Autor članka "Učitelji u klupama" A. Cvetičanin dala je veoma pregledno sadržaj seminara i ukazala i na teškoće na koje nailaze učitelji.
Članak izaziva posebnu pažnju, ne samo kod prosvetnih radnika, nego i kod roditelja. Prateći te rasprave i nedoumice, mi pedagozi želimo da se pridružimo i damo svoj doprinos.
Ocenjivanje svog i tuđeg rada je bila i ostala najteža oblast i najodgovorniji akt prosvetnog radnika. Greška u ocenjivanju učenika može biti ponekad kobna za čitav život pojedinih učenika.
Jedna učiteljica se vajka da joj je najveći problem ocenjivanje pisanih sastava. U pravu je. Pismeni sastavi su veoma raznovrsni po sadržaju i ciljevima šta se njima želi postići. Pisani sastavi radi lakšeg i tačnijeg ocenjivanja najbolje je ako "pokrivaju" obrađenu temu ili, pak, neku predmetnu celinu da bi se objektivnije proverilo i ocenilo stečeno znanje u njegovoj praktičnoj primeni. Posle datog pisanog zadatka vrši se blagovremeni pregled - analiza (pravopisa, gramatike, sadržaja, matematičkih tematskih zadataka i drugih zahteva). Rezultate treba učenicima saopštiti odmah ili na sledećem času. Pri tome voditi računa da se izbegne "žigosanje" slabijih učenika. Dalji postupak je individualni ili grupni rad. I domaći zadaci treba da se iskoriste kao korektiv. Kod nekih pisanih zadataka može se postići visok stepen objektivnosti čiji sadržaji pružaju mogućnost normiranja - poeniranja. U svim drugim slučajevima ocenjivanje je prepušteno savesti učitelja. Nije loše što se jedna učiteljica obraća za pomoć drugoj iz drugog razreda. Razmena mišljenja je nezaobilazan postupak. A što se tiče predloga za način ispitivanja putem ceduljica kao na fakultetu ne može se primeniti u prvoj uzrasnoj grupi, sem u izuzetnim slučajevima kao osveženje. Za to su pogodni kvizovi znanja.
Posebne nedoumice su se odnosile na udžbenike. Neko se zalaže za "šarenolikost", a drugi za jedinstven udžbenik. Preovlađuje ovo drugo mišljenje. Udžbenik kao osnovni izvor znanja mora biti ilustrovan realističkim likovnim sadržajima, a ne kako se u novije vreme smatralo da to budu učenički likovni radovi (slučaj sa bukvarom) – više kič nego umetnost.
Tvrdi se kako: "bitna novina je i usmerenost na ishode rada, a ne na sadržaj..". Ova tvrdnja je nelogična jer se ishod rada ne može postići bez sadržaja. Kao što se ne može nacrtati krug bez kružnice, tako isto ne može biti ishoda bez sadržaja. Postavlja se logično pitanje kakva je razlika između cilja i ishoda. Navodi se primer za ishod: "Učenik mora da savlada tehniku početnog čitanja i pisanja – da vezuje glas za slovo, a slova u reč, da čita rečenicu kao celinu". To je već davno raščišćeno u bukvarskoj nastavi. Isto tako se predlaže novina sedenja (u krugu, radioničarski, po grupama od četvoro-petoro đaka), kao da je to najbitnija stvar, ali se zato ne daju analize o (ne)ostvarenjima dosadašnjeg rada: frontalnog, grupnog, rad u parovima, individualni rad, diferencijalna razredna nastava, problemska nastava, nastava putem otkrivanja, timska nastava... Kako ti oblici rada da se unesu na pedagoški nivo.
Mnogi ih smatraju više kao pomodarstvo, a ne neko posebno pedagoško dostignuće. Dat je podatak da je kroz radionice edukovano 7.500 učitelja. Ne možemo da shvatimo upornost nekih koji veoma rado upotrebljavaju te strane parajući reči, kao: "edukacija", "transparentno", "vizura", "taksativno"... a za koje imamo svoje mnogo bolje reči. Iako se o tome svakodnevno piše, nema nikakve vajde, sve se svodi na onu narodnu "Trla baba lan, da joj prođe dan".
Sasvim su opravdane zamerke što se žuri sa uvođenjem reforme. Bolje je, kako učitelji predlažu, da se prvo eksperimentalno primeni u nekoliko škola u različito razvijenim sredinama što bi doprinelo kvalitetu reforme. Trubimo na sva zvona o uspešnosti reforme, a još nije zvanično počela. Radujmo se ako tako bude, a da ne bude: "Sve što je brzo, to je i kuso".
Radivoje Timotijević,
Beograd
