| Датум: 21. 10. 2003. Рубрика: Колумне |
  
|
Умро је наш Чкаља, човек који нам је ведрио душу. Умро је и Алија, човек због ког у БиХ није било дана жалости да се Срби не расрде. И уместо да је тај Алија у Хагу плавуша из Трибунала послала је јуче нови списак за изручење. И тако у круг, бићемо разапињани наредних деценија. Још ако Милошевић буде жив осуђен, Срби ће бити проглашени за геноцидни народ и комшије ће нам послати захтеве за ратну одштету. Биће то велико окајавање грехова.
Увек када се вратим из Америке растужзим се над нашом аљкавом судбином. Тамо су ми у сиротињском аутобусу 292, који вози за центар града, шофери са тамном бојом коже, говорили ДОБАР ДАН, КАКО СТЕ ДАНАС? Овде ме у сиротињском аутобусу број 15 који води до Зеленог венца, нико ништа не пита и сви те гледају кисело. Од како се бувљак преселио код нас имамо недељом и 300 путника у државном аутобусу и нико не плаћа карту. Сви се праве као да су пензионери и да имају преко 70 година, мада тако и изгледају.Био сам јуче у Кули, у центру Жандармерије да видим колико су спремни за мисију у Авганистану. И сретнем генерала Лукића и питам га:
- Да ли је тачно да се плавуша из Хага интересује за тебе?
- Ја не волим плавуше, Марко - одговорио ми је генерал Лукић.
Кад јутрос видим плавуша му послала позивницу за гостовање у притворској јединици у Шевенингену, хоће тамо да се набацује Сретену и још тројици наших генерала. Мислим да Павковић има највише шансе да збари Карлу дел Понте.
Умро је наш Чкаља, човек који нам је ведрио душу. Умро је и Алија, човек због ког у БиХ није било дана жалости да се Срби не расрде. И уместо да је тај Алија у Хагу плавуша из Трибунала послала је јуче нови списак за изручење. И тако у круг, бићемо разапињани наредних деценија. Још ако Милошевић буде жив осуђен, Срби ће бити проглашени за геноцидни народ и комшије ће нам послати захтеве за ратну одштету. Биће то велико окајавање грехова.
Наравно, у Србији се о томе на размишља, борба за власт је и новим демократама битнија од народа. Та борба је уздигла комунисте, али и њихове савезнике радикале, који су нам увели 1997. године диктатуру. И сада када су ови избацили кандидате за председника Србије, народ се не буни. Срби тако брзо и лако заборављају своје унутрашње диктаторе.
Гледам да ме све то не дотиче, ако се може. Сајам књига биће прилика да покажем нова дела. Изашла ми је ЕНЦИКЛОПЕДИЈА ШПИЈУНАЖЕ, а очекујем још и да крене АТЕНТАТ НА ЂИНЂИЋА и ЦРНА ПРИНЦЕЗА, прича о Цеци. Шта ће издавачи урадити не знам. Један оклева око издавања књиге о Ђјинђјићу, мада сам ја причао са Ружицом Ђинђић и она се сложила са писањем.
Имао сам прилику да будем код Милана Јанковића Зептера, у његовој вили на Дедињу. Рекао ми је да је прочитао све моје књиге. А када сам јуче срео Бориса Тадића, министра одбране, рекао ми је да ме читао кад је био мали. У Чикагу ме, чујем хвалио, принц Александар пред нашим Србима.
Лепо, годи, али и обавезује.
Срећно,
Марко Лопушина
