Javno prepucavanje ministra Vladana Batića sa bosanskohercegovačkim ministrom Safetom Halilovićem o tužbi BiH protiv SCG puno je manipulacija i obmana
Ministar civilnih poslova
Bosne i Hercegovine Safet Halilović prozvao je prošlog ponedeljka srpskog
ministra pravde Vladana Batića na naslovnoj strani sarajevskog lista “Dnevni
avaz” da objavi “dokaze” za koje ovaj tvrdi da će promeniti sliku rata u Bosni i
Hercegovini. Reč “dokazi” je stavljena u navodnike čime je trebalo i vizuelno da
se potkrepi Halilovićeva optužba da su Batićeve tvrdnje “čiste spekulacije”
kojima srpska vlada “nepravnim sredstvima pokušava da dovede u pitanje čistu
pravnu situaciju” na kojoj se zasniva tužba BiH protiv SCG za ratne zločine i
genocid pred Međunarodnim sudom pravde u Hagu. Obrazlažući svoju sumnju da se
kod Batićeve tvrdnje radi o “izjavi bez pokrića, za domaću upotrebu”, Halilović
je rekao: “Da tih dokumenata ima, oni bi davno bili
objavljeni.”
Isprovocirani ministar
Batić uzvratio je svojom poznatom lakoćom reči da postoji “sijaset dokaza” koji
“bacaju drugačije svetlo na rat u BiH” i da “priča o ratnim zločinima nije baš
tako crno-bela”.Bilo bi dobro da se tužba protiv naše zemlje povuče “da prošlost
ne bi remetila buduće odnose”. Rekao je to onako suvereno kao kad je lani
odlučno tvrdio da će do kraja godine biti podignute optužnice protiv glavnih
albanskih ratnih zločinaca pred Haškim tribunalom, što se, kako znamo, do
današnjeg dana nije obistinilo.
No,
možda je ministar Batić uveren da danas poseduje neko tajno oružje koje prošle
godine nije imao da bi ostvario svoja obećanja. Jer, u odbrani svoje tvrdnje on
se sada poziva na obimnu dokumentaciju Komiteta za prikupljanje podataka o
izvršenim zločinima protiv čovečnosti i međunardnog prava, osnovanim u vreme
Miloševića kao savezni organ i ugašenim zajedno sa Saveznom Republikom
Jugoslavijom da bi posle nekoliko meseci neizvesne sudbine bio sada stavljen pod
okrilje Ministarstva pravde Srbije. Tako Batić ponosno ukazuje na činjenicu da
ima respektabilnu arhivu “sa dokazima da su i nad Srbima u BiH vršeni progoni,
etnička čišćenja, torture, ubijanja, odvođenja u logore”, dakle, da je reč o
“brojnim dokazima o ratnim zločinima nad Srbima”. I ministar zaključuje: “Ovo su
dokazi za Međunarodni sud pravde ili za procesuiranje pred našim pravosudnim
organima za ratne zločine. Bilo bi smešno da objavljujemo dokaze iz
dokumentacije. Korpus delikti dokazi za to su u arhivi
Komiteta.”
Javno odmeravanje snaga i
razmenjivanje ucena dvojice ministara, mali rat krupnim rečima, trebalo bi da
nas uveri kako su obe strane zaista onoliko jake kako se predstavljaju, i da
znaju šta rade. Međutim, varljive su krupne reči na političkoj sceni, kao što
znamo ne samo iz proteklih ratova nego i iz vremena mira, i blefiranje je
sastavni deo politike. A da li su političari uvek svesni težine i posledica
svojih postupaka više je nego upitno.
Safet Halilović, na primer, baca prašinu u oči ne samo strane javnosti nego i
sopstevnog naroda kada govori o “pravno čistoj situaciji”. Tužba BiH protiv SRJ,
a sada SCG, podignuta je još 1993, godinu dana nakon početka rata u Bosni, i
njena politička cena od tada nezaustavno raste. Međutim, kako pišu sarajevski
mediji i objašnjavaju tamošnji stručnjaci, ona ima nekoliko slabih tačaka. Jedna
takva je činjenica da se eksperti iz Sarajeva u deset godina nisu mogli
dogovoriti oko metodologije utvrđivanja ratne štete, tako da se procene kreću od
pet milijardi maraka i 150 milijardi dolara do 350 milijardi evra što je cifra
koja se najčešće spominje i u Srbiji. Nije mnogo verovatno da će se u nekom
kratkom periodu, do početka prvih ročišta na sudu, postići opšta saglasnost u
tom pogledu.
Druga slaba tačka je
nejedinstvo političkog vrha u BiH oko tužbe. Bilo bi naivno verovati da bi se
predstavnici tri bosansko-hercegovačka naroda mogli ikada složiti o prirodi
proteklog rata u kome su bili krvavi neprijatelji. Ako Bosna danas postoji kao
jedinstvena država, onda je to slučaj samo zahvalujući činjenici da je podeljena
na entitete i kantone u kojima jedan od tri naroda drži vlast. Na nivou
zajedničkih institucija vlada međunarodni protektor ko indijski maharadža, a
ostalo teče uglavnom po istom scenariju kao pre više od deset godina. Kada je
bošnjački član Presedništva BiH Sulejman Tihić tražio iz budžeta Predsedništva
za 2003. godinu, koji iznosi 5,7 miliona KM, 500 hiljada za finansiranje tužbe
protiv SCG, srpski član Mirko Šarovič stavio je veto na ovaj predlog, dok je
hrvatski član Dragan Čović bio uzdržan prilikom glasanja.
Tihić je ipak uspeo da osigura potrebnu
sumu, ali iz budžetske rezerve Federacije BiH, a najavio je da će
“institucionalno finansiranje tužbe osigurati delimično iz budžeta BiH, FBiH i
nekih kantona, kao i putem nedavno osnovane fondacije Pravda za BiH”. Ako se ova
politička retorika svede na realnost, onda to znači da će Bošnjaci i njihovi
prijatelji iz sveta snositi troškove za pravne timove, eksperte i svedoke, a to
onda već ne može da se nazove tužbom države Bosne i Hercegovine i njenog
celokupnog stanovništva nego je to tužba jednog od naroda, a ona je to, u
stvari, bila i od početka.
Treća slaba
tačka tužbe protiv SCG, možda i najslabija, istovremeno je jedina tačna tvrdnja
ministra Batića - da postoji “sijaset dokaza” da su nad Srbima u Bosni vršeni
masovni ratni zločini što je činjenica koja, ako se uvaži, zaista baca drugačije
svetlo na prirodu bosanskog rata. To se u Bosni i zna, ali neće da se prizna iz
najrazličitijih ali vrlo očiglednih razloga. U sarajevskoj i celokupnoj
bosanskohercegovačkoj javnosti na primer čulo se i govorilo o Kazanima,
skrivenoj provaliji podno Trebevića, u kojoj su završili monstruozno zaklani
srpski civili (u manjem broju i Hrvati i Jevreji), najverovatnije njih nekoliko
stotina. Po nekim u sarajevskim medijima objavljenim procenama svedoka
obustavljenog sudskog postupka, na taj način je možda nestalo čak i do dve
hiljade ljudi.
Kazani su bili u žiži
sarajevske javnosti nekoliko nedelja krajem 1997. i početkom 1998. godine. Tada
je trebalo da se izvrši javni pritisak na Aliju Izetbegovića da se skloni sa
političke scene, a onda su pali u duboki zaborav. Međutim, i u srpskoj javnosti
se ćuti o tim i drugim zločinima počinjenim nad Srbima, i to bez obzira koja je
politička opcija na vlasti. Srpske žrtve su Miloševićevoj propagandi selektivno
služile u pojedinačnim slučajevima isključivo kao pokriće tvrdnji da su Srbi
samo žrtve i da nisu ni za šta krivi, a razmere stradanje Srba su se krile, da
bi se otklonili svi znakovi slabosti ratne politike.
Sadašnje srpske vlasti otišle su u
drugu krajnost i prihvatile - ponekad pod spoljnim pritiskom, ponekad i bez
njega - sliku ratova sačinjenu na Zapadu da bi se opravdala određena politika
prema Balkanu - da su Srbi praktično za sve krivi. Sadašnji vlastodršci kao i
većina nevladinih organizacija u zemlji sa prezirom su gledali na rezultate
Saveznog komiteta za prikupljanje podataka o izvršenim zločinima protiv
čovečnosti i međunardnog prava dok je ovaj organ bio pod pokroviteljstvom
Miloševićeve države. Ali, i kasnije, kada je Vojislav Koštunica kao predsednik
rukovodio Jugoslavijom. Jer, smatralo se da je reč o nekoj vrsti legla
nacionalizma i revizionističke politike. Upravo tako je diskvalifikovana i
Komisija za istinu i pomirenje, koju je 2001. godine osnovao tadašnji
jugoslovenski predsednik. Ugašena je sa nestankom
Jugoslavije.
Kako da su sada odjđednom
dokumentacija i saznanja Saveznog komiteta toliko valjani da se srpski ministar
pravde ponosno poziva na njih i na njima zasniva uverenje da upravo zbog njih
državi SCG niko ne može ništa? Kada ga je Halilović prozvao, Vladan Batić je
rekao i ovo: “Ova Vlada je prošla kroz katarzu. Mi smo javno rekli da su neki
naši sunarodnici činili zločine i da se za zločin mora odgovarati. Tražimo da u
cilju univerzalne pravde budu optuženi i osuđeni svi oni koji su činili zločine
prema Srbima.” Nejasno je na šta je ministar mislio kada je govorio o katarzi
ove vlade. Da li možda na to što nikada do kraja nisu rasvetljeni slučajevi
hladnjače i raznih masovnih grobnica po Srbiji, ili, pak, na izručenje Slobodana
Miloševića i takoreći celokupnog bivšeg srpskog političkog rukovodstva Haškom
tribunalu, a da se ništa nije činilo za krivično gonjenje zločina počinjenim nad
Srbima, čime je posredno priznata isključiva krivica srpske
strane?
Vladan Batić baca prašinu u oči
ne samo strane javnosti nego i sopstvenog naroda. Savezni komitet je u deset
godina postajanja slao na hiljade stručno verifikovanih dokumenata i dokaza o
zločinima nad Srbima Haškom tribunalu, a da je učinak tih aktivnosti više nego
tanak. Ko i dalje veruje da Haški tribunal nije politički sud trebalo bi malo da
se udubi u tu dokumentaciju. Međutim, ako Haški tribunal nije prihvatio te
dokaze, po kojoj osnovi bi to onda učinio Međunardni sud pravde?
Američki advokat profesor Frencis Bojl,
autor i prvi zastupnik tužbe BiH protiv SRJ, po pitanju koegzistencije dva suda
u Hagu tvrdi da ne postoji tehnička saradnja “per se” između istražitelja Haškog
tribunala i Međunarodnog suda pravde, jer su obe institucije nezavisne, ali da
sve što se dešava u Sudu pravde ima uticaj na Tribunal i obratno. Jednom
prilikom je to objasnio: “Istražitelji Haškog tribunala već su potvrdili da je
bosanska tužba pred Međunarodnim sudom pravde osigurala veoma visok nivo
pravosudne ‘podrške’ u vođenju procesa svim bosanskim Srbima optuženim za ratne
zločine. I obratno, ako bi se desilo da BiH povuče svoju optužnicu pred Sudom
pravde, to bi ozbiljno obesmislilo i otezalo procese pred Tribunalom, ne samo
one koji se trenutno vode, nego i sve koji će se pokrenuti u budućnosti.” Bojl
je mislio na tada još neizručenog Miloševića i srpsko političko
rukovodstvo.
Po ovom principu spojenih
sudova, Vladan Batić bi, ukoliko zaista želi da spreči da buduće generacije
Srbijanaca plaćaju ogromne sume odštete za rat u Bosni, trebalo pod hitno da
dostavi onu dokumentaciju Komiteta, za koju on tvrdi da je kvalitetna, ne samo
Međunarodnom sudu pravde nego i Haškom tribunalu. Tako, Srbija ili SCG bi
trebalo da učine sve što je moguće za odbranu svih srpskih optuženika pred
Haškim tribunalom, uključujući i prvooptuženog Slobodana Miloševića, da bi
državu zaštitili pred Sudom pravde. Naravno, rezultat takvih napora ne zavisi
samo od razmera angažovanosti srpske strane i valjanosti dostavljene
dokumentacije nego - i dalje - od nekih faktora nevezanih za činjenice: kao što
je, na primer, spoljni interes prema
Balkanu.
Ima još blefiranja u Batićevim
izjavama, kao što je prećutkivanje činjenice da ministar pravde stoji praktično
sam pred arhivom Komiteta u kojem je otprilike 270.000 dokumenata. Cela ekipa te
ustanove koja je godinama vodila dokumentaciju razrešena je dužnosti, a novi
ljudi ne samo da nisu još postavljeni nego bi im trebalo nekoliko godina da se
snađu u brdima papira. Trebalo bi i pitati ministra kako on namerava da se suoči
sa toliko preziranom prošlošću, a da ne bude prozvan nacionalistom i
revizionistom.
I na kraju - trebalo bi
gospodina ministra pravde suočiti sa pravim, a ne imaginarnim srpskim žrtvama, i
sa njihovom rodbinom da bi im objasnio zašto želi da zakopa njihovo dostojanstvo
u arhivima umesto da objavi činjenice o njihovim stradanjima, bez obzira na
spornu tužbu.
MIRA
BEHAM
