Title: Message

Da imamo zakon, ne bismo imali afere

Kako naterati političke moćnike da sami sebi nešto zabrane

Autori: Emilija Radibratović,
Zoran Nikolić

Posle afere Janjušević-Kolesar i otkrića da je ministarka saobraćaja Marija Rašeta-Vukosavljević sa službenicima svog ministarstva osnovala privatnu firmu, mediji su puni priča o „sukobu interesa“. Zanimljivo je i da se u svim zemljama bivše Jugoslavije trenutno radi na rešavanju tog pitanja.

Reč je zapravo o sukobu unutar jedne osobe, njenog privatnog interesa, s jedne, i javnog interesa koji bi trebalo da zastupa preko državne funkcije koju obavlja, s druge strane. Istovremeno obavljanje državne funkcije i korišćenje informacija i poznanstava koje sobom nosi ta funkcija za lično bogaćenje preko neke privatne firme u Srbiji danas nije ni zabranjeno, a kamoli kažnjivo. Ljudi koji se u Srbiji bave borbom protiv korupcije kažu da su građani sve svesniji problema „sukoba interesa“ i da su spremni da na izborima kazne političare koji mešaju privatne (i partijske) sa državnim poslovima. Ipak, stručnjaci se slažu da se problem može rešiti samo donošenjem posebnog zakona koji će vlastodršcima nametnuti neka ograničenja. Dok takav zakon ne bude donet, kažu, jedini mehanizam kontrole su mediji, koji bi trebalo da građanima cinkare političare.

Ivan Lalić, potpredsednik Saveta za borbu protiv korupcije Vlade Srbije, kaže za Blic News da ne veruje da je pre godinu dana široj javnosti termin „sukob interesa“ uopšte bio poznat.

- Moja lična pobuna zbog odsustva reformi u našem pozorištu, koja je pre godinu i po dana rezultirala štrajkom glađu u Srpskom narodnom pozorištu, bila je delom inspirisana upravo sukobom interesa. Naime, prvi od mojih zahteva bio je da ministar kulture Branislav Lečić prestane da se bavi glumom dok je na javnoj funkciji, jer mu uporedo obavljanje ta dva posla otvara prostor za sukob interesa. Ta priča je bila potpuno nerazumljiva i Lečiću, ali i velikom delu javnosti. Sada je situacija potpuno drugačija.

Anketa Transparency internationala (TI), međunarodne nevladine organizacije za borbu protiv korupcije, rađena u Srbiji u martu i aprilu ove godine, dala je zanimljivu sliku odnosa javnog mnjenja prema sukobu interesa.

Ispostavilo se da su građani veoma kritični ukoliko državni funkcioneri daju prednost članovima svoje stranke prilikom zapošljavanja, kao i kada pomažu porodici i prijateljima da stiču korist od države.

Kako je za Blic News rekao izvršni direktor TI za Srbiju Nemanja Nenadić, najvažnije što je anketa pokazala jeste da građani ne bi glasali za političara kod kojeg postoji mogućnost sukoba interesa.

- To pojačano interesovanje i razmevanje javnosti vidim kao jedinu pozitivnu posledicu svih ovih mučnih afera koje su potresale našu javnu scenu proteklih nedelja. U ozbiljnim zemljama, javnost i mediji mogu žestoko uticati na artikulaciju političke volje da se obračuna s korupcijom. Mislim da nam se to upravo dešava, i to je jako dobro. Ozbiljni, kvalifikovani mediji koji se ne bave samo petparačkim aferama, već nastoje da zrelo sagledaju probleme i ukažu na njih, praktično su na istom zadatku kao i Savet za borbu protiv korupcije - zaključuje Lalić

I Nenadić misli da se do usvajanja zakona ne može mnogo učiniti, osim da mediji prate šta funkcioneri rade i da ih drže pod nekom vrstom prismotre. Naravno, ne donoseći nikakav sud bez dokaza, upozorava on.

Sukob interesa nastaje, prema rečima Nemanje Nenadića, kada postoje okolnosti koje ukazuju na to da onaj ko donosi odluku neće biti nepristrasan. To podrazumeva situaciju gde nečiji privatni interes utiče ili može da utiče na njegovu javnu delatnost. Pri tom, privatni interes ne mora da bude uvek lični, već može biti i porodični ili partijski.

Anketa TI je pokazala da građani pravilno prepoznaju situacije u kojima se sukobljavaju javni i privatni interes. Ispitanici su navodili da sukob interesa nastaje kada državni funkcioner primi poklon od osobe koja bi od njega mogla da traži protivuslugu, ili kada saopšti informaciju o preduzeću koje je u postupku privatizacije licu koje namerava da ga kupi. Takođe, osuđena je i situacija kada je ministar vlasnik firme u oblasti kojom se bavi njegovo ministarstvo, kao i kada koristi svoju poziciju za stranačku promociju.

- Građanima najviše skreće pažnju istovremeno vršenje javne funkcije u državnoj službi i rad na mestu direktora ili predsednika upravnog odbora javnog preduzeća. Postoje i preklapanja funkcija u neprivrednim delatnostima, kao što su sportska udruženja, razne organizacije, asocijacije, kao i istovremeno obavljanje funkcija na različitim nivoima vlasti. Najopasnija po javni interes jeste situacija kada je javni službenik kod koga postoji sukob interesa u mogućnosti da donosi odluke na osnovu diskrecionih ovlašćenja, kada, na primer, daje dozvole za rad i slično - navodi Nenadić.

Lalić je ukazao da, u ovom vakuumu do donošenja zakona, imamo i flagrantne slučajeve sukoba interesa:

- Takav je slučaj gospodina Janjuševića, na primer, koji je kao vlasnik firme za servisiranje brodova postao stečajni upravnik beogradskog brodogradilišta, sa ogromnim ovlašćenjima.

Lalić kaže da možemo pozdraviti odluku nekih ministara i drugih visokih državnih činovnika koji su članovi upravnih odbora javnih preduzeća da se odreknu finansijske naknade za učešće u radu ovih organa, ali ne smemo prenebregnuti perfidniju i mnogo krupniju mogućnost korupcije - a to je trgovina uticajem.

- Dirigovano sklapanje ugovora ovih preduzeća sa drugim firmama svakako jeste mnogo veća mogućnost za korupciju od multipliciranja honorara državnih službenika - upozorava Lalić.

I advokat Slobodan Beljanski, bivši predsednik Saveta za borbu protiv korupcije, odricanje funkcionera od naknade za obavljanje duplih funkcija naziva „naivnim izgovorom“. Komentarišući za dnevni Blic inicijativu predsednika Demokratskog centra Dragoljuba Mićunovića da lideri DOS i ministri koji su članovi upravnih odbora javnih preduzeća podnesu ostavke na članstvo u tim odborima, Beljanski je podsetio je da je Savet za borbu protiv korupcije takav predlog izneo još u januaru prošle godine, ali da je tada „naišao na tihi bojkot i opstrukciju Vlade Srbije, a posebno na veliki otpor ministra Božidara Đelića“. Lalić kaže da je jedan od razloga pretnje kolektivnom ostavkom članova antikorupcijskog saveta dvogodišnje izbegavanje vlade da im dostavi imena državnih funkcionera koji su u upravnim odborima javnih preduzeća.

- Nikada nije kasno da se predstavnici zakonodavne i izvršne vlasti povuku sa funkcija u UO, ali je za više od dve godine koliko je prošlo od udvajanja funkcija učinjeno dosta stvari od kojih su se stvorile trenutne afere, tako da je šteta nepopravljiva - ocenio je Beljanski.

On je naglasio da članstvo političara ili predstavnika vlasti u UO dovodi i do interesne kontrole priliva novca, nabavki i dodeljivanja poslova na tenderima:

- Tada se ne javlja samo pitanje da li se stvari odvijaju na zakonit način, već da li će određena sredstva biti plasirana kao interes neke partije ili lobija.

U Srbiji nije kažnjivo, međutim, ništa od onoga što se po opšteprihvaćenim standardima smatra sukobom interesa.

- Jedan funkcioner, mislim iz Republičkog zavoda za tržište rada, učestvovao je na tenderu za privatizaciju, što mu je po važećim propisima bilo dozvoljeno, ali je javnost postavila pitanje da li je to moralno. Isti je slučaj i sa tvrdnjom da ministarka saobraćaja ima firmu za transport, što daje podlogu za postojanje sukoba interesa, ali nije prekršaj - kaže Nemanja Nenadić.

Lalić i Nenadić se slažu da je osnovni problem u nepostojanju propisa koji bi političarima nametnuli neke zabrane i ograničenja i da takva situacija nanosi veliku štetu i samim političarima, jer se kod građana stvara nepoverenje prema čitavoj političkoj klasi.

- Mnogo će se lutati i sumnjati dok ne budemo imali zakonsku regulativu i telo koje će na osnovu nje ispitivati da li je došlo do sukoba interesa. Kada bismo imali taj zakon, javnost bi imala veću kontrolu nad političarima, a političari bi mogli da sa svoje struke skinu hipoteku da su svi korumpirani. Sa ovakvim zakonom, oni će u svakom konkretnom slučaju imati mehanizam koji će će im pomagati da na nedvosmislen način razreše da li sukob interesa postoji ili ne - kaže Nenadić.

Ivan Lalić kaže da je, čak i ako se krene od aksioma da niko u državnoj administraciji nije zloupotrebio svoju poziciju, neophodno da se zakon o sukobu interesa donese i zbog nasleđenog opšteuvreženog stava naših građana da svaka vlast po svaku cenu mora biti lopovska.

- Tokom pedeset godina komunizma, naš narod, koji inače teško menja navike, živeo je u čvrstom uverenju da je vlast mesto bogaćenja, a ne servis građana. U Miloševićevom režimu stvorena je kasta ljudi koji su dobijali privilegije finansirajući političke partije na vlasti. Doskoro nije zakonski utvrđen diskontinuitet sa tajnim finansiranjem političkih stranaka, pa i sad, kad je donet zakon, odložena mu je primena do 2004 - podseća on.

Na zakonu o sukobu interesa, kaže Lalić, radi se praktično od 5. oktobra 2000, odnosno od osnivanja Saveta za borbu protiv korupcije, i on je izrađen u različitim verzijama. U radu na nacrtu zakona učestvovao je i TI. Nacrtom zakona o sprečavanju sukoba interesa, koji prema najavama iz Vlade Srbije, treba da bude usvojen u septembru, javni funkcioneri neće moći da osnivaju preduzeća u oblasti koja je u nekoj vezi sa njihovim nadležnostima. Ovakav jedan nacrt već je bio na vladi krajem prošle godine, ali je vraćen da doradu, dok je u međuvremenu stručna javnost opominjala na neophodnost njegovog hitnog donošenja.

- Pravo je pitanje zašto zakon nije do sada usvojen. Vlada Srbije se pravda da se taj zakon ne donosi iz tehničkih razloga, zbog njegove kompleksnosti i problema u skupštini sa kvorumom i ogromnim brojem zakona koji čekaju na red. Međutim, zakon o sprečavanju sukoba javnog i privatnog interesa je krucijalni zakon i, da je usvojen, sad ne bismo imali sve ove afere - kaže Lalić.

On dodaje da očekuje dosta poteškoća i površnosti u tumačenju i primeni zakonskog okvira, i kada on bude bio donet.

Zakon bi nalagao, objašnjava Lalić, između ostalog, prijavu vlasništva pre i posle stupanja na javnu funkciju, čime bi se pouzdano utvrdilo da li su korišćene beneficije za sticanje vlastite dobiti. Nenadić dodaje da bi zakon trebalo da reguliše primanje poklona i obavljanje drugih poslova državnih funkcionera.

Lalić je upozorio i da zakon o sukobu interesa neće rešavati probleme samo na najvišim nivoima vlasti, već i po vertikali, od ministara pa sve do predsednika opština:

- Posebnu pažnju treba obratiti na „imenovana i postavljena lica“, kao što su Kolesar i Janjušević, čiji delokrug rada, kao što smo videli, dobrano prevazilazi ono što im piše u sistematizaciji radnih mesta.

Nenadić naglašava da bi kaznene mere svakako podrazumevale javnu osudu, odnosno objavljivanje konstatacije o postojanju sukoba interesa u Službenom listu, dok bi propisivanje drugih kaznenih mera zahtevalo veću reformu zakonodavstva.

Lalić najavljuje da će, dobijanjem čvrstog okvira propisa, biti neophodno i jedno kontrolno telo koje će ga tumačiti. Kao primer navodi Kanadu, gde postoji komisija koju javni službenici pitaju o tome šta im je dozvoljeno, a šta nije. Nenadić kaže da bi u našem slučaju to kontrolno telo birao parlament.

Male plate podstiču korupciju

Ivan Lalić upozorava da je za rešavanje problema sukoba interesa potrebna reforma celokupne državne uprave. On veruje da će zakon o sukobu interesa takvu reformu neminovno pokrenuti.

Lalić napominje da je za reformu uprave veoma važan problem plata državnih funkcionera i činovnika. Oni svoja mala primanja, s obzirom na težinu posla koji obavljaju i odgovornost koju imaju, rešavaju osnivanjem firmi, članstvom u upravnim odborima ili profesurom.

- Kao što borba protiv korupcije u sudstvu nije mogla započeti dok sudijama nisu povećane plate, tako ni činovnicima državne uprave ne možete prosto oduzeti honorare za dodatne delatnosti i svesti ih samo na njihove skromne plate - smatra Lalić.

Lepota službenog položaja

Marija Rašeta-Vukosavljević, ministarka saobraćaja, i Dejan Sotirov, do aprila ove godine sekretar istog ministarstva, osnovali su prošle godine preduzeće Millenium group, koje je registrovano za spoljnotrgovinske poslove, međunarodni transport, špediciju i skladištenje robe. Rašeta tvrdi da od oktobra prošle godine više nema vlasnički udeo u spornoj firmi, jer ga je prepustila trećem službeniku Ministarstva.

Zoran Janjušević, premijerov savetnik za bezbednost, vlasnik je firmi Majron Sajls i Tangent, koje se bave remontom brodova, ali je bio i stečajni upravnik Brodogradilišta Beograd i član Upravnog odbora Jugoslovenskog rečnog brodarstva.

Stojan Jeftić, novi ministar poljoprivrede, prethodno je bio direktor beogradske filijale AIK banke iz Niša. Predsednik upravnog odbora ove banke je predstavnik brokerske kuće M&V investments, koja je u vlasništvu MK Komerca, jednog od najvećih trgovaca, a odskora i proizvođača prehrambenih proizvoda.

Članstvo Nenada Cekića u Savetu za radiodifuziju osporavano je i argumentom da kod njega postoji sukob interesa jer je bio suvlasnik i direktor Radio Indexa. Suprotstavljena strana u sporu oko saveta odgovorila je protivoptužbom da ćerka Vladimira Vodinelića radi na RTS-u.

Goran Pitić, ministar za ekonomske odnose sa inostranstvom, i Slobodan Milosavljević, ministar trgovine i turizma, među osnivačima su novog privatnog Fakulteta za ekonomiju, finansije i administraciju. Na Internet sajtu fakulteta među predavačima su ranije stajala i imena Gordane Matković, ministarke za socijalna pitanja, i Božidara Đelića, ministra finansija.

Kada je u martu ove godine otkriveno da je Svetozar Krstić, direktor Republičkog zavoda za tržište rada, istovremeno i „volonterski“ direktor Si marketa i privatni učesnik u privatizaciji nekoliko društvenih preduzeća, on je podneo ostavku, a ministar rada Dragan Milovanović najavio je njeno usvajanje.

Gašo Knežević, ministar prosvete, nalazi se na spisku predavača privatnog Fakulteta za poslovno pravo. On je prošle godine demantovao da je među osnivačima ovog fakulteta, ali se njegovo ime još nalazi među predavačima, na letku kojim se fakultet reklamira. Knežević je istovremeno predsednik Saveta za visoko obrazovanje, tela koje privatnim fakultetima daje dozvole za rad.

Dragor Hiber, poslanik GSS u Skupštini Srbije, predsednik je UO Telekoma, a bio je i u komisiji koja se bavila izradom zakona o telekomunikacijama. Ovo su kao nedopustivo početkom ove godine ocenili koordinator Pakta za stabilnost jugoistočne Evrope Erhard Busek i zamenik šefa delegacije Evropske komisije u Beogradu Jan Viljem Blankert.

Одговори путем е-поште