ISTRAZIVANJE
SRBIJA: ZATVORENICI TVRDE DA SU
MUCENI
Svedocenja koja je prikupio IWPR ukazuju
na to da su osumnjiceni koji su privedeni u policijskoj akciji posle
Djindjicevog ubistva bili podvrgnuti torturi
Pisu:
*Dragana Nikolic-Solomon i Gordana Igric iz Londona, i
saradnici
IWPR-a iz Beograda
Svedocanstva koje je prikupio IWPR
ukazuju na to da su posle ubistva premijera Zorana Djindjica uhapseni bili
zlostavljani.
Prikupljeni dokazi ukazuju na to da je zlostavljanje bilo
sirih razmera nego sto bi se to moglo zakljuciti iz saopstenja srpske vlade ili
izjava predstavnika Ujedinjenih nacija i OEBS-a.
Medjunarodni
strucnjak za ljudska prava iz Beograda, koji je trazio da ostane anoniman,
izjavio je da je oko 30 odsto uhapsenika bilo izlozeno nekom obliku
zlostavljanja.
Policijska akcija poznata pod imenom “Sablja”, koja je
trajala od 12.marta, kada je Djindjic ubijen, do 22.aprila, rezultirala je
hapsenjem najmanje 10.000 ljudi. Cilj istrage bio je da se pronadju ubice i da
se razbiju kriminalni klanovi. Protiv 3.400 ljudi podnete su krivicne tuzbe.
Vlasti su 29.aprila optuzile 45 ljudi, uglavnom clanova zloglasnog Zemunskog
klana, za organizovanje i izvrsenje Djindjicevog ubistva.
Oko hiljadu
ljudi se i dalje nalazi u pritvoru na osnovu odredbi novih kontroverznih
propisa koji omogucavaju da se osumnjiceni zadrze u pritvoru dva meseca ili
duze, bez kontakta sa advokatima ili rodjacima, i bez uzimanja preliminarnog
iskaza pred sudom. Ostali su oslobodjeni.
SVEDOCENJA O
MUCENJU
Najcesci prijavljeni oblici mucenja bili su teska prebijanja i
gusenje. Takodje su primenjivani elektro-sokovi. Neki od pritvorenika mucenjem
su primoravani da potpisu priznanje. Zlostavljanje se odvijalo na razlicitim
lokacijama.
Milan Vukovic, vlasnik restorana iz Beograda, uhapsen je
13.marta, dan po objavljivanju vanrednog stanja u zemlji. Bio je zadrzan mesec
dana zbog sumnji da je pripadao grupi za koju se veruje da je izvrsila atentat
na premijera. Oslobodjen je bez podizanja optuznice.
Vukovic je opisao
tretman kojem je bio izlozen u policijskim prostorijama u Makisu, blizu
Beograda, u sedistu specijalne jedinice Ministarstva unutrasnjih poslova za
borbu protiv organizovanog kriminala.
“Grupa od sest ili sedam maskiranih
policajaca vezala mi je ruke za stolicu koja je bila fiksirana za pod. Onda su
mi navukli kesu na glavu”, izjavio je za IWPR. “Vrlo brzo sam potrosio sav
vazduh. Kesa mi se zalepila za lice i ja sam poceo da se borim za vazduh. Kada
je bilo ocigledno da se gusim, probusili su kesu. To su mi radili dva
puta”.
“Trazili su da priznam da sam diler droge, ucenjivac i trgovac
oruzjem, da sam nezakonito trgovao naftom, cigaretama i devizama. Nisu me tukli.
Ali kada sam dospeo u Centralni zatvor u Beogradu, video sam na desetine
prebijenih ljudi u hodnicima.”
Vukovic je jedan od malobrojnih koji su se
usudili da govore o mucenju kojem su bili izlozeni ne skrivajuci svoj stvarni
identitet. Jedan od uhapsenih koji su razgovarali sa saradnicima IWPR-a
iskljucivo pod uslovom da ostanu anonimi, rekao je da je bio uhapsen i drzan u
pritvoru 30 dana pre nego sto je pusten bez ikakvog obrazlozenja. Plaseci se
odmazde I zabrinut za svoju sudbinu i sudbinu svoje porodice, u pocetku se
snebivao da govori za IWPR, ali je na kraju rekao da su ga tukli dok je bio u
pritvoru. “Nisu bili odavde, doveli su ih sa strane, i nosili su maske”, rekao
je on.
Prikupljeno je vise svedocenja koja se ticu grupe ljudi iz
Krusevca koji su bili optuzeni za povezanost sa organizovanim kriminalom. Vecina
njih se i dalje nalazi u pritvoru, pa je IWPR mogao da govori samo sa advokatima
i rodjacima onih kojima je bio odobren kontakt sa spoljasnjim svetom. Neki od
pritvorenika nisu imali konatkta sa pravnim savetnicima jos od
haspenja.
Suprug Sandre Petrovic, Goran, i njen brat, Igor Gajic,
uhapseni su u Krusevcu 14.marta. Ona kaze za IWPR da su obojica iznenada nestali
bez traga i da porodica nije mogla da stupi u kontakt sa njima vise od mesec
dana. Svog supruga je videla tek 13.maja, kada je izveden pred istraznog
sudiju.
“Jedva sam ga prepoznala. Tesko je hodao i izgubio je oko sedam
ili osam kilograma”, kaze.
Muz joj je rekao da ga je policija odvela u
sumu, nakon sto su mu na glavu stavili vrecu sa otvorom za disanje koju su
pricvrstili lepljivom trakom Onda su ga tukli, dva puta je gubio svest.
U
izjavi datoj 26.maja, advokat Dejan Jovanovic potvrdio je da je Goran Petrovic i
njemu ispricao istu pricu i da su mu on i drugi pritvorenici rekli da su bili
“prebijani na veoma brutalan nacin”. Advokat je takodje rekao da su na svima
“vidljive mentalne i fizicke posledice”, kao i da je Goranu Petrovicu povredjena
kicma.
Kada je Sandra Petrovic videla brata Igora, on je imao 10
kilograma manje. I on joj je rekao da su ga odveli u sumu nakon sto su mu
stavili vrecu na glavu i pricvrstili je lepljivom trakom. Brat joj rekao i da su
ga kvasili i onda mucili elektro-sokovima koristeci elektricne kablove. Zatrazio
je da istrazni sudija to unese u zapisnik.
Prema Sandrinoj prici, nakon
sto su ih pretukli, odvedeni su u policijsku
stanicu u Krusevcu, gde su im
uzeli iskaze. Obojica su onda prebaceni iz zatvora u Cupriji u Beograd, na
zahtev specijalnog tuzioca za organizovani kriminal. Nestali su bez traga i
porodica je uspela da ih pronadje tek uz pomoc dvojice advokata.
Violeta
Kojic, ciji je suprug takodje uhapsen u Krusevcu 14.marta, izjavila je za IWPR
da je njen suprug tesko pretucen i da sada otezano
hoda. Rekla je da je
njegovo fizicko i mentalno stanje lose, da je dva puta pokusao da presece vene,
i da je prebacen u vojnu bolnicu u Beogradu.
Kojicev advokat, Momir
Vuckovic, potvrdio je njenu pricu. “Nikada u zivotu nisam video tako tesko
pretucenog coveka”, izjavio je u intervjuu datom IWPR-u 25.maja. “Na njegovom
telu nema nijednog mesta bez podliva.”
On je, takodje, potvrdio za IWPR
da je njegov klijent pokusao da izvrsi
samoubistvo, i da mu je Kojic rekao:
“Radije cu sam da se ubijem, nego da me oni ubiju.”
Posle 60 dana u
pritvoru, Kojic i ostali prebaceni su u Beograd po nalogu specijalnog tuzioca za
organizovani kriminal. Advokati o tome nisu obavesteni.
Trecem coveku,
Slavoljubu Markovicu, koji je uhapsen u isto vreme kada i Kojic i Petrovic, samo
jednom je dozvoljeno da vidi advokata.
“Moj klijent vise ne lici na osobu
koju sam poznavao pre hapsenja. Ima
mentalne probleme i pokusao je da izvrsi
samoubistvo”, izjavio za IWPR
26.maja njegov advokat, koji je insistirao da
ostane anoniman.
“Rekao mi je da su ga vodili u sumu”, izjavila je
Markoviceva zena Emina. “Imao je vrecu preko glave. Tamo su ga
tukli.”
“Videla sam muza proslog petka u istraznom zatvoru u Krusevcu”,
nastavila je. “Jedva sam ga prepoznala. Izgubio je 12 kilograma i nos mu je
polomljen. Na odeci koju sam donela iz zatvora ima tragova krvi. Pantalone su mu
pocepane na kolenima, verovatno od klecanja”, kaze ona.
“Muz mi je rekao
da su ga tukli cetiri puta - od toga dva puta posle ukidanja vanrednog stanja.
Kaze da su pokusali da ga mucenjem nateraju da prizna stvari koje nije ucinio,
da bi mogli da ga otpuze.”
Markovic je bar bio u prilici da vidi svog
advokata. Ovaj je saradnicima
IWPR-a rekao za slucaj Zivorada Zivkovica koji
je u krusevackom zatvoru proveo tri meseca bez ikakvih konatakata sa pravnim
savetnicima. Posle prvih 30 dana dobio je jos 60 dana pritvora po zakonu koji je
u skupstini usvojen u aprilu.
Slucajevi zlostavljanja prijavljeni su i
medju 45 ljudi optuzenih za saucesnistvo u Djindjicevom ubistvu. IWPR je dobio
informacije o dva takva slucaja od medjunarodno priznatog strucnjaka za ljudska
prava. Jedan se tice coveka iz Beograda koji je spavao kada su mu pripadnici
jedinice SAJ upali u stan. Ni on, ni druga dvojica ljudi koji su bili u stanu
nisu ih culi kada su usli. Policajci su ga probudili i “poceli da tuku
kundacima”. To je trajalo 15 do 20 minuta. “Isto su uradili i sa drugom dvojicom
- jedan od njih se od batina upisao u pantalone.” Onda je odveden u policijsku
stanicu i kasnije optuzen.
DRUGI OBLICI
ZLOSTAVLJANJA
Druga svedocenja koja je prikupio IWPR ticu se onih oblika
zlostavljanja i degradacije koji ne spadaju u fizicko
nasilje.
Uskracivanje sna je navodno primenjeno u slucaju Svetlane
Raznatovic, popularne pevacice i udovice Zeljka Raznatovica Arkana, vodje
paravojnih jedinica. Pevacica, poznatija pod estradnim imenom Ceca, rekla je
medjunarodnim ekspertima da joj policija nije dala da spava 35 sati, ispitujuci
je u smenama. Slobodan Pazin, nekada visi policijski inspek tor za razbojnistva
u Beogradu, saopstio je istom izvoru da mu je san bio uskracen na isti nacin bar
40 sati.
Poznati beogradski advokat koji je pristao da govori pod uslovom
da ostane anoniman izjavio je za IWPR da se citav ovaj postupak pritvaranja moze
opisati kao smisljeno zlostavljanje.
“Zar nije mucenje postupak u kojem
coveka zatvorite u neki podrum i ostavite ga danima bez ikakvog kontakta sa
porodicom ili spoljasnjim svetom? Ljudima nije bilo dozvoljeno da se okupaju ili
promene ves po 30 dana”, kaze ovaj advokat.
“Mnogi su oslobodjeni nakon
sto su proveli nedelje u pritvoru, a da ih za to vreme niko nista nije pitao
niti saslusavao. Niti su kasnije optuzeni. Recenica koju su najcesce culi od
policajaca, u sklopu psiholoske torture kojoj su bili izlozeni, glasila je: “Vi
ste kriminalci, nemate vi nikakva prava.”
“Razgovarao sam sa covekom koji
je proveo 22 dana u podrumu policijske stanice u Zemunu. Prva tri dana mu uopste
nisu davali hranu, i nije imao nista da se pokrije dok je spavao na klupi u
celiji sa razbijenim prozorom. Pusten je iz pritvora bez saslusanja, i nikakva
optuznica nije podignuta protiv njega.”
Mnogi koji su oslobodjeni nisu se
usudjivali da govore iz straha da ce ponovo biti uhapseni ili da ce biti
viktimizovani na neki drugi nacin. Vecina onih koji su pristali da govore
zahtevali su da ostanu anonimni.
Pored prikupljanja izjava od svedoka,
IWPR je razgovarao i sa izvesnim brojem medjunaordnih i domacih eksperata koji
rade u okviru pravosudnog sistema Srbije ili se bave pracenjem slucajeva
zloupotreba ljudskih prava.
Za razliku od izvestaja koje su objavili
OEBS i Visoki komesar UN za ljudska prava, UNHCR, o kojima ce biti vise reci u
nastavku, ovi izvori potvrdjuju da je bilo vise
problema.
POLICIJSKA OVLASCENJA ZA HAPSENJE
I ZADRZAVANJE U PRITVORU
Slucajevi navodnih zloupotreba
odigrali su se u kontekstu velikog broja
hapsenja izvrsenih na osnovu pravila
koja dozvoljavaju da se onemoguci kontakt sa osumnjicenima u periodima koji
traju i do dva meseca. Takva praksa znaci da pritvorenici nemaju na raspolaganju
nikakve pravne lekove u ovom krucijalnom periodu pre formulisanja krivicnog
slucaja.
Vecina slucajeva zloupotreba prijavljena je u ovoj ranoj fazi.
Kada osumnjiceni jednom budu optuzeni i prebaceni iz policijskog pritvora u
zatvor, tamo imaju pristup lekaru, cije je prisustvo neophodno da bi
se
dokumentovale povrede.
U jednom slucaju o kojem je obavesten IWPR,
predstavnicima jedne medjunarodne organizacije pokazan je takav dokument kada su
pokusali da se raspitaju o jednom zatvoreniku (koga nisu uspeli da vide). U
dokumentu je bilo naznaceno da je covek imao modricu na oku i hematome na
tabanima, sto je ukazivalo da je bio tucen po tabanima.
Nekoliko izvora u
pravosudju, iz pravne struke i u medjunarodnim organizacijama potvrdilo je za
IWPR da se u najvecem broju slucajeva fizicko zlostavljanje odigravalo prilikom
hapsenja ili za vreme pritvora u istraznom zatvoru. Ovi izvori navode da je
medju najvecim prekrsiocima bila Specijalna antiteroristicka jedinica, SAJ,
Ministarstva unutrasnjih poslova.
“Gotovo svi oni koji su pali u ruke
SAJ-a bili su podvrgnuti mucenju”, izjavio je jedan od ovih
izvora.
Prosirena ovlascenja za zadrzavanje u pritvoru koja je policija
dobila proisticu iz uredbe o uvodjenju vanrednog stanja koju je potpisala Natasa
Micic, vrsilac duznosti predsednika drzave, a kojom je vanredno stanje uvedeno.
Uredbom je policiji dato pravo da privede svakoga za koga se sumnja da “ugrozava
bezbednost drugih gradjana ili republike” i zadrzi ga u pritvoru do 30 dana. U
ovom periodu osumnjiceni nemaju pravo da vide advokata, izadju pred sudiju ili
stupe u kontakt sa porodicom.
Uredba je prestala da vazi prestankom
vanrednog stanja, ali 11.aprila skupstina Srbije je izmenila zakon o
organizovanom kriminalu da bi
policiji dala jos sira ovlascenja. Sada
policija moze zadrzati osumnjicenika u pritvoru do 60 dana bez kontakta sa
spoljasnjim svetom, a za to je potrebno samo odobrenje nadredjenog zvanicnika iz
Ministarstva unutrasnjih poslova. U posebnim slucajevima, istrazni sudija moze
odrediti i dodatni pritvor od jos 90 dana.
U nekim slucajevima
osumnjicenici su prvo pritvoreni na osnovu uredbe o vanrednom stanju, a onda
zadrzani u pritvoru u skladu sa odredbama novog zakona, tako da im se moze
desiti da ne vide advokata i cela tri meseca.
Organizacija Human Rights
Watc je izdala saopstenje u kojem se kaze da je produzeni period pritvora u
suprotnosti sa medjunarodnim standardima. “Praksom Evropskog suda za ljudska
prava ustanovljeno je da zadrzavanje u pritvoru bez mogucnosti komunikacije
predstavlja krsenje Evropske konvencije o ljudskim pravima, cak i ako traje
znatno krace od onoga sto se trenutno praktikuje u Srbiji”, receno je u
saopstenju ove organizacije od 10.maja.
Osumnjicenima se omogucava
kontakt sa advokatom tek prilikom izvodjenja pred istraznog sudiju. Advokati sa
kojima je IWPR razgovarao navode da su imali samo ogranicen pristup svojim
klijentima, kao i da su u nekim slucajevima njihovi klijenti naknadno
prebacivani u druge istrazne zatvore bez obavestenja. Vlasti su izvrsile
pritisak na vise advokata da potpisu izjave kojima se obavezuju da ce materijale
povezane sa slucajem drzati u tajnosti.
Indicije da su iza atentata
stajali vodeci kriminalci u zemlji znaci da u Srbiji nema mnogo saosecanja za
njih. Ovo odsustvo interesa ocevidno je i u inostranstvu, gde su sok izazvan
ubistvom, odobravanje povodom akcije uperene protiv kriminala i zelja da se
pomogne demokratiji koja je jos u nastajanju, kako izgleda, u drugi plan
potisnuli brigu za sudbinu uhapsenih.
Ipak, Medjunarodna konvencija UN o
gradjanskim i politickim pravima, koja zabranjuje mucenje i “surov, nehuman i
ponizavajuci tretman”, ne pravi razliku izmedju osumnjicenih za koje je krivica
na kraju dokazana i onih koji su nevini.
U jugoslovenskom krivicnom
zakonu koji se sada primenjuje u Srbiji i Crnoj Gori tortura nije eksplicitno
zabranjeno. Ali, u clanu 190 navedeno je da ce “sluzbena lica koja tokom vrsenja
duznosti primenjuju silu, pretnje ili druge zabranjene metode u cilju
iznudjivanja priznanja ili drugog iskaza od osumnjicenog lica, svedoka ili
drugog lica, biti kaznjena zatvorom od tri meseca do pet godina.” Clan 191
predvidja iste kazne zatvora za sluzbena lica koja “nanesu teske fizicke ili
mentalne patnje, koriste pretnje ili uvrede, ili se ponasaju na drugi nacin koji
vredja ljudsko dostojanstvo.”
PORICANJE
ZVANICNIKA
Vlasti u Srbiji insistiraju na tome da nije bilo slucajeva
znacajnijih krsenja ljudskih prava.
Rasim Ljajic, Ministar za ljudska i
manjinska prava Srbije i Crne Gore, izjavio je za IWPR da su u nekim slucajevima
ljudi bili tuceni prilikom hapsenja - ali da to nije bila masovna pojava, niti
to predstavlja sistematsko krsenje ljudskih prava.
Odbacio je optuzbe da
je bilo mucenja. I pored toga sto su neki bili tuceni prilikom hapsenja, niko
nije tucen dok se nalazio u pritvoru, izjavio je Ljajic.
Osvrcuci se na
aprilsku posetu zatvoru predstavnika OEBS-UNHCR, Ljajic je rekao: “Da smo bili
krivi, ne bismo im dopustili da obidju zatvor.”
Takodje je rekao da bi
ostre odredbe sadasnjeg zakona o pritvaranju uskoro mogle biti ublazene,
“Odredbe koje se ticu duzine pritvora bice izmenjene vec naredne
sedmice.”
Konacno, Ljajic je rekao i to da je njegovo ministarstvo
objavilo telefonski broj na koji se mogu prijavljivati slucajeve krsenja
ljudskih prava.
Kada se IWPR 3.juna obratio Ministarstvu unutrasnjih
poslova Srbije, nakon sto su izostali odgovori na faksom postavljena pitanja o
ovim optuzbama, portparol, pukovnik Vladan Colic, je izjavio: “Medjunarodne
organizacije koje su posetile pritvorenike dale su svoje misljenje. Ministarstvo
nema nista da doda.”
Mada su prvi izvestaji o zlostavljanju pritvorenika
procureli u javnost vec nekoliko dana posle 12.marta, vlasti se nisu oglasavale
do 7.aprila,
kada se beogradska ispostava americke organizacije Human Rights
Watc pismom obratila Vladi Srbije i zahtevala da se prekine praksa drzanja
osumnjicenih u izolaciji.
Ministar pravde Vladan Batic odgovorio je
jednostavnim poricanjem. “Protiv onih koji se drze u pritvoru nije primenjivana
sila, organicavanje prava, niti bilo sta sto bi bilo u suprotnosti sa
zakonom”.
Dan posle publikovanja pisma organizacije Human Rights Watc,
potpredsednik Vlade Srbije Cedomir Jovanovic obavestio je novinare da
“nema
razloga za zabrinutost” i da “policija, tuzioci i sudovi postupaju u skladu sa
svojim ovlascenjima”.
Da bi naglasio stav da je zabrinutost koju je
izrazila organizacija Human Rights Watc neosnovana, Jovanovic je dao neobicnu
izjavu: “Prosle nedelje su predstavnici OEBS-a, Saveta Evrope i EU posetili
Centralni zatvor u Beogradu i iz prve ruke se uverili da su ljudska prava tamo
zasticena.”
Pokazalo se da je ova tvrdnja potpuno netacna. U to vreme
nijednom predstavniku inostranih organizacija nije bilo dozvoljeno da poseti
bilo koji zatvor. Najmanje jedna istaknuta organizacija je podnela zahtev da joj
se takva poseta odobri, ali nije dobila nikakav odgovor tokom tri sedmice od
uvodjenja vanrednog stanja.
“Bio sam iznenadjen podatkom koji je izneo
potpredsednik Jovanovic. Proverili smo i ustanovili da nijedna medjunarodna
organizacija nije bila ni u kakvoj poseti”, izjavio je predstavnik ove
organizacije.
“Cak suprotno, dva ili tri dana posle Jovanoviceve izjave,
dobili smo sluzbeno saopstenje da nam ne mogu odobriti posetu pod uslovima koje
smo zahtevali”, rekao je, dodajuci da je njegova organizacija imala slobodan
pristup zatvorima dok je Milosevic jos bio na vlasti.
Nijedna od
organizacija, medjutin, nije demantovala Jovanovicevu
izjavu.
MEDJUNARODNI TIM OBILAZI ZATVORE
Pod
snaznim spoljasnjim pritiskom vlasti su ipak morale da popuste. Vise od mesec
dana posle uvodjenja vanrednog stanja - 14. i 15.aprila, predstavnici UNHCR-a,
misije OEBS-a u Beogradu i OEBS-a za demokratske institucije i ljudska prava,
ODIHR, posetili su Centralni zatvor i glavnu policijsku stanicu u Beogradu. U
zajednickom izvestaju o preliminarnim nalazima, objavljenom 13.maja, ove
organizacije su prijavile dva moguca slucaja mucenja i vise drugih
problema.
“Tokom posete delegacija je cula optuzbe i ustanovila da
postoje indicije da je u slucajevima najmanje dvojice pritvorenika bilo mucenja
i
zlostavljanja. Nije bilo moguce u potpunosti proveriti istinitost ovih
tvrdnji, ali delegacija veruje da je potrebno omoguciti pritvorenicima
da
ulazu takve prigovore i ocekuju razmatranje njihovih prituzbi u najkracem
mogucem roku”, receno je u zajednickom izvestaju.
Delegacija je takodje
objavila da “produzeni period pritvora u kombinaciji sa losim uslovima boravka u
pritvoru za mnoge pritvorenike predstavljaju degradirajucu kaznu ili
tretman.”
U javnom saopstenju koje je izdao OEBS moze se uociti
tendencija da se kritike na racun srpske vlade ogranice. Odmah posle posete
zatvoru, 17. aprila, sef misije OEBS u Srbiji i Crnoj Gori, Mauricio Masari,
izjavio je za medije u Srbiji da strucnjaci OEBS-a nisu registrovali nijedan
slucaj “znacajnijeg krsenja prava” niti “narocito nepovoljne” cinjenice u
pogledu stanja u kojem se zatvorenici nalaze. Masari nije bio u timu koji je
obavio posetu.
Portparol OEBS-a Rori Kin izjavio je za IWPR da je njegova
organizacija
imala neogranicen pristup pritvorenicima i da nisu dobili
nikakve direktne pojedinacne prituzbe bilo tokom ili posle vanrednog
stanja.
DA LI JE IZVESTAJ UBLAZEN?
U
zajednickom izvestaju UNHCR-a i OEBS-a osudjuju se postupci korisceni prilikom
pritvaranja, ali se zakljucuje da dokazi ne ukazuju na sistematsko fizicko
zlostavljanje. Ipak, jedan od clanova delegacije izjavio je za IWPR da izvestaj
predstavlja kompromis postignut izmedju
UNHCR-a, ORBS-a i ODIHR-a, i da nudi
ublazenu sliku stvarnog stanja koje je delegacija ustanovila.
“Ono sto
smo videli bilo je zaista strasno. Niko ne bi smeo da ljude fizicki zlostavlja”,
smatra ovaj izvor. “Uslovi u samicama su tako strasni da sami po sebi
predstavljaju mucenje. U tim prostorijama nismo bili u stanju da disemo, pa smo
sa pritvorenicima razgovarali na drugom mestu.”
Isti izvor je potvrdio da
su ustanovljeni slucajevi fizickog mucenja pritvorenika i da su neke od njih
jedva prepoznali.
“Jedan od pritvorenika, na kome su se i 20 dana posle
hapsenja videli tragovi zlostavljana, rekao je clanovima delegacije da je posle
prvih batina izgledao kao “covek slon”,” naveo je ovaj
izvor.
USKRACIVANJE PRISTUPA ORGANIZACIJI
HUMAN RIGHTS WATC
Ipak, zatvorska kapija otvorena je samo
predstavnicima OEBS-a i UN-a. Nevladine organizacije Fond za humanitarno pravo i
Helsinski komitet za ljudska prava u Srbiji nisu dobile odobrenje da udju u
zatvor. U saopstenju ove druge organizacije od 14.maja, receno je: “Posle mesec
dana davanja obecanja organizaciji Human Righst Watc da ce dobiti neogranicen
pristup pritvorenicima, izgleda da vlasti preduzimaju sve sto mogu da do takve
posete nikada ne dodje.”
Bogdan Ivanisevic, predstavnik organizacije
Human Rights Watc u Beogradu, izjavio je za IWPR da njegovoj organizaciji nije
dozvoljeno da udje u Centralni zatvor i razgovara sa pritvorenicima, mada je
odobrenje za todobijeno od Ministarstva pravde.
“Jasno je da srpska
vlada sprecava Human Rights Watc da razgovara sa pritvorenicima, narocito u
svetlu (UNHCR-OEBS) izvestaja koji ukazuje na ogranicenja u kontaktu sa
pritvorenicima i iznosi ozbiljne kritike na racun losih uslova u zatvoru i
povreda koje se nanose pritvorenicima”, rekao je
Ivanisevic.
NEDODIRLJIVOST POLICIJE I
SUDOVA
Mada je priznala da su se u najranijoj fazi pritvaranja dogadjali
izolovani slucajevi prebijanja, vlada, koliko je poznato IWPR-u, nije preduzela
nikakve korake u cilju sprovodjenja istrage o postupcima njenih redovnih i
specijalnih policijskih snaga. Prema odredbama clana 2 Konvencije protiv
mucenja, zemlje potpisnice su duzne da “preduzmu
efikasne zakonodavne,
administrativne, pravosudne ili druge mere u cilju sprecavanja
mucenja”.
Optuzenici ce na predstojecim sudskim procesima verovatno
navoditi da su bili muceni, i izvestan broj slucajeva bi mogao biti odbacen vec
na prvom rocistu ili po podnosenju zalbe. To ce diskreditovati vladu, kako u
njenim pokusajima da se obracuna sa organizovanim kriminalom, tako i u
pokusajima da evropske institucije uveri da je svoje zakone i pravosudnu praksu
uskladila sa standardima EU jos pre pristupanja.
“Mnoge stvari ce se tek
otkriti. Ranije ili kasnije, sve to sto se dogadjalo pritvorenicima za vreme
vanrednog stanja naci ce se pred sudom u Strazburu. Drzava ce morati da isplati
velika obestecenja”, komentarise za IWPR jedan ekspert iz delegacije koja je
posetila zatvor u Beogradu.
Jedan od uhapsenih tokom operacije “Sablja”,
Mihajlo Colovic, vec planira da tuzi Dejana Joksimovica, sefa policije u
Arandjelovcu. U sudskoj dokumentaciji nalazi se izjava Colovica da ga je
Joksimovic bicevao telefonskim kablom, udarao ga, sutirao, tukao bezbol palicom,
sve u pokusaju da ga natera da optuzi drugog osumnjicenika. Colovic je izjavio
za IWPR da mu je pukla bubna opna i da je morao da trazi medicinsku
pomoc.
Beograd ce se verovatno naci pod pritiskom da revidira zakone koji
daju prevelika ovlascenja policiji.
“Zbog odredbi koje dozvoljavaju
pritvor od 60 dana nasa zemlja bi mogla naici na probleme u kontaktima sa
medjunarodnim institucijama”, kaze profesor Momcilo Grubac, strucnjak za
krivicno pravo. “Posto smo primljeni u Savet Evrope, svaki gradjanin koji bude
povdrgnut takvom tretmanu mogao bi se obratiti sudu u
Strazburu.”.
*Dragana Nikolic-Solomon je zamenik urednika, a Gordana
Igric menadzer IWPR
projekta za Balkan u Londonu. Istrazivanju su pomogli
saradnici u Beogradu.
