Title: Message
 
 
by                                                                           
Datum: 23. juni 2003. g.

Upozorenje:Ukoliko ste ovu poruku dobili greškom ili više ne želite da dobijate nove informacije i tekstove sa ARTEL GEOPOLITIKA pritisnite [EMAIL PROTECTED] i u rubrici "subject" napišite "unsubscribe".

Svedoke ubijaju, zar ne

Goran Matic
potpredsednik Jugoslovenske levice
Beograd, 06. 06. 2003. godine

Protiv amnezije i predrasuda

Na istorijskoj sceni, pojavio se pod imenom Savle iz Tarza (Taršanin). Kao fanatican eksponent kolaboracione, prorimske vlasti u Jerusalimu, on aktivno ucestvuje u napadima na tadašnje pripadnike nazarenske partije, odnosno prve hrišcane. Slobodno je priznavao da je svoje žrtve proganjao do smrti, a smatra se da je bio umešan i u kamenovanje Stefana, prvog hrišcanskog mucenika. Posle Stefanove smrti, Savle je sa odredom ljudi, krenuo u Damask, u Siriji, da u skladu sa politikom Rima i tamo progoni nazarene.
Na putu za Damask, na vrelom podnevnom suncu, Savle pada sa konja, doživljava neobicno iskustvo i cuje glas koji ga pita: ''Savle, Savle, zašto me goniš''. Glas mu se predstavlja kao Isus Nazarecanin i upucuje ga da produži u Damask gde ce biti preobracen. On odbacuje svoje ranije ime Savle, postaje Pavle i krece da širi nazarensku misao sa istim onim fanatizmom, s kojim je dotada pokušavao da je uguši. Radikalan raskid sa prošlošcu je više nego ocigledan. Savle je u potpunosti uklonjen sa scene.
Oko 39. godine nove ere, Pavle se vraca u Jerusalim, gde ga zvanicno primaju medu nazarene. Upravo od Pavla, i samo od Pavla, uz pomoc i podršku Isusovog sledbenika Simona, poznatijeg kao Petar, pocinje da se probija i konstituiše nova religija - hrišcanstvo.
A po hrišcanskom predanju, Jovan Krstitelj, bio je protiv braka Kralja Iroda IV, sa Irodijadom, suprugom njegovog brata Filipa I. Smatrao ga je grešnim. Kada je Irodijadina cerka Salomija, igrom zadivila kralja Iroda, on joj je ponudio ispunjenje želje. Na nagovor majke, Salomija je zatražila glavu Jovana Krstitelja. Kralj Irod je prihvatio i dao da se on pogubi. Neugodni svedok njegovog greha sa Irodijadom, bio je definitivno uklonjen. Svedoke ubijaju, zar ne.

Biti preobracen ili uništen - istorijska i biblijska dilema. Redovno se postavlja, u periodima promena nosilaca društvene moci, pred nepodobne i nepoželjne svedoke,. Težeci da uspostave što potpuniji autoritet i legitimitet, nosioci društvene moci cesto posežu za raznim oblicima eliminacije onih, koji bi svojim saznanjima mogli da ih podriju. Repertoar je bogat i raznovrstan. Krece se od potkupljivanja i preobracanja, preko diskreditacije i pretnje, pa sve do potpune eliminacije iz društvenog i politickog života. Ponekad ozakonjenom eliminacijom, a ponekad ne.
Ako niste bili u prilici da budete nepodobni svedok društvenih prilika, onda ne možete ni da pretpostavite koliko je to ozbiljna i opasna stvar. Ako vas nije zahvatio talas politicke diferencijacije, policijske izolacije ili zakonske lustracije, možete da spavate mirno. Vaše predstave o bližoj prošlosti su prihvatljivo uskladene sa zvanicnom verzijom nosilaca društvene moci. Ne narušavate njihov autoritet i legitimitet. Mirno spavajte. Niste bili clan JUL-a. Ako ste i bili, nemojte da priznate. Ako pokažu clansku kartu, tvrdite da je falsifikat. Ako ipak dokažu, branite se kako ste bili primorani.
O JUL-u govorite sve najgore. Jer nema bolje teme od JUL-a, da se dokaže privrženost vrednostima vladajuce garniture. Tvrdite da se radi o ekstremnim levicarima, neostaljinistima, neprijateljima demokratije. O kleptokratskoj vrsti ili sekti. Niste citali program stranke, ali ste sigurni da je usmeren na podrivanje društvenog poretka i države. Da vas pitaju, kadrove JUL-a, koje inace nikad niste upoznali, ravnomerno bi rasporedili po Sibiru, Golom Otoku i Centralnom zatvoru. Tako govore pravoverni. Tako treba. Za Srbiju.

I dalje se u medijima vrte pitanja o bivšim clanovima JUL-a. Zanimaju ih poznati funkcioneri, ministri i direktori, aktivisti i perjanice ''prethodnog režima''. Ko je, od uticajnih ili poznatih licnosti aktuelne politicke i društvene scene, u prethodnom periodu, bio clan JUL-a. Ko je uspeo da prepliva i docepa se sigurne obale DOS-a. Klasicna pitanja. Novinari koji uporno insistiraju na ovakvim pitanjima traže imena, imena i imena. Imena lica koja ce medij uciniti dodatno zanimljivim i intrigantnim.
Ja razmišljam o drugim stvarima. O karakteru i smislu ovakvih pitanja. O namerama. I najzad, najviše o moralu.
U svakom pitanju sadržani su indirektni stavovi, o ''deceniji promašene i kriminalne vladavine JUL-a''. Konkretni odgovori to samo potvrduju. JUL je, po ovim tvrdnjama, uskratio ili ''ukrao'', deceniju života gradanima Srbije, iako je na politickoj sceni postojao tek polovinu ovog perioda, a ucestvovao u vlasti nešto preko tri godine. JUL je odgovoran za ratove i nacionalizam, a svi znaju da se borio za mir i ravnopravnost. JUL je ''zavadio Srbiju sa svetom'', iako se zalagao za saradnju sa svetom. JUL je ''lopovska sekta'', iako su kontroverzni bogataši u najvecoj meri zastupljeni u drugim strankama kako bivše, tako i aktuelne vlasti.
Polazi se od premise da je JUL bio prvorazredni politicki i državni štetocina, i da je potrebno da se još jednom napravi inventar neidentifikovanih ili zaboravljenih clanova ove stranke u društvu, da se obeleže neobeleženi, i stavi i njima plava traka sa golubom mira, oko ruke. Izloženi medijskoj, policijskoj i pravosudnoj, baražnoj vatri novih vlasti, proganjani clanovi i simpatizeri JUL-a, ovu aktivnost naivno podržavaju. Doživljavaju je kao pravicnu stvar, u okviru koje se ''žigošu'', renegati, odnosno razni stranacki otpadnici, izdajnici i prebezi. Veciti poltroni i miljenici svih vlasti.
Prihvatanjem jednostranog, gotovo spletkaroškog odnosa prema temi renegatstva, indirektno se potvrduju sve iskonstruisane optužbe i formirane predrasude na racun Jugoslovenske levice. I sam sam nekoliko puta bio u prilici da poimence prozovem i okarakterišem stranacke renegate. Nijednom nisam mogao da uticem na karakter novinskog clanka. Moje izjave, svaki put su bile stavljene u kontekst indirektne potvrde stava o univerzalnoj krivici JUL-a, za sve i svašta. Imale su medijsku funkciju da na ''politicko dno'', zauvek namenjeno JUL-u, povuku i neke od njegovih bivših aktivista, situiranih i u promenjenim politickim okolnostima.
Ova tema se, po pravilu, namece u periodima uzburkane politicke scene. Tada, po pravilu, sukobljene strane i interesno podeljeni mediji, na sve strane traže dodatne argumente, vracajuci se cesto i u prošlost, kako bi potkrepili svoj politicki nastup ili potisnuli u stranu neugodnu politicku temu.
Racionalno sagledavanje ukazuje da su efekti, prozivanja bivših clanova i aktivista JUL-a, vezani iskljucivo za odnose u vladajucoj koaliciji. Ukoliko mediji nisu spremni, ili nemaju odobrenje, da objave aktuelne politicke stavove JUL-a po pojedinim društvenim pitanjima, nego iskljucivo tragaju za imenima bivših ''julovaca'', aktivnih u strukturama nove vlasti, onda je nastup ovih medija kristalno jasan. JUL im je potreban kao ''meta za potkusurivanje'', a ne kao aktivni politicki subjekt. Ili slikovito, kao ''bokserski džak'' za trening, na kome demonstriraju snagu udaraca, preteci svojim aktuelnim suparnicima u politickom ringu. Ponekad može da se prati i pravo medijsko takmicenje, raznih politickih opcija vladajuce koalicije, na temu: ko bi se najbolje, najdoslednije, ili cak najsurovije razracunao sa ''ostacima prošlosti'', odnosno sa JUL-om.
Pitanja o bivšim clanovima JUL-a, ukazuju na zanimljiv fenomen prisutan na jugoslovenskoj politickoj sceni. Fenomen politicke amnezije. Ne samo da se aktuelnom politikom i medijskim izrazom te politike, bestidno falsifikuju elementarne politicke cinjenice iz bliže prošlosti, nego se još jednom vrstom kolektivne amnezije deo nosilaca prošle politike udobno smestio u ''ložu'', u kojoj nova vlast neguje ''prvoborce petooktobarskog puca'' i ostrašcene kriticare prošlosti.
Odjednom, kao da je zaborav prekrio poslednju deceniju prošlog veka, niko ne zna šta se dešavalo, ko je gde bio i za šta se zalagao. Nastupilo je vreme masovnog potiskivanja politicki nekorisnih, a pogotovo neprijatnih cinjenica, iz dioptrije pobednika.
Ne odnosi se to samo na delovanje reprezenata ''bivšeg režima''. Pranje biografija, postalo je uobicajena praksa. Pogledajte, na primer, izjave vodecih politicara DOS-ove koalicije iz 1995. godine, u periodu potpisivanja Dejtonskog sporazuma. Dobar deo njih se isticao u javnoj podršci ''srpskoj stvari'' i pozivao rukovodstvo bosanskih Srba da ne prihvati mirovni sporazum, nego da nastavi borbu za srpsku državu u Bosni, oružanim putem. Danas su ta zalaganja, beskrupuloznom zloupotrebom politicke i medijske scene, ''implantirali'' Slobodanu Miloševicu i ''bivšem režimu'', ukazujuci pri tome iskljucivo na JUL.
Nije sporno to, što se veci deo sadašnje vladajuce politicke garniture odrekao takvih svojih prethodnih reci i politike, jer dobro bi bilo da se svi takve politike odreknu. Nije takode sporno, ni što negiraju da su takve stavove ikad izražavali, i neka te i takve stavove definitivno ''pokrije zaborav''. Sporno je i uvek ce da bude sporno, što tu, svoju promašenu politiku i zalaganja pripisuju drugima, pokazujuci pri tome nevidenu spremnost i principijelnost da se obracunaju sa svakim, ko iskazuje njihove prethodne stavove ili ukaže da su ih oni zastupali.
A najvecu spremnost i najvecu principijelnost, izražavaju upravo u obracunu sa onima, od kojih su pokrali politicke ideje i programe, pripisujuci im istovremeno one svoje, promašene i odbacene. Ništa neobicno. Svedoci moraju da budu ucutkani ili uklonjeni sa društvene scene. Da ne prepoznaju svoje ideje i programe u ''tudem vlasništvu'' i da se ne drznu da iznesu istinu o velikoj politickoj kradi i kleptomaniji. Nema temeljnog raskida sa prošlošcu bez eliminacije svedoka te prošlosti.
Zato je JUL neugodan svedok. Dok se razracunavaju sa idejama slobode, nacionalnog identiteta i dostojanstva, istovremeno su ''preoteli'' JUL-u ideje mira, nenasilja, ravnopravnosti, socijalne pravde, saradnje sa svetom, i još ga optužuju da je bio najveci protivnik ovim zalaganjima. Politicki najpokradeniji, a najviše optuživan za lopovluk. Stara biblijska tema o kralju Irodu koji je dao da se pogubi svedok njegovog greha.
Medutim, JUL ne napadaju samo reprezenti aktuelne vlasti. Gotovo isti odnos ispoljava i veci deo sadašnje opozicije, odnosno nekadašnjih partnera iz vlada narodnog jedinstva. I oni su na liniji kralja Iroda. Zato, ne obracajte pažnju na nosioce i sadržaje njihovih napada, vec gledajte šta prilikom takvih istupa pokušavaju da ''gurnu pod tepih''. Ne obracunavaju se oni sa JUL-om, nego sa svojom prošlošcu koju bi želeli da ponište, izbrišu i zaborave. Oni bi da udu u evropske integracije i institucije, ocišceni od sopstvenih zalaganja za slobodom, ocuvanjem države i nacionalnog identiteta. Preobraceni. Sve što je sporno, odbacice kao tud greh, kao ''greh JUL-a''. Ako se ovako nastavi, uskoro ce u Srbiji i zmija, kada odbaci staru kožu, da tvrdi da nije njena, vec julovska.
Nova politika podrazumava temeljan raskid sa prošlošcu - slogan koji se sistematski ponavlja vec trecu godinu. O kakvom se raskidu radi. O raskidu sa realnim, opštepoznatim cinjenicama, i o reviziji bliže istorije. Raskid koji podrazumeva novu istoriju, opranu i umivenu od kompromitujucih cinjenica za vladajucu garnituru. Ona je bila savršena u prošlosti, baš kao što je sada, i kao što ce uvek da bude, i u buducnosti.
Ta, nova istorija, koristi stare dobre tehnike retuširanja. Setite se cuvene fotografije iz pecine u Drvaru, na kojoj se, iz decenije u deceniju, smanjivao broj prisutnih oko Maršala. Jer, nema raskida sa prošlošcu bez eliminacije svedoka te prošlosti. Ako treba, nepodobni ce nestati i sa fotografija.
Medutim, šta ako se istorija postavi kao ozbiljna nauka i usprotivi ovakvom prekrajanju. Ako, na primer, politicki stav aktuelnog ministra spoljnih poslova o konacnom prihvatanju Dejtonskog sporazuma, u decembru 2002. godine, ne bude mogao da se retroaktivno evidentira u 1995. godini. Tamo mora da se evidentira, i za ''vjeke vjekova'' upiše, njegov tadašnji politicki stav. To ne ide u prilog vlastima. Sa druge strane, to ne bi bilo dobro za istoriju sa stanovišta nove politicke garniture. Time bi se ozbiljna istorija svrstala u red nepodobnih za DOS. A zna se, šta se radi sa nepodobnima. Lustracija, nego šta. U interesu nove politike, kolektivne amnezije i digniteta aktuelne garniture na vlasti, nephodno je lustrirati istoriju.
Ako se ne lustrira istorija, bliža prošlost preti da se ozbiljno umeša u aktuelnu politiku. To bi vec bio težak udarac za nosioce politike, zasnovane ne samo na negaciji prošlosti, nego i na pokušaju da grade svoju poziciju na falsifikovanju elementarnih i opštepoznatih cinjenica iz skorije prošlosti. Ukoliko se to uspešno ne izvede, aktuelna vlast ce imati onu vrstu problema koju tužilaštvo Haškog tribunala ima u slucaju protiv Slobodana Miloševica. Optužuju ga za politiku protiv koje se borio i cude se što ne mogu ništa da dokažu.
Aktuelna vlast u Srbiji ima, u izvesnom smislu, slican problem. Bori se protiv politike koju je godinama oblikovala i zastupala, a sada je pripisala drugima i postala ''pravoverna''. Pripisala je drugima da bi imala ''demokratski i civilizacijski'' kredibilitet i politicki monopol, da se sa njima bori u cilju demokratizacije društva.
Zaglušujuci medijski hvalospevi o naporima i ostvarenim rezultatima, u procesu demokratizacije su nerazumljivi i kontradiktorni svakom ko poznaje istinske vrednosti i institucije demokratskog društva. Bitka za demokratiju, odnosno demokratizacija, odvija se u Srbiji u okvirima pojmovnog aparata revolucije kao društvenog procesa. Proizvodi se utisak da reformski, demokratski i humanisticki orijentisana manjina, vodi bitku za demokratiju, za koju vecina nema dovoljno sluha. Bez obzira na to, da li se radi o vešto nametnutoj iluziji, ili možda cak i zabludi vladajuce garniture, stvari su u demokratskom smislu neodržive.
Jer, ukoliko se zaista radi o demokratiji kao izrazu interesa vecine, ona može i mora da se uspostavi odmah. Ne postoji ni jedan opravdan društveni razlog da se to smesta ne ucini. Ne sutra, vec danas. Bez probnog perioda i ekperimenata. Bez lažne bitke manjine za interese vecine. Naprotiv, demokratija i postoji kao opšta saglasnost vecine. Jednostavno, postoji ili ne. Ostvaruje se na jasnim principima, ili je nema. Podrazumeva poštovanje ljudskih prava i sistem demokratskih institucija sa utvrdenim pravilima igre.
Proces demokratizacije, kao ''put ka demokratiji'', ili ''borba za demokratiju'', ne oznacava nikakvu demokratiju, vec njeno definitivno odlaganje i suspendovanje u interesu manjine, odnosno vladajuce garniture koja je sebi dodelila ekskluzivnu ulogu u ''demokratskoj revoluciji''. Osnovni cilj demokratizacije je da taj proces traje što duže, a ne uspostavljanje demokratije. Demokratizacija, kao put u demokratiju, i sama demokratija, kao stabilan poredak, medusobno se iskljucuju. Ne možete u isto vreme da budete, na putu prema nekom mestu, i na tom mestu.
Nemoguce je organizovati istinsko i stabilno demokratsko društvo, u uslovima ''svakodnevnog juriša'' izvršne vlasti da ponovo demokratizuje, vec demokratizovane, ili, po njima, nedovoljno demokratizovane institucije. Kakva je to demokratija, kada vladajuca garnitura uporno teži da oceni i uredi, sva podrucja života i sve institucije, u skladu sa svojim ''principima'', odnosno potrebama. Sve što se ne uklapa u ''demokratizaciju koja tece'', bice proterano na ''smetlište istorije''. To se odnosi, kako na ''ostatke poraženog režima'', tako i na novonastalu opoziciju koja je iz raznih razloga ''otpadala'' sa zacrtanog kursa demokratizacije.
Državna agencija Tanjug, 11. juna 2003. godine, prenosi zvanicnu izjavu jedne politicke stranke iz koalicije na vlasti, o tome kako je apsurdno da opoziciona stranka može nešto da vodi u državi. Tvrde i da je to opasno za državu. Apsurd je, po takvima, da se opoziciji uopšte dozvoli postojanje. Nedostajala je još samo poneka suza, zato što je Goli otok ostao u drugoj državi. Bez obzira, što ta partija, u svom nazivu, ima atribut ''demokratski'', ona po svojim zalaganjima više prodseca na preživelu, tvrdokornu komunisticku frakciju. Cuvare revolucionarnog plamena. Uostalom, to dokazuju i njeni kljucni kadrovi.
Tako se, umesto uspostavljanja demokratije, promoviše ideološko-religijski odnos prema borbi za njeno uvodenje. Novi dogmatizam. Na pozitivnim ocekivanjima gradana, zasnovanim na decenijskoj propagandi o univerzalnim vrednostima slobode i demokratije, o privrženosti novom internacionalizmu, izgradena je legitimnost novih vlasti da promovišu svoj sistem za rekonstrukciju društva. Medutim, vera i poverenje najširih društvenih slojeva, zloupotrebljeni su za sticanje ogromne društvene moci manjine na vlasti. Zar težnja da se razvije društvena moc koja obuhvata sve aspekte ljudskog života, od licne savesti do državnih poslova, ne izgleda poznato. Da li se secate teza o izgradnji novog društvenog sistema i novog coveka. I zakletvi, da se sa tog puta nece skrenuti.
Umesto demokratije, kao sistema stabilnih društvenih institucija, uveden je kult promena. Pred njim padaju i vec dostignute slobode i prethodno izgradene demokratske institucije. Sve tece, sve se menja, sve je relativno, jedino vladajuca garnitura ostaje. Ona diktira i tempo i sadržaj promena. Naravno da je sebe iz toga izuzela. Za sve ostale, baš za sve, vrhovni nalog vremena je - promene.
Ali, da li je zaista moguca totalna mobilizacija u ''stroj za promene''. Kako izaci na kraj sa onima koji imaju svoje, stabilne predstave o slobodi i demokratiji, nacionalnom identitetu i državi, i ne misle da ih menjaju. Da li se mogu trajno ukloniti sa politicke scene dosledni, istinski levicari, ili na primer ''tvrdokorni'' desnicari. Šta da se radi sa doslednima koji ne žele da menjaju ni sebe, ni svoja uverenja.
Zna se. Ko istrajava na starim pozicijama predstavlja relikt prošlosti, sumnjivo udruženje, antireformske ili antihaške snage. Takav samo priziva unisonu reakciju vlasti i medija koji gromoglasno uzvikuju magicne reci: ''obracun i osveta''.
Obeležene su nove kategorije politickih protivnika i državnih neprijatelja. Jeretici promena. Oni koji misle, kao što su mislili i pre naloga za promenom. Oni koji se ponašaju i deluju na nacin, na koji su se uvek ponašali i delovali. Oni koji su zadržali vrednosni sistem zasnovan na kategorijama slobode i nezavisnosti, suvereniteta, integriteta i nacionalnog identiteta.
Pored jeretika, tu su i ''kocnicari promena''. Nije im jasno šta se dešava. Žele da nastave da rade u fabrikama, na svojim radnim mestima, u svojim preduzecima, na svojim imanjima. Strucni kadrovi cija se strucnost više ne priznaje. Sudije koje više drže do zakona, nego do novih politickih direktiva. Sindikalni pokušaji, otrgnuti od vladinog uticaja, da se založe za ''neka radnicka prava'' ili se protive rastu cena.
Medu najopasnijim neprijateljima promena su patriote. Istovremeni jeretici i ''kocnicari promena''. Jer, u skladu sa vrhovnim nalogom vremena, sloboda više nije sloboda, država nije država. Naziv Jugoslavija, ukinut je dekretom manjine. A Srbija, Srbija nije više Srbija. Treba da postane deo Evrope, jer je zvanican stav da to još uvek nije. A šta je Srbija dok putuje, ''od Srbije do dela Evrope'', niko ne zna, ali vecina oseca i trpi. Uglavnom, niti je Srbija, niti Evropa. Ne može Srbija istovremeno da bude na ''putu ka Evropi'', i u Evropi. Ili je u Evropi, ili na putu.
Teško je, na prvi pogled, u ovoj igri reci shvatiti jednostavnu istinu. Oni koji tvrde da je Srbija na ''putu u Evropu'', prethodno su morali da je ''izbace'' iz Evrope, u kojoj se inace nalazi, kao sastavni deo evropske kulture, politike, humanizma i religije. Sastavni deo evropskih sukoba i istorije. Evropske teritorije. Možda nije clan nekog ekskluzivnog, monopolskog ili imperijalnog evropskog kluba, ali je nesporno, u svemu, evropska zemlja. Insistiranjem vladajuce garniture, da Srbija u ovom trenutku to još nije, vodi se politika udaljavanja od evropskih integracija, a ne legalizovanja evropskog statusa.
Zašto se otvoreno ne kaže na kakvom je to putu Srbija. Ko je vodi i ko je navodi. Šta treba da se na tom ''putovanju'' promeni u najširem javnom mnenju u Srbiji. Nije to nikakav ''put u Evropu'', nego put legalizacije decenijske agresije, koja je rezultirala bombardovanjem SRJ. Put dugogodišnjeg imperijalnog ''vršljanja'' najmocnijih evropskih država na prostoru prethodne Jugoslavije. Put definitivnog priznanja NATO bombardovanja SRJ, kao neophodne i opravdane mere, uz odbacivanje bilo kakve odgovornosti zapadnih lidera. Put ''kukavicijeg jajeta'', kada se agresija na srpski narod i Jugoslaviju, predstavlja kao srpska agresija na druge. Naravno, uz eliminaciju i diskreditaciju nepodobnih svedoka.
Novi državni aparat vlast doživljava, uživa i sprovodi na nivou sopstvenih, najcrnjih optužbi ''prethodnog režima'', koje su mahom bile izmišljene ili ''naduvane'' kao rezultat dugogodišnje agresije i politicke propagande. Takva vlast je održiva u ogranicenom vremenskom periodu. Njena prirodna težnja je da taj period traje što duže. U tom nastojanju ona teži da otkloni sve izazove koji mogu da bace senku na legitimnost i kompetentnost u obavljanja državnih poslova. Rezultati aktuelnog vladanja, uvek se mogu relativizovati dirigovanom akcijom i kontrolom politickog i medijskog aparata, ali ostaje problem sa prošlošcu. Potrebno je i nju ''dovesti u red'', staviti pod kontrolu i uciniti sastavnim delom tekuce propagande državne politike. Ukoliko tumacenje prošlosti nije pod kontrolom, vlast može da doživi ozbiljne izazove.
Višegodišnji, otvoreni sukob proizvodaca ''nove prošlosti'', sa ''paklenim terorom cinjenica'', ušao je u tragikomicnu fazu. Utvrdivanje opštepoznatih cinjenica i izveštavanje o njima, poverava se odborima, komisijama i radnim telima vladajuce garniture i zvanicno dobija status ''državne tajne''. Novinama je skrenuta pažnja da paze šta pišu, da ne bi ušli na teren ''državne tajne''. Posete državnom zatvoru su ''državna tajna''. Kupanje u privatnom bazenu je takode ''državna tajna''. Takva prošlost je proglašena za ''državnu tajnu'' i tek posle ''zvanicnog'' definisanja cinjenica i odobrenja, može da se pusti u javnost. Skupština i vlada, policija i pravosude, politicki funkcioneri i njihove kamarile, junacki se nose sa ''paklenim terorom cinjenica''.
U tom obracunu, na prvoj liniji fronta, hrabro i principijelno istrajava nacionalni komitet za saradnju sa Haškim tribunalom. Dostavlja tužilaštvu sve tražene dokumente, skidajuci sa njih oznaku ''državna tajna'', dok odbrani Slobodana Miloševica uskracuje pristup arhivama i dokumentima. Selektivnim pristupom u plasmanu cinjenica, favorizovanjem tužilaštva i omalovažavanjem znacaja odbrane, ovaj komitet daje svoj doprinos u narušavanju, ionako srušenih, principa o ''fer sudjenju''. Otvorenim paktiranjem sa tužilaštvom, na liniji afirmacije decenijskih prevara i falsifikata, o karakteru i ciljevima ''srpske borbe'', daje veliki doprinos ugrožavanju nacionalnih interesa. Delatnost komiteta je potpomognuta nesebicnim zalaganjem nekolicine bivših politickih i državnih rukovodilaca, sada ''preobracenih i pravovernih'', koji dostavljaju znacajne dokumente iz državnih i privatnih arhiva. Stvara se atmosfera u društvu, za proglašavanje špijunaže za državnu vrlinu. U obracunu sa terorom cinjenica i objektivnim svedocima, sva sredstva su dozvoljena.
Na Zapadu ništa novo. Ali na Istoku jeste. Orvelov junak Vinston Smit, iz antologijskog dela ''1984'', preselio se u stvarnost, i cenzuriše i menja prošlost. Osnovne parole vlasti iz tog dela: ''Rat je mir; Sloboda je ropstvo; Neznanje je snaga'', postale su politicki aksiomi nove vladavine. U skladu sa ovim principima mora se oblikovati i istorija.
Da li uopšte postoji svest o rasprostranjenosti i nivou falsifikovanja cinjenica iz bliže prošlosti. Koliko puta ste primetili da se vaše neposredno, iskustveno poznavanje dogadaja iz poslednje decenije, razlikuje od aktuelne politicko-medijske verzije. Da li ste nekada primetili ocigledan falsifikat iza koga odlucno staju zvanicne državne strukture.
Ako jeste, imate ozbiljan problem. Možete da postanete svedok. A svedoke uklanjaju, zar ne. Jer, nema raskida sa prošlošcu bez eliminacije svedoka te prošlosti.
I zato me dalje pozivaju novinari i postavljaju pitanja o bivšim clanovima i aktivistima JUL-a, mada znaju odgovore na sva pitanja isto kao i ja, a neki možda i bolje. Nije u pitanju niti amnezija, niti neznanje. Ne radi se o novinarima koji su živeli u drugim zemljama pre ''petooktobarske revolucije''. Vecinu sam vidao i ranije. Uveren sam da savršeno znaju odgovore, ali ne žele da baš oni budu izvor informacija. Odbijaju ulogu svedoka vremena koje dobro poznaju. Ne zbog tog vremena, nego zbog ovog, sadašnjeg. To vreme su još bolje upoznali. Vreme ''biroa'' koji teži da oblikuje društveni poredak na osnovu politickih smernica. ''Informacionog'' ili ''press'', potpuno je svejedno. Novinari dobro znaju s kim imaju posla i kako prolaze nepodobni svedoci prošlosti. I cinjenice, i stranke, i mediji, i ljudi, i gradevine. Uostalom svi su imali priliku da vide i nauce tu lekciju.
Na kraju, ako sadašnja politicka garnitura na vlasti, ikada završi obracune, i definitivno lustrira nepodobnu istoriju, uverena da je, sa te strane, osigurala sadašnjost, suocice se sa novim izazovom. Opstankom u buducnosti. Sitnica. Hrabro ce se suociti sa lustracijom buducnosti, uverena u svoju nesalomivost. I tako ce nepovratno otici sa politicke scene. Buducnost ce lustrirati njih.

Napomena:Tekst je pisan bez želje za osporavanjem bilo cije licne vere i ubedenja, a sa namerom da se ospori svaki eksluzivitet ili pravo, vladajucim garniturama u Jugoslaviji, da legalizuju revolucionarne principe i uvode revolucionarne metode u društveni i politicki život. Bez obzira na to, koje sile ili autoriteti ih podržavaju.



ARTEL GEOPOLITIKA je privatan, nezavisan i nelukrativan web site koji se izdražava od volonterskog rada nekolicine entuzijasta.
Ukoliko  vam se informacije koje ARTEL GEOPOLITIKA objavljuje dopadaju bili bismo zahvalni da nas podržite bilo kojom finansijskim doprinosom ili kroz reklamiranje na našem web site-u. Vaša pomoć biće upotrebljena za još kvalitetnije selektiranje informacija, njihovo brže postavljanje na site i, što smatramo možda i najvažnijim, prevodjenje najkvalitetnijih tekstova i na druge jezike.
Za dinarske uplate: Rade Drobac- Postanska stedionica-, žiro račun br. 908-20001-18-8888-47712653
Za devizne uplate:  Rade Drobac- Nacionalna [tedionica- Devizni ra~un br.: 00-305-0002922.2

<<_IMVTemp_Show_Geopolitika-logo1.jpg>>

<<_IMVTemp_Show_ARTELlogo2.gif>>

Одговори путем е-поште