"Glas" na promociji memoara bivšeg državnog sekretara SAD u Nacionalnom pres klubu u Vašingtonu
Ni reči o egzodusu Srba
Madlen Olbrajt nije odgovorila na pitanje: Kako je moguće da, četiri godine posle uspostavljanja Unmnik administracije, više od 200.000 Srba ne može da se vrati svojim kućama
Od našeg dopisnika
Posle uragana "Izabela", Vašington je pogodila
Madlen Olbrajt sa svojim memoarima. Bivšeg državnog sekretara Sjedinjenih
Američkih Država ništa nije moglo da spreči da, u do poslednjeg mesta popunjenoj
balskoj dvorani Nacionalnog pres kluba u Vašingotnu, promoviše svoju najnoviju
knjigu "Madam Secretary". U razgovoru sa Semom Donaldsonom, dugogodišnjim
izveštačem ABC mreže iz Bele kuće, Olbrajtova je, između ostalog, objasnila da
se potrudila da glavni lik ne bude "smrtno dosadan" kao i da su njeni memoari
"lično svođenje računa, a ne spoljnopolitička istorija Klintonove
administracije".
U toj računici na 500 strana značajan deo, skoro dvadeset odsto, posvećen je krizi u Bosni i Hercegovini, na Kosovu - i Slobodanu Miloševiću. Iako su prisutnima na promociji knjige razdeljeni kartončići kako bi zapisali pitanja i prosledili ih piscu knjige, Madlen Olbrajt nije odgovorila na pitanje novinara "Glasa": Kako je moguće da, četiri godine posle uspostavljanja Unmnik administracije, više od 200.000 Srba ne može da se vrati svojim kućama na Kosovu i Metohiji, naročito ako se ima na umu da je Kosovo, bar što se tiče većine Amerikanaca, jedan od najvećih diplomatskih uspeha protekle decenije.
Pitanje nije prikladno, već provokativno", odgovorio je Sem Donaldson novinaru koji je insistirao da mu kartica sa pitanjem bude vraćena. Isti stav imala je i asistetkinja koja je pokušavala da ukloni kartončić pre nego što je knjiga poturena autoru na popisivanje.
"- Srbi treba da se vrate. U potpuno drugačijim
okolnostima "- bilo je sve što je htela da kaže žena koja je najzaslužnija što
je u proleće 1999. godine došlo do NATO bombardovanja Jugoslavije.
Kako se Olbrajtova priseća u poglavlju "Kosovo - diplomatija i pretnja silom", ministar odbrane Vilijam Koen i general Henri Šelton izrazili su svoje sumnje još u januaru 1999. godine i žestoko su se protivili slanju mirovnih trupa na Kosovo.
Za razliku od državnog sekretara, zvaničnici iz Pentagona i nacionalna bezbednost sumnjali su da je moguće pridobiti podršku javnosti za "opskurni motiv" kakav je autonomija Kosova, kao i da bi Kongres preuzeo deo troškova nove mirovne misije na Balkanu. Ako je angažovanje NATO snaga zaista neminovno, onda treba učiniti sve kako takve snage ne bi uključivale američke vojnike, planirano je Vašingtonu.
Madlen Olbrajt nije ustuknula, naprotiv, upotrebila je sve raspoložive snage
ne bi li bila još uverljivija.
- Verifikatori ne mogu zavesti red. Bez NATO
zaštite gerila OVK nikada neće biti razoružana, bez učešća SAD neće biti NATO
zaštite, a bez NATO-a neće biti nikog ko bi zaustavio Miloševića, koji neće
prestati da napada "- piše Olbrajtova.
U naredna dva meseca državni sekretar SAD je uspela da inicira pregovore u Rambujeu između srpske i albanske delegacije, obezbedi podršku Kongresa, neodlučnih evropskih saveznika u NATO, čak i Rusije. Kako Olbrajtova piše u memoarima, njeni napori "da reši probleme na Kosovu" odražavali su viziju, koju je delila sa predsednikom Klintonom - viziju slobodne i nepodeljene Evrope, zaokruženje mira na Balkanu.
A da ironija bude još veća, Milošević je bio taj
koji je jednim gafom pomogao Olbrajtovoj da ubedi generale u opravdanost njene
agresivne političke opcije.
Kada je general Vesli Klark pomenuo mogućnost NATO vazdušnih udara, Milošević ga je nazvao ratnim zločincem", piše Olbrajtova, kojoj je praktično preostalo samo da uvređenog generala, s vremena na vreme, podseća na izveštaje obaveštajnih službi koji su pokazivali da Milošević okuplja specijalne snage koje su u martu 1999. godine bile dvostruko veće nego u leto 1998. godine.
Pod teretom "istorijske odgovornosti" i upornosti Medlin Olbrajt, američki predsednik Klinton konačno se složio, rekavši, javno, da je "dalje oklevanje zapravo dozvola za ubijanje".
U celoj knjizi, koja ni jednom jedinom rečju ne pokušava da objasni koliko su diplomatske i vojne mere američke administracije pogodile srpsko stanovništvo, nema ni pomena o egzodusu Srba koji se odvija uz prećutnu saglasnost civilne misije Ujedinjenih nacija i SAD.
Kada je, posle promocije, ovaj novinar prišao Madlen Olbrajt i skrenuo joj pažnju da joj nije odgovorila, ona je samo - značajno namignula - u stilu znamo mi o čemu se radi, ali što da to kažemo drugima.
Lidija Kujundžić
