Goran Matic
potpredsednik
Jugoslovenske levice
Beograd, 06. 06. 2003. godine
Protiv amnezije i predrasuda
Na istorijskoj sceni, pojavio se pod imenom
Savle iz Tarza (Taršanin). Kao fanatican eksponent kolaboracione, prorimske
vlasti u Jerusalimu, on aktivno ucestvuje u napadima na tadašnje pripadnike
nazarenske partije, odnosno prve hrišcane. Slobodno je priznavao da je svoje
žrtve proganjao do smrti, a smatra se da je bio umešan i u kamenovanje Stefana,
prvog hrišcanskog mucenika. Posle Stefanove smrti, Savle je sa odredom ljudi,
krenuo u Damask, u Siriji, da u skladu sa politikom Rima i tamo progoni
nazarene.
Na putu za Damask, na vrelom podnevnom suncu, Savle pada sa konja,
doživljava neobicno iskustvo i cuje glas koji ga pita: ''Savle, Savle, zašto me
goniš''. Glas mu se predstavlja kao Isus Nazarecanin i upucuje ga da produži u
Damask gde ce biti preobracen. On odbacuje svoje ranije ime Savle, postaje Pavle
i krece da širi nazarensku misao sa istim onim fanatizmom, s kojim je dotada
pokušavao da je uguši. Radikalan raskid sa prošlošcu je više nego ocigledan.
Savle je u potpunosti uklonjen sa scene.
Oko 39. godine nove ere, Pavle se
vraca u Jerusalim, gde ga zvanicno primaju medu nazarene. Upravo od Pavla, i
samo od Pavla, uz pomoc i podršku Isusovog sledbenika Simona, poznatijeg kao
Petar, pocinje da se probija i konstituiše nova religija - hrišcanstvo.
A po
hrišcanskom predanju, Jovan Krstitelj, bio je protiv braka Kralja Iroda IV, sa
Irodijadom, suprugom njegovog brata Filipa I. Smatrao ga je grešnim. Kada je
Irodijadina cerka Salomija, igrom zadivila kralja Iroda, on joj je ponudio
ispunjenje želje. Na nagovor majke, Salomija je zatražila glavu Jovana
Krstitelja. Kralj Irod je prihvatio i dao da se on pogubi. Neugodni svedok
njegovog greha sa Irodijadom, bio je definitivno uklonjen. Svedoke ubijaju, zar
ne.
Biti preobracen ili uništen - istorijska i biblijska dilema.
Redovno se postavlja, u periodima promena nosilaca društvene moci, pred
nepodobne i nepoželjne svedoke,. Težeci da uspostave što potpuniji autoritet i
legitimitet, nosioci društvene moci cesto posežu za raznim oblicima eliminacije
onih, koji bi svojim saznanjima mogli da ih podriju. Repertoar je bogat i
raznovrstan. Krece se od potkupljivanja i preobracanja, preko diskreditacije i
pretnje, pa sve do potpune eliminacije iz društvenog i politickog života.
Ponekad ozakonjenom eliminacijom, a ponekad ne.
Ako niste bili u prilici da
budete nepodobni svedok društvenih prilika, onda ne možete ni da pretpostavite
koliko je to ozbiljna i opasna stvar. Ako vas nije zahvatio talas politicke
diferencijacije, policijske izolacije ili zakonske lustracije, možete da spavate
mirno. Vaše predstave o bližoj prošlosti su prihvatljivo uskladene sa zvanicnom
verzijom nosilaca društvene moci. Ne narušavate njihov autoritet i legitimitet.
Mirno spavajte. Niste bili clan JUL-a. Ako ste i bili, nemojte da priznate. Ako
pokažu clansku kartu, tvrdite da je falsifikat. Ako ipak dokažu, branite se kako
ste bili primorani.
O JUL-u govorite sve najgore. Jer nema bolje teme od
JUL-a, da se dokaže privrženost vrednostima vladajuce garniture. Tvrdite da se
radi o ekstremnim levicarima, neostaljinistima, neprijateljima demokratije. O
kleptokratskoj vrsti ili sekti. Niste citali program stranke, ali ste sigurni da
je usmeren na podrivanje društvenog poretka i države. Da vas pitaju, kadrove
JUL-a, koje inace nikad niste upoznali, ravnomerno bi rasporedili po Sibiru,
Golom Otoku i Centralnom zatvoru. Tako govore pravoverni. Tako treba. Za
Srbiju.
I dalje se u medijima vrte pitanja o bivšim clanovima JUL-a.
Zanimaju ih poznati funkcioneri, ministri i direktori, aktivisti i perjanice
''prethodnog režima''. Ko je, od uticajnih ili poznatih licnosti aktuelne
politicke i društvene scene, u prethodnom periodu, bio clan JUL-a. Ko je uspeo
da prepliva i docepa se sigurne obale DOS-a. Klasicna pitanja. Novinari koji
uporno insistiraju na ovakvim pitanjima traže imena, imena i imena. Imena lica
koja ce medij uciniti dodatno zanimljivim i intrigantnim.
Ja razmišljam o
drugim stvarima. O karakteru i smislu ovakvih pitanja. O namerama. I najzad,
najviše o moralu.
U svakom pitanju sadržani su indirektni stavovi, o
''deceniji promašene i kriminalne vladavine JUL-a''. Konkretni odgovori to samo
potvrduju. JUL je, po ovim tvrdnjama, uskratio ili ''ukrao'', deceniju života
gradanima Srbije, iako je na politickoj sceni postojao tek polovinu ovog
perioda, a ucestvovao u vlasti nešto preko tri godine. JUL je odgovoran za
ratove i nacionalizam, a svi znaju da se borio za mir i ravnopravnost. JUL je
''zavadio Srbiju sa svetom'', iako se zalagao za saradnju sa svetom. JUL je
''lopovska sekta'', iako su kontroverzni bogataši u najvecoj meri zastupljeni u
drugim strankama kako bivše, tako i aktuelne vlasti.
Polazi se od premise da
je JUL bio prvorazredni politicki i državni štetocina, i da je potrebno da se
još jednom napravi inventar neidentifikovanih ili zaboravljenih clanova ove
stranke u društvu, da se obeleže neobeleženi, i stavi i njima plava traka sa
golubom mira, oko ruke. Izloženi medijskoj, policijskoj i pravosudnoj, baražnoj
vatri novih vlasti, proganjani clanovi i simpatizeri JUL-a, ovu aktivnost naivno
podržavaju. Doživljavaju je kao pravicnu stvar, u okviru koje se ''žigošu'',
renegati, odnosno razni stranacki otpadnici, izdajnici i prebezi. Veciti
poltroni i miljenici svih vlasti.
Prihvatanjem jednostranog, gotovo
spletkaroškog odnosa prema temi renegatstva, indirektno se potvrduju sve
iskonstruisane optužbe i formirane predrasude na racun Jugoslovenske levice. I
sam sam nekoliko puta bio u prilici da poimence prozovem i okarakterišem
stranacke renegate. Nijednom nisam mogao da uticem na karakter novinskog clanka.
Moje izjave, svaki put su bile stavljene u kontekst indirektne potvrde stava o
univerzalnoj krivici JUL-a, za sve i svašta. Imale su medijsku funkciju da na
''politicko dno'', zauvek namenjeno JUL-u, povuku i neke od njegovih bivših
aktivista, situiranih i u promenjenim politickim okolnostima.
Ova tema se, po
pravilu, namece u periodima uzburkane politicke scene. Tada, po pravilu,
sukobljene strane i interesno podeljeni mediji, na sve strane traže dodatne
argumente, vracajuci se cesto i u prošlost, kako bi potkrepili svoj politicki
nastup ili potisnuli u stranu neugodnu politicku temu.
Racionalno
sagledavanje ukazuje da su efekti, prozivanja bivših clanova i aktivista JUL-a,
vezani iskljucivo za odnose u vladajucoj koaliciji. Ukoliko mediji nisu spremni,
ili nemaju odobrenje, da objave aktuelne politicke stavove JUL-a po pojedinim
društvenim pitanjima, nego iskljucivo tragaju za imenima bivših ''julovaca'',
aktivnih u strukturama nove vlasti, onda je nastup ovih medija kristalno jasan.
JUL im je potreban kao ''meta za potkusurivanje'', a ne kao aktivni politicki
subjekt. Ili slikovito, kao ''bokserski džak'' za trening, na kome demonstriraju
snagu udaraca, preteci svojim aktuelnim suparnicima u politickom ringu. Ponekad
može da se prati i pravo medijsko takmicenje, raznih politickih opcija vladajuce
koalicije, na temu: ko bi se najbolje, najdoslednije, ili cak najsurovije
razracunao sa ''ostacima prošlosti'', odnosno sa JUL-om.
Pitanja o bivšim
clanovima JUL-a, ukazuju na zanimljiv fenomen prisutan na jugoslovenskoj
politickoj sceni. Fenomen politicke amnezije. Ne samo da se aktuelnom politikom
i medijskim izrazom te politike, bestidno falsifikuju elementarne politicke
cinjenice iz bliže prošlosti, nego se još jednom vrstom kolektivne amnezije deo
nosilaca prošle politike udobno smestio u ''ložu'', u kojoj nova vlast neguje
''prvoborce petooktobarskog puca'' i ostrašcene kriticare
prošlosti.
Odjednom, kao da je zaborav prekrio poslednju deceniju prošlog
veka, niko ne zna šta se dešavalo, ko je gde bio i za šta se zalagao. Nastupilo
je vreme masovnog potiskivanja politicki nekorisnih, a pogotovo neprijatnih
cinjenica, iz dioptrije pobednika.
Ne odnosi se to samo na delovanje
reprezenata ''bivšeg režima''. Pranje biografija, postalo je uobicajena praksa.
Pogledajte, na primer, izjave vodecih politicara DOS-ove koalicije iz 1995.
godine, u periodu potpisivanja Dejtonskog sporazuma. Dobar deo njih se isticao u
javnoj podršci ''srpskoj stvari'' i pozivao rukovodstvo bosanskih Srba da ne
prihvati mirovni sporazum, nego da nastavi borbu za srpsku državu u Bosni,
oružanim putem. Danas su ta zalaganja, beskrupuloznom zloupotrebom politicke i
medijske scene, ''implantirali'' Slobodanu Miloševicu i ''bivšem režimu'',
ukazujuci pri tome iskljucivo na JUL.
Nije sporno to, što se veci deo
sadašnje vladajuce politicke garniture odrekao takvih svojih prethodnih reci i
politike, jer dobro bi bilo da se svi takve politike odreknu. Nije takode
sporno, ni što negiraju da su takve stavove ikad izražavali, i neka te i takve
stavove definitivno ''pokrije zaborav''. Sporno je i uvek ce da bude sporno, što
tu, svoju promašenu politiku i zalaganja pripisuju drugima, pokazujuci pri tome
nevidenu spremnost i principijelnost da se obracunaju sa svakim, ko iskazuje
njihove prethodne stavove ili ukaže da su ih oni zastupali.
A najvecu
spremnost i najvecu principijelnost, izražavaju upravo u obracunu sa onima, od
kojih su pokrali politicke ideje i programe, pripisujuci im istovremeno one
svoje, promašene i odbacene. Ništa neobicno. Svedoci moraju da budu ucutkani ili
uklonjeni sa društvene scene. Da ne prepoznaju svoje ideje i programe u ''tudem
vlasništvu'' i da se ne drznu da iznesu istinu o velikoj politickoj kradi i
kleptomaniji. Nema temeljnog raskida sa prošlošcu bez eliminacije svedoka te
prošlosti.
Zato je JUL neugodan svedok. Dok se razracunavaju sa idejama
slobode, nacionalnog identiteta i dostojanstva, istovremeno su ''preoteli''
JUL-u ideje mira, nenasilja, ravnopravnosti, socijalne pravde, saradnje sa
svetom, i još ga optužuju da je bio najveci protivnik ovim zalaganjima.
Politicki najpokradeniji, a najviše optuživan za lopovluk. Stara biblijska tema
o kralju Irodu koji je dao da se pogubi svedok njegovog greha.
Medutim, JUL
ne napadaju samo reprezenti aktuelne vlasti. Gotovo isti odnos ispoljava i veci
deo sadašnje opozicije, odnosno nekadašnjih partnera iz vlada narodnog
jedinstva. I oni su na liniji kralja Iroda. Zato, ne obracajte pažnju na nosioce
i sadržaje njihovih napada, vec gledajte šta prilikom takvih istupa pokušavaju
da ''gurnu pod tepih''. Ne obracunavaju se oni sa JUL-om, nego sa svojom
prošlošcu koju bi želeli da ponište, izbrišu i zaborave. Oni bi da udu u
evropske integracije i institucije, ocišceni od sopstvenih zalaganja za
slobodom, ocuvanjem države i nacionalnog identiteta. Preobraceni. Sve što je
sporno, odbacice kao tud greh, kao ''greh JUL-a''. Ako se ovako nastavi, uskoro
ce u Srbiji i zmija, kada odbaci staru kožu, da tvrdi da nije njena, vec
julovska.
Nova politika podrazumava temeljan raskid sa prošlošcu - slogan
koji se sistematski ponavlja vec trecu godinu. O kakvom se raskidu radi. O
raskidu sa realnim, opštepoznatim cinjenicama, i o reviziji bliže istorije.
Raskid koji podrazumeva novu istoriju, opranu i umivenu od kompromitujucih
cinjenica za vladajucu garnituru. Ona je bila savršena u prošlosti, baš kao što
je sada, i kao što ce uvek da bude, i u buducnosti.
Ta, nova istorija,
koristi stare dobre tehnike retuširanja. Setite se cuvene fotografije iz pecine
u Drvaru, na kojoj se, iz decenije u deceniju, smanjivao broj prisutnih oko
Maršala. Jer, nema raskida sa prošlošcu bez eliminacije svedoka te prošlosti.
Ako treba, nepodobni ce nestati i sa fotografija.
Medutim, šta ako se
istorija postavi kao ozbiljna nauka i usprotivi ovakvom prekrajanju. Ako, na
primer, politicki stav aktuelnog ministra spoljnih poslova o konacnom
prihvatanju Dejtonskog sporazuma, u decembru 2002. godine, ne bude mogao da se
retroaktivno evidentira u 1995. godini. Tamo mora da se evidentira, i za ''vjeke
vjekova'' upiše, njegov tadašnji politicki stav. To ne ide u prilog vlastima. Sa
druge strane, to ne bi bilo dobro za istoriju sa stanovišta nove politicke
garniture. Time bi se ozbiljna istorija svrstala u red nepodobnih za DOS. A zna
se, šta se radi sa nepodobnima. Lustracija, nego šta. U interesu nove politike,
kolektivne amnezije i digniteta aktuelne garniture na vlasti, nephodno je
lustrirati istoriju.
Ako se ne lustrira istorija, bliža prošlost preti da se
ozbiljno umeša u aktuelnu politiku. To bi vec bio težak udarac za nosioce
politike, zasnovane ne samo na negaciji prošlosti, nego i na pokušaju da grade
svoju poziciju na falsifikovanju elementarnih i opštepoznatih cinjenica iz
skorije prošlosti. Ukoliko se to uspešno ne izvede, aktuelna vlast ce imati onu
vrstu problema koju tužilaštvo Haškog tribunala ima u slucaju protiv Slobodana
Miloševica. Optužuju ga za politiku protiv koje se borio i cude se što ne mogu
ništa da dokažu.
Aktuelna vlast u Srbiji ima, u izvesnom smislu, slican
problem. Bori se protiv politike koju je godinama oblikovala i zastupala, a sada
je pripisala drugima i postala ''pravoverna''. Pripisala je drugima da bi imala
''demokratski i civilizacijski'' kredibilitet i politicki monopol, da se sa
njima bori u cilju demokratizacije društva.
Zaglušujuci medijski hvalospevi o
naporima i ostvarenim rezultatima, u procesu demokratizacije su nerazumljivi i
kontradiktorni svakom ko poznaje istinske vrednosti i institucije demokratskog
društva. Bitka za demokratiju, odnosno demokratizacija, odvija se u Srbiji u
okvirima pojmovnog aparata revolucije kao društvenog procesa. Proizvodi se
utisak da reformski, demokratski i humanisticki orijentisana manjina, vodi bitku
za demokratiju, za koju vecina nema dovoljno sluha. Bez obzira na to, da li se
radi o vešto nametnutoj iluziji, ili možda cak i zabludi vladajuce garniture,
stvari su u demokratskom smislu neodržive.
Jer, ukoliko se zaista radi o
demokratiji kao izrazu interesa vecine, ona može i mora da se uspostavi odmah.
Ne postoji ni jedan opravdan društveni razlog da se to smesta ne ucini. Ne
sutra, vec danas. Bez probnog perioda i ekperimenata. Bez lažne bitke manjine za
interese vecine. Naprotiv, demokratija i postoji kao opšta saglasnost vecine.
Jednostavno, postoji ili ne. Ostvaruje se na jasnim principima, ili je nema.
Podrazumeva poštovanje ljudskih prava i sistem demokratskih institucija sa
utvrdenim pravilima igre.
Proces demokratizacije, kao ''put ka
demokratiji'', ili ''borba za demokratiju'', ne oznacava nikakvu demokratiju,
vec njeno definitivno odlaganje i suspendovanje u interesu manjine, odnosno
vladajuce garniture koja je sebi dodelila ekskluzivnu ulogu u ''demokratskoj
revoluciji''. Osnovni cilj demokratizacije je da taj proces traje što duže, a ne
uspostavljanje demokratije. Demokratizacija, kao put u demokratiju, i sama
demokratija, kao stabilan poredak, medusobno se iskljucuju. Ne možete u isto
vreme da budete, na putu prema nekom mestu, i na tom mestu.
Nemoguce je
organizovati istinsko i stabilno demokratsko društvo, u uslovima ''svakodnevnog
juriša'' izvršne vlasti da ponovo demokratizuje, vec demokratizovane, ili, po
njima, nedovoljno demokratizovane institucije. Kakva je to demokratija, kada
vladajuca garnitura uporno teži da oceni i uredi, sva podrucja života i sve
institucije, u skladu sa svojim ''principima'', odnosno potrebama. Sve što se ne
uklapa u ''demokratizaciju koja tece'', bice proterano na ''smetlište
istorije''. To se odnosi, kako na ''ostatke poraženog režima'', tako i na
novonastalu opoziciju koja je iz raznih razloga ''otpadala'' sa zacrtanog kursa
demokratizacije.
Državna agencija Tanjug, 11. juna 2003. godine, prenosi
zvanicnu izjavu jedne politicke stranke iz koalicije na vlasti, o tome kako je
apsurdno da opoziciona stranka može nešto da vodi u državi. Tvrde i da je to
opasno za državu. Apsurd je, po takvima, da se opoziciji uopšte dozvoli
postojanje. Nedostajala je još samo poneka suza, zato što je Goli otok ostao u
drugoj državi. Bez obzira, što ta partija, u svom nazivu, ima atribut
''demokratski'', ona po svojim zalaganjima više prodseca na preživelu,
tvrdokornu komunisticku frakciju. Cuvare revolucionarnog plamena. Uostalom, to
dokazuju i njeni kljucni kadrovi.
Tako se, umesto uspostavljanja demokratije,
promoviše ideološko-religijski odnos prema borbi za njeno uvodenje. Novi
dogmatizam. Na pozitivnim ocekivanjima gradana, zasnovanim na decenijskoj
propagandi o univerzalnim vrednostima slobode i demokratije, o privrženosti
novom internacionalizmu, izgradena je legitimnost novih vlasti da promovišu svoj
sistem za rekonstrukciju društva. Medutim, vera i poverenje najširih društvenih
slojeva, zloupotrebljeni su za sticanje ogromne društvene moci manjine na
vlasti. Zar težnja da se razvije društvena moc koja obuhvata sve aspekte
ljudskog života, od licne savesti do državnih poslova, ne izgleda poznato. Da li
se secate teza o izgradnji novog društvenog sistema i novog coveka. I zakletvi,
da se sa tog puta nece skrenuti.
Umesto demokratije, kao sistema stabilnih
društvenih institucija, uveden je kult promena. Pred njim padaju i vec
dostignute slobode i prethodno izgradene demokratske institucije. Sve tece, sve
se menja, sve je relativno, jedino vladajuca garnitura ostaje. Ona diktira i
tempo i sadržaj promena. Naravno da je sebe iz toga izuzela. Za sve ostale, baš
za sve, vrhovni nalog vremena je - promene.
Ali, da li je zaista moguca
totalna mobilizacija u ''stroj za promene''. Kako izaci na kraj sa onima koji
imaju svoje, stabilne predstave o slobodi i demokratiji, nacionalnom identitetu
i državi, i ne misle da ih menjaju. Da li se mogu trajno ukloniti sa politicke
scene dosledni, istinski levicari, ili na primer ''tvrdokorni'' desnicari. Šta
da se radi sa doslednima koji ne žele da menjaju ni sebe, ni svoja uverenja.
Zna se. Ko istrajava na starim pozicijama predstavlja relikt prošlosti,
sumnjivo udruženje, antireformske ili antihaške snage. Takav samo priziva
unisonu reakciju vlasti i medija koji gromoglasno uzvikuju magicne reci:
''obracun i osveta''.
Obeležene su nove kategorije politickih protivnika i
državnih neprijatelja. Jeretici promena. Oni koji misle, kao što su mislili i
pre naloga za promenom. Oni koji se ponašaju i deluju na nacin, na koji su se
uvek ponašali i delovali. Oni koji su zadržali vrednosni sistem zasnovan na
kategorijama slobode i nezavisnosti, suvereniteta, integriteta i nacionalnog
identiteta.
Pored jeretika, tu su i ''kocnicari promena''. Nije im jasno šta
se dešava. Žele da nastave da rade u fabrikama, na svojim radnim mestima, u
svojim preduzecima, na svojim imanjima. Strucni kadrovi cija se strucnost više
ne priznaje. Sudije koje više drže do zakona, nego do novih politickih
direktiva. Sindikalni pokušaji, otrgnuti od vladinog uticaja, da se založe za
''neka radnicka prava'' ili se protive rastu cena.
Medu najopasnijim
neprijateljima promena su patriote. Istovremeni jeretici i ''kocnicari
promena''. Jer, u skladu sa vrhovnim nalogom vremena, sloboda više nije sloboda,
država nije država. Naziv Jugoslavija, ukinut je dekretom manjine. A Srbija,
Srbija nije više Srbija. Treba da postane deo Evrope, jer je zvanican stav da to
još uvek nije. A šta je Srbija dok putuje, ''od Srbije do dela Evrope'', niko ne
zna, ali vecina oseca i trpi. Uglavnom, niti je Srbija, niti Evropa. Ne može
Srbija istovremeno da bude na ''putu ka Evropi'', i u Evropi. Ili je u Evropi,
ili na putu.
Teško je, na prvi pogled, u ovoj igri reci shvatiti jednostavnu
istinu. Oni koji tvrde da je Srbija na ''putu u Evropu'', prethodno su morali da
je ''izbace'' iz Evrope, u kojoj se inace nalazi, kao sastavni deo evropske
kulture, politike, humanizma i religije. Sastavni deo evropskih sukoba i
istorije. Evropske teritorije. Možda nije clan nekog ekskluzivnog, monopolskog
ili imperijalnog evropskog kluba, ali je nesporno, u svemu, evropska zemlja.
Insistiranjem vladajuce garniture, da Srbija u ovom trenutku to još nije, vodi
se politika udaljavanja od evropskih integracija, a ne legalizovanja evropskog
statusa.
Zašto se otvoreno ne kaže na kakvom je to putu Srbija. Ko je vodi i
ko je navodi. Šta treba da se na tom ''putovanju'' promeni u najširem javnom
mnenju u Srbiji. Nije to nikakav ''put u Evropu'', nego put legalizacije
decenijske agresije, koja je rezultirala bombardovanjem SRJ. Put dugogodišnjeg
imperijalnog ''vršljanja'' najmocnijih evropskih država na prostoru prethodne
Jugoslavije. Put definitivnog priznanja NATO bombardovanja SRJ, kao neophodne i
opravdane mere, uz odbacivanje bilo kakve odgovornosti zapadnih lidera. Put
''kukavicijeg jajeta'', kada se agresija na srpski narod i Jugoslaviju,
predstavlja kao srpska agresija na druge. Naravno, uz eliminaciju i
diskreditaciju nepodobnih svedoka.
Novi državni aparat vlast doživljava,
uživa i sprovodi na nivou sopstvenih, najcrnjih optužbi ''prethodnog režima'',
koje su mahom bile izmišljene ili ''naduvane'' kao rezultat dugogodišnje
agresije i politicke propagande. Takva vlast je održiva u ogranicenom vremenskom
periodu. Njena prirodna težnja je da taj period traje što duže. U tom nastojanju
ona teži da otkloni sve izazove koji mogu da bace senku na legitimnost i
kompetentnost u obavljanja državnih poslova. Rezultati aktuelnog vladanja, uvek
se mogu relativizovati dirigovanom akcijom i kontrolom politickog i medijskog
aparata, ali ostaje problem sa prošlošcu. Potrebno je i nju ''dovesti u red'',
staviti pod kontrolu i uciniti sastavnim delom tekuce propagande državne
politike. Ukoliko tumacenje prošlosti nije pod kontrolom, vlast može da doživi
ozbiljne izazove.
Višegodišnji, otvoreni sukob proizvodaca ''nove
prošlosti'', sa ''paklenim terorom cinjenica'', ušao je u tragikomicnu fazu.
Utvrdivanje opštepoznatih cinjenica i izveštavanje o njima, poverava se
odborima, komisijama i radnim telima vladajuce garniture i zvanicno dobija
status ''državne tajne''. Novinama je skrenuta pažnja da paze šta pišu, da ne bi
ušli na teren ''državne tajne''. Posete državnom zatvoru su ''državna tajna''.
Kupanje u privatnom bazenu je takode ''državna tajna''. Takva prošlost je
proglašena za ''državnu tajnu'' i tek posle ''zvanicnog'' definisanja cinjenica
i odobrenja, može da se pusti u javnost. Skupština i vlada, policija i
pravosude, politicki funkcioneri i njihove kamarile, junacki se nose sa
''paklenim terorom cinjenica''.
U tom obracunu, na prvoj liniji fronta,
hrabro i principijelno istrajava nacionalni komitet za saradnju sa Haškim
tribunalom. Dostavlja tužilaštvu sve tražene dokumente, skidajuci sa njih oznaku
''državna tajna'', dok odbrani Slobodana Miloševica uskracuje pristup arhivama i
dokumentima. Selektivnim pristupom u plasmanu cinjenica, favorizovanjem
tužilaštva i omalovažavanjem znacaja odbrane, ovaj komitet daje svoj doprinos u
narušavanju, ionako srušenih, principa o ''fer sudjenju''. Otvorenim paktiranjem
sa tužilaštvom, na liniji afirmacije decenijskih prevara i falsifikata, o
karakteru i ciljevima ''srpske borbe'', daje veliki doprinos ugrožavanju
nacionalnih interesa. Delatnost komiteta je potpomognuta nesebicnim zalaganjem
nekolicine bivših politickih i državnih rukovodilaca, sada ''preobracenih i
pravovernih'', koji dostavljaju znacajne dokumente iz državnih i privatnih
arhiva. Stvara se atmosfera u društvu, za proglašavanje špijunaže za državnu
vrlinu. U obracunu sa terorom cinjenica i objektivnim svedocima, sva sredstva su
dozvoljena.
Na Zapadu ništa novo. Ali na Istoku jeste. Orvelov junak Vinston
Smit, iz antologijskog dela ''1984'', preselio se u stvarnost, i cenzuriše i
menja prošlost. Osnovne parole vlasti iz tog dela: ''Rat je mir; Sloboda je
ropstvo; Neznanje je snaga'', postale su politicki aksiomi nove vladavine. U
skladu sa ovim principima mora se oblikovati i istorija.
Da li uopšte postoji
svest o rasprostranjenosti i nivou falsifikovanja cinjenica iz bliže prošlosti.
Koliko puta ste primetili da se vaše neposredno, iskustveno poznavanje dogadaja
iz poslednje decenije, razlikuje od aktuelne politicko-medijske verzije. Da li
ste nekada primetili ocigledan falsifikat iza koga odlucno staju zvanicne
državne strukture.
Ako jeste, imate ozbiljan problem. Možete da postanete
svedok. A svedoke uklanjaju, zar ne. Jer, nema raskida sa prošlošcu bez
eliminacije svedoka te prošlosti.
I zato me dalje pozivaju novinari i
postavljaju pitanja o bivšim clanovima i aktivistima JUL-a, mada znaju odgovore
na sva pitanja isto kao i ja, a neki možda i bolje. Nije u pitanju niti
amnezija, niti neznanje. Ne radi se o novinarima koji su živeli u drugim
zemljama pre ''petooktobarske revolucije''. Vecinu sam vidao i ranije. Uveren
sam da savršeno znaju odgovore, ali ne žele da baš oni budu izvor informacija.
Odbijaju ulogu svedoka vremena koje dobro poznaju. Ne zbog tog vremena, nego
zbog ovog, sadašnjeg. To vreme su još bolje upoznali. Vreme ''biroa'' koji teži
da oblikuje društveni poredak na osnovu politickih smernica. ''Informacionog''
ili ''press'', potpuno je svejedno. Novinari dobro znaju s kim imaju posla i
kako prolaze nepodobni svedoci prošlosti. I cinjenice, i stranke, i mediji, i
ljudi, i gradevine. Uostalom svi su imali priliku da vide i nauce tu
lekciju.
Na kraju, ako sadašnja politicka garnitura na vlasti, ikada završi
obracune, i definitivno lustrira nepodobnu istoriju, uverena da je, sa te
strane, osigurala sadašnjost, suocice se sa novim izazovom. Opstankom u
buducnosti. Sitnica. Hrabro ce se suociti sa lustracijom buducnosti, uverena u
svoju nesalomivost. I tako ce nepovratno otici sa politicke scene. Buducnost ce
lustrirati njih.
Napomena:Tekst je pisan bez želje za osporavanjem bilo cije licne vere i
ubedenja, a sa namerom da se ospori svaki eksluzivitet ili pravo, vladajucim
garniturama u Jugoslaviji, da legalizuju revolucionarne principe i uvode
revolucionarne metode u društveni i politicki život. Bez obzira na to, koje sile
ili autoriteti ih podržavaju.
