov glavni urednik,
uzalud pametno zbori: "Ne smemo pristati da se debata o greškama države
i propustima policije pretvori u debatu o medijima". Kome priča?!
Janjić, šef Bete, traži hapšenja novinara. Predlažem ga za budućeg šefa
Centralnog zatvora. Nikakav gubitak za novinarstvo, veliki dobitak za
stražarsku službu. Novinar koji je umešan u kriminal ili u atentat nije
više novinar već kriminalac, ali Janjić voli da hapsi novine i novinare.
Kaže da mu je tek sad jasno zašto je Nacional zabranjen?! Nijedan
novinar u Srbiji, sem njega, to ne zna. Sem što Amerikanci sumnjaju da
iza novine stoji Mandić a onda i snage koje "podržavaju" Karadžića i
Mladića. Jeste, svi znaju da smo se Popović (glavni urednik) i ja najeli
mesa na Palama. Još i da Dana piše kolumnu u novini koja ima veze sa
ubicama Veselina, Zvonka i ostale dvojice.
NIKAD NIŠTA NIJE PLATIO
Leto pred Slobin pad proveo sam dva meseca u Crnoj Gori. Uglavnom po
Budvi, Podgorici, Pržnom, Herceg-Novom. Jednog dana sretnem Zeku
Božovića, čoveka od velikog poverenja Onoga i sa njim Gorana Vesića koji
se tamo sklonio od služenja vojske. Sa prijateljima iz Beograda koji su
bili na odmoru, pa smo se svakodnevno viđali, uglavnom sam provodio
vreme na terasi kafanice Kod Zaga. No, naš mir je trajno narušen. Svakog
je jutra dolazio Vesić, ostajao čitav dan, sedeo za našim stolom,
dosađivao i nikad nije platio nijednu rundu pića ili jela. Nikome se
nije dopao. Sutradan po viđenju Vesić, videlo se da želi Onome da bude
koristan i sa daljine, molio me je da predloge i analize koje sam slao
Koštunici, štampam u duplikatu i dajem njemu kako bi ih slao u Beograd
po specijalnom kuriru. Najpre sam ga ponižavao da piše rukom dok ja
glasno diktiram po dva sata usred kafane i pred očima polunagih gostiju.
Onda mi je dosadilo da budem duhovit, pa sam štampao po dva primerka
svojih predloga i analiza. Naravno da sam to rado učinio i naravno da
sam Koštunici rekao da dajem Onome preko Vesića gotovo sve što pišem,
sem stvari vezanih za samog Koštunicu. "Kod Zaga", omiljene letnje
terase Đukanovića, navraćala je docnija zamenica Bebe u Birou za
komunikaciju srpske Vlade - Katarina Spasić, tada na specijalnom zadatku
u Crnoj Gori, ali se držala podalje od mene. Kao da se nečega
ustručavala, mada smo oboje znali šta je u pitanju. Tačnije - ko je u
pitanju?
ZDRAVO - ZDRAVO
Izgledalo je da smo Onaj i ja zakopali ratne sekire, jer je - po rečima
Vesića - Onaj pitao šta ja mislim o situaciji i kakvi su izgledi da
Sloba padne. Tako, posle zajedničkog rada na njegovom preuzimanju
stranke, zatim izbora 93. pa slogana Pošteno, medijske kampanje za
njegov lik i delo ("Đinđić - Demokratska"), zatim akcije protiv izbora
96. kada sam po Vuksanoviću, njegovom potpredsedniku, poslao onaj lik iz
crtaća (Elmer), sa magarećim ušima, koji kaže "I ja verujem da će izbori
biti pošteni", sada sam ponovo radio nešto za njega mada već dugo nismo
govorili. Moji prijatelji znaju da smo Onaj i ja u "mimohodu" od časa
kada me nije dovoljno podržao posle otpuštanja sa TV Politike. Nekoliko
godina docnije, za vreme protesta, stojimo nas nekolicina na trotoaru a
sredinom ulice Onaj i Velja iz Čačka predvode sto hiljada ljudi. Moj
bivši prijatelj, dve godine smo zajedno sa decom letovali, vidi mene,
njegovi znaju da ne govorimo, moji znaju da smo u svađi, ali Onaj pređe
ulicu dođe i pruži mi ruku. On kaže: "Zdravo, Saša", ja uzvratim:
"Zdravo, Zorane". Bilo je to, sad znam, naše poslednje viđenje. Bio sam
veoma zadovoljan njegovim gestom, mada ni danas ne znam je li to bila
neugoda da prođe kraj mene kao da me ne vidi, nesnalaženje, trenutna
slabost ili stav? Ne znam. Nikad više nije dopustio da mu se to desi.
Poslednji put kad sam sreo Ružicu srdačno smo se, kao uvek, pozdravili.
Rekla je: "Vaša svađa traje predugo. Ja ću da pomirim vas dva jarca".
Kaže mi njihov prijatelj da je probala. Odgovor je bio takav da nikada
nije ponovila takvu grešku. Sloba je vladao još četiri godine od tog
dana.
ŠTA SAD KAŽEŠ, TIJANIĆU?
Po Vesiću sam slao predloge i analize; najvredniji, sem marketinških,
odnosili su se na metode prodiranja DOS u vojsku i policiju te
objašnjavanje svakom Slobinom funkcioneru da će cena represije nad
narodom, za svakoga od njih, biti veća od cene puštanja Slobe niz Dunav.
Idila sa Vesićem trajala je do mog odlaska u Budimpeštu. Tamo sam mesec
dana radio, kao analitičar volonter, u pres-centru stranih novinara
kojima nije bio dozvoljen ulazak u Jugoslaviju. Prvo lice u oslobođenom
Beogradu koje sam video bio je Žarko Korać. Znao sam da to nije dobar
znak. Ovaj najgrđi izdanak svog oca i strica voleo je da sa mnom šeta
gradom, samo onda ga prolaznici nisu psovali; voleo je da pije kafu sa
mnom, nije bilo mnogo mazohista za to. Skinuo sam osmeh s lica - godinu
dana nisam bio u Beogradu - kad je novopečeni lider hladno rekao: "Šta
sad kažeš, Tijaniću? Pisao si da smo mi iz srpske opozicije romski
duvački orkestar koji svira ispod svakog prozora sa kojeg bacaju sitniš
i onda se tučemo za pare"! Verujem i sad da je to tačno, rekao sam, mada
sam zbog toga žalostan. Docnije sam saznao da je tih dana, pred Onim,
hvalio mene i odmah dobio strogi ukor i uputstvo za pravo tumačenje
Tijanića. Bilo je to pretposlednje viđenje sa Žarkom. Poslednje, u istom
kafiću, razgovaram sa Erlangerom, zvezdom američkog novinarstva, nailazi
Korać. Stiv zna Žarka bolje od mene. Ja ponizno ustajem, klanjam se kao
japanski konobar i glasno velim - "Pozdravljam vlast". Erlanger se
zagrcnuo od smeha, dobro poznaje Srbe. Korać samo odmahne rukom i
korakom trudnog pacova uteče niz Jakšićevu. Već tada je ovaj profesor,
koji nikad u životu ništa nije radio sem predavanja, u srpskoj vladi
zadužen za zdravstvo, školstvo, medije i pitanja cigareta?! Moša Pijade
je imao manja zaduženja kod Tita.
INCIDENT PRED REVOLUCIJU
Kada i kako sam shvatio da Onaj nije zaboravio našu svađu? Telefonom iz
emigracije razgovarao sam sa Koraćem, Čovićem, Mihajlovićem, Mićunovićem
i ostalima. Tražili su od mene da nekoliko puta intervenišem kod
Koštunice zbog raznih problema. Verovali su da se Voja i ja čujemo
dnevno, što nije bilo tačno. Najkrupniji incident je iskrsao kad su ovi
Hegeli tražili da Koštunica ide na unutrašnje DOS izbore protiv
Vojislava Mihailovića iz SPO i da se pobednik suprotstavi Slobi.
Koštunica je, logično, to odbio i otklonio svaku mogućnost dalje
saradnje sa DOS. Celu noć su me zvali i maltretirali uplašeni lideri da
će ih Voja ostaviti na cedilu. Dodao sam malo straha rekavši da bih i ja
prekinuo saradnju sa njima da me teraju na preliminarne izbore u DOS a
veruju kako mogu da pobedim Slobu?! Savetovao sam ipak da se u ranu zoru
postroje, po visini, da sačekaju Koštunicu na rampi u Bubanj-potoku,
kuda se vraća iz vikendice, pročitaju izvinjenje i saslušaju njegovu
presudu. U međuvremenu, probudili su Onoga i rekli da Voja, ljut,
verovatno neće na izbore. "Boli me kurac", uzvratio je Onaj, "sutra
predlažem Dinkića za nosioca liste". Srećom, incident je izglađen. Noć
posle izbora a pred revoluciju, kad sam se spremao put Beograda, zove me
Koštunica i pita za mišljenje. Kratko sam rekao:" Brani svaki glas kao
da ti od toga zavisi život, jer ti od svakog glasa zavisi život".
LICENCA ZA EKSPLOATACIJU VOJE
No, pomenuta grupa lidera - trojicu sam jedva ubedio da podrže Koštunicu
jer će ih, u suprotnom, sopstveno članstvo ostaviti i napraviti od Voje
transstranačkog lidera i time izliti politiku izvan stranaka i
institucija - uzimalo je kao gotovu stvar da ću ja voditi kampanju DOS.
Naravno da sam prihvatio, bez obzira na opasnosti povratka u Beograd,
još uvek je stajala optužba da sam umešan u ubistvo Pavla Bulatovića.
Neko od njih je to pomenuo na sastanku DOS. Onaj je samo promrmljao da
će docnije izneti svoj predlog. Sutradan je predložio sebe i Čedu. Onda
su lideri rekli Koštunici da će njihovu kampanju voditi Onaj i Čeda, pa
mogu taj posao slobodno da radim za njega (o tome uopšte nisam
razgovarao sa Vojom, mada sam takvu ponudu smatrao logičnom). Koštunica
je, međutim, već imao Ljilju, ona se bojala mog angažmana i tako sam
ostao po strani. Kad sam video rezultat, nije mi bilo krivo. Kad sam
video šta je ona uradila docnije sa dva Vojina izbora za predsednika
Srbije (nisam pozvan da učestvujem ni u tome) jeste mi bilo krivo.
Ljilja se vladala kao da je Voja Ajnštajn, ali da je ona vlasnica
licence za eksploataciju teorije relativiteta. Sumnjam da će se to ikad
promeniti. Čudesno samoubistvo Voje ženskom rukom.
ČOVEK PROPALOG REŽIMA
Čim sam došao kući, potražio me Mihajlović i rekao da su na DOS rešili
da odem za generalnog direktora Politike, da je to i Svilanovićev
predlog (on je bio zadužen za medije). Prihvatio sam, pod uslovom da je
to predlog čitavog DOS. Dule kaže da jeste. Sutradan sam video da greši.
Naime, kad smo otišli kod Ljube Šiptara, koji je bio predsednik Upravnog
odbora Politike, i kada me Odbor izabrao za direktora, videli smo da
Onaj, Čeda, Beba i Vesić ne mogu to da progutaju. Čeda je organizovao
nekolicinu ljudi iz Sindikata, zatim pet novinara, onog Ribnikara,
čoveka bez imena, koji su me u listu Politika proglasili "čovekom
propalog režima"?! Uprkos protivljenju Duška i Ljube, odmah sam potpisao
svoju ostavku na taj posao videvši na šta su spremni oni za koje sam
verovao da stoje na istoj strani gde i ja. Bio sam zvanični generalni
direktor Politike jedan dan, bez da sam u nju ušao pošto je na snazi
bila zabrana mog ulaska još od vremena Žike Minovića. Sutradan je
revoltirani Svilanović podneo ostavku na mesto koordinatora medija u DOS
i time me zadužio. Nisam propustio priliku za servu. Objavio sam tekst u
kojem sam optužio Ribnikara i njegovu nesposobnu bandu da su bili
novinarska SS-divizija koja nikada nije proizvela nijedan tekst protiv
firera ali su sad oni pobednici a ja gubitnik. E, to je teorija
relativnosti. Uz to, naslednik prezimena Ribnikar, podatak je tačan,
svih godina slobizma koštao je Politiku hiljadu maraka dnevno!? Puta
trinaest godina. Ali, ono što sam te noći shvatio nije bilo lako "za
podneti": posle godinu dana emigracije, posle tri godine bez posla u
Slobinoj Srbiji, za mene neće biti posla ni u Srbiji kojom vlada Onaj.
Docnije su mi rekli da je Koštunica predlog za moje postavljenje podržao
kao što podržava većinu stvari. Nisam mu to uzeo za zlo. Ljilja je već
radila svoje.
VIŠE ME NE POZNAJU
Posle grkog saznanja da ću i dalje živeti u vanrednom stanju, dogodila
se još gora stvar. Novina koja se otimala za moje tekstove u doba Slobe
(Blic-njuz) nikada se više nije javila da mi ponudi saradnju u strahu od
Onoga. Tih sam dana objavio proročki tekst kojim dokazujem da će
različiti metodi između Koštunice i Onoga, neminovno proizvesti
političke razlike koje će dovesti do njihovog sukoba. Tekst je objavljen
u dnevniku " Danas". Naslov "Zašto Koštunica neće preživeti Đinđića".
Oštro je uzvratila Vesna Pešić upozoravajući me da je dosta tih priča,
da je ovo novo doba, novi ljudi i da političkih sukoba unutar DOS nema
niti će ih ikada biti. Odgovorio sam Vesni kao da odgovaram na pisanje
Vidovite Zorke. Od tada, hrabri, pošteni urednik Grujica, drug sa faksa,
nikada od mene nije zatražio tekst i prelazi na drugu stranu ulice kada
me sretne. Obruč je bio savršen; nema pisanja, nema pojavljivanja, nema
posla. Tijanić ne postoji. Beba, Vesić i Čeda obavili su svoj zadatak
staljinističkog okruženja, objede, prljanja i pretnji urednicima na
savršen način. Sa kućom Politika sam u ratu - nema prolaza; sa Novostima
nikad nisam stajao dobro, Manja ima radar koji ga drži uz Onoga - nema
prolaza; u "Vremenu" bi više voleli da sam mrtav, nego da napišem nešto
za njih - nema prolaza; u NIN-u se plaše i kad prođem Cetinjskom (nisu
objavili ni red o lažnim optužbama protiv mene u emigraciji) - nema
prolaza; na RTS - ni govora; ostali mediji - ma kakvi. Rekao sam ženi:
"Voziću taksi, ali neću da imam posla sa onima".
ISTI UM
Odmah iza te afere zove me Čović i pita: "Koji ti je kurac?". Dobro, kad
te tako pitaju znam šta je po sredi, mada ne znam o čemu se radi. On
kaže da je većina lidera DOS, zatim neki glavni urednici i uglednici,
dobila poruku na mobilnim telefonima - "Ako me ne podržiš za direktora
RTS, zaklaću te" i potpis "Tijanić". Pitam - da li je na displeju moj
broj, kaže da nije. Onda ustanovim da je poruka poslata preko kompjutera
kojem se ne može ući u trag. Znači, samo nedelju dana od dolaska na
vlast Onaj ima ljude, taktiku, opremu, spreman je da nekoga uništi zato
što predviđa da u nekoj sledećoj borbi neću biti na njegovoj strani. Ili
prostije, neko od njegovih zbog nečega želi da se osveti. Pišem tekst o
tome za banjalučke Nezavisne novine i pitam javno - jesmo li dobili
novog gospodara života i smrti, novog upravljača sudbinama ljudi? Dve
godine iza toga, isti um objavljuje telefone moje porodice u erotskim
oglasima. Čak i one kojih nema u imeniku. Kakva konzistentnost, kakav
autoportret jedne politike, jedne fele nedovršenih ljudi. U međuvremenu,
dobio sam desetine pretnji ubistvom, obećavan je masakr moje porodice.
Kad sam proverio jedan telefon sa kojeg su zvali (obično sa govornice)
rečeno mi je da je taj telefon zaštićen i ne mogu da mi kažu kome
pripada. Onda je štampan letak sa slikom mog automobila i svim podacima
i podeljen po srpskom parlamentu. A taj (polovni) automobil sam zaradio,
niko mi ga nije poklonio. Ni država, ni mafija.
POSLUŠNOST LEŠA
Pojavio se Bogoljub. Došao je kod mene sa bratom Draganom. Pita: kako će
ići stvari u Srbiji? Radiće najpre svi zajedno, rekao sam, onda će Onome
da porastu apetiti, odvojiće se od Koštunice, sukobiće se na izborima i
na kraju Onaj gubi. Praktični Bogi kaže: "E, dođi ponovo da radiš i
napravi od BK ono što treba da bude". Tako sam kod Karića dobio posao
kao one godine kad sam zbog pomaganja Onome dobio otkaz sa TV Politike.
No, kako je vreme odmicalo i Onaj se širio, za BK je bilo sve manje
pravog posla. Bogija su najpre zvali, onda ucenjivali, pretili,
svakodnevno se Beba i Vesić obrušavaju na njega pričajući kako bi mu
rado pomogli kod Onoga - ali ne mogu, jer drži mene na BK. Vidim, Bogi
mi pošteno govori kako stoje stvari, kaže da će krenuti na njegovu banku
i Mobtel, da hoće potpuno da ga unište i mora da primeni recept kojim se
spasio kod Slobe. Otišao je kod Onoga, zauzeo je pozu koju Lojola zove
"poslušnost leša", ponudio televiziju, banku, ljude, pomoć kod stranaka
i medija koje drži i pakt je sklopljen. Ojadiće ga, ali ga neće
uništiti. "Odoše muda, Tijaniću", stalno mi je govorio Bogoljub
objašnjavajući osnovnu razliku između Onoga i Koštunice: "Kako ne
shvataš, ovaj tvoj će mi oprostiti ako pobedi, ali ako ja podržim
Koštunicu a pobedi Onaj, glava je u pitanju". Šta da dodam toj neobično
tačnoj teoriji? Vesić sve češće zove glavnog urednika BK, ovaj mi kaže
da ga praktično vrbuje da proda mene i Bogija. Vidim, neće tu biti još
dugo posla za mene. Razgovaram sa Bogijem i nas dvojica dogovaramo
reprizu igrokaza: dobrovoljno idem, da ne privlačim gromove i ljutnju
Onoga na celu Kompaniju i time omogućim potpunu predaju njihove
televizije. Kao Nemačka 45. Rukujemo se i rastajemo. Bez ljutnje, jer je
prema meni uvek bio izuzetno fer. Kad nije bio fer, nalazio je načina da
mi se oduži. Uglavnom probajući čarobni trik sa novcem. Ranije, nismo se
videli jedno dve-tri godine i sretnemo se u Crnoj Gori, obojica u
emigraciji zbog Slobe. Kaže mi, sa ustručavanjem, kako je pokajnički
rekao Miloševiću da sam ga ja nagovorio da se kandiduje za predsednika.
Smejemo se, obojica znamo šta sam mu rekao: da u kampanju uloži deset
miliona maraka, meni da plati tri miliona za vođenje kampanje i da
garantujem TRI odsto glasova! Sada bih mu za iste novce dao više.
KAKO BEZ NJIHOVIH METODA
U međuvremenu sukob dva najjača centra moći postaje sve izvesniji.
Skupljaju se ekipe, trguje se savezništvima, zauzimaju se pozicije.
Jedan od retkih prijatelja Koštunice razgovara sa mnom i pita me, još
sam bio na BK, da li bih otišao kod predsednika da radim kao savetnik za
medije. Nikog sem Koštunice tamo nisam poznavao. Znajući prirodu stranke
i mentalitet njegovog okruženja, ne verujem da ginu od želje da me vide
na mestu centarfora ili golmana. Ali, odlazim sa BK, nigde ne mogu da
pišem, naći ću se usamljen kao Duško Dugouško na brisanom prostoru
između dve teške artiljerije; prihvatam ponudu. Razgovaram sa Ljiljom,
koja je - bez direktne formulacije - iznela predlog: ako priznam da sam
celog života sanjao da radim sa njom, mi smo prijatelji i meni je u
kabinetu život lak. Jebi ga, izabrao sam teži put. Sa Vojom sam imao
samo jedan razgovor na temu šta radim. Kako sam shvatio, praktično ništa
- sve je radila Ljilja. No, ma šta da radim, rekao je, ne smem da
koristim Njihove metode. U tom slučaju neće stati iza mene.
I BEZOBZIRNOST SE VEŽBA
Dva dana pred moj prelazak u kabinet, Koštunica i Onaj čekaju Mila
Đukanovića na stepeništu Palate Federacije. Sve mi to sutradan, ne bez
izvesnog zadovoljstva u glasu, prepričava Voja. Pošto se čekanje odužilo
na pet minuta a teme o kojima su pričali već su iscrpljene, posle minut
neugodnog ćutanja Onaj pita: "Da li je istina da uzimaš Tijanića za
savetnika?". Voja je nešto zlurado promrmljao kao "ma da, ali šta je to
važno". Dopala mi se priča, ali me i zamrzla. Oni Drugi imaju neku vrstu
psiholoških portreta svih članova Kabineta i po tome planiraju svoje
akcije. Nešto im se u mojem portretu nije dopadalo i ja sam uskoro
otkrio da predstavljam objekat na kojem su Njegovi vežbali surovost,
staljinizam, veštinu u hajci, podmuklost i bezobzirnost, budući da je
meta postala čitava moja porodica. Nisam im ostajao dužan, podsmevao sam
im se, raskrinkavao njihovu bliskost sa mafijom, obećavao da svako moje
pojavljivanje košta DS jedan procenat glasača manje. Došlo je dotle,
kažu kolege, da više niko iz DS nije smeo da izađe sa mnom na
televizijski duel. Povremeno se Živković odvažio. Bolje za njega da
nije.
NEPOVRATNE PROMENE
Uskoro su zaređale afere. Ubiju Gavrilovića, ja sa porodicom na odmoru u
Sloveniji već danima. Telefonom razgovaram sa prijateljem i namerno
lažem da sam u Italiji. Vesić odmah izjavljuje da je Tijanić preneo
informaciju Blicu o Gavrilovićevoj poseti Kabinetu i da se odmah moram
vratiti sa odmora u Italiji. Odakle zna gde nisam?! Nikoga ne interesuje
ko je ubica, svi pitaju - šta je pokojnik doneo od dokumenata? A ja, da
se nasmešim, u Kabinetu ni svoj posao nisam radio. Uglavnom sam iz
medija saznavao kad su predsednikove konferencije za štampu; kamoli da
radim još i policijski posao. Kad sam se vratio sa odmora, kažem
Koštunici da je mafija osnovni problem Srbije, da je mreža ubica i
nalogodavaca netaknuta, da je otkrivanje ubica Stambolića i Ćuruvije
startna tačka Nove Srbije. Istovremeno, kažem da Oni ne priznaju
postojanje mafije, da se ne usuđuju da krenu na nju i da je to
najslabija tačka Onoga. Kao da im nešto duguju. Zato problem ubica
Stambolića, Ćuruvije i novinara Pantića treba staviti u prvi plan. Onda
dođe smena na BK i Onaj postavi Marića kao žiranta da će sve što Beba
zamisli biti ispunjeno. I malo više. Morao sam da to prokomentarišem,
jer je pufnasti Marić nešto lajavo rekao o programu i ljudima sa BK.
Tada sam pomislio - kako Onaj može da trpi u kući tandem Marića, kako mu
od njih ne pripadne muka? Zapisao sam: on ima prava na svoje prijatelje,
a ja na svoje gađenje. Ali, zaključujem da se Onaj nepovratno promenio;
u vremenu dok smo bili prijatelji, nikada Mariće ne bi pustio u kuću.
Zašto Joca i Luka da misle kako tako izgledaju ljudi.
PROVUĆI ME KROZ KATRAN I PERJE
Onda je, ne pišem baš hronološki, došla afera sa Delimustafićem. Sreo
sam čoveka u prepunom kafiću, nisam ga poznao, prijatelj je rekao ko je,
rukovao sam se s Alijom, platio turu pića i otišao. Još pre ratova se
pričalo da je dobar sa našom vojnom obaveštajnom službom i našom
policijom. Uopšte nisam bio iznenađen da je ovde potražio utočište pred
problemima u Bosni. E, onda sam shvatio šta znači mašina za mlevenje
mesa. Najpre je neko (Vesić) napisao tekst o ekonomskom poduhvatu
Delimustafića i Tijanića koji nameravaju da osnuju muslimansku
televiziju usred Beograda, koji je kao što znamo posle Meke i Medine
veoma jak islamski centar (ha), onda da spremamo rušenje srpskih medija
uvođenjem monopola na novinsku hartiju - koja je na slobodnoj listi za
uvoz. Pokušavaju da uvuku i Drakulića, isprobanog prijatelja Koštunice.
Ali, kome su važne činjenice, kome je važna istina? Onaj koji namerno
ide u sukob sa Koštunicom smatra kako jedan od ljudi koji umeju da
govore i pišu - to sam ja - mora biti javno linčovan, provučen kroz
katran i perje ne bi li njegove reči Srbima manje značile. Ako im uopšte
nešto znače. Tekst je objavila podgorička Publika i neki listić iz Novog
Sada, mada je Vesić nudio svinjariju svim redakcijama. Onda se javila
Međunarodna krizna grupa koju plaćaju ovdašnje gazde. Sutradan je
Živković na pres-konferenciji rekao da je veoma opasna stvar za državu
što savetnik nije prijavio zlikovca koji je na poternici Interpola i
koji je ubijao naše vojnike po Bosni?! Kraj znate, (siroti Živković),
naš sud je gonio Delimustafića samo za lažnu ličnu kartu. Onda se javio
Vesić, pa Korać i na kraju Onaj. Rekao je da hitno zakazuje sastanak
Saveta za nacionalnu bezbednost, da je država ugrožena i da se krivica
savetnika mora izmeriti. Ljudi moji, kad je ubijen general Buha nije
zakazana sednica tog Saveta. Ceo grad priča da sam uhapšen; televizija
Pink, Politika i BK po dvadeset puta dnevno čitaju o meni i mojoj
krivici. Shvatam da me žele šest meseci u istražnom zatvoru, zatim da
kažu -"Izvini, ništa nismo našli". Skotovi. Ali, sistem pokazuje šta
može. Moju majku pred televizorom pogađa moždani udar. Sve što mogu tada
jeste zakletva, ako umre, da ću Mitrovića sa Pinka ispeći na ražnju.
Godinu dana docnije Mitrović objavljuje broj te 82-godišnje starice u
erotskim oglasima, da bi se osvetio meni. Pečen je, samo još ne zna.
JOŠ NISI UHAPŠEN?
Afera traje dvadeset dana. Čujem da su Mihajlović i Čović hladili Onoga
na Savetu rekavši da za mene ne postoji osnova ni za privođenje a kamoli
za suđenje. Pritisak postaje užasan; isključujem televizor u kućama svih
Tijanića odmah kad primetim da noćima ostajem budan, da tek posle pola
litre vina idem pred zoru da se sit naspavam. Od pet do pet i petnaest?!
Sinu, koji obožava da upali auto, ne dozvoljavam da se približi kolima
niti da negde ide sa mnom. Ljudi koji su me, posle Slavkove smrti,
mesecima začuđeno gledali na ulici i pitali: "Zar si još živ" (učtivija
forma: "Zar si još ovde?") sad me pitaju "Zar nisi uhapšen?". Dobri,
tradicionalni, srpski humor. Sedim samo sa prijateljima koji su me
svojevremeno, u vreme diktature, preveli u Bosnu bez obzira šta je Sloba
mogao da im uradi. A mogao je šta hoće. Neki drugovi izbegavaju da
popiju piće sa mnom, žene ih mole da se klone opasnosti. Drugi sedaju,
prekrste se i kažu: "Valjda će biti precizni kad si toliko glavat".
Treći pitaju gde su mi telohranitelji. Njegovi pronose glas da me čuvaju
vojne "kobre". Smejem se tome sa prijateljima i zovem ih "zmijama".
Kakva repriza atmosfere pred Slavkovu smrt?! Kakva upotreba istog
mehanizma, istih medija, istih autora, sve za račun novih gospodara.
Kakva druga repriza danas? Do mene dolazi vest kako DB tuče uhapšene
prijatelje Delimustafića postavljajući samo dva pitanja: "Da li je
Tijanić vodio Delimustafića kod Koštunice" i "U slučaju sukoba u Bosni
da li bi Koštunica intervenisao vojskom". Jebala ih pitanja. Jedan od
mojih dobrih poznanika dolazi kod mene, kaže da tokom noći beži iz
Beograda, da je te večeri imao strašan razgovor sa Bebom koji od njega
traži da napiše izjavu kako je prisustvovao razgovoru Delimustafića i
Tijanića na temu kako ukinuti četiri godišnja doba iznad Srbije. Taj
prijatelj još ne dolazi ovde. Bolje. Možda ga Beba, u funkciji
gubernatora Srbije, danas lakše slomi. Pišem i objavljujem tekst - "Mogu
li da budem protiv Đinđića a da ostanem zdrav, živ i na slobodi?". Ništa
mi se nije desilo.
ARGUMENTOVANO RAZORUŽAVANJE
Na vrata dolaze policajci i traže da u MUP odnesem svoje pištolje za
koje imam dozvolu i plaćam porez. Iz aviona, iznad Atlantika, zove me
Koštunica, koji je krenuo u Vašington i traži da ne idem u MUP. Šaljem
tamo advokata; vraća se, kaže da nisam napravio nijedan prekršaj ali je
načelniku naređeno "odozgo", da me razoružaju. Ako do podne ne odnesem
pištolje, po mene dolazi interventna jedinica sa kalašnjikovima. Dobro
smišljeno. Uprkos Koštunici, neću da mi pucaju u vrata dok je on u
Vašingtonu, pakujem pištolje, nosim u MUP Novi Beograd. Tamo glasno i
strašno vređam generala Lukića, zatim šefa DB Savića, Bebu, Janjuševića
i Milića, predajem oružje. Šaljem poruku Mihajloviću pitajući ga - da li
se ovo radi uz njegovu saglasnost kako bi me neko lakše ubio? Sutradan
dolazi na vrata drugi policajac i uručuje mi poziv da podignem oružje iz
MUP. Šta je, bre, to? Kakav sam ja jebeni savetnik predsednika države
ako mi na vrata svakog dana zvone policajci tipa uzimala-davala? Prvo
sam pomislio, paranoja je zabava za celu porodicu - skoro kao incest -
da su uzeli moje oružje, ubili nekog tokom noći, vraćaju mi sutradan,
nalaze žrtvu, upoređuju balistički izveštaj i smeštaju me u zatvor.
Tražio sam od MUP da potpišu kako iz privremeno oduzetog oružja nije
pucano. Koliko sam shvatio Onaj je tražio da me razoružaju, a Mihajlović
- bio na putu - čim je došao, vratio mi je sve. No, kad su dve bombe
eksplodirale na vratima DSS, pred Koštunicom sam celokupno rukovodstvo
policije maltretirao ne više od par sati. Malo malo pa sam podizao čašu
i nazdravljao: E, pa kad kod vas ovako eksplodira, opet da se vidimo u
zdravlju i veselju! Prepričavao sam oduzimanje oružja i uživao što se
znoje pred Koštunicom. Nisi trebao da me psuješ u policiji, kaže sa
smeškom punim razumevanja general Lukić. Pa nisam samo tebe, psovao sam
i Duška, kažem.
SAMI SU KRIVI
Moj petnaestogodišnji sin tih dana dolazi iz škole, pita majku zašto
hoće da me hapse, traži Nacional kojeg smo sakrili od njega, uzima,
gleda naslovnu stranu sa ogromnim slovima - "Đinđić hapsi Tijanića", ide
u svoju sobu i zatvara vrata. Šta da mu kažem? Otac, kojem je drago što
se kurčim u svim režimima, sad drhtavim glasom pita da li bih možda
mogao konačno da se malo smirim i pustim ih da na miru umru? Ovako, ne
mogu da izdahnu i da me ostave u problemima. Imaju po 82 godine a
dočekaće stotu. Sami su krivi kad sam im jedne davne noći baš ovakav pao
na pamet.
NALIČJE EVROPSKOG PUTA
Ne trebaju mi istraživanja, analize, ankete, piplmetri; svedok sam kakvi
su Njegovi ljudi, kakav je sistem kojeg prave, kakvi su metodi kojima se
služe. Koliki je raskorak između onoga šta pričaju i šta rade? Kako
vešto skrivaju moral koji primenjuju a ne propovedaju i kako se zaklinju
u moral koji propovedaju, ali ga se ne pridržavaju. Ja sam primer šta su
i ko su Njegovi, kakvi su i šta je njihov cilj? Njih ne interesuje
Srbija, smeju se na reč demokratija, zacene se kad potežeš slobodu
medija. Umiru od legalizma. Oni hoće VLAST! Ničim ograničenu, punu
vlast, bez odgovornosti, vlast nad državom, privredom, sudbinama ljudi,
vlast nad porodicama, nad zakonom. Oni su napravili mrežu, maskiranu
lozinkom o reformi, piramidu od medija, tajne policije, njihovih
prijatelja iz mafije, ucene bankara, krupnih kapitalista i taj sistem
može da slomi svakog čoveka koji odbije njihovu istinu, njihovu verziju
Srbije, njihov vrednosni sistem, njihove laži o vojnom puču Koštunice,
nameštaju u avionu za Kinu, njihovu religiju da u Srbiji postoji samo
jedan čovek, samo jedna stranka, samo jedna ekipa koja može da vlada.
Napravili su stranku kao vojnu organizaciju sa činovima, dnevnim
raportima, izviđačima, artiljerijskom pripremom, čarkarima, jurišem,
osvajanjem tvrđava, pljačkom, silovanjem, odvođenjem u roblje. Svoje
mlade janičare vode u svoju političku školu, smeštenu u bivšoj galeriji
Nede Arnerić, dovode profesore za dikciju, držanje, hod, pisanje,
analizu, oblačenje, jezike, bezbednost, kompjutere i posle šest meseci
šalju ih da upravljaju Srbijom. To im je prvi, pripravnički posao. Jadna
zemlja. Generalno, pravac nije loš - Evropa! Ali ne samo da postoji
naličje tog puta koje je mračno i prepuno manipulacija, već taj put ne
može da bude ničije vlasništvo. Ni stranke, ni pojedinca.
ZAŠTO TOLIKO TELOHRANITELJA
Rasturen je parlament, Maršićanin oteran uz javno razapinjanje na krst
(sramotno slabašna reakcija DSS, kao da je neko iznutra bio srećan zbog
njegove smene), mediji postrojeni, DB predstavlja samo odbor DS,
Mihajloviću postavljaju prinudne upravnike, kreće privatizacija i
tranzicija, parajlije se žale da ih obilaze Vesić i Beba i uzimaju
koliko treba, džipovi lutaju po gradu, nijedno ubistvo nije rasvetljeno.
Ali, Onaj uporno tvrdi da mafija ne postoji, da mi preterujemo, da
postoje drugi prioriteti a ne sukob sa mafijom koje nema. Ako je to
tačno - zašto onda toliko telohranitelja oko njih? Korupcija doseže
enormne razmere, ljudi se boje, mrtvi padaju po ulicama, tajanstveni sud
smrti i dalje zaseda. General Buha, komandant policije Beograda, pet
dana posle svoje smene kaže da postoji mafija, ubijen je kao pas na
parkingu (lekarka drži generalovu glavu dok umire i pita ga pred
kamerama: "Da li vas boli?"). Nikom ništa. Onda kreću pljačke, pa
otmice. Nestaju najbogatiji i vraćaju se osiromašeni. Ali, ćute. Ćuti i
vlast. Onda otimaju decu. Vode žensko roblje u Albaniju. Imaju svoje
sudije, policajce, debejce, kompanije, dvorce, kafane, svoj soj i svoj
sloj, naturaju idealno-tipski model razbojnika kao društveno poželjnog
modela za celu mladu generaciju. Ko radi i uči taj je budala; ko veruje
u zakon taj je lud. Pretvaraju Pink u svoj duhovni hram, folk u svoju
himnu, evro u svoju zastavu. Niko nije dovoljno dobar: jednom strada
Labus, pa Velja, onda Dinkić, pa Čović, zatim Mihajlović, pa Isakov,
zatim Mićunović, Koštunica redovno. Ja kako se zalomi. Neko, valjda
znate ko, štampa letak sa mojom slikom, slikama mog automobila i ženine
"mazde" stare 12 godina, sve to deli medijima i u Parlamentu. Kad god
izađem iz kuće držim se za pištolj kao za mantru. Kako živeti u zemlji
koja nije demontirala sistem kidnapovanja, ubijanja i imuniteta ubica?
Dajem intervju "Identitetu", svaki novinar u Beogradu zna da su ga
kupili Zemunci, i namerno kažem da mafija već ulazi u medije. Niko ne
reaguje. Ponavljam to na televiziji. Svi ćute. Amerikanci daju srpskoj
policiji adresu za fabriku ekstazija. Sramota, a u medijima oduševljenje
akcijom. Govorim o sudaru struktura od kojih se stare bore da prežive,
nove da ih dokinu i da to dobija formu građanskog rata koji se vodi u
zatvorenom krugu gde već padaju glave. Mislio sam na generala Buhu,
inspektora Batočanina, novinara Pantića...
IZBOR IZMEĐU ŽIVOTA I SMRTI
Ovako je zamišljena reformisana Srbija: informativni program Pinka,
stranačka policija, koegzistencija mafije i vlasti, približavanje stila
života vladajuće elite, mafije i stare slobističke elite. Politika,
kriminal, korupcija i kontrola medija i dalje dolaze iz iste korpe, samo
rade za drugačije gazde. Da kažem to direktno: onaj koji je imao
smelosti i snage da Koštunicu obori sa vlasti, da ga otera iz
parlamenta, da ga odvoji od svih medija, parlamentarnih odbora, da uzme
vlast u svim gradovima, policiju, DB, spoljnju politiku, privatizaciju,
upravne odbore, da sebe liši kišobrana ubedljive većine Srba koju vodi
DSS - taj je imao snage da se obračuna sa kriminalom. Samo da je hteo!
Bio je to izbor između života i smrti. Tako banalno, toliko tačno...
Srpska Informativna Mreza
[EMAIL PROTECTED]
http://www.antic.org/
