20. 10. 2003.
Čeka se eksplozija narodnog gneva
U Srbiji, pod ovom i ovakvom vlašću, javno se nagoveštava i moguća prodaja Kosova i Metohije. Ništa čudno za nacionalne evnuhe i štetočine. Za njih su Gračanica i Dečani isto što i pivara ili šećerana. Iz školskih programa izbacili su srpsku istoriju, a ukinuli su i samo ime srpskog jezika. Tako se, po njima, sprovodi "denacifikacija" "zločinačke i poražene" srpske nacije, kako govore, hvališući se svojim satanskim načelom: "Sve što je sveto, nije nam sveto!"
priredio: Nenad M. Stevanović
Za stanje u Srbiji malo je reći da je dramatično. Na krilima
narodnog slavlja zbog pada Slobodana Miloševića, koje se graničilo sa
pijanstvom, Srbiju je, u jagmi za vlašću, samleo stampedo nestručnih, gramzivih
i bahatih ljudi, uobraženih lidera fiktivnih stranaka, samoproglašenih
eksperata, polusveta svih kalibara i profila, koji je sebe promovisao u
revolucionarne pobednike, a državu i sve u državi za svoje taoce i plen.
Okupirali su sve televizije, radio-stanice, novine, i bubnjaju o
"demokratiji" i "evropskim reformama". Tom galamom prikrivaju opšti grabež,
potpuno ubijanje srpske privrede i tragično zaduživanje države u inostranstvu.
Parolama o pobedi nad Miloševićem, bacaju Srbiji dim u oči, da ne vidi njihovo
venčanje sa komandom zločina svrgnutog diktatora.
Dobrovoljni vazali
U Vašington, Brisel, London, Pariz i Berlin odlaze sa prosjačkom
kapom u ruci i kao dobrovoljni vazali, bez ikakve državne i nacionalne
strategije. Sa svoje mape sveta izbrisali su Rusiju i sve ostale države u kojima
nisu mogli računati na prosjačenje, preskupe kredite i lopovske provizije.
Neizbežni su fatalni rezultati te pogubne i pogrešne politike, koju su, uz
to, vodili i vode nestručni i pogrešni ljudi.
Od "petooktobarske revolucije"
2000. godine, spoljnotrgovinski deficit popeo se na devet, a inostrani dug na
blizu 13 milijardi dolara. Sa uništenom domaćom privredom, sa selom koje umire,
sa više od milion nezaposlenih, sa samo 800.000 stvarno zaposlenih, sa milion i
po penzionera, sa više od pola miliona izbeglica i sa nezasitim apetitima više
od dvadesetak vladajućih političkih partija i njihovih satelitskih klanova,
Srbija vrtoglavo tone u provaliju bez izlaza, u ropskog dužnika, u koloniju i
ruševinu.
U nakaradnom procesu privatizacije, koji se sveo na golu pljačku,
blizu pola miliona radnika ostalo je bez posla, a još toliko biće otpušteno pri
najavljenoj rasprodaji onog što je preostalo. Posle cementara i fabrika duvana,
stranci će postati vlasnici i nacionalne elektroprivrede, naftne industrije,
izvora vode...
Ta rasprodaja preduzeća i resursa od strateškog državnog i
nacionalnog interesa, koja se graniči sa zločinom, veliča se i slavi kao najveći
uspeh. Poređenja radi, Slovenci nisu strancima prodali nijednu firmu ili
ustanovu od državnog značaja, a Hrvati su fabriku cigareta u Rovinju
privatizovali podelom i prodajom deonica njenim radnicima.
Prodaće Kosovo
U Srbiji, pod ovom i ovakvom vlašću, javno se nagoveštava i
moguća prodaja Kosova i Metohije. Ništa čudno za nacionalne evnuhe i štetočine.
Za njih su Gračanica i Dečani isto što i pivara ili šećerana. Iz školskih
programa izbacili su srpsku istoriju, a ukinuli su i samo ime srpskog jezika.
Tako se, po njima, sprovodi "denacifikacija" "zločinačke i poražene" srpske
nacije, kako govore, hvališući se svojim satanskim načelom: "Sve što je sveto,
nije nam sveto!"
Kao paralizovan, očajni narod pognute glave prati ovu dramu
pretvaranja Srbije u zemlju sirotinje i bede, u orgijanje obesne otimačine,
neznanja, bezakonja i rušenja svega, pa i same nade u spas.
Protesti su
raštrkani, nesolidarni i kratkog daha. Sindikati su uz Vladu, nevladine
organizacije su Vladine, glavni mediji igraju kako vlast svira, a vodeća
opoziciona stranka, koja se – tobože – odmetnula od vlasti, nečinjenje i
neopiranje hirotonisala je u svoje jedino činjenje i opiranje.
U opoziciju
su pobegli i toliko hvaljeni i moćni "eksperti", glavni vinovnici narodnog i
državnog sloma, a opozicijom se proglašavaju i mnogi koji su obema i rukama i
nogama uz Vladu. U ovoj tragikomičnoj i režiranoj predstavi, sve je u funkciji
sluđivanja naroda: da pobrka ko je ko, da krivce prihvati kao žrtve, da se
milioni ljudi do guše uvuku u glib kriminalnih afera i bruke, ali ne kao huk
protesta, nego kao navijači jednih ili drugih lopova u bandi.
Skoro
svakodnevno, kao da je Srbija trkalište konja, pljušte rezultati zaduženih da
prate navijačko raspoloženje naroda: vodi DS za prsa ispred DSS-a, iz pozadine
se probija G-17; sada na čelo izbio G-17, DSS kaska, DS posustaje...
Tri trkača
U navijačkom žaru, navijači zaboravljaju da su ta tri trkača
onaj DOS koji su podržali na izborima 2000. godine i da su jednako odgovorni za
sve pljačke, zločine, laži, bezakonje i sunovrat srpske nacije i države.
Ponekad mi se učini da se u Srbiji danas odvija repriza iz rimskog
koloseuma, kada su robovi klicali caru: Cezare, pozdravljaju te oni koji idu u
smrt!
Vlada je odlučna u nameri da umnožava nesreću, štetu i haos sve do
isteka svog mandata, u decembru iduće godine, a u toj opasnoj nameri morala bi
biti sprečena.
Ne verujem u pad Vlade u Parlamentu, jer u Skupštini nema
snažne i borbene demokratske snage, kao što je to za vladavine Miloševića bio
SPO. Pasivno držanje DSS-a posledica je procene da je nerad najveći rad i
profit. Taj stav skrštenih ruku i čekanja doneo im je izborni trijumf 2000, a
SPO je zbog svoje borbenosti, zbog deceniju dugih demonstracija, mitinga, zbog
svojih žrtava i života ugrađenih u obaranje Miloševićevog režima – doživeo
izborni brodolom. Čak i da se DSS probudi, što bi bilo ravno čudu, odmah bi ga
uspavali injekcijom zvanom "predsednički izbori", ili nekim drugim ustupkom.
Samo, dakle, eksplozija narodnog gneva koji bi se izlio na ulice i trgove
Srbije, može naterati DS i njegove satelite da raspišu vanredne izbore. Ulica
ili naredba iz inostranstva, da se preduhitri pobuna i, lako je moguće, gubitak
vlasti i bez izbora.
Verujem da će se Srbi trgnuti iz obamrlosti i da će
jesen i početak zime doneti talasanje i raspisivanje izbora za početak naredne
godine. Prilično kasno, ali ne i prekasno. Vlast, ipak, neće stići da opljačka i
rasproda baš sve, niti da promoviše svoj ustav o razbijanju Srbije na pet ili
više autonomnih pokrajina – državica, ne računajući Kosovo i Metohiju.
Srbi
već deceniju i po greše nepogrešivo, od slepog uzdizanja Miloševića, pa do isto
takvog obožavanja njegovih naslednika. Na izborima koji slede, ne smeju da
pogreše. Potrošeni su svi krediti neodgovornosti birača.
Derikože i reforme
Snažni SPO u novom parlamentu diktirao bi strategiju i ubrzanu
satnicu preokreta nabolje. Skupština bi, na početku svog mandata, usvojila novi
Ustav i poništila sve one Zakone kojima je 1945. zaveden boljševički sistem u
Srbiji. Proglašenjem zakona o restituciji, o vraćanju otete imovine, kao i
čitavog paketa drugih zakona, bio bi uspostavljen kontinuitet sa demokratskim
poretkom pre Drugog svetskog rata, kao i kontinuitet sa srpskom državnom,
nacionalnom i duhovnom tradicijom. Samo na tim temeljima moguće je danas graditi
evropsku Srbiju, koju niko neće moći da optužuje za zločine i da je ucenjuje.
Vekovi srpske istorije nameću nam obavezu da komunizmu i jučerašnjim i
današnjim sledbenicama avnojevske republike vratimo ono što je njihovo: zverstva
nad nacionalnom Srbijom, Gulage, ideološku državu, partijsku vojsku, partijsku
policiju, partijsko pravosuđe, krvavo razbijanje Jugoslavije, etnička čišćenja,
konc-logore, eskadrone smrti, DB, haške optužnice...
Poljoprivreda, putna
mreža, male i srednje privatne firme – to su tri noseća stuba srpskog
liberalizma i kapitalizma. Sa derikožama, kako ih je narod prozvao, da odu i
njihove nakaradne reforme, oslonjene na poreze i dažbine, i davljenje
preduzetničke energije i maštovitosti miliona ljudi. Redosled poteza mora biti
posve drukčiji: prvo proizvodnja, pa onda porezi, i to liberalni, i uvek u
funkciji podsticanja proizvodnje.
Detaljisanja su suvišna, jer je reč o
konceptu čiju efikasnost vidimo u SAD, u Evorpskoj uniji, u Japanu. Srbija mora
tim putem. Slovenci su to shvatili na samom početku reformi i evo ih već u
Evropskoj uniji.
Novi ustav ovu zemlju mora da definiše kao zemlju srpskog
naroda, jedinstvenu i nedeljivu ni na pašaluke ni na državice, a maksimalno
decentralizovanu, tako što će stvarna vlast biti u opštinama i gradovima.
Nacionalno i evropsko
Nema ni predaje ni prodaje Kosova i Metohije. Pridobiti podršku
Saveta bezbednosti UN-a za kantonizaciju pokrajine. Da Srbi i Albanci žive jedni
pored drugih, a i jedni i drugi u državnim okvirima Srbije. Da u srpskim
opštinama-kantonima bezbednost održavaju međunarodne i lokalne srpske policijske
snage i da isti principi važe i za albansku samoupravu.
Saradnju sa
Vašingtonom graditi na temeljima vek i po dugih i uzornih srpsko-američkih
odnosa. Cilj što bržeg uključenja u Evropsku uniju ne sme biti na štetu naših
svestranih veza ni sa SAD, ni sa Rusijom, niti sa bilo kojom drugom državom.
Najkraće: i demokratija i strogi red u državi, i kapitalizam i socijalna
pravda, i tradicionalno i savremeno, i nacionalno i evropsko.
Srbija je
rezervoar zdrave hrane i vode, sve traženije i skuplje robe na tržištu sveta.
Srbija ima stručnjake svih profila, nacionalnom oporavku posvećene ljude od
vizije i znanja, dragocenu moć Srba u dijaspori, sa njihovim radnim, tehnološkim
i drugim iskustvom, kao i sa njihovim kapitalom, spremnih da sve to ulože u
preporod otadžbine, koja će im zagarantovati najbolje uslove poslovanja i
primiti ih sa zahvalnošću i poštovanjem.
Kad krene Srbiji, kad se pokrenu
točkovi preporoda, nestaće virusa autonomaštva i daljeg državnog rastakanja,
nacija će zakoračiti u duhovni i biološki oporavak.
Ima puta iz sadašnjih
bespuća. Još da bude i narodne pameti pri glasanju. Da se oni ne vrate, a da ovi
odu.
