Hag na glasačkom listiću
Svet je, kao i mi, zbunjen činjenicama da je na proteklim predsedničkim izborima u Srbiji lider radikala Tomislav Nikolić, kojeg Zapad vidi kao predstavnika srpskog ultranacionalizma, dobio gotovo polovinu glasova i da su u liku predstavnika DOS-a, profesora Dragoljuba Mićunovića, zapravo poražene demokratske i reformske snage koje su u protekle tri godine davale osnovno obeležje našem političkom životu. Kako se iz pojednostavljenih tumačenja može steći utisak da su Srbi protiv reformi, Zapada, Evrope i čega sve ne, nije na odmet predočiti međunarodne okolnosti pod kojima su u Srbiji održani predsednički i u kojima će biti održani parlamentarni izbori.
Senka Haga je bila na našim glasačkim listićima. Ne samo zato što je Nikolić u kampanji obećavao da "više niko neće biti izručen Hagu", nego i zato što je saradnja sa haškim tribunalom postala prvi osnovni preduslov za naš ulazak u Evropu i "evroatlantske integracije". To je "pitanje svih pitanja" ne samo u našoj spoljnoj politici nego i u podsvesti birača.
Uoči izbora stigao je zahtev haškog tribunala za izručenje četiri generala i premijer Živković je taj potez okvalifikovao kao udarac po reformama. S Karlom del Ponte se čak zavadilo pola srpske vlade. Sud je upozoren da će nove optužnice imati pogubno dejstvo po našu stabilnost, da idu naruku nacionalistima, da će doprineti političkoj radikalizaciji u Srbiji i slično. Na sve to je stigao hladan odgovor da se sud u svom radu ne podređuje oportunosti političkog trenutka. Nisu, kažu, uopšte politični.
Sud je ovih dana obeležio deseti rođendan, ali se njegov rad u našoj javnosti pažljivije prati tek u poslednje dve godine. Nekadašnje ogromne razlike u vrednovanju suda – od glorifikovanja do nepriznavanja – ustupile su u međuvremenu mesto ustaljenijim, ne osobito povoljnim, ocenama. Sud je sam oslabio svoj pretpostavljeni kredibilitet. Sve je manje onih koji ga smatraju uzorom nepristrasnog pravosuđa, moralne čistote i božje pravde, a sve više onih koji u njemu vide politički instrument zapadnih velikih sila, pre svega SAD. Tako je kod nas, ali tako je, sve više, i u međunarodnoj javnosti, što mogu da potvrde neke najnovije strane ocene.
"To je od početka bio izrazito politički tribunal", kaže komentator francuskog državnog radija RFI. "Uključio se u rat NATO-a kao najvažnija propagandna jedinica, da mu izmisli legalnu i moralnu osnovu. Tribunal je idealno sredstvo za destabilizaciju Balkana, jer ga niko ne sme javno kritikovati. Sad se više ne vidi koja i kakva vlada u Srbiji može da vodi neku politiku pod ovakvim pritiskom. Nijedna ne bi mogla da opstane".
Nemački sudija Volfgang Šomburg, koji je dve godine bio sudija haškog tribunala, kaže da je ta institucija "sada dobila sumnjiv imidž pobedničkog suda", pa ističe: "Pogrešno je verovati da ovaj sud može da se bavi istorijom. To je stvar istoričara. Ako je za nekoga dokazano da je počinio zločine, onda bi trebalo odmah okončati proces, a ne ići od Kosova, preko Bosne i Hercegovine, do Hrvatske i pokušavati da se sve pokrije, uz rizik da na kraju od svega ne ispadne ništa".
Po oceni komentatora nemačkog lista "Junge velt", "Tribunal sledi zvaničan politički stav zapadnih vlada po kojem srpska strana snosi glavnu odgovornost za zločine. Štaviše, optužnice detaljno ponavljaju zapadne propagandističke priče, čak i onda kad su one javno opovrgnute (Račak, Markale, Srebrenica...)".
"Vašington tajms" kritikuje, uz sud, i Bušovu politiku: "Mi ignorišemo međunarodne sudove, ali kad nam to odgovara koristimo ih da bismo kaznili one koje ne trpimo". "Njujork tajms" je za osmišljenu "izlaznu strategiju" i zatvaranje suda 2008, pa šta kome dotle zapadne. Pravda je skupa.
Kao što se vidi, ne mora čovek da bude protivnik reformi ako pomisli da bi vlada u Beogradu morala, posle svega, da podigne prag preko kojeg u saradnji s Hagom više ne može da pređe. I sama je bila blizu tom zaključku, uz obećanje da će optuženima za ratne zločine suditi naši sudovi, pa je logično pretpostaviti da o tome razmišljaju i birači kad se, sami sa sobom iza zavese, zagledaju u izbornu listu. Zapažena je izjava beogradskog taksiste koji nije hteo da glasa "da ne bi birao još jednog predsednika koji će otići u Hag".
Karla del Ponte je učinila tako veliku uslugu Srpskoj radikalnoj stranci da će ona pred parlamentarne izbore na svoju političku glavnicu – nepopuštanje Hagu, Vašingtonu i Briselu – moći da udari i dobru kamatu, monopolišući pri tom patriotizam i nagoneći druge, posebno dojučerašnje dosovske, stranke da beže i od samog pominjanja saradnje sa haškim sudom kao đavo od krsta.
Neće to, među dominantnim unutrašnjim ekonomskim i socijalnim pitanjima, biti jedino osetljivo spoljnopolitičko pitanje o kojem će se lideri stranaka izjašnjavati u predstojećoj kampanji. Na tapetu će se naći i ulazak u Partnerstvo za mir, odnosno kasnije u NATO, i učešće naše vojske u mirovnim misijama u dalekim zemljama kao što su Avganistan ili Irak. O tim pitanjima politički stavovi kod nas nisu izgrađeni, a zahtevaju široko javno, odnosno plebiscitarno, izjašnjavanje i opredeljivanje.
Ali kako je još bolja saradnja s tribunalom, uz izručenje neuhvatljivog Mladića, preduslov političkog poverenja pre svega između Beograda i Vašingtona, Karla del Ponte je svojim neiscrpnim vrelom novih optužnica suzila vladi Srbije manevarski prostor u svim najvažnijim oblastima spoljne politike. Nismo, eto, sve sami zakuvali i ne zavisi dalji rasplet isključivo od nas.
