Autoput za Evropu
Kada bi se celom dužinom autoputa Subotica – makedonska granica primenili evropski standardi bio bi to zamajac razvoja Srbije
Petorica predsedničkih kandidata obećavala su u kampanji ekonomski oporavak Srbije i treba im verovati da imaju najbolje namere. Međutim, građani teško mogu da naslute obrise praktičnih rešenja, jer su najčešće izložena uopšteno, ili knjiški, kako to narod kaže. Zato bih skrenuo pažnju čitaocima na jedan projekat, čijom bi realizacijom došlo do značajnog uzleta privrede Srbije. Projekat bi imao i kontinentalni značaj. Pominjem ga i zato što su strani privrednici bili spremni da ga kreditiraju još 2000. godine. Tad sam radio u diplomatiji i jedno veliko preduzeće se interesovalo kod mene da kreditira deo tog projekta. Prosledio sam ponudu vlastima u vreme Slobodana Miloševića, pa ponovo vlastima posle petog oktobra te godine, ali nijedna od dve vlade Srbije nije prihvatila predlog.
Reč je o autoputu od Subotice do Niša i makedonske granice. Postojeće dimenzije ovog autoputa su standardi za prvu polovinu dvadesetog stoleća (dve trake i rezervna u jednom pravcu) i trenutna dogradnja dela od Beograda do Subotice samo je konzerviranje ove saobraćajnice na nivou lokalnog značaja.
Ovom trasom, evropski i azijski prevoznici robe i putnika ne mogu saobraćati, jer bi je brzo zagušili – zbog slabe propusne moći. Njihova vozila su upućena na pravce – preko Rusije i Ukrajine, Bugarske i Rumunije i morem od Male Azije do italijanskih luka.
Da bi se koristio ovaj najbliži pravac od Turske do Srednje i Zapadne Evrope neophodno ga je proširiti na najmanje četiri trake i petom rezervom u jednom pravcu. Tada bi sva teretna i putnička vozila s alternativnih puteva bila upućivana kroz Srbiju.
Na ovom projektu bi bilo zaposleno stotine hiljada naših žitelja – direktno na trasi i u fabrikama koje bi je snabdevale građevinskim materijalom, zaštitnom odećom, hranom, pićem, itd. Uz autoput bi nicala mala i srednja preduzeća za preradu mesa, voća i povrća, raznih industrijskih proizvoda i drugog, jer bi transport do svetskih tržišta bio na domaku ruku. Nicali bi hoteli, moteli, banje i drugi ugostiteljski objekti, kao nekad hanovi uz ovaj Carski drum. Autoput bi bio zamajac razvoja Srbije!
Finansiranje projekta bi bilo jednostavno – koncesijama. Ulagač bi ubirao putarinu dok ne naplati glavnicu – 80 odsto, a 20 odsto bi ostalo državi da održava saobraćajnicu. Kad bi ulagač naplatio glavnicu, još koju godinu bi mu pripadao deo od putarine – radi zarade.
Sve je jednostavno. Srbija bi bila bez zaduženja – iz naplate putarine bi se odužila svim kreditorima.
Slobodan Jarčević,
Beograd
