Diktat "gospođe
sekretara"
9/19/2003, 7:14:33 PM
”U IDEALNOM slučaju, NATO preti i međunarodna zajednica uspeva da privoli obe strane na dogovor. Rezultat je samouprava ljudi na Kosovu, uz mirovne trupe predvođene NATO snagama koje garantuju bezbednost. Ukoliko Srbi kažu “ne”, a Albanci “da”, dogovoru bi prethodilo bombardovanje onoliko dugo koliko je potrebno da se Milošević privoli da sedne za sto. Ako obe strane kažu “ne”, rezultat je haos za koji su odgovorni i jedni i drugi.
Sa ovim planom je 19. januara 1999. godine tadašnji američki državni sekretar Medlin Olbrajt počela, kako piše u svojim upravo objavljenim memoarima, razgovore sa saveznicima o rešavanju krize na Kosovu i Metohiji.
U memoarima pod naslovom “Gospođa sekretar” Olbrajtova na više od 500 strana piše o događajima i ličnostima skorašnje istorije, ali i o ličnom životu, detinjstvu u Čehoslovačkoj, u jevrejskoj porodici diplomata, kada se zvala Mari Jana Korbel, kratkom boravku u detinjstvu u Beogradu, bekstvu od Hitlera i komunizma, dolasku u SAD, udaji i teškom razvodu, podizanju tri kćerke, karijeri. Nekoliko poglavlja posvećuje angažovanju na Balkanu, posebno u vezi s Kosmetom. Prenosimo sažete neke delove njene knjige.
- Znala sam da će koncept upotrebe sile NATO da podrži Evropa i da će ideja mirovne konferencije na najvišem nivou da bude privlačna za naše prijatelje u Parizu, ukoliko se, naravno, razgovori tamo održavaju. Ostalo je da se razjasni ko će da predvodi. Meni se najviše dopadalo da to bude NATO, ali su Evropljani, posebno Francuzi, više voleli šestočlanu Kontakt grupu... Mislila sam da je moguće i jedno i drugo, ali samo ukoliko Rusija ne opstruiše.
Iste nedelje je otputovala u Rusiju, gde se Igor Ivanov protivio upotrebi sile protiv ”braće Slovena”. Ali, tokom pauze u Boljšom teatru, gde su zajedno slušali “Travijatu”, uz šampanjac i kavijar, posle kraćeg ubeđivanja, Ivanov je bio spreman za kompromis:
- Rusija nikad neće da pristane na vazdušne udare protiv Srba... NATO nema nikakvo pravo da napadne suverenu državu... Mi, međutim, delimo vašu želju za političkim rešenjem, i možda je pretnja silom potrebna da bi se to postiglo. Ne vidim zbog čega ne bismo pokušali da radimo zajedno.
Krajem prve nedelje u Rambujeu diplomate su, seća se, Olbrajtova, izvestile da srpska delegacija pregovore ne uzima ozbiljno, dok su Albanci, insistirajući na održavanju obavezujućeg referenduma o nezavisnosti, “tvrdoglavi kao mazge”. Ona je na pregovore otišla ranije nego što je planirala da ubedi Srbe da je dogovor u njihovom najboljem iteresu, a Albance, kako tvrdi, da prihvate okvirni predlog Kontakt grupe.
U Parizu se srela sa Milanom Milutinovićem koga se seća po “začešljanoj srebrnoj kosi, divno krojenim odelima, i uglađenom engleskom”. Tvrdi, da mu je izložila ovakav plan - razoružanje OVK, Kosovo u okviru Jugoslavije, armija patrolira na granicama, dok prisustvo NATO trupa pomaže zaštiti srpske manjine na Kosovu. Alternativa je - ekvivalent Čečeniji. Milutinović je, navodno, odgovorio:
- Prihvatamo ideju autonomije i demokratije, ali smo blokirani vašim predlogom uvođenja strane vojne sile. To bi bila katastrofa. Umesto toga, trebalo bi da radite sa nama na raspuštanju OVK. Treba da raporedite vaše trupe u Albaniji, da spreče ekstremiste da se domognu oružja.
U Rambujeu sam se, piše Olbrajtova, suočila sa, pregovorima nevičnom i nesložnom, albanskom delegacijom “u rasponu od enigmatičnog Rugove, da pragmatičnog Suroija i problematičnog Tačija”. Bila je zadovoljna što su prihvatili spoljne savetnike, uključujući bivšeg američkog ambasadora Mortona Abramovica. Ponuda Albancima je bila: samouprava, zaštita NATO, ekonomska pomoć, pravo obrazovanja na maternjem jeziku. Prihvatanje ponude znači, rekla im je, prosperitet i put u Evropu, odbijanje - rat koji gube, zajedno sa međunarodnom pomoći.
Srpska delegacija je prihvatila politički deo nacrta. Tači je u razgovoru s Olbrajtovom, kako ona otkriva, tražio prihvatanje više albanskih sugestija. Pošto se Srbi nisu izjašnjavali o bezbednosnim pitanjima, Albanci su imali “zlatnu mogućnost da izoluju Miloševića”. Rekli su da će da prihvate okvirni sporazum.
- Ali, kada je došao trenutak, Tači je odbio direktni odgovor. To je dalo šlagvort italijanskom ministru inostranih poslova Lambertu Diniju, koji je uvek bio krajnje kritičan prema OVK, da traži od Tačija ne samo prihvatanje okvira, već i odricanje od referenduma o nezavisnosti - seća se Olbrajtova u ”Gospođi sekretaru”.
Napravljen je, prema njenim rečima, napor da se sa Albancima pregleda još jednom tekst i jasno im se stavi do znanja da im se neće braniti održavanje referenduma, ali da to neće biti jedini kriterijum u odlučivanju o statusu Kosova. Američki general Vesli Klark se sastao sa Albancima u vazdušnoj bazi izvan Rambujea da razjasni opredeljenost NATO da zaštiti Albance kad se postigne dogovor.
- Samo se još Tači protivio... Postalo je jasno da njegova neodlučnost nije posledica ideologije, ili pritiska ostalih delegata. Čuvao je leđa. OVK nije bila jedinstvena. Borba za moć je bila u toku, uključivala je druge komandante OVK i spoljne figure iz senke koje su armiji gerilaca obezbeđivale novac i oružje.
Pošto argumenti Olbrajtove nisu upalili, obratila se Ademu Demaćiju s predlogom da ohrabri Tačija da prihvati predlog. Demaći je odgovorio: “Nikad nećemo napustiti naš san da budemo slobodni”. Rok je isticao, Tači je i dalje bio problem.
- Onda je “sekretar” albanske delegacije Veton Suroi uzeo stvar u svoje ruke, predlažući kratku izjavu da je delegacija usvojila sporazum, i da će ga potpisati za dve nedelje, pošto ga objasni narodu Kosova. Dok su Suroi i drugi radili, tekla je prepirka sa Tačijem o predlogu teksta, kako na engleskom, tako i na albanskom. Na kraju, Suroi je rekao da će moći da završi posao samo ako Tači napusti sobu na nekoliko minuta. Naš advokat DŽim O’Brajan je shvatio da je najbolji način da se Tači namami da mu kaže da ga traži DŽejmi Rubin. Tako su DŽim i Tači otišli da traže DŽejmija, koga nije bilo jer je razgovarao sa novinarima.
Najzad je, nastavlja Olbrajtova, DŽejmi stigao i otišao sa Tačijem, odvraćajući mu pažnju pričama o filmovima i Holivudu. Ali, samo što su odmakli, Suroi je rekao da je saopštenje gotovo i da mu treba Tači.
- DŽim je zgrabio Tačija i vratio ga u kancelariju, dok se DŽejmi žalio: “Hej, tek sam zapalio”. Tači je ponovo pokušao da promeni tekst, ali ga Suroi nije imao. Saopštenje, koje je Suroi potpisao, bilo je poslato ministrima inostranih poslova Kontakt grupe i DŽejmi ga je obznanio javnosti - piše Olbrajtova.
U Parizu su potpisali sporazum na petominutnoj ceremoniji koju su bojkotovali delegacija Jugoslavije i ruski pregovarač.
Postojala je, tvrdi Olbrajtova, spremnost da se razgovara o onome što brine Srbe. Predlagali su, kaže, da se pregovara o sporazumu koji bi pokazao da NATO dolazi u Jugoslaviju po pozivu, a ne u invaziju, čak da Srbi okarakterišu NATO kao antiterorističke trupe, jer je deo posla bilo razoružavanje OVK.
- Paralelno sa diplomatijom u Evropi, radilo se neprekidno i na Kapitol hilu. Mnogi u obe partije su kritikovali put kojim smo krenuli - primećuje Olbrajtova. - No, malo pre ceremonije potpisivanja u Rambujeu, Predstavnički dom je glasao 219:191 za plan predsednika da pošalje trupe da primene mirovni sporazum. Kada je vreme za diplomatiju isteklo, Senat je glasao 58:41 autorizujući da predsednik podrži bombardovanje NATO.
U Rambujeu Amerikanci ”zaobišli” Tačija uz pomoć Vetona Suroija i DŽejmija Rubina, a Albancima nudili: samoupravu, zaštitu NATO, ekonomsku pomoć i pravo obrazovanja na maternjem jeziku.
Olbrajt tvrdi da je Milanu Milutinoviću u Parizu izložila plan - razoružanje OVK, Kosovo u okviru SRJ, naša armija na granicama, NATO štiti srpsku manjinu - ali je Beograd to odbio protiveći se prisustvu strane vojne sile, sugerišući alijansi da trupe rasporedi u Albaniji.
U kritičnim trenucima - tvrdi Olbrajtova - SRJ nuđeni pregovori o sporazumu u kojem bi pisalo da NATO dolazi po pozivu, a ne u invaziju, čak u svojstvu antiterorističkih trupa čiji zadatak bi bilo i razoružavanje OVK
IVANOV I "IDIOTI"
NEKI revizionisti sugerišu da smo propustili signale iz Beograda da je Milošević spreman da potpiše sporazum. To je besmislica. Da su Srbi bili ozbiljno zainteresovani za pregovore, mogli su to da kažu stranim posetiocima koji su preplavili Beograd početkom marta. Ali, poruka ruskim, grčkim, EU i američkim zvaničnicima je bila ista: 'Ne... Nećemo da imamo ništa sa spoljnom vojnom silom. Borićemo se sa terorističkom pretnjom na svoj način. I to neće dugo da traje'. Sredinom marta, Ivanov je otišao u Jugoslaviju i zatekao 'samo idiote spremne da idu u rat' - piše u "Gospođi sekretaru".
POSLE BOSNE...
- UOČI 50. godišnjice NATO je bio pred drugom intervencijom u svojoj istoriji, posle one u Bosni. Smisao je bio - tvrdi Olbrajtova - osvajanje podrške za sporazum koji ne odražava krajnje ciljeve ni Albanaca ni Srba. Pobeda bi značila dugoročnu opredeljenost održanju mira u opasnom susedstvu, ali povlačenje je bilo nezamislivo.
9/19/2003, 7:14:33 PM
”U IDEALNOM slučaju, NATO preti i međunarodna zajednica uspeva da privoli obe strane na dogovor. Rezultat je samouprava ljudi na Kosovu, uz mirovne trupe predvođene NATO snagama koje garantuju bezbednost. Ukoliko Srbi kažu “ne”, a Albanci “da”, dogovoru bi prethodilo bombardovanje onoliko dugo koliko je potrebno da se Milošević privoli da sedne za sto. Ako obe strane kažu “ne”, rezultat je haos za koji su odgovorni i jedni i drugi.
Sa ovim planom je 19. januara 1999. godine tadašnji američki državni sekretar Medlin Olbrajt počela, kako piše u svojim upravo objavljenim memoarima, razgovore sa saveznicima o rešavanju krize na Kosovu i Metohiji.
U memoarima pod naslovom “Gospođa sekretar” Olbrajtova na više od 500 strana piše o događajima i ličnostima skorašnje istorije, ali i o ličnom životu, detinjstvu u Čehoslovačkoj, u jevrejskoj porodici diplomata, kada se zvala Mari Jana Korbel, kratkom boravku u detinjstvu u Beogradu, bekstvu od Hitlera i komunizma, dolasku u SAD, udaji i teškom razvodu, podizanju tri kćerke, karijeri. Nekoliko poglavlja posvećuje angažovanju na Balkanu, posebno u vezi s Kosmetom. Prenosimo sažete neke delove njene knjige.
- Znala sam da će koncept upotrebe sile NATO da podrži Evropa i da će ideja mirovne konferencije na najvišem nivou da bude privlačna za naše prijatelje u Parizu, ukoliko se, naravno, razgovori tamo održavaju. Ostalo je da se razjasni ko će da predvodi. Meni se najviše dopadalo da to bude NATO, ali su Evropljani, posebno Francuzi, više voleli šestočlanu Kontakt grupu... Mislila sam da je moguće i jedno i drugo, ali samo ukoliko Rusija ne opstruiše.
Iste nedelje je otputovala u Rusiju, gde se Igor Ivanov protivio upotrebi sile protiv ”braće Slovena”. Ali, tokom pauze u Boljšom teatru, gde su zajedno slušali “Travijatu”, uz šampanjac i kavijar, posle kraćeg ubeđivanja, Ivanov je bio spreman za kompromis:
- Rusija nikad neće da pristane na vazdušne udare protiv Srba... NATO nema nikakvo pravo da napadne suverenu državu... Mi, međutim, delimo vašu želju za političkim rešenjem, i možda je pretnja silom potrebna da bi se to postiglo. Ne vidim zbog čega ne bismo pokušali da radimo zajedno.
Krajem prve nedelje u Rambujeu diplomate su, seća se, Olbrajtova, izvestile da srpska delegacija pregovore ne uzima ozbiljno, dok su Albanci, insistirajući na održavanju obavezujućeg referenduma o nezavisnosti, “tvrdoglavi kao mazge”. Ona je na pregovore otišla ranije nego što je planirala da ubedi Srbe da je dogovor u njihovom najboljem iteresu, a Albance, kako tvrdi, da prihvate okvirni predlog Kontakt grupe.
U Parizu se srela sa Milanom Milutinovićem koga se seća po “začešljanoj srebrnoj kosi, divno krojenim odelima, i uglađenom engleskom”. Tvrdi, da mu je izložila ovakav plan - razoružanje OVK, Kosovo u okviru Jugoslavije, armija patrolira na granicama, dok prisustvo NATO trupa pomaže zaštiti srpske manjine na Kosovu. Alternativa je - ekvivalent Čečeniji. Milutinović je, navodno, odgovorio:
- Prihvatamo ideju autonomije i demokratije, ali smo blokirani vašim predlogom uvođenja strane vojne sile. To bi bila katastrofa. Umesto toga, trebalo bi da radite sa nama na raspuštanju OVK. Treba da raporedite vaše trupe u Albaniji, da spreče ekstremiste da se domognu oružja.
U Rambujeu sam se, piše Olbrajtova, suočila sa, pregovorima nevičnom i nesložnom, albanskom delegacijom “u rasponu od enigmatičnog Rugove, da pragmatičnog Suroija i problematičnog Tačija”. Bila je zadovoljna što su prihvatili spoljne savetnike, uključujući bivšeg američkog ambasadora Mortona Abramovica. Ponuda Albancima je bila: samouprava, zaštita NATO, ekonomska pomoć, pravo obrazovanja na maternjem jeziku. Prihvatanje ponude znači, rekla im je, prosperitet i put u Evropu, odbijanje - rat koji gube, zajedno sa međunarodnom pomoći.
Srpska delegacija je prihvatila politički deo nacrta. Tači je u razgovoru s Olbrajtovom, kako ona otkriva, tražio prihvatanje više albanskih sugestija. Pošto se Srbi nisu izjašnjavali o bezbednosnim pitanjima, Albanci su imali “zlatnu mogućnost da izoluju Miloševića”. Rekli su da će da prihvate okvirni sporazum.
- Ali, kada je došao trenutak, Tači je odbio direktni odgovor. To je dalo šlagvort italijanskom ministru inostranih poslova Lambertu Diniju, koji je uvek bio krajnje kritičan prema OVK, da traži od Tačija ne samo prihvatanje okvira, već i odricanje od referenduma o nezavisnosti - seća se Olbrajtova u ”Gospođi sekretaru”.
Napravljen je, prema njenim rečima, napor da se sa Albancima pregleda još jednom tekst i jasno im se stavi do znanja da im se neće braniti održavanje referenduma, ali da to neće biti jedini kriterijum u odlučivanju o statusu Kosova. Američki general Vesli Klark se sastao sa Albancima u vazdušnoj bazi izvan Rambujea da razjasni opredeljenost NATO da zaštiti Albance kad se postigne dogovor.
- Samo se još Tači protivio... Postalo je jasno da njegova neodlučnost nije posledica ideologije, ili pritiska ostalih delegata. Čuvao je leđa. OVK nije bila jedinstvena. Borba za moć je bila u toku, uključivala je druge komandante OVK i spoljne figure iz senke koje su armiji gerilaca obezbeđivale novac i oružje.
Pošto argumenti Olbrajtove nisu upalili, obratila se Ademu Demaćiju s predlogom da ohrabri Tačija da prihvati predlog. Demaći je odgovorio: “Nikad nećemo napustiti naš san da budemo slobodni”. Rok je isticao, Tači je i dalje bio problem.
- Onda je “sekretar” albanske delegacije Veton Suroi uzeo stvar u svoje ruke, predlažući kratku izjavu da je delegacija usvojila sporazum, i da će ga potpisati za dve nedelje, pošto ga objasni narodu Kosova. Dok su Suroi i drugi radili, tekla je prepirka sa Tačijem o predlogu teksta, kako na engleskom, tako i na albanskom. Na kraju, Suroi je rekao da će moći da završi posao samo ako Tači napusti sobu na nekoliko minuta. Naš advokat DŽim O’Brajan je shvatio da je najbolji način da se Tači namami da mu kaže da ga traži DŽejmi Rubin. Tako su DŽim i Tači otišli da traže DŽejmija, koga nije bilo jer je razgovarao sa novinarima.
Najzad je, nastavlja Olbrajtova, DŽejmi stigao i otišao sa Tačijem, odvraćajući mu pažnju pričama o filmovima i Holivudu. Ali, samo što su odmakli, Suroi je rekao da je saopštenje gotovo i da mu treba Tači.
- DŽim je zgrabio Tačija i vratio ga u kancelariju, dok se DŽejmi žalio: “Hej, tek sam zapalio”. Tači je ponovo pokušao da promeni tekst, ali ga Suroi nije imao. Saopštenje, koje je Suroi potpisao, bilo je poslato ministrima inostranih poslova Kontakt grupe i DŽejmi ga je obznanio javnosti - piše Olbrajtova.
U Parizu su potpisali sporazum na petominutnoj ceremoniji koju su bojkotovali delegacija Jugoslavije i ruski pregovarač.
Postojala je, tvrdi Olbrajtova, spremnost da se razgovara o onome što brine Srbe. Predlagali su, kaže, da se pregovara o sporazumu koji bi pokazao da NATO dolazi u Jugoslaviju po pozivu, a ne u invaziju, čak da Srbi okarakterišu NATO kao antiterorističke trupe, jer je deo posla bilo razoružavanje OVK.
- Paralelno sa diplomatijom u Evropi, radilo se neprekidno i na Kapitol hilu. Mnogi u obe partije su kritikovali put kojim smo krenuli - primećuje Olbrajtova. - No, malo pre ceremonije potpisivanja u Rambujeu, Predstavnički dom je glasao 219:191 za plan predsednika da pošalje trupe da primene mirovni sporazum. Kada je vreme za diplomatiju isteklo, Senat je glasao 58:41 autorizujući da predsednik podrži bombardovanje NATO.
U Rambujeu Amerikanci ”zaobišli” Tačija uz pomoć Vetona Suroija i DŽejmija Rubina, a Albancima nudili: samoupravu, zaštitu NATO, ekonomsku pomoć i pravo obrazovanja na maternjem jeziku.
Olbrajt tvrdi da je Milanu Milutinoviću u Parizu izložila plan - razoružanje OVK, Kosovo u okviru SRJ, naša armija na granicama, NATO štiti srpsku manjinu - ali je Beograd to odbio protiveći se prisustvu strane vojne sile, sugerišući alijansi da trupe rasporedi u Albaniji.
U kritičnim trenucima - tvrdi Olbrajtova - SRJ nuđeni pregovori o sporazumu u kojem bi pisalo da NATO dolazi po pozivu, a ne u invaziju, čak u svojstvu antiterorističkih trupa čiji zadatak bi bilo i razoružavanje OVK
IVANOV I "IDIOTI"
NEKI revizionisti sugerišu da smo propustili signale iz Beograda da je Milošević spreman da potpiše sporazum. To je besmislica. Da su Srbi bili ozbiljno zainteresovani za pregovore, mogli su to da kažu stranim posetiocima koji su preplavili Beograd početkom marta. Ali, poruka ruskim, grčkim, EU i američkim zvaničnicima je bila ista: 'Ne... Nećemo da imamo ništa sa spoljnom vojnom silom. Borićemo se sa terorističkom pretnjom na svoj način. I to neće dugo da traje'. Sredinom marta, Ivanov je otišao u Jugoslaviju i zatekao 'samo idiote spremne da idu u rat' - piše u "Gospođi sekretaru".
POSLE BOSNE...
- UOČI 50. godišnjice NATO je bio pred drugom intervencijom u svojoj istoriji, posle one u Bosni. Smisao je bio - tvrdi Olbrajtova - osvajanje podrške za sporazum koji ne odražava krajnje ciljeve ni Albanaca ni Srba. Pobeda bi značila dugoročnu opredeljenost održanju mira u opasnom susedstvu, ali povlačenje je bilo nezamislivo.
