Predrag Matvejević: "Šta je ostalo od
jugoslovenstva?"
Prilika koja se ne ponavlja
Zoran Panović
Prva poglavlja knjige Predraga Matvejevića "Jugoslovenstvo danas" pisana su krajem sedamdesetih godina prošlog veka, kada je jugoslovenstvo još uvek bilo realna politička kategorija i ne baš tako egzotično osećanje pripadnosti jednom prostoru. I tada je, naravno, jugoslovenstvo bilo u krizi (oni njegovi kritičari skloniji cinizmu rekli bi da je kriza prirodno stanje svake Jugoslavije), ali Matvejevićeva knjiga tada je pokušala da ukaže na to da se Marfijev zakon ne mora primeniti i na jednu zemlju koja možda i nije morala biti "kolokvijalna", "nostalgična", a sigurno ne "istorijski incident". Dakle, čuvena Marfijeva, teza, da ako nešto može poći naopako, onda će to i poći naopako, u slučaju YU zbilje pokazala se u praksi kao aksiomatski usud.
Matvejević je knjigu koja se najpre pojavila u Zagrebu 1982. ("Globus"), a potom u Beogradu 1986. ("BIGZ"), pisao s namerom da upozori na ono što se može dogoditi. A, dogodilo se, kako sam konstatuje, mnogo gore: Počeo je koordinirani nacionalni, građanski i verski rat, rat osvajački i odbrambeni, rat pamćenja i osvete. Posledice etno - inženjeringa, naravno, traju u liliputanskim entitetima, jer to je valjda agregatno stanje prikladno nečemu za šta se teško može reći da su države u punom smislu te reči jer ovdašnja patološko - fragmentarna državovoljnost ne mora da znači istovremeno i državotvornost. U tom entiteskom rašomonu i jugoslovenstvo je mnogima postalo prokletstvo, možda i nečista savest.
Reprint Matvejevićeve knjige (kao izdavači se potpisuju sarajevski "Buybook", zagrebački "Durieux" i beogradski "MVTC") poštuje tehničke standarde ovakvih izdanja. Sem formalnih stilskih korekcija sve ostaje kako je bilo u vreme kada "Jugoslovenstvo danas" nije bilo dočekano sa oduševljenjem, u vreme kada su Matvejevića znanci u Hrvatskoj hladno pozdravljali s pitanjem: "Što će ti to?" Ali, kad su mu nacionalisti u Beogradu zamerili što je napisao da je u izvesnim prilikama "srpsko jugoslovenstvo bilo prošireno srpstvo", oni koji su mu do juče okretali leđa u Zagrebu počeli su ga tapšati po ramenima: "Neka si to rekao Srbima!" Knjiga je, naravno, ostajala ista, a njeno pitanje "šta je ostalo danas od jugoslovenstva?", stvarno deluje pomalo egzotično. Za nekoga je ta egzotičnost sadržana u inerciji onoga što se u nedostatku boljeg termina naziva "jedinstveni YU kulturni prostor", u kome Srbi slušaju Darka Rundeka, a Hrvati Bajagu, da ne pominjemo perverznu logiku haškog "bratstva i jedinstva" kada fanovi generala Anta Gotovine slušaju pesme Arkanove udovice, a potencijalni jataci Karadžića i Mladića uživaju u dalmoškom naricanju Severine i Doris Dragović. Ali, i te "disko" kontuzije, potiču iz nekakve bliskosti (ne samo geografske), kao što i zločini mogu da poteknu iz onoga što psihologija skenira kao "narcizam malih razlika". Matvejević predano otkriva složene koloplete razloga za ontološku verifikaciju jugoslovensta, kao i opasne tačke kada ti razlozi ulaze u iskušenja. Pomalo robujući idealističko - romantičarskom impulsu, ali uz solidno uvažavanje istorijskih činjenica, Matvejević piše o nacionalnosti, veri, jeziku, kulturi, politici i dijalogu, o odnosu nacionalnog i jugoslovenskog.
Sa ove distance, kada su se malčice ohladila vrela paklene jare apologije i demonizacije Josipa Broza, prilično validno zvuče Matvejevićeve teze o Titu, na primer ona da Tito ne shvaća "jugoslovensku kulturu" kao ukidanje razlika, nego kao zajedništvo u kojem se potvrđuju posebnosti i vrednosti, zadržavaju "kulturna i druga pozitivna nasleđa pojedinih nacionalnosti". Matvejević je, što je vrlo bitno, izbegao epidemiju konvertitstva, nije koristio ideološke i "publicističke" deterdžente, te valjda i zato ova knjiga u obilju "mejnstrima" deluje "egzotično", kao i njeno težišno pitanje.
Teško je ne složiti se s Matvejevićem kad nas podseća da je Jugoslavija imala šansu da postane deo Evropske unije pre od bilo koje zemlje s istoka Evrope. "Tako bi sve njezine sastavnice mogle potvrditi svoje identitete, bez tragičnih sukoba i nenadoknadivih šteta, prema višim evropskim uzorima", piše Matvejević. I ma koliko to nekome zazvučalo kao utopijska sanjarenja ili žal za prosutim mlekom, ipak je istorijska činjenica, na koju skreće pažnju autor, da je tadašnji prvi čovek EU pozvao ovdašnje prvake i ponudio im golemu pomoć kako bi mogli obaviti predradnje za učlanjenje. Njegov predlog odbio je Milošević u ime Srbije i Tuđman u ime Hrvatske. "Takva se prilika nije ponovila. Slovenija je primer kako se moglo postupiti drugačije, i štoviše, baštiniti i nešto od same Jugoslavije", zaključuje Matvejević svoj pokušaj spasavanja sećanja i uspomene na ksenofobični, tribalni, linč zdrave pameti u bantustanima pretvorenim u entitete.
Prva poglavlja knjige Predraga Matvejevića "Jugoslovenstvo danas" pisana su krajem sedamdesetih godina prošlog veka, kada je jugoslovenstvo još uvek bilo realna politička kategorija i ne baš tako egzotično osećanje pripadnosti jednom prostoru. I tada je, naravno, jugoslovenstvo bilo u krizi (oni njegovi kritičari skloniji cinizmu rekli bi da je kriza prirodno stanje svake Jugoslavije), ali Matvejevićeva knjiga tada je pokušala da ukaže na to da se Marfijev zakon ne mora primeniti i na jednu zemlju koja možda i nije morala biti "kolokvijalna", "nostalgična", a sigurno ne "istorijski incident". Dakle, čuvena Marfijeva, teza, da ako nešto može poći naopako, onda će to i poći naopako, u slučaju YU zbilje pokazala se u praksi kao aksiomatski usud.
Matvejević je knjigu koja se najpre pojavila u Zagrebu 1982. ("Globus"), a potom u Beogradu 1986. ("BIGZ"), pisao s namerom da upozori na ono što se može dogoditi. A, dogodilo se, kako sam konstatuje, mnogo gore: Počeo je koordinirani nacionalni, građanski i verski rat, rat osvajački i odbrambeni, rat pamćenja i osvete. Posledice etno - inženjeringa, naravno, traju u liliputanskim entitetima, jer to je valjda agregatno stanje prikladno nečemu za šta se teško može reći da su države u punom smislu te reči jer ovdašnja patološko - fragmentarna državovoljnost ne mora da znači istovremeno i državotvornost. U tom entiteskom rašomonu i jugoslovenstvo je mnogima postalo prokletstvo, možda i nečista savest.
Reprint Matvejevićeve knjige (kao izdavači se potpisuju sarajevski "Buybook", zagrebački "Durieux" i beogradski "MVTC") poštuje tehničke standarde ovakvih izdanja. Sem formalnih stilskih korekcija sve ostaje kako je bilo u vreme kada "Jugoslovenstvo danas" nije bilo dočekano sa oduševljenjem, u vreme kada su Matvejevića znanci u Hrvatskoj hladno pozdravljali s pitanjem: "Što će ti to?" Ali, kad su mu nacionalisti u Beogradu zamerili što je napisao da je u izvesnim prilikama "srpsko jugoslovenstvo bilo prošireno srpstvo", oni koji su mu do juče okretali leđa u Zagrebu počeli su ga tapšati po ramenima: "Neka si to rekao Srbima!" Knjiga je, naravno, ostajala ista, a njeno pitanje "šta je ostalo danas od jugoslovenstva?", stvarno deluje pomalo egzotično. Za nekoga je ta egzotičnost sadržana u inerciji onoga što se u nedostatku boljeg termina naziva "jedinstveni YU kulturni prostor", u kome Srbi slušaju Darka Rundeka, a Hrvati Bajagu, da ne pominjemo perverznu logiku haškog "bratstva i jedinstva" kada fanovi generala Anta Gotovine slušaju pesme Arkanove udovice, a potencijalni jataci Karadžića i Mladića uživaju u dalmoškom naricanju Severine i Doris Dragović. Ali, i te "disko" kontuzije, potiču iz nekakve bliskosti (ne samo geografske), kao što i zločini mogu da poteknu iz onoga što psihologija skenira kao "narcizam malih razlika". Matvejević predano otkriva složene koloplete razloga za ontološku verifikaciju jugoslovensta, kao i opasne tačke kada ti razlozi ulaze u iskušenja. Pomalo robujući idealističko - romantičarskom impulsu, ali uz solidno uvažavanje istorijskih činjenica, Matvejević piše o nacionalnosti, veri, jeziku, kulturi, politici i dijalogu, o odnosu nacionalnog i jugoslovenskog.
Sa ove distance, kada su se malčice ohladila vrela paklene jare apologije i demonizacije Josipa Broza, prilično validno zvuče Matvejevićeve teze o Titu, na primer ona da Tito ne shvaća "jugoslovensku kulturu" kao ukidanje razlika, nego kao zajedništvo u kojem se potvrđuju posebnosti i vrednosti, zadržavaju "kulturna i druga pozitivna nasleđa pojedinih nacionalnosti". Matvejević je, što je vrlo bitno, izbegao epidemiju konvertitstva, nije koristio ideološke i "publicističke" deterdžente, te valjda i zato ova knjiga u obilju "mejnstrima" deluje "egzotično", kao i njeno težišno pitanje.
Teško je ne složiti se s Matvejevićem kad nas podseća da je Jugoslavija imala šansu da postane deo Evropske unije pre od bilo koje zemlje s istoka Evrope. "Tako bi sve njezine sastavnice mogle potvrditi svoje identitete, bez tragičnih sukoba i nenadoknadivih šteta, prema višim evropskim uzorima", piše Matvejević. I ma koliko to nekome zazvučalo kao utopijska sanjarenja ili žal za prosutim mlekom, ipak je istorijska činjenica, na koju skreće pažnju autor, da je tadašnji prvi čovek EU pozvao ovdašnje prvake i ponudio im golemu pomoć kako bi mogli obaviti predradnje za učlanjenje. Njegov predlog odbio je Milošević u ime Srbije i Tuđman u ime Hrvatske. "Takva se prilika nije ponovila. Slovenija je primer kako se moglo postupiti drugačije, i štoviše, baštiniti i nešto od same Jugoslavije", zaključuje Matvejević svoj pokušaj spasavanja sećanja i uspomene na ksenofobični, tribalni, linč zdrave pameti u bantustanima pretvorenim u entitete.
