NIN
Politicki nekorektno
br. 2748
29. avgust 2003.
Sta su Srbi oprostili Dindicu, sta Legija nije Legija osvetu vidi samo kao
ispunjenje svoje verzije pravde. Polovina Srba smatra da je Dindic poginuo
braneci drzavu. Drugi, da je zbog neispunjenja ugovora streljan u borbi
javne i tajne Srbije. Blago onima koji znaju sta se desilo
Iznad Srbije, bio je samo Dindic. Iznad njega, Legija. Visi od
obojice, bio je Bog. Teror malih razlika: sva trojica su svuda i sve je
zavisilo od njih. Sudar dvojice ljudi u camcu, ubedenih da upravljaju
okeanom; sraz njihovog mentaliteta sviklog na carstvo apsolutne slobode,
licencirani da krse i pravila koja su sami uspostavili; izuzeti od zakona,
normi, prava, obicaja; anvers i revers politike koja je unistila Srbiju i
unizila Srbe - jedan kao sadrzaj, drugi kao njen kontekst - razoreni su od
igre koju su verovali da vode. Svako sa svoje strane. Svako na svoj nacin.
Svako na sopstveni racun. Jedan mrtav, drugi prognan iz zivota.
Ako je Dindic bio Petar Pan a Legija zli Kapetan Kuka, ako je jedan
vladao svacim, izuzev onoga cime je upravljao drugi, objasnjava li tako
jednostavna sema - duel guvernera dobre i vladara lose Srbije - najvecu
misteriju naseg doba. U kakvom su, zapravo, srodstvu Legija i Dindic? Zasto
ce, ma koliko bili razliciti, u mitologiju uci kao tandem? S licima andela,
u ostatku reptili. Camdzija koji preko Hada prevozi mrtve i vlasnik
trajekta. Jedan naucen da je cilj sve sto se krece. Drugi, znajuci cenu
svacega, nije priznavao vrednost icega. Lider drzave u kojoj je ubijanje
posao, kao svaki drugi; malo krvaviji, ali zato bolje placen. Sef
predatorske Srbije koja hoce da ubija pre dvadesete i umre pre tridesete.
Pod uslovom da ugovor sa sotonom omogucava kriminalu u Srbiji status mitskog
poslednjeg utocista avanturista, slobode, spontanosti i obrasca fiksiranog u
klasicnim porukama mafijaskih saga Kopole, Skorcezea i Tarantina.
Dindic i Legija proizvod su istovetne matrice za stancovanje
ovovremenih heroja. Obojica su vodili svoje vernike kao lideri kulta.
Propisivali svoje zakone. Sami kaznjavali, sami nagradivali. Istovetni su
metodi regrutacije, drilovanja, kalemljenja osecaja nadmoci, velicine,
dizajna, neosetljivosti na tudi bol i tragediju drugih. Pukovnik nije mogao
da bude Legija a da nekoga ne pretvori u zrtvu. Ali, Dindic nije bio
premijer ako oni s druge strane nisu zavedeni kao potpuni gubitnici. Cinicni
politicki kalkulator i hladni zivotni amputator. Moc proistekla iz straha,
moc istocena iz smrti. Obojica sa svescu da nece trajati vecno. Ni to sto
rade. Ni oni sami. Pod nedisciplinom jedan je smatrao odbijanje da se ubije
ili umre. Drugi, svako osporavanje apsolutne dominacije zavodio je kao
neoprostivi neprijateljski gest. Predator u zivotu i mesozder u politici.
Obojica na uskom vrhu mitske piramide heroizma. Nepodnosljivo uspesan koktel
u naciji koja je samoubilacki romantizovala rat, bedu, zrtvovanje, vodu,
ubice, smrt, proslost, vlast, mafiju, korupciju, bogatstvo i kriminal.
Sve sudbinske odluke u Srbiji proistekle su iz Dindiceve volje. Sem
one o njegovoj sudbini. Premijer je davao svom ukusu ono sto je njegov
karakter trebovao od njegove sujete. Samo su tako udruzeni mogli da pobede
njegovu inteligenciju. Samo je pod tim uslovom mafija sazrevala brze od
Srbije. Mozda zato sto ona jeste Srbija. Novac, testosteron i moc, postavili
su onda pitanje: ko vlada Srbijom? Legija, koji je petog oktobra oprostio
zivot Dindicu ili Dindic koji se dve godine posle petog nije usudio da
ospori eksteritorijalnost Legije i njegovih samuraja. Onda je dosla noc u
kojoj je premijer shvatio da je njegova vlast samo iluzija. Usao je u ratni
logor pobunjenih beretki i nasao se u funkciji taoca. Bez telohranitelja,
bez Cede koji je sproveden u neki hangar da saceka kraj pregovora, bez
ikakvih garancija da ce odatle izaci ziv ili otici slobodan, Dindic je tada
zakljucio kako uprkos svom strahu od Legije, uprkos njihovom stvorenom
odnosu u kojem je pukovnik kao alfa-muzjak dominirao, mora da pribegne
finalnom resenju. Pukovnikova moc protiv premijerovog straha i srpskih
iluzija o obojici.
Tada Legija, ljut na Cedu zbog sve vece javne distance decaka koji ga
je neskriveno obozavao, salje direktnu opomenu njegovom mentoru. Kad je vrh
Srbije preregistrovao Difens sa Ljilje Buhe na Cumeta Buhu, Legija je, u po
bela dana, minama ponistio odluku srpske vlasti. Ove mine, to sam ja, glasio
je telegram Dindicu. Ovo sto leti u vazduh, jeste tvoja odluka, a mozes da
budes i ti. Izaberi pametno. Noc u Kuli i mine u Surcinu oznacile su pocetak
partije pokera u zivot. To je bio kraj neizrecenog pakta o nenapadanju i
miroljubivoj koegzistenciji onoga koji se dva puta odrekao Slobe i to je
smatrao kreditom novoj vlasti sa Dindicem kao zirantom. Obojici je bilo
jasno da se opkoljeni Legija sada vraca da naplati dug sistemu koji ga nije
stvorio, ali ga je bez otpora nasledio. U nepovratno retardiranoj Srbiji
nije bilo zastite ni za njenog prvog coveka. Sistem, zasnovan na kriminalu,
pre ili docnije, uzima za taoce i one koji veruju da su izvan domasaja
takvog sistema, njegovih obicaja, presuda i dzelata. Nacija bez pulsa, bez
mozdanih talasa, drzava koja ispusta jedino zvuke organa za varenje - sve je
paralisano od straha pred covekom koji je mnogo ljudi poslao u pakao ili ih
odande vadio. Legionari su, ocigledno, vise voleli svog vodu nego Dindica
njegovi. Da je bilo drugacije, ne bi bilo ovako.
Tako se igra politicara drzavom, vojnika ratom, kriminalaca pravdom,
policajaca zakonom, jos od sekspirovskih vremena, okoncava tragedijom.
Legija osvetu vidi samo kao ispunjenje svoje verzije pravde. Polovina Srba
smatra da je Dindic poginuo braneci drzavu. Drugi, da je zbog neispunjenja
ugovora streljan u borbi javne i tajne Srbije. Blago onima koji znaju sta se
desilo. Tesko svima koji pamte. Kome ce to reci? Kad i gde? Dvojica idola
sizofrene Srbije na banketu istorije posluzeni kao glavno jelo. Ljut i
uplasen. Nestereotipni negativac i nestandardni junak. Obojica uklonjeni,
jedan u smrt, drugi u predvorje smrti. Zato sto nisu mogli drugacije, zato
sto karakter jeste sudbina. Njihov zivot a ne njihova smrt glasnik je kraha
drzave. Kraja Srbije slepe da vidi stepen sopstvenog mutiranja i pretvaranja
njenih politicara u monstrume.
Nije ovo prica o vrlini i grehu, o zrtvi i zlocinu, o uzasu i kazni.
Samo o iluziji da je sistem koji je stvorio mitski tandem umro sa njima. Ne.
On ih je ubio da bi preziveo. Za svoje fanove, Dindic i Legija predstavljali
su vise od zivota, ali manje od smrti. Umrli su zajedno, poredani kao u
zivotu. Ljut i uplasen. Ali, ipak su umrli sami. Njihovo znacenje, ono sto
su olicavali, tajna moc, ono vise nego sto se u njihovom oblicju nalazilo,
to je njihov testament. Nasa sudbina!
ALEKSANDAR TIJANIC
