Irak je okupiran ali otpor nije prestao
Irak – novi
Vijetnam?
Da li SAD imaju dovoljno snage da
izadju na kraj sa zemljama "osovine zla"?
Posle "briljantne" pobede u anglo-americkom ratu protiv Iraka, americki predsednik je ostro upozorio "iracke ekstremiste" da ne napadaju americke vojnike ili ce biti kaznjeni. "Zbog tih napada SAD se nece povuci ranije iz Iraka", rekao je on ljutito u jednoj americkoj vojnoj bazi uoci 4.jula, americkog nacionalnog praznika. Interesantno je da je, u svoje vreme, u slicnoj situaciji, slicnu recenicu izgovorio o Lindon Dzonson povodom napada pripadnika Vijetkonga na americke vojnike u Vijetnamu.
Americki predsednik je izjavio da SAD imaju dovoljno snaga da izadju na kraj sa napadima na americke vojnike u Iraku. Ipak, samo nekoliko sati posle tog "patriotskog i zapaljivog govora", jedan americki vojnik je ranjen kada je u centru Bagdada, na americko vojno vozilo "hamvi", ispaljena jedna protivoklopna raketa. U incidentu je, doduse, poginulo i nekoliko Iracana. Nesto kasnije, pri slicnom napadu u jednom naselju zapadno od Bagdada, dogodio se skoro u dlaku isti incident, samo je ovog puta jedan vojnik poginuo a cak 19 njih ranjeno. I tako, od 1.maja 2003.godine, kada je predsednik Bus svecano objavio da je rat u Iraku zavrsen, do 3.jula iste godine, zivot je izgubilo vise od 65 vojnika, od toga 26 u borbama.
I na jugu Iraka, u zoni koju kontrolisu Britanci, situacija nije bolja. Pokusaji da se siitsko stanovnistvo zaplasi postavljanjem lokalnih kolaboranata na vlast nisu uspeli. Siitski vrski lideri ne prihvataju nametnuto rukovodstvo i traze da se narod izjasni koga zeli na celu drzavne i lokalne uprave. Nedavno je u neredima koji su izbili, stradalo cak sest britanskih vojnika.
Nasuprot americkim i britanskim tvrdnjam da su napadi Iracana na okupacione trupe nelegalni, veci broj ruskih vojnih eksperata smatra da je otpor grupa irackih gradjana sasvim legitiman otpor gerile koja se protivi prisustvu okupacijskih snaga na nacionalnom tlu. Ruski eksperti isticu da je to tacno i svoju tvrdnju potkrepljuju cinjenicom da se Amerikanci i Britanci u Iraku ponasaju kao sto su se americke trupe ponasale u Vijetnamu, sto je izazvalo retorziju u obliku pojacanja otpora prisustvu stranih trupa i rezultiralo opstim narodnim ustankom protiv okupatora i njegovih saradnika. Epilog svega, bio je bezglavo bekstvo Amerikanaca iz Sajgona po cenu spasavanja golih zivota. Nesto slicno se americkim vojnicima desilo i u Bejrutu 1983. i u Somaliji 1991.godine.
Sjedinjene Americke Drzave su ponudile 25 miliona dolara za informacije koje bi dovele do zarobljavanja irackog lidera Sadama Huseina ili potvrdile njegovu smrt a americki ambasador Pol Bremer je dodao da se nudi dodatnih 15 miliona dolara za slicne informacije o Sadamovim sinovima Udaju i Kusaju. Ta ponuda otkriva da Amerikanci nisu sigurni da su zaista unistili snage Sadama Huseina i zelju za otporom irackog naroda i moze da proizvede sasvim obrnuti efekat od ocekivanog. Nesto slicno im se desilo u Vijetnamu kada su ponudili (doduse mnogo nizu) nagradu za informacije o Ho Si Minu i jos nekim istaknutim clanovima rukovodstva Vijetkonga. Gotovo potpuno ista situacija se trenutno odvija i u Avganistanu gde talibani ponovo uspostavljaju vlast (prema nekim podacima, vec kontrolisu skoro polovinu drzavne teritorije te okupirane zemlje).
Uz sve to, Amerikanci insistiraju i na nemesanju Irana u "unutrasnja pitanja Iraka" kad su u pitanju Siiti, sto Iran odbija da prihvati podvlaceci da stiti "bracu po veri u Iraku". Interesantno je da sada Amerikanci pokusavaju da zbace vladajuci rezim u Iranu na isti nacin na koji su pripadnici sadasnje vladajuce elite zbacili cara Rezu Pahlavija. Uz to, stalno podvlace svoj zahtev za prekidom razrade iranskog programa nuklearnih istrazivanja, pokusavajuci da na svoju stranu pridobiju i Rusiju koja ucestvuje u realizaciji dela nuklearnog programa Irana. Ruski predsednik, pak, ne zeli da prihvati zahteve Vasingtona i podvlaci da Rusija nece prekidati svoju saradnju sa Iranom na izgradnji nuklearnih elektrana.
Medjutim, ruski i americki predsednik su se slozili da je, sto se tice krize u Severnoj Koreji, najbolji nacin organizovanje multinacionalnog foruma. Pjongjang, medjutim, zeli da direktno rpegovara sa SAD o eventualnoj obustavi svog nuklearnog programa, dok americka administracija insistira da u pregovorima ucestvuju Kina, Japan, Juzna koreja i, eventualno, Rusija. Mozda to dolazi kao posledica javnog priznanja Severne Koreje da raspolaze nuklearnim oruzjem, sto za Ameriku vec predstavlja opasnost kojoj se cak ni sadasnji predsenik Bus ne bi smeo da suvise otvoreno i arogantno protivi.
Sve u svemu, izgleda da su SAD, najzad, naisle na tvrd orah u svom pohodu protiv sveta. Uostalom, za njih se govori, a i Amerikanci sami to isticu, da su na vrhuncu svoje moci. Ako je to zaista tacno, onda svaki dalji put sa vrhunca vodi nizbrdo. A ako vec mora da se ide nizbrdo, treba izabrati najblazu nizbrdicu.
5. jul 2003. godine http://www.apisgroup.org/article.html?id=1309
