U P O Z O R E NJ E
Srbi su daleko od sveta informacija
Politika je veština organizovanja, a ne praznog pričanja
Nezapamćeni drzak teroristički akt kod Goraždevca nije našao većeg odjeka u vodećim svetskim medijima. Naši građani opet konstatuju da je to svetska zavera, medijsko slepilo Zapada, licemerje jurišnika novog svetskog poretka, svetskih srbomrzaca koji kontrolišu globalno javno mnjenje itd.
Da li je baš tako? Naravno da nije. Problem je suviše realan da bi ga iracionalni i filozofski nastrojeni Srbi sa nakaradnim shvatanjem vođenja državne politike mogli shvatiti. Jer politika je danas veština organizovanja, a ne praznog pričanja.
Prisetimo se kako su važnu ulogu imali mediji i propaganda od austrougarske i nemačke okupacije, događaja u Krajni, Lici, Bosni i najzad na Kosmetu zaključno sa NATO bombama i Džejmijem Šejom. Dve godine, od 1996. do 1998. ni jedan uticajan svetski medij ( Sky, CNN, CBS, BBC, New York Times, Washington Post, Time, Newsweek ... ) nije izveštavao o sistematskom ubijanju srpskih policajaca na Kosmetu.
Nije objavljivano ništa o decenijskom kamenovanju srpskih kuća, prinudnoj prodaji imanja, nasilju nad srpskim civilima, iseljavanju. A onda kada je Srbija odlučila da reaguje i zaštiti svoje interese, svi su objavili kako srpski policajci opkoljavaju albanske kuće i ubijaju nedužne civile, decu i žene.
Za zapadno javno mnjenje, koje novine čita u pauzi šopinga, a TV gleda za vreme doručka ili večere bez mnogo zanimanja za politička zbivanja u dalekim orijentalnim zemljama, problem koji se na Kosovu pojavio u nekoliko minuta programa bio je posledica nasilja režimske policije nekog malog balkanskog diktatora nad mirnim stanovnicima koji traže slobodu i demokratiju.
Jedna vest od stotinu sličnih gde diktatorske država ugnjetavaju sve slobodnomisleće pojedince. Reakcija policije u Račku bila je prava senzacionalistička vest upakovana baš po tržišnom modelu koji se traži - opsada, pucanje, nasilje. Kamere i novinari su bili na licu mesta, Albanci su bili žrtve, novinari su izveštavali šta su videli i čuli.
Od žrtava, naravno. I sve je posle bilo lako. Račak je tog dana postao "hedlajn"- Srbi kao nasilnici i Albanci kao žrtve. Kamere su prethodno na isti način zabeležile događaje u Hrvatskoj i u Bosni. I tada su Srbi bili agresori na zemlji čiju istoriju niko ne zna. Tako su Srbi veoma lako postali medijski stereotip za agresore i nacionaliste.
Kao što su Nemci i dan danas nacisti, Japanci kamikaze, Italijani mafijaši, Arapi islamski teroristi, a svi Rusi rade za KGB. Viđenje Srba kao boraca za Veliki Srbiju je prihvaćeno i prepisivano od jednog do drugog novinara. I Američki novinari prepisuju, baš kao i naši jer ne mogu svi da putuju na lice mesta da istražuju. Prvo - jeftinije je prepisati, drugo - ko zna srpski jezik da nešto više ispita?
I to se prodavalo. I onda još više umnožavalo. Čak i novinari koji nisu o Srbiji i Bosni i Kosovu znali više osim što su pogledali gde se na mapi tačno nalaze, počeli su da pišu o ratnim zločinima u Omarskoj, u Srebrenici, u Račku. Pisanje o ratu je traženo kao akciono štivo.
Neki su za laži dobili i prestižne nagrade. Slučaj dobitnika Pulicerove nagrade, Roja Gatmana, je najbolji primer. Čovek je pisao kao svedok sa mesta zločina koji su počinili Srbi, a da tamo nikada nije bio.
To je kasnije i priznao u svojoj knjizi koju je takođe dobro prodao. Pa šta? Važno da se stvar prodala i da je svet poverovao. Ko zna u Americi šta je istina na jednom zabitom Kosmetu ili u nekom logoru u Omarskoj?
Pa da li neko u Srbiji zaista misli da novinari CNN -a samo čekaju šta će da se desi Srbima na Kosovu pa da odmah pošalju novinarsku ekipu i kamere na avion, da za deset do petnaest sati stignu u Goraždevac i ispričaju pred kamerama šte se juče, ili već prekjuče, tu dogodilo?
Ko bi to na Zapadu gledao? Amerikanci dok zaludni na poslu sede, puše i piju kafu, pa gledaju vesti iz Srbije i divane o Bušovoj politici na Balkanu? Između Pamele Anderson i patnje Srba na Kosmetu prosečan gledalac sa Zapada će da izabere ovo drugo, zar ne?
Između stotina televizijskih kanala (samo ih u Evropi ima 500) sve što se plasira mora biti gledano da bi bilo isplativo. Što se ne može prodati, toga i nema. Kao da se nije dogodilo.
Najuticajniji medijski urednici sede u Njujorku, Vašingtonu, Londonu itd. Svakoga dana primaju na stotine informacija, reportaža, članaka, maksimalno profesionalno obrađenih za televiziju ili za novine. Treba pažljivo da izaberu ono što će biti vest koja ima tržište.
I tu nastaje srpski problem, jer iz Srbije nema materijala spakovanog i obrađenog po svetskim tržišnim standardima. A ti standardi su direktan prenos događaja preko TV satelitskog linka koji mora biti izuzetno atraktivan, reportaža ispričana jezikom televizije (koji naši novinari ne poznaju), produkcija i tehnički kvalitet na najvišem profesionalnom nivou (što nema ni RTS, a kamoli lokalne televizije poluamaterske tehnike).
Najzad sve to treba da se predstavi preko nekog američkog ili britanskog uticajnog novinara, plaćenog da to potpiše kao svoje autorsko delo i da ga dobro medijski plasira. A svaki novinar koji posluje na tržištu pogotovo ako je "frilenser" rado će sarađivati. Jer biznis je biznis.
Pasivni, netržišno i komunistički vaspitani, vrednosno negativno selektovani, naši političari ne mogu da se uključe na tržište informacija i medijskih lobija. A prosleđivanje vesti do svetskih medijskih kuće je jedan od najvažnijih zadataka svakoga ko želi da ima iole neki uticaj na svetskoj političkoj sceni.
I to rade lobiji. Od jadikovke i beskrajne prepiske sa dobro uhlebljenim činovnicima međunarodne zajednice nema vajde. Stanje na Kosmetu može da promeni samo ustalasna snaga javnog mnjenja u Srbiji, Americi, Evropi, Rusiji. Od javnog mnjenja plaše se svi političari u svetu. Naši to najbolje znaju pa se zato ne skidaju ekrana i novina. Ali ne znaju da se to ne radi tako, sirovo. Kontraproduktivno je.
Odbijajući pomoć profesionalnih medijskih lobija u Americi, sa verovanjem da će istina o Srbiji sama izaći na videlo, Milošević je u protekloj deceniji napravio katastrofalnu grešku. Zato je poražen kao i narod koji je predstavljao.
Ali, i posle svega ništa nismo naučili. Ni danas nemamo ni jednu agenciju koja se bavi informativnim lobiranjem. Nemamo ministra za informisanje koji ima u džepu telefone urednika najuticajnijih svetskih medija ili novinara, koji zna kako kada s kim i gde treba uspostavljati kontakte veze i plasirati prave informacije.
O tome kako se prave novinarski prilozi za svetsko tržište pitanje je da li to ume i jedan novinar kod nas. Oni koji su nešto naučili o tome već su u službi Soros, Adenauer i Ebard fondacija. Da nije tako, kako bi jedan minoran i nepoznat narod poput Albanaca imao toliku podršku svetskih medija? Neko očito radi na sprovođenju njihovih interesa. A Srbija i dalje ne radi ništa.
