Da
imamo zakon, ne bismo imali afere
Kako naterati političke moćnike da sami sebi nešto zabrane
Autori: Emilija Radibratović,
Zoran Nikolić
Posle
afere Janjušević-Kolesar i otkrića da je ministarka saobraćaja Marija
Rašeta-Vukosavljević sa službenicima svog ministarstva osnovala privatnu firmu,
mediji su puni priča o „sukobu interesa“. Zanimljivo je i da se u svim zemljama
bivše Jugoslavije trenutno radi na rešavanju tog pitanja.
Reč je
zapravo o sukobu unutar jedne osobe, njenog privatnog interesa, s jedne, i
javnog interesa koji bi trebalo da zastupa preko državne funkcije koju obavlja,
s druge strane. Istovremeno obavljanje državne funkcije i korišćenje informacija
i poznanstava koje sobom nosi ta funkcija za lično bogaćenje preko neke privatne
firme u Srbiji danas nije ni zabranjeno, a kamoli kažnjivo. Ljudi koji se u
Srbiji bave borbom protiv korupcije kažu da su građani sve svesniji problema
„sukoba interesa“ i da su spremni da na izborima kazne političare koji mešaju
privatne (i partijske) sa državnim poslovima. Ipak, stručnjaci se slažu da se
problem može rešiti samo donošenjem posebnog zakona koji će vlastodršcima
nametnuti neka ograničenja. Dok takav zakon ne bude donet, kažu, jedini
mehanizam kontrole su mediji, koji bi trebalo da građanima cinkare političare.
Ivan
Lalić, potpredsednik Saveta za borbu protiv korupcije Vlade Srbije, kaže za Blic
News da ne veruje da je pre godinu dana široj javnosti termin „sukob interesa“
uopšte bio poznat.
- Moja
lična pobuna zbog odsustva reformi u našem pozorištu, koja je pre godinu i po
dana rezultirala štrajkom glađu u Srpskom narodnom pozorištu, bila je delom
inspirisana upravo sukobom interesa. Naime, prvi od mojih zahteva bio je da
ministar kulture Branislav Lečić prestane da se bavi glumom dok je na javnoj
funkciji, jer mu uporedo obavljanje ta dva posla otvara prostor za sukob
interesa. Ta priča je bila potpuno nerazumljiva i Lečiću, ali i velikom delu
javnosti. Sada je situacija potpuno drugačija.
Anketa
Transparency internationala (TI), međunarodne nevladine organizacije za borbu
protiv korupcije, rađena u Srbiji u martu i aprilu ove godine, dala je
zanimljivu sliku odnosa javnog mnjenja prema sukobu interesa.
Ispostavilo se da su građani veoma kritični ukoliko državni funkcioneri
daju prednost članovima svoje stranke prilikom zapošljavanja, kao i kada pomažu
porodici i prijateljima da stiču korist od države.
Kako je
za Blic News rekao izvršni direktor TI za Srbiju Nemanja Nenadić, najvažnije što
je anketa pokazala jeste da građani ne bi glasali za političara kod kojeg
postoji mogućnost sukoba interesa.
- To
pojačano interesovanje i razmevanje javnosti vidim kao jedinu pozitivnu
posledicu svih ovih mučnih afera koje su potresale našu javnu scenu proteklih
nedelja. U ozbiljnim zemljama, javnost i mediji mogu žestoko uticati na
artikulaciju političke volje da se obračuna s korupcijom. Mislim da nam se to
upravo dešava, i to je jako dobro. Ozbiljni, kvalifikovani mediji koji se ne
bave samo petparačkim aferama, već nastoje da zrelo sagledaju probleme i ukažu
na njih, praktično su na istom zadatku kao i Savet za borbu protiv korupcije -
zaključuje Lalić
I
Nenadić misli da se do usvajanja zakona ne može mnogo učiniti, osim da mediji
prate šta funkcioneri rade i da ih drže pod nekom vrstom prismotre. Naravno, ne
donoseći nikakav sud bez dokaza, upozorava on.
Sukob
interesa nastaje, prema rečima Nemanje Nenadića, kada postoje okolnosti koje
ukazuju na to da onaj ko donosi odluku neće biti nepristrasan. To podrazumeva
situaciju gde nečiji privatni interes utiče ili može da utiče na njegovu javnu
delatnost. Pri tom, privatni interes ne mora da bude uvek lični, već može biti i
porodični ili partijski.
Anketa
TI je pokazala da građani pravilno prepoznaju situacije u kojima se sukobljavaju
javni i privatni interes. Ispitanici su navodili da sukob interesa nastaje kada
državni funkcioner primi poklon od osobe koja bi od njega mogla da traži
protivuslugu, ili kada saopšti informaciju o preduzeću koje je u postupku
privatizacije licu koje namerava da ga kupi. Takođe, osuđena je i situacija kada
je ministar vlasnik firme u oblasti kojom se bavi njegovo ministarstvo, kao i
kada koristi svoju poziciju za stranačku promociju.
-
Građanima najviše skreće pažnju istovremeno vršenje javne funkcije u državnoj
službi i rad na mestu direktora ili predsednika upravnog odbora javnog
preduzeća. Postoje i preklapanja funkcija u neprivrednim delatnostima, kao što
su sportska udruženja, razne organizacije, asocijacije, kao i istovremeno
obavljanje funkcija na različitim nivoima vlasti. Najopasnija po javni interes
jeste situacija kada je javni službenik kod koga postoji sukob interesa u
mogućnosti da donosi odluke na osnovu diskrecionih ovlašćenja, kada, na primer,
daje dozvole za rad i slično - navodi Nenadić.
Lalić je
ukazao da, u ovom vakuumu do donošenja zakona, imamo i flagrantne slučajeve
sukoba interesa:
- Takav
je slučaj gospodina Janjuševića, na primer, koji je kao vlasnik firme za
servisiranje brodova postao stečajni upravnik beogradskog brodogradilišta, sa
ogromnim ovlašćenjima.
Lalić
kaže da možemo pozdraviti odluku nekih ministara i drugih visokih državnih
činovnika koji su članovi upravnih odbora javnih preduzeća da se odreknu
finansijske naknade za učešće u radu ovih organa, ali ne smemo prenebregnuti
perfidniju i mnogo krupniju mogućnost korupcije - a to je trgovina uticajem.
-
Dirigovano sklapanje ugovora ovih preduzeća sa drugim firmama svakako jeste
mnogo veća mogućnost za korupciju od multipliciranja honorara državnih
službenika - upozorava Lalić.
I
advokat Slobodan Beljanski, bivši predsednik Saveta za borbu protiv korupcije,
odricanje funkcionera od naknade za obavljanje duplih funkcija naziva „naivnim
izgovorom“. Komentarišući za dnevni Blic inicijativu predsednika Demokratskog
centra Dragoljuba Mićunovića da lideri DOS i ministri koji su članovi upravnih
odbora javnih preduzeća podnesu ostavke na članstvo u tim odborima, Beljanski je
podsetio je da je Savet za borbu protiv korupcije takav predlog izneo još u
januaru prošle godine, ali da je tada „naišao na tihi bojkot i opstrukciju Vlade
Srbije, a posebno na veliki otpor ministra Božidara Đelića“. Lalić kaže da je
jedan od razloga pretnje kolektivnom ostavkom članova antikorupcijskog saveta
dvogodišnje izbegavanje vlade da im dostavi imena državnih funkcionera koji su u
upravnim odborima javnih preduzeća.
- Nikada
nije kasno da se predstavnici zakonodavne i izvršne vlasti povuku sa funkcija u
UO, ali je za više od dve godine koliko je prošlo od udvajanja funkcija učinjeno
dosta stvari od kojih su se stvorile trenutne afere, tako da je šteta
nepopravljiva - ocenio je Beljanski.
On je
naglasio da članstvo političara ili predstavnika vlasti u UO dovodi i do
interesne kontrole priliva novca, nabavki i dodeljivanja poslova na tenderima:
- Tada
se ne javlja samo pitanje da li se stvari odvijaju na zakonit način, već da li
će određena sredstva biti plasirana kao interes neke partije ili lobija.
U Srbiji
nije kažnjivo, međutim, ništa od onoga što se po opšteprihvaćenim standardima
smatra sukobom interesa.
- Jedan
funkcioner, mislim iz Republičkog zavoda za tržište rada, učestvovao je na
tenderu za privatizaciju, što mu je po važećim propisima bilo dozvoljeno, ali je
javnost postavila pitanje da li je to moralno. Isti je slučaj i sa tvrdnjom da
ministarka saobraćaja ima firmu za transport, što daje podlogu za postojanje
sukoba interesa, ali nije prekršaj - kaže Nemanja Nenadić.
Lalić i
Nenadić se slažu da je osnovni problem u nepostojanju propisa koji bi
političarima nametnuli neke zabrane i ograničenja i da takva situacija nanosi
veliku štetu i samim političarima, jer se kod građana stvara nepoverenje prema
čitavoj političkoj klasi.
- Mnogo
će se lutati i sumnjati dok ne budemo imali zakonsku regulativu i telo koje će
na osnovu nje ispitivati da li je došlo do sukoba interesa. Kada bismo imali taj
zakon, javnost bi imala veću kontrolu nad političarima, a političari bi mogli da
sa svoje struke skinu hipoteku da su svi korumpirani. Sa ovakvim zakonom, oni će
u svakom konkretnom slučaju imati mehanizam koji će će im pomagati da na
nedvosmislen način razreše da li sukob interesa postoji ili ne - kaže Nenadić.
Ivan
Lalić kaže da je, čak i ako se krene od aksioma da niko u državnoj
administraciji nije zloupotrebio svoju poziciju, neophodno da se zakon o sukobu
interesa donese i zbog nasleđenog opšteuvreženog stava naših građana da svaka
vlast po svaku cenu mora biti lopovska.
- Tokom
pedeset godina komunizma, naš narod, koji inače teško menja navike, živeo je u
čvrstom uverenju da je vlast mesto bogaćenja, a ne servis građana. U
Miloševićevom režimu stvorena je kasta ljudi koji su dobijali privilegije
finansirajući političke partije na vlasti. Doskoro nije zakonski utvrđen
diskontinuitet sa tajnim finansiranjem političkih stranaka, pa i sad, kad je
donet zakon, odložena mu je primena do 2004 - podseća on.
Na
zakonu o sukobu interesa, kaže Lalić, radi se praktično od 5. oktobra 2000,
odnosno od osnivanja Saveta za borbu protiv korupcije, i on je izrađen u
različitim verzijama. U radu na nacrtu zakona učestvovao je i TI. Nacrtom zakona
o sprečavanju sukoba interesa, koji prema najavama iz Vlade Srbije, treba da
bude usvojen u septembru, javni funkcioneri neće moći da osnivaju preduzeća u
oblasti koja je u nekoj vezi sa njihovim nadležnostima. Ovakav jedan nacrt već
je bio na vladi krajem prošle godine, ali je vraćen da doradu, dok je u
međuvremenu stručna javnost opominjala na neophodnost njegovog hitnog donošenja.
- Pravo
je pitanje zašto zakon nije do sada usvojen. Vlada Srbije se pravda da se taj
zakon ne donosi iz tehničkih razloga, zbog njegove kompleksnosti i problema u
skupštini sa kvorumom i ogromnim brojem zakona koji čekaju na red. Međutim,
zakon o sprečavanju sukoba javnog i privatnog interesa je krucijalni zakon i, da
je usvojen, sad ne bismo imali sve ove afere - kaže Lalić.
On
dodaje da očekuje dosta poteškoća i površnosti u tumačenju i primeni zakonskog
okvira, i kada on bude bio donet.
Zakon bi
nalagao, objašnjava Lalić, između ostalog, prijavu vlasništva pre i posle
stupanja na javnu funkciju, čime bi se pouzdano utvrdilo da li su korišćene
beneficije za sticanje vlastite dobiti. Nenadić dodaje da bi zakon trebalo da
reguliše primanje poklona i obavljanje drugih poslova državnih funkcionera.
Lalić je
upozorio i da zakon o sukobu interesa neće rešavati probleme samo na najvišim
nivoima vlasti, već i po vertikali, od ministara pa sve do predsednika opština:
-
Posebnu pažnju treba obratiti na „imenovana i postavljena lica“, kao što su
Kolesar i Janjušević, čiji delokrug rada, kao što smo videli, dobrano
prevazilazi ono što im piše u sistematizaciji radnih mesta.
Nenadić
naglašava da bi kaznene mere svakako podrazumevale javnu osudu, odnosno
objavljivanje konstatacije o postojanju sukoba interesa u Službenom listu, dok
bi propisivanje drugih kaznenih mera zahtevalo veću reformu zakonodavstva.
Lalić
najavljuje da će, dobijanjem čvrstog okvira propisa, biti neophodno i jedno
kontrolno telo koje će ga tumačiti. Kao primer navodi Kanadu, gde postoji
komisija koju javni službenici pitaju o tome šta im je dozvoljeno, a šta nije.
Nenadić kaže da bi u našem slučaju to kontrolno telo birao parlament.
| Male plate podstiču
korupciju |
Ivan
Lalić upozorava da je za rešavanje problema sukoba interesa potrebna reforma
celokupne državne uprave. On veruje da će zakon o sukobu interesa takvu reformu
neminovno pokrenuti.
Lalić
napominje da je za reformu uprave veoma važan problem plata državnih funkcionera
i činovnika. Oni svoja mala primanja, s obzirom na težinu posla koji obavljaju i
odgovornost koju imaju, rešavaju osnivanjem firmi, članstvom u upravnim odborima
ili profesurom.
- Kao
što borba protiv korupcije u sudstvu nije mogla započeti dok sudijama nisu
povećane plate, tako ni činovnicima državne uprave ne možete prosto oduzeti
honorare za dodatne delatnosti i svesti ih samo na njihove skromne plate -
smatra Lalić.
| Lepota službenog
položaja |
Marija
Rašeta-Vukosavljević, ministarka saobraćaja, i Dejan Sotirov, do aprila ove
godine sekretar istog ministarstva, osnovali su prošle godine preduzeće
Millenium group, koje je registrovano za spoljnotrgovinske poslove, međunarodni
transport, špediciju i skladištenje robe. Rašeta tvrdi da od oktobra prošle
godine više nema vlasnički udeo u spornoj firmi, jer ga je prepustila trećem
službeniku Ministarstva.
Zoran
Janjušević, premijerov savetnik za bezbednost, vlasnik je firmi Majron Sajls i
Tangent, koje se bave remontom brodova, ali je bio i stečajni upravnik
Brodogradilišta Beograd i član Upravnog odbora Jugoslovenskog rečnog brodarstva.
Stojan
Jeftić, novi ministar poljoprivrede, prethodno je bio direktor beogradske
filijale AIK banke iz Niša. Predsednik upravnog odbora ove banke je predstavnik
brokerske kuće M&V investments, koja je u vlasništvu MK Komerca, jednog od
najvećih trgovaca, a odskora i proizvođača prehrambenih proizvoda.
Članstvo
Nenada Cekića u Savetu za radiodifuziju osporavano je i argumentom da kod njega
postoji sukob interesa jer je bio suvlasnik i direktor Radio Indexa.
Suprotstavljena strana u sporu oko saveta odgovorila je protivoptužbom da ćerka
Vladimira Vodinelića radi na RTS-u.
Goran
Pitić, ministar za ekonomske odnose sa inostranstvom, i Slobodan Milosavljević,
ministar trgovine i turizma, među osnivačima su novog privatnog Fakulteta za
ekonomiju, finansije i administraciju. Na Internet sajtu fakulteta među
predavačima su ranije stajala i imena Gordane Matković, ministarke za socijalna
pitanja, i Božidara Đelića, ministra finansija.
Kada je
u martu ove godine otkriveno da je Svetozar Krstić, direktor Republičkog zavoda
za tržište rada, istovremeno i „volonterski“ direktor Si marketa i privatni
učesnik u privatizaciji nekoliko društvenih preduzeća, on je podneo ostavku, a
ministar rada Dragan Milovanović najavio je njeno usvajanje.
Gašo
Knežević, ministar prosvete, nalazi se na spisku predavača privatnog Fakulteta
za poslovno pravo. On je prošle godine demantovao da je među osnivačima ovog
fakulteta, ali se njegovo ime još nalazi među predavačima, na letku kojim se
fakultet reklamira. Knežević je istovremeno predsednik Saveta za visoko
obrazovanje, tela koje privatnim fakultetima daje dozvole za rad.
Dragor
Hiber, poslanik GSS u Skupštini Srbije, predsednik je UO Telekoma, a bio je i u
komisiji koja se bavila izradom zakona o telekomunikacijama. Ovo su kao
nedopustivo početkom ove godine ocenili koordinator Pakta za stabilnost
jugoistočne Evrope Erhard Busek i zamenik šefa delegacije Evropske komisije u
Beogradu Jan Viljem Blankert.
